Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

1. новембар 2019. године
ВЛАДИСЛАВ ИЛИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

ППресудом Вишег суда у Смедереву К број 16/18 од 15. октобра 2018. године због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 227, став 3. КЗ (од чега окр. Нововић, Костадиновић и Мандић помагањем) окр. Владислав Илић је осуђен на казну затвора у трајању од 2 године и 9 месеци, окр. М. И. је осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 3 месеца, окр. Жељко Нововић, Мирко Костадиновић и Светозар Мандић су осуђени на казне затвора у трајању од по 1 годину, док је окр. С. Ђ. осуђен на казну затвора у трајању од 3 године, те је од окривљених одузета противправна имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела и то од Владислава Илића у износу од 43.620.129,60 динара, од окр. М. И. у износу од 20.637.548,оо динара и од окр. С. Ђ. у износу од 238.091.541,51 динар.

Окривљени Владислав Илић је оглашен кривим што је:

  • током 2007. године, у Смедереву, као одговорно лице, власник и директор предузећа „Понта трејд“ д.о.о. са седиштем у Смедереву, „НС арва“ д.о.о. са седиштем у Новом Саду, „Понта комерц“ д.о.о. са седиштем у Београду и „А.Т.К.“ д.о.о. са седиштем у Суботици искоришћавањем свог положаја одговорног лица, себи и свом предузећу прибавио противправну имовинску корист у износу од 20.885.436,62 динара,
  • током маја месеца 2007. године, у Београду и Смедереву, као одговорна лица, и то окр. Жељко Нововић у својству власника и директора предузећа „ИНГ ЛТД Интернационал“ са седиштем у Београду, и окр. Владислав Илић у својству власника и директора предузећа „Понта траде“ д.о.о. са седиштем у Смедереву, искористили свој положај одговорног лица и окр. Илићу прибавили противправну имовинску корист у износу од 2.681.537,40 динара,
  • током новембра месеца 2005. године, у Шапцу и Смедереву, и то осуђени Владан Плавшић као одговорно лице, власник и директор предузећа „Далма Коп“ д.о.о. са седиштем у Шапцу, а окр. Владислав Илић као власник и директор предузећа „Понта траде“ д.о.о. са седиштем у Смедереву, искористио свој положај одговорног лица и себи прибавио противправну имовинску корист у износу од 5.440.206,42 динара.

Окривљени М. И. је оглашен кривим што је у времену од 1. октобра 2006. године до 30. јуна 2007. године, у Смедереву, као одговорно лице, оснивач и директор привредног друштва „А“ са седиштем у Смедереву, искористио свој положај одговорног лица и себи и свом предузећу прибавио противправну имовинску корист у износу од 20.637.548,оо динара, а окр. Владиславу Илићу противправну имовинску корист у износу од 20.797.403,15 динара.

Окривљени Мирко Костадиновић је оглашен кривим што је током маја месеца 2007. године, као одговорно лице – власник и директор предузећа „НСЛА“ д.о.о. са седиштем у Чачку, у Чачку, Београду и Шапцу, искористио свој положај одговорног лица и помогао окр. Владиславу Илићу да прибави противправну имовинску корист у износу од 14.612.959,15 динара.

Окривљени С.Ђ. и Светозар Мандић у периоду од 1. фебруара до 30. априла 2007. године, у Смедереву, и то окр. С.Ђ. као директор и одговорно лице у предузећу „М“, а окр. Светозар Мандић као директор и одговорно лице у предузећу „Ман траде“ са седиштем у Ваљеву, а осуђени Ж. М. као директор у предузећу „В“ са седиштем у Мионици, и то окр. С.Ђ. искористио свој положај одговорног лица, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, а окр. Мандић и сада осуђени Ж.М. му помогли у томе.

Такође, првостепеном пресудом окр. Владислав Илић је ослобођен од оптужбе да је у периоду од 1. јануара до 28. фебруара 2007. године извршио још једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 227, став 3. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Браниоци окривљених.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 11. септембра 2019. године пресуду Кж1 44/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 


 

1. новембар 2019. године
СИНИША РАДОВАНЧЕВ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Панчеву К број 15/18 од 8. маја 2019. године окр. Синиша Радованчевић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 12 година и 6 месеци (у коју казну му је урачуната и раније изречена правноснажна казна затвора у трајању од 8 месеци). Оштећене су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућене на парницу.

Окривљени Синиша Радованчев је оглашен кривим што је 21.новембра 2017. године, у Панчеву, смањених, али не у битној мери способности да схвати значај својих дела и да управља својим поступцима, услед одлика своје личности, обичног пијанства лаког степена са 1,04 промила алкохола у крви, те негативних афеката беса и срџбе произашлих из конфликтне ситуације везане за међусобну интерперсоналну проблематику, проблема са партнерком, лишио живота своју ванбрачну супругу, Б. М, тако што је у изнајмљеном стану у којем су заједно живели, током једне од њихових свађа до које је дошло у присуству ћерке оштећене из првог брака, рођене 2006. године, и заједничке једномесечне бебе, а наставила се у кухињи иза затворених врата, док су деца остала у соби, током које је окривљени запретио оштећеној да ће је заклати, због чега је ћерка из првог брака оштећене ушла у кухињу и питала кога ће заклати, а он је наредио да изађе да не би заклао прво њу, што је дете и учинило, након чега је кухињским ножем задао оштећеној један убод у пределу грудног коша наневши јој смртоносне повреде од којих је на лицу места наступила смрт.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Панчеву и браниоци окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 30. септембра 2019. године пресуду Кж1 784/19 којим је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 


 

1. новембар 2019. године

С.В.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Основног суда у Мионици Кн бр. 17/18 од 8. априла 2019. године окр. С.В. је због извршења три кривична дела насиље у породици из члана 194. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 3 године, те му је изречена мера одузимања предмета и то ножа.

Окривљени С.В. је оглашен кривим што је:

  • 24. септембра 2016. године, у породичној кући, применом насиља и дрским и безобзирним понашањем, угрожавао телесни интегритет и спокојство чланова своје породице, своје супруге Д.С. и своје пасторке мал. М.Ч., на тај начин што је оштећену мал. М.Ч. ударио штаком коју користи при ходу у пределу леђа, а након тога је упутио увреде обема оштећенима називајући их курвама, након чега је у једном тренутку узео кухињски нож и тако држећи исти у рукама пошао као оштећеној М, претећи да ће је заклати, због чега је оштећена Д.С. стала између њих а што је малолетна оштећена искористила да побегне напоље да би недуго после тога, док је оштећена Д.С. била у близини шпорета напољу, узео шерпу у којој је била вода, отворио шпорет сипао воду у ложиште и гађао оштећену шерпом, бацивши је ка њој, али оштећену није погодио и
  • у ноћи 2. јуна 2017. године, у породичној кући, применом насиља угрожавао телесни интегритет члана своје породице, своје супруге Д.С, на тај начин што је искористио околност када је оштећена заспала лежећи на кревету, пришао држећи кухињски нож у руци и оштрицом ножа јој нанео више телесних повреда – секотина – од којих су три на лицу, две на врату, а две на левој руци

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Основни јавни тужилац у Мионици и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. октобра 2019. године пресуду којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 


 

1. новембар 2019. године
ОЛИВЕРА БАСТА И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 281/11 од 24. септембра 2018. године због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ (од чега окр. Јовић помагањем) окр. Оливера Баста је осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци, док је окр. Зарија Јовић осуђен на казну кућног затвора са електронским надзором у трајању од 9 месеци, те је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом од привредних друштава.

Окривљени су оглашени кривим што су у периоду од 14. децембра 2005. године до фебруара 2006. године, а окр. Баста и током фебруара месеца 2009. године, у Београду, и то окр. Баста у својству одговорног лица – вршиоца дужности директора НИС „Југопетрол“, а од 14. новембра 2005. године до 9. маја 2006. године и од 26. децембра 2008. године до 1. маја 2009. године као извршни директор НИС „Петрол“ – огранак Нови Сад, искоришћавањем свог положаја прибавила другом правном лицу противправну имовинску корист у чему јој је помогао окр. Јовић као одговорно лице у својству шефа одељења за промоцију продаје предузећа НИС „Југопетрол“:

  • крајем 2005. године и почетком 2006. године окр. Баста, противно Закону о јавним набавкама и Правилнику о набавкама НИС-а, доносила и потписивала одлуке о покретању поступака јавних набавки малих вредности, иако су исте по својој структури у смислу истоврсних добара, квалитету, количини и вредности подразумевале покретање поступка јавних набавки веће вредности након чега је, уз помоћ окр. Јовића већ потписана решења и сачињене извештаје о додељеном уговору где је одређено које је предузеће изабрано за добављача, предавала окр. Јовићу који их је носио на потпис члановима већ образоване Комисије за те набавке који су потписивали извештај, након чега је роба набављана од предузећа „Stabax“ доо са седиштем у Београду, као увозника робе и где је директор био супруг окр. Басте, сада пок. Милорад Баста, против кога је поступак обустављен, који је, знајући да ће се роба сигурно продати предузећу НИС „Југопетрол“ неосновано и вишеструко увећавао цене производа а да би се прикрила чињеница да се роба набавља од тог предузећа унапред је по претходном договору робу продавао предузећима окр. Јадранке Старчевић и сада пок. Марка Стаменковића, против кога је поступак обустављен, како би се та предузећа појављивала као понуђачи и добављачи предузећем НИС „Југопетрол“ па је продаја робе формално спроведена преко њихових предузећа, а зарада остварена на име разлике од набавне цене и продајне цене у проценту 95,80 % прослеђена предузећу „Stabax“ доо и
  • дана 4. фебруара 2009. године окр. Баста доноси одлуку о набавци велике вредности процењено на 10.000.000,оо динара, без ПДВ-а, противно Закону о јавним набавкама и Правилнику о изменама и допунама Правилника о набавкама у НИС-у ад Нови Сад, прекорачујући тиме границе свог овлашћења, а истог дана донела и решење о образовању Комисије за набавку велике вредности, након чега се, а по инструкцијама сада пок. Милорада Басте, без јавног оглашавања од предузећа „Dakom international“, „Јадрас“ и „Happy line“ прибављају понуде, с тим што је предузеће „Happy line“ послало неважећу понуду након чега се доноси одлука да се као најповољнији понуђач ради куповине рекламног материјала изабере предузеће „Dakom international“ које испоставља четири фактуре што „НИС Петрол“ плаћа у укупном износу од 11.585.240,оо динара, а та роба се набавља од предузећа „Stabax“ доо и испоручује предузећу НИС „Југопетрол“,

чиме је окр. Баста омогућила прибављање противправне имовинске користи за предузеће „Stabax“ доо са седиштем у Београду у износу од 18.840.217,85 динара, у чему јој је за износ од 10.430.233,27 динара помогао окр. Јовић, као и за предузећа „Јадрас“ доо са седиштем у Београду у износу од 470.781,оо динара, „Imsta trade“ доо са седиштем у Београду у износу од 86.710,оо динара, „BG Impex“ доо са седиштем у Београду  у износу од 58.152,оо динара а окр. Баста самостално и за предузеће „Dakom international“ доо са седиштем у Београду у износу од 215.550,оо динара.

Такође, првостепеном пресудом је одбијена оптужба према окр. Јадранки Старчевић, Ивани Ђукић и Жикици Пауновићу за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ, те су окр. Ивана Ашанин, Зоран Крстић и Љубица Стојмировић ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, бранилац окр. Оливере Басте, Зарија Јовића, Јадранке Старчевић и Иване Ђукић, те пуномоћници привредног друштва „Јадрас“ и „Dakom international“.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 23. септембра 2019. године решење Кж1 646/19 којим је, због битне повреде одредаба кривичног поступка и непотпуно утврђеног чињеничног стања, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном пресуду на поновно суђење.


 

 

25. октобар 2019. године
ДАЛИБОР БАЊАЦ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 552/18 од 22. јула 2019. године окр. Далибор Бањац је због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246, став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању на шест година те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то: 53.480,66 грама опојне дроге канабис, 2.165,96 грама опојне дроге амфетамин, 790,90 грама опојне дроге кокаин, 369,58 грама кофеина,1 електронска вагица са траговима опојне дроге кокаин, 1 вакум апарат и 1 преса са траговима опојне дроге кокаин.

Окривљени Далибор Бањац је оглашен кривим што је 15. септембра 2016. године, у стану у Београду у којем је боравио, неовлашћено ради продаје држао супстанце које су проглашене за опојну дрогу и то: 54 ПВЦ пакета са укупно 53.480,66 грама опојне дроге канабис, 9 ПВЦ пакета са укупно 2.165,96 грама опојне дроге амфетамин, 4 ПВЦ пакета са укупно 790,90 грама опојне дроге кокаин, 1 пластичну кутију са укупно 369,58 грама кофеина, једну електричну вагицу  са траговима опојне дроге кокаин, један вакум апарат и једну пресу са траговима опојне дроге кокаин и амфетамина.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окривљени и његови браниоци.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 10. октобра 2019. године пресуду Кж1 955/19 којом је одбио као неосноване жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио коректно држање пред судом, његове личне и породичне прилике, док је од отежавајућих околности ценио његов ранији живот, те је имајући у виду све напред наведено правилно окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 6 година налазећи да је наведена кривична санкција неопходна, али и довољна да се на окривљеног утиче да убудуће не врши кривична дела, а којом ће се у потпуности остварити сврха кажњавања.


 

11. октобар 2019. године
ДАНИЈЕЛ ВУЈИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 452/17 од 16. априла 2019. године окр. Данијел Вујић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну је урачуната и раније изречена правноснажна казна затвора за кривично дело убиство у покушају у трајању од 8 година).

Окривљени Данијел Вујић је оглашен кривим што је 19. јуна 2013. године, у стану у Београду, у стању смањене урачунљивости до степена битног али не и битно, лишио живота оштећеног Д.В, на тај начин што је по претходном договору позивом са свог броја мобилног телефона на оглашени мобилни телефон оштећеног, дошао код оштећеног у стан ради сексуалних услуга и након вербалног сукоба, због покушаја окривљеног да оштећеног превари око плаћања тих услуга новчаницом од једног уместо од 100,оо долара, дошло је и до физичког сукоба којом приликом је окривљени ножем који је донео са собом у стан оштећеног сакривеног у новинама и који је заједно са новинама спустио на сточић, узео тај нож и оштећеном задао, најпре, три убодине у пределу предње стране грудног коша услед којих је оштећени пао на леђа на под собе, након чега је окривљени наставио да га убада, услед којих повреда је, а услед губитка велике количине крви, настала смрт оштећеног.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 26. септембра 2019. године пресуду Кж1 648/19 којом је одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног и потврдио првостепену пресуду, док је жалбу окривљеног одбацио као неблаговремену.

По налажењу Апелационог суда, приликом доношења одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од отежавајућих околности на страни окривљеног имао у виду чињеницу да је раније више пута осуђиван, те да је у веома кратком року након издржане казне од 18 година затвора извршио кривично дело које му се оптужницом ставља на терет, док је већ сутрадан извршио друго кривично дело и то убиство у покушају за које дело је правноснажно осуђен, што по правилној оцени првостепеног суда указује да претходно изречена казна очигледно није постигла сврху специјалне превенције, а имајући у виду наведене отежавајуће околности, као и олакшавајуће околности да се окривљени у време извршења кривичног дела налазио у стању смањене урачунљивости али не и битно, суд је окривљеном за ово кривично дело утврдио казну затвора у трајању од 15 година, па му је узевши као утврђену правноснажну казну затвора у трајању од 8 година изрекао јединствену казну затвора у трајању од 20 година, налазећи да ће се овако одмереном казном постићи циљеви како специјалне, тако и генералне превенције. 


 

11. октобар 2019. године
ВЛАДАН БАРЈАКТАРЕВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 266/15 од 18. јануара 2019. године окр. Владан Барјактаревић је због извршења кривчиног дела злоупотреба положаја одговорног лица у продуженом трајању из члана 234, став 3. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година и 6 месеци, те је од окривљеног одузета имовинска корист прибављена кривичним делом у износу од 345.490,15 евра и 101.145,оо УСД. Истакнути имовинско-правни захтев оштећене банке „Комерцијална банка“ а.д. са седиштем у Београду је одбијен као неоснован.

Окривљени Владан Барјактаревић је оглашен кривим што је у временском периоду од 1. новембра 2012. године до 27 .марта 2014. године, у експозитурама банке „Комерцијална банка“ а.д. са седиштем у Београду, Трг Николе Пашића број 7, као одговорно лице и то шеф наведене експозитуре, Сектора послова са становништвом, прекорачењем овлашћења одговорног лица прибавио себи противправну имовинску корист у укупном износу од 48.584.709,11 динара, на тај начин што је противно утврђеној процедури пословања банке у више наврата требовао и преузимао готов новац из трезора експозитуре, а затим сачињавао налоге неистините садржине о наводној  исплати новчаних средстава које је означавао својим електронским потписом и од клијената подизао износ при чему новац није исплаћивао клијентима већ је исти задржавао за себе, а лажно сачињене налоге о наводној исплати није предавао контролору свих запослених у експозитури што је био дужан, а да би прикрио противправно присвојен новац у рачунски систем под својом шифром уносио неистините податке о наводним готовинским уплатама на рачуне наведених клијената као и неистините податке о наводном преносу средстава са рачуна појединих клијената на рачуне наведених клијената и тиме тако неистинито увећавао стање на рачунима клијената са којих је подизао новац чиме је нанео штету банци, а себи прибавио имовинску корист у износу од 345.490,15 евра и 101.145,оо УСД. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 1.октобра 2019. године пресуду Кж1 555/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд на страни окривљеног као олакшавајуће околности ценио његов ранији живот, односно да до сада није осуђиван, породичне прилике, као и признање извршеног кривичног дела и искрено кајање, док на страни окривљеног није нашао отежавајуће околности. Ценећи наведене околности и дајући им адекватан значај правилно је првостепени суд окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 5 година и 6 месеци налазећи да је овако изречена казна примерена врсти и тежини, начину извршења као и степену друштвене опасности извршеног кривичног дела, кривици окривљеног, као и његовој личности, те да ће се изреченом казном затвора постићи сви циљеви генералне превенције и истом се истовремено може васпитно утицати на окривљеног да убудуће не врши кривична дела.


 

11. октобар 2019. године
БРАНИСЛАВ МАТИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Ваљеву К.број 41/18 од 22. фебруара 2019. године окр. Бранислав Матић је због извршења кривичног дела отмице из члана 134, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета извршења кривичног дела и то носача СИМ картица, мобилних телефона и друго, а такође од окривљеног је одузето тринаест новчаница у апоенима од по 2.000,оо динара, као и имовинска корист прибављена кривичним делом. Оштећени Милосав Радисављевић је ради остваривања имовинско – правног захтева упућен на парницу.

Окривљени Бранислав Митић је оглашен кривим што је 26. јула 2018. године, у ноћним часовима у Љигу, употребом силе одвео оштећеног Милосава Радисављевића из његове куће на претходно одабрано и изоловано место, у намери да од његове породице изнуди новац, тако што је претходно у Београду, припремајући се за извршење кривичног дела купио више старих мобилних телефона, док је на његов захтев окр. Д.Ј. купио пет припејд картица, а он је ишао у Љиг у осматрање куће оштећеног, користећи се претпоставком да оштећени има новац јер је његова унука Јелена Ђоковић, супруга тенисера Новака Ђоковића, те у току те ноћи најпре провалио у кућу оштећеног, тако што је исекао комарник на прозору оставе кроз који је ушао у унутрашњост куће заједно са Н.Н. лицем, након чега је, користећи се мраком и изненађењем оштећеног који је спавао, ухватио оштећеног за руке, па како се оштећени бранио бацио му прекривач на главу и тако савладао отпор оштећеног и онда му ставио један део „лисица“ које је са собом донео, док је други део „лисица“ везао за своју руку, па након што је из куће оштећеног узео сав новац који нашао у новчанику оштећеног у укупном износу од 26.000,оо динара као и мобилни телефон оштећеног, напустио кућу оштећеног заједно са оштећеним, те је прешавши Ибарску магистралу и реку Љиг одвео оштећеног до металног далековода који се налази у њиви са кукурузом где је задржао оштећеног тако што му је омотао руке око далековода и везао га лисицама, док је ноге и тело облепио широком селотејп траком, након чега је тражио од оштећеног да зове своју унуку због новца за свој откуп, па када је оштећени то одбио рекао му: „Нећу долазити 2-3 сата, немој да направиш нешто да не буде проблема“, а потом се удаљио, након чега је у јутарњим сатима ради остварења циља отмице претио да ће убити оштећеног тако што је од сина оштећеног, пославши му више СМС порука тражио новац, рекавши му да му је отац отет и да не зове полицију, већ да до 10:00 часова тог јутра спреми новац у износу од 2.000.000,оо евра, те да му отац неће преживети ако његов човек падне приликом примопредаје.

Такође, првостепеном пресудом окр. Д.Ј. је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело отмица из члана 134, став 2. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Ваљеву и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 26. септембра 2019. године пресуду Кж1 629/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је за свој закључак да током поступка није доказано да је окр. Д.Ј. извршио кривично дело отмица у саизвршилаштву са окр. Матићем дао довољне, јасне и детаљне разлоге који су уверљиви и аргументовани, те ценећи све изведене доказе правилно нашао да током поступка није било довољно доказа на основу којих би се на поуздан начин могло утврдити да је овај окривљени крив за извршење кривичног дела које му се ставља на терет оптужним актом јавног тужиоца.

У делу одлуке о кривичној санкцији у односу на окр. Бранислава Матића првостепени суд је правилно имао у виду  да није било олакшавајућих околности, док је од отежавајућих ценио побуде окривљеног из којих је учинио кривично дело ради стицања имовинске користи у износу од тражених 2.000.000,оо евра од унуке оштећеног, Јелене Ђоковић, супруге тенисера Новака Ђоковића, погоршање задравственог стања оштећеног, те ранију осуђиваност окривљеног за кривична дела из групе кривичних дела чији је мотив био прибављање противправне имовинске користи. Имајући у виду напред наведено, степен кривице и тежину кривичног дела, правилно је првостепени суд овог окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 10 година налазећи да ће се оваквом врстом и висином казне довољно утицати на окривљеног да убудуће не врши оваква или слична кривична дела чиме ће се постићи општа сврха изрицања кривичних санкција.


 

4. октобар 2019. године
РАТКА ВРАНИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 659/15 од 15. маја 2018. године окр. Ратка Вранић је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело примање мита из члана 367, став 1. КЗ. Оштећени је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућен на парницу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 24. априла 2019. године донео је пресуду Кж1 758/18 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Ратку Вранић због извршења кривичног дела примање мита из члана 367, став 1. КЗ осудио на казну  кућног  затвора у трајању од једне године (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену).

Окривљена Ратка Вранић је оглашена кривом што је почев од неутврђеног дана средином маја месеца 2008. године па до 4. јуна 2008. године, у Београду, у својству службеног лица – инспектора Сектора пореске полиције за град Београд, Министарство финансија РС, захтевала поклон и то новац у износу од 55.000,оо евра, тако што је као инспектор пореске полиције вршећи контролу пословања предузећа „Н“, утврдила да је са рачуна предузећа, чији је власник син оштећеног, подизана велика количина готовог новца и то 27.000.000,оо динара и да се ради о спорним исплатама, које није пратила одговарајућа писана документација, да не би извршила службену радњу коју је морала да изврши, тако што је током априла месеца 2008. године без знања и налога одговорних лица Сектора пореске полиције за град Београд, неутврђеног дана средином маја 2008. године од  оштећеног захтевала да јој преда новац у износу од 55.000,оо евра, да не би поднела кривичну пријаву против сина оштећеног, због кривичног дела утаје пореза и да не би проследила налог за вршење теренске контроле за обрачун и наплату пореза предузећа „Н“, па је дана 4. јуна 2008. године, у свом стану, од оштећеног примила новац и то 20.000,оо евра.

По налажењу Апелационог суда, из доказа изведених током поступка несумњиво произлази да је окривљена у својству службеног лица, инспектора Сектора пореске полиције за град Београд, Министарство финансија РС, од оштећеног захтевала поклон и то новац у износу од 55.000,оо евра, да не би извршила службену радњу коју је морала да изврши, а та радња се односи на састављање службене белешке и тражење да се изврши контрола над пословањем предузећа „М“.

Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији Апелациони суд је имао у виду друштвену опасност извршеног кривичног дела и степен кривичне одговорности окривљене ценећи истовремено и олакшавајуће околности које се односе на ранији живот окривљене, њене године живота, као и чињеницу да је од извршења кривичног дела протекао период од 11 година, док отежавајуће околности суд није нашао. Напред наведеним околностима Апелациони суд је дао карактер нарочито олакшавајућих околности па је окривљену осудио на казну кућног затвора у трајању од једне године налазећи да ће овако изреченом казном бити постигнута сврха кажњавања, те да је иста довољна и нужна како би се на окривљену у довољној мери утицало да у будућности не врши оваква и слична кривична дела.  

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљене.

ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице, дана 12. септембра 2019. године донео је пресуду Кж3 19/19 којом је одбио као неосновану жалбу браниоца окривљене и потврдио другостепену пресуду. 


 
 

 

30. септембар 2019. године
ЗОРАН ОБРАДОВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 518/16 од 30. новембра 2018. године окр. Зоран Обрадовић је због извршења кривичног дела примање мита из члана 367, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 2 године, док је окр. В. Д. ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело примања мита у помагању из члана 367, став 2. КЗ. 

Окривљени Зоран Обрадовић је оглашен кривим што је у временском периоду током 2014. године до 7. маја 2014. године, као службено лице – директор Републичке агенције за осигурање депозита, која је у функцији стечајног управника „Нове Агробанке у стечају“ из Београда, посредно, преко осуђеног Бранислава Ковачевића од Г.Д, власника привредног друштва „И“ у стечају из Ниша, захтевао корист да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју би морао да изврши, на тај начин што је половином децембра 2013. године окр. В.Д. телефоном позвао Г. Н. понудивши му помоћ да његово привредно друштво уђе у план реорганизације с обзиром на то да се исто налазило у стечају и било дужник „Нове Агробанке у стечају“, на шта је Г.Н. пристао, а такође ради помоћи и заказивања састанка са окр. Обрадовићем, те је В.Д. упознао Г.Н. са осуђеним Браниславом Ковачевићем на Ковачевићев предлог, а неутврђеног датума у ресторану у Београду окр. Обрадовић је осуђеном Браниславу Ковачевићу саопштио да је за скидање хипотеке на локалу оштећеног Г.Н. у Нишу и за цео посао око давања сагласности на унапред припремљени план реорганизације цифра 100.000,оо евра, на шта је осуђени Ковачевић рекао да ће то Николићу пренети и у фебруару месецу 2014. године саопштио Г.Н. да Обрадовић тражи 100.000,оо евра, након чега је Г.Н. осуђени Ковачевић више пута позивао телефоном тражећи му 100.000,оо евра како би тај новац дао окр. Обрадовићу на име давања писмене сагласности на план реорганизације привредног друштва „И“ коју је иначе дужан да да, па је тако 7. маја 2014. године за окр. Обрадовића осуђени Ковачевић од Г.Н. примио захтевани новац у износу од 100.000,оо евра, па је окр. Обрадовић дао писмену сагласност на предлог за гласање и усвајање плана реорганизације стечајног дужника „И“ на рочишту пред Привредним судом у Нишу, те се са примљеним новцем осуђени Ковачевић удаљио у правцу улице где живи и где је по претходном договору требало да се нађе са окр. Обрадовићем пре чега је лишен слободе.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Зоран Обрадовић и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

ААпелациони суд у Београду, након одржаног претреса, 28. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 357/19 којом је преиначио првостепену пресуду у осуђујућем делу само у погледу одлуке о мери безбедности и то тако што је окр. Зорану Обрадовићу изрекао и меру безбедности забране вршења позива, делатности и дужности везаних за располагање, коришћење, управљање, руковање и чување туђом имовином у трајању од 5 година, док је у преосталом делу првостепена пресуда у односу на овог окривљеног потврђена. У ослобађајућем делу првостепена пресуда је преиначена, те је окр. В.Д. због извршења кривичног дела примање мита у помагању из члана 367, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 8 месеци (Напомена: против овог дела пресуде дозвољена је жалба Апелацоином суду у трећем степену).

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о мери безбедности, насупрот изнетом закључку првостепеног суда, основани су жалбени наводи Вишег јавног тужиоца у Београду којим се указује да је окр. Обрадовић приликом вршења службене дужности извршио коруптивно кривично дело, те да се у конкретном случају испуњени законски услови да се према овом окривљеном изрекне предложена мера забране вршења, позива, делатности и дужности везаних за располагање, коришћење, управљање, руковање и чување туђом имовином, налазећи да би даље вршење наведених делатности било опасно имајући у виду природу кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим.

Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду у ослобађајућем делу налазећи да је несумњиво закључено да се у радњама окр. В.Д. стичу обележја кривичног дела примање мита у помагању, при чему се одбрана окр. В.Д. да он никада није учествовао у разговорима око примања и давања мита није могла прихватити с обзиром на то да је оповргнута пре свега исказом Бранислава Ковачевића који је у својој одбрани детаљно описао конкретне радње које је предузео окр. В.Д. као и постојање договора око поделе новца који је Д.Н. требало да преда, при чему Апелациони суд налази да је одбрана окр. В.Д. дата у циљу избегавања кривичне одговорности. Одбрана окр. В.Д. је такође оповргнута и писаним доказима.


 
13. септембар 2019. године
Д.Ч.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Панчеву К бр. 46/18 од 22. јануара 2019. године окр. Д.Ч. је због извршења продуженог кривичног дела обљуба са дететом из члана 180, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 10. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 392/19 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Д.Ч. ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело обљуба са дететом из члана 180, став 2. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Панчеву окр. Д.Ч. је стављено на терет да је у временском периоду од 20. јула до 24. августа 2017. године у Влајковцу и Банатској Суботици, при чему, услед особености ромске етничке заједнице којој припада, чињенице да потиче из породице слабијег социјално-економског стања, да је напустио школовање, да је без занимања и незапослен, те да је фонда знања испод очекиваног за календарски узраст и степен формално достигнуте едукације, није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено, извршио обљубу са дететом што је за последицу имало трудноћу.

Из изведених доказа произлазе неспорне чињенице да су се окривљени и оштећена  у јулу 2017. године упознали преко друштвене мреже, да је окривљени са малолетном оштећеном у периоду од 20. јула 2017. године, када је први пут био код ње, па све до 24. августа 2017. године, када је приликом прегледа у Општој болници у Вршцу утврђена трудноћа код оштећене у више наврата имао полне односе, што је за последицу имало трудноћу оштећене, као и да окривљени и оштећена живе у заједници живота.

Полазећи од наведених неспорно утврђених чињеница, Апелациони суд је нашао да се радњама окривљеног стичу сва обележја кривичног дела које му се ставља на терет, одређена законом, али да је у предменој кривично-правној ствари, услед позивања одбране на незнање окривљеног да је ступање у полне односе са лицем које није навршило 14 година забрањено, спорно да ли је код окривљеног постојала свест о забрањености дела које чини.

Имајући на уму утврђена лична својства која се односе на ниво образовања, личне прилике, васпитање окривљеног, његове породичне прилике и окружење у ком се креће и из ког потиче, Апелациони суд је, посебно с обзиром на то да из одбране окривљеног и налаза и мишљења судског вештака произлази да је окривљени у оквиру етничке заједнице којој припада окружен примерима лица која су ступала у сексуалне односе и брак са лицима женског пола млађим од 14 година, а због таквог понашања нису кривично гоњена, нашао да окривљени није могао да зна да је ступање у полни однос са лицем које није навршило 14 година предвиђено као кривично дело.

Дакле, полазећи од природе извршеног кривичног дела, околности под којима је дело извршено и свеобухватно дејство субјективних фактора, Апелациони суд је нашао да окривљени, не само да није био дужан и није могао да зна за постојање правне норме која се односи на његово понашање, односно прописа који одређује забрану ступање у полне односе са особама млађим од 14 година, већ је, с обзиром на чињеницу да су његова и породица оштећене подржале њихов однос и у складу са обичајима ромске популације њихов заједнички живот прославиле, као и на социолошко – културолошке особености и обичаје заједнице у којој живи односно обрасце понашања којима је окружен, имао разлога да верује да је његово понашање дозвољено и чак друштвено пожељно. По оцени Апелационог суда на овакав закључак додатно упућује чињеница да је оштећена у време критичног догађаја имала 13 година и 10 месеци, као и да су њена емоционална и социјална зрелост, по налазу и мишљењу вештака, биле у складу са календарским узрастом, дакле, да је готово достигла узраст од 14 година који је законодавац определио као просечну старосну доб у ком већина појединаца достиже психичку и физичкку  зрелост за ступање у сексуалне односе, затим чињеница да се судски вештак изјаснио да није нашао значајнију разлику у физичкој и психичкој зрелости између окривљеног и оштећене, као и чињеница да је окривљени убрзо након што је ступио у полне односне са оштећеном са њом засновао ванбрачну заједницу у којој и данас живе и одгајају заједничко дете, из чега произлази да окривљени ступање у полне односе са оштећеном није доживео као једнократни сексуални чин ради задовољавања нагона, већ је, у складу са моделом у ком су дефинисани брачни и породични односи међу припадницима ромске етничке заједнице, ступивши у сексуалне односе са оштећеном планирао да заснује породицу.

С обзиром на то да је несумњиво закључено да је окривљени поступао у неотклоњивој правној заблуди, будући да није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено, као и чињеницу да је, у случају постојању неотклоњиве правне заблуде, искључена кривица као обавезни елемент кривичног дела, а самим тим и постојање кривичног дела, то је Апелациони суд, усвајањем жалбе браниоца окривљеног преиначио првостепену пресуду и окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело.


 
6. септембар 2019. године
ДУБРАВКА ЂОРЂЕВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 127/14 од 18. јуна 2018. године окр. Дубравка Ђорђевић, Александра Ђорђевић и Ђурђа Прица су ослобођени од оптужбе да су извршили по једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ и једно наведено кривично дело у саизвршилаштву заједно са окр. Мајом Штегер, док су окр. Душко Никитовић и Војин Манасијевић ослобођени да су извршили, у саизвршилаштву, једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ, а окр. Душко Никитовић једно криивчно дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 2.  КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окривљенима је стављено на терет да су у периоду од 25. јуна 2007. године до 29. децембра 2009. године, у просторијама привредног друштва „Рибарско газдинство Београда“ а.д. са седиштем у Београду, као одговорна лица, искоришћавањем свог положаја и прекорачењем граница свог овлашћења прибавили предузећу ДТД „Рибарство“ из Бачког Јарка противправну имовинску корист која прелази износ од 1.500.000,00 динара, док су привредном друштву „Рибарско газдинство“ нанели штету, јер су током 2007. године донели низ одлука о издавању у закуп пословног простора ДТД „Рибарство“, током 2008 и 2009. године доносили одлуке којима су ДТД „Рибарство“отуђили средства привредног друштва „Рибарско газдинство“ и то у 2008. години, средства у вредности од 151.829.787,93 динара или 38,89% у односу на вредност основних средстава на дан 31. децембар 2007. године, а у 2009. години вредност отуђене имовине је износила 95.869.347,60 динара или 14,75 % у односу на вредност основних средстава на дан 31. децембар 2008. годие што је супротно одредбама уговора о продаји друштвеног капитала привредног друштва „Рибарско газдинство“ од 4. јуна 2007. године којим је предвиђено да купац до коначне исплате купопродајне цене неће отуђити било која од основних средстава у једној години више од 10%, односно за читав период више од 30%, рачунато по вредности по последњем билансу стања.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. јула 2019. године пресуду Кж1 404/19 којом је одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужиоца у Београду и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, током поступка није доказано да су окривљени својим радњама прибавили привредном друштву ДТД „Рибарство“ противправну имовинску корист и да су своје радње предузимали са директним умишљајем да до такве последице и дође, па их је правилно првостепени ослободио од оптужбе.


 

 

6. август 2019. године
БАТА ДОБРИЈЕВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 138/18 од 5. октобра 2018. године окр. Бата Добријевић је због извршења кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године.

Окривљени Бата Добријевић је оглашен кривим што је у периоду од 13. до 15. фебруара 2018. године, у Београду, у намери прибављања користи за себе, омогућио недозвољени боравак у Републици Србији већем броју лица, тако што је по договору са НН авганистанцем и НН тунижанином, у кући, омогућио боравак за 37 страних држављана илегалних миграната, који су на територију Републике Србије ушли на незаконит начин, избегавајући грнаничну контролу ван места одређеног за прелазак државне границе, на тај начин што су НН  алжирац и НН тунижанин у парку код Аутобуске станице нудили смештај илегалним мигрантима, исте доводили до куће где их је окривљени смештао при чему су мигранти за наведену услугу окривљеном или лицу које их је довело плаћали ноћење 10,оо  евра по особи.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 16. јула 2019. године донео је пресуду Кж1 582/19  којом је преиначио првостепену пресуду, у погледу правне квалификације кривичног дела и одлуке о казни, и то тако што је описане кривично-правне радње за које је окр. Бата Добројевић оглашен кривим, правно квалификовао као кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350, став 3. КЗ и осудио га на казну затвора у трајању од 2 године.

Апелациони суд налази да се основано жалбом Вишег јавног тужиоца у Београду истиче да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање својом правном оценом кривично-правних радњи окривљеног Виши суд повредио кривични закон. Имајући у виду да су радње извршења тежег облика кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи алтернативно одређене и да се састоје у омогућавању другоме да недозвољено пређе границу Србије, омогућавању да недозвољено борави у Србији или омогућавању транзита преко територије Србије, а да кваливикован облик овог дела постоји у случају ако је ово дело учињено под одређеним околностима, то је по оцени Апелационог суда првостепени суд повредио кривични закон тумачењем да кријумчарење људи у смислу квалификованог облика овог дела представља само омогућавање другоме да на недозвољен начин пређе државну границу, те да омогућавањем већем броју страних држављана недозвољеног боравка на територији наше земље не предсставља начин извршења квалификованог облика овог дела. Како из диспозитива оптужног акта, по оцени Апелационог суда, произлазе сва битна обележја квалификованог облика овог дела јер је окривљени, у намери да себи прибави какву корист за новчану накнаду омогућио већем броју илегалних миграната недозвољен боравка у Републици Србији, то је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у делу правне оцене.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд је одлучујући о кривичној санкцији према окривљеном нашао да је првостепени суд правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио његове породичне прилике, имао у виду његово коректно држање пред судом и чињеницу да је неосуђиван, док је од отежавајућих околности имао у виду да је радњама окривљеног омогућен боравак 37 страних држављана који су нелегално ушли на територију Републике Србије. Из наведених разлога Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 2 године налазећи да је иста сразмерна степену кривице окривљеног и нужна али и довољна за остваривање прописане сврхе кажњавања. 


 
 
 

26. јул 2019. године
НИКОЛА ЦВЕТКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. 527/16 од  26.фебруара 2019. године окр. Никола Цветковић је због извршења кривичног дела тешко  дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297, став 2, у вези са чланом 289, став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 2 године, те му је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 2 године. Оштећени је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућен на парницу.

Окривљени Никола Цветковић је оглашен кривим што је 14. септембра 2015. године, у Београду, на деоници пута између насеља Ресник и  Бубањ потока, као учесник у саобраћају на путевима, управљао путничким возилом не придржавајући се саобраћајних прописа на путевима, и тиме угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело људи на тај начин што је управљао возилом под дејством 1,22 промила алкохола у крви, услед чега није био способан за безбедну вожњу, па је, крећући се десном саобраћајном траком Кружног пута, из правца Ресника према Бубањ потоку, иза теретног возила које је вукло прикључно возило, започео претицање овог возила, прешао на леву саобраћајну траку, намењену за кретање возила из супротног смера, да би, након што је извршио претицање овог возила, наставио да се креће истом саобраћајном траком брзином не мањом од 70 км/час, покушавајући да претекне и то на делу где није дозвољено претицање, друго НН теретно возило које се кретало десном саобраћајном траком, на удаљености од око 30 метара испред теретног возила у ситуацији када је у сусрет возилу окривљеног из супротног смера долазило друго путничко возило, којим је управљао оштећени М.Т, а које се возило кретало својом десном саобраћјном траком, те је окривљени уместо да се возилом врати на своју десну саобраћајну траку, наставио да се креће непромењеним режимом левом саобраћајном траком, па је, када су ова два возила била на међусобној удаљености од око 41 метар окривљени у покушају да избегне контакт свог возила са другим путничким возилом предузео радњу скретања возила у лево, али и поред тога, предњим десним угаоним делом возила удара у предњи десни угаоно-бочни део другог путничког возила, при ком контакту је његово возило изашло са коловоза у своју леву страну и након превртања се зауставило ослоњено на кров, којом приликом је окривљени задобио лаке телесне повреде, док је друго путничко возило услед контакта инерцијалним неконтролисаним кретањем ударило задњим десним углом возила у бетонски зид, а затим задњим левим углом ударио у предњу десну угаону бочну страну тада већ заустављеног теретног возила којом приликом је оштећена Н.М, која се налазила на месту сувозача другог путничког возила задобила тешку телесну повреду, оштећени М.Т, лаку телесну повреду, а оштећена М.Г, која се налазила на задњем седишту путничког возила задобила смртну повреду од које је на лицу  места преминула.  

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 27. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 561/19  којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Николу Цветковића због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297, став 2. КЗ  у вези са чланом 289, став 1. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 2 године и 8 месеци, те му је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 3 године. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији,  првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио да се коректно држао пред судом, изразио искрено кајање због последица које су наступиле, чињеницу да је у време извршења кривичног дела био млађе пунолетно лице, да се у међувремену запослио и да није раније осуђиван као и његово држање након извршеног кривичног дела односно околност да је био у контакту са породицом оштећене преминуле М.Г. и Н.М, који према њему нису истакли имовинско-правни захтев, али је првостепени суд пропустио да да адекватан значај да чињеници да је у овој саобраћајној несрећи живот изгубило једно лице, док је једно лице задобило тешку телесну повреду а друго лаку телесну повреду. Апелациони суд налази да је првостепени суд дао пренаглашен значај утврђеним олакшавајућим околностима и из тог разлога погрешно закључио да окривљеном треба изрећи казну затвора у краћем трајању, због чега је првостепена пресуда у делу одлуке о казни преиначена налазећи да ће се оваквом врстом и висином кривичне санкције постићи сврха кажњавања. 

 
 
19. јул 2019. године
БРАНИСЛАВ УСКОКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Решењем Вишег суда у Београду Тои 1/16 од 20. децембра 2016. године усвојен је захтев Вишег јавног тужиоца у Београду и од окривљеног власника Бранислава Ускоковића трајно су одузета новчана средства у износу од 62.174,78 евра, а од трећих лица власника (кћерки и унука) трајно су одузета и то кућа у Петроградској улици у Београду, локал у Макензијевој улици у Београду, површине 87 м2, кућа у Тополској улици у Београду, стан у Булевару краља Александра у Београду, површине 88,77 м2, кућа – локал у Дарвиновој улици у Београду, површине 147,26 м2, стан у Кичевској улици у Београду, површине 75 м2. Управљање трајно одузетом имовином је поверено Дирекцији за управљање одузетом имовином.

Такође, првостепеним решењем одбијен је захтев Вишег јавног тужиоца у Београду да се од окривљеног власника Бранислава Ускоковића трајно одузме стан у Молеровој улици у Београду, површине 57 м2, новчана средства код Подгоричке банке у износу од 15.000,оо свра и 35.700,оо евра, те да се од трећих лица власника (супруге, кћерки, зетова и унука) трајно одузму новчана средства код „Подгоричке банке“ у износу од 16.555,62 евра, самостална занатска радња „Јупитер чисто“ у Каленићевој улици у Београду, удео у акционарском друштву „Наша слога“ у Ковину, кућа и три зграде у Булевару краља Александара у Београду, површине 4 ара и 83,30 м2, привредно друштво „Cotto-antico“ у Београду, кућа са локалом у улици Баје Секулића, корисне површине 524,64 м2, стан у улици Баба Вишњина у Београду, површине 131 м2, привредно друштво „Јупитер хигијена“ у Београду.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, осуђени Бранислав Ускоковић и његов бранилац, трећа лица и њихови пуномоћници.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног рочишта, 17. јуна 2019. године донео је решење Кж Тои 1/17 којим је преиначио првостепено решење и од окривљеног власника Бранислава Ускоковића трајно одузео и стан у Молеровој улици у Београду, површине 57 м2. У преосталом, непреиначеном, делу првостепено решење је потврђено.

По налажењу Апелационог суда основано се у жалби Вишег јавног тужиоца у Београду указује да је првостепени суд погрешио кад од осуђеног Бранислава Ускоковића није трајно одузео и стан у Молеровој улици површине 57 м2, јер и тај стан проистиче из средстава прибављених извршењем кривичног дела. Наиме, предметни стан је купљен 1997. године и није купљен из законитих прихода осуђеног и његове супруге имајући у виду да су у том периоду куповане и друге некретнине, те да је и одређене новчане износе осуђени поклонио својим кћеркама, из чега је овај суд извео закључак да је поменути стан набављен средствима који проистичу из извршења кривичног дела.

У делу у коме је потвђено првостепено решење да се одбије захтев Вишег јавног тужиоца из Београда за трајно одузимање имовине од осуђеног и трећих лица Апелациони суд је утврдио да је правилно првостепени суд нашао да Виши јавни тужилац у Београду није доказао да и та имовина потиче из незаконитих прихода.


 
 
19. јул 2019. године
ДРАГАН МИТИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у  Смедереву К бр. 27/18 од 18. октобра 2018. године одбијена је оптужба за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ (од чега према окр. Митићу да је дело извршио у продуженом трајању подстрекавањем, а према окр. Цветићу и Мраовићу да су дело извршили у саизвршилаштву) према окр. Драгану Митићу, Влдану Цветићу и Малиши Мраовићу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Смедереву.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, донео је 6. јуна 2019. године пресуду Кж1 65/19 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Драгана Митића, Владана Цветића и Малишу Мраовића ослободио од оптужбе да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ (од чега окр. Митића да је дело извршио у продуженом трајању подстрекавањем, а окр. Цветића и Мраовића да су дело извршили у саизвршилаштву).

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Смедереву окр. Драгану Митићу је стављено на терет да је у периоду од 8. септембра 2010. године до 14. децембра 2011. године у Смедереву, као одговорно лице – стварни власник предузећа „Агро форум“ д.о.о, подстрекавао окр. Владана Цветића и Малишу Мраовића да као овлашћена лица предузећа „Агро форум“ д.о.о. искоришћавањем својих службених положаја и прекорачењем граница својих службених овлашћења другоме прибаве имовниску корист и то супротно Закону о робним резервама и супротно уговорним одредбама изврше продају 6.104.476 кг меркантилне пшенице, 1.767.792,00 кг меркантилног кукуруза и 115.384,60 кг живе мере товних свиња власништво Републичке дирекције за робне резерве којим је од стране Дирекције поверено на чување, те извршеном контролом од стране представника Дирекције утврђен напред наведени мањак, на који начин је себи прибавио противправну имовинску корист у износу од 173.606.374,20 динара а за наведени износ оштетио Републичку дирекцију за робне резерве.

Насупрот жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда, изрека првостепене пресуде је јасна и разумљива и представља изреку управо онако како је она опредељена оптужницом коју је  заступао Виши јавни тужилац у Смедереву. Међутим, основано се указује жалбом да првостепени суд одбија оптужбу према окривљенима за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица налазећи да је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

У разлозима за налажење да је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења првостепени суд је правилно нашао да се на окривљене има применити одредба Кривичног законика која је повољнија, пошто првостепени суд правилно оцењује да су радњама окривљених остварена обележја неког другог кривичног дела. Наиме, у радњама окривљених садржана су, и по оцени Апелационог суда, обележја кривичног дела из члана 24. Закона о робним резервама, а који закон је важио до 27. новембра 2013. године, односно у временском периоду који у оптужници одређен као период извршења кривичног дела.

Даље, правилно првостепени суд закључује да је, с обзиром да су радње које се стављају на терет окривљенима да су их предузели, предузете и описане у временском периоду од 8. септембра 2010. године до 14. децембра 2011. године, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

Апелациони суд налази да је првостепени суд повредио Кривични закон када је, не прихватајући квалификације Тужилаштва, одбио оптужбу, али у односу на кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица за шта у наведеној ситуацији није било места. Наиме, у конкретном случају није наступила застарелост гоњења за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, а како се то основано указује у жалби Вишег јавног тужиоца у Смедереву. Међутим, у ситуацији када суд утврди да из чињеничног описа произлази друго кривично дело, те када истовремено утврди да је за то кривично дело наступила апсолутна застарелост, првостепени суд је био овлашћен само да донесе пресуду да није било доказа да су окривљени предметном приликом извршили кривично дело које им је стављено на терет, а у односу на кривично дело чија битна обележја су остварена је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.


 
 
19. јул 2019. године
МИЛАН СТАНКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. 3975/17 од 4. марта 2019. године окр. Милан Станковић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година.

Окривљени Милан Станковић је оглашен кривим што је 30. маја 2017. године, у стану у Београду, у стању битно смањене урачунљивости услед повишене емоционалне напетости са психолошким садржајем афекта беса високог интензитета, у стању алкохолне опијености и под дејством марихуане, због чега је дошао у стање јаке раздражености које је сам изазвао својом кривицом, лишио живота своју мајку тако што ју је најпре више пута ударио шаком стиснутом у песницу и шутирао у пределу главе и тела, наневши јој повреде, након чега ју је кухињским ножем задао више убода и посекотина у пределу тела и врата услед чега је наступила смрт због искрвављења из просеченог срца и усходног дела аорте.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 18. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 505/19  којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Милана Станковића због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 15 година.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је дао пренаглашен значај олакшавајућим околностима, а са друге стране није у довољној мери ценио чињеницу да је окривљени више пута осуђиван због кривичног дела насиља у породици извршеног управо над покојном оштећеном. Из напред наведених разлога је Апелациони суд, уважаваћем жалбе Вишег јавног тужиоца у Београду, првостепену пресуду преиначио у делу одлуке о казни тако што је окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 15 година, у уверењу да се у односу на окривљеног, као вишеструког повратника, само максималном запрећеном казном затвора може утицати да убудуће на врши оваква и слична кривична дела, односно да ће се постићи сврха кажњавања. 


 
 
2. јул 2019. године
МИЛОШ ВЕЛИЧКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр.  475/18 од 20. марта 2019. године окр. Милош Величковић је због извршења кривичног дела неоволашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246, став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 4 године, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то: 510 таблета и делова таблета МДМА укупне нето масе 202,65 грама, 15,68 грама опојне дроге ТХЦ и једне електронске вагице.

Окривљени Милош Величковић је оглашен кривм што је 16. јуна 2018. године, у Београду, неовлашћено ради продаје држао 510 таблета и делова таблета МДМА укупне нето масе 202,65 грама, праха опојне дроге МДМА и микрокристалне целулозе, као и 15,68 грама марихуане.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 27. јуна 2019. године решење Кж1 532/19 којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

По налажењу Апелационог суда првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка јер нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања због чега није могуће испитати законитост и правилност пресуде, а поред тога повређено је и право одбране, што је могло имати утицај на правилно пресуђење.


 

2. јул 2019. године
МИЉАН ЂУКИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. 7/18 од 14. фебруара 2019. године окр. Миљан Ђукић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 6 година, те му је изречена мера безбедности  забране управљања моторним возилима „Б“  категорије у трајању од 5 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Миљан Ђукић је оглашен кривим што је 18. новембра 2017. године, у Смедеревској Паланци, у стању смањене урачунљивости до битно, али не и битно, као учесник у саобраћају на путевима, није придржавао саобраћајних прописа и тиме тако угрозио јавни саобраћај да је довео у опасност живот и тело људи, услед чега је наступила смрт два лица, на тај начин што је управљао путничким возилом са пробном возачком дозволом у време забране управљања, те је у крви имао 1,54 промила алкохола и возио недозвољеном брзином не мањом од 76 км/час у насељу где је брзина ограничена на 50 км/час, изгубио контролу над возилом услед чега је дошло до дестабилизације, заношења и неконтролисаног кретања возила, тако да је десним бочним делом возила у пределу задњих десних врата ударио у стуб уличне расвете који се налазио на разделном острву између коловозних трака, а након тога возило којим је управљао је заротирано и прешло пут од око 15 метара где се зауставило у левој коловозној траци намењеној кретању возила из супротног смера, којом приликом је сада пок. М.Ш. који је седео у задњем реду иза возача задобио тешке телесне повреде и на лицу места изгубио живот, а сада пок. П.О. који је седео иза сувозача задобио тешке телесне повреде и на лицу места изгубио живот. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 29. маја 2019. године донео је пресуду Кж1 382/19  којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Миљана Ђукића због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297, став 2. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 5 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да је неосуђиван, да се ради о младом човеку који је у време извршења кривичног дела имао 22 године, да се породица пок. М.Ш. није придружила кривичном гоњењу, да је окривљени у незгоди и сам задобио тешке телесне повреде, да је испољио кајање и да на страни окривљеног није било отежавајућих околности. Међутим, по оцени Апелационог суда, првостепени суд није дао адекватан значај свим наведеним олакшавајћим околностима, па је Апелациони суд првостепену пресуду преиначио и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 5 година налазећи да ће се оваквом одмереном казном затвора остварити сврха кажњавања.


 

2. јул 2019. године
ДРАГАН ЉУБИСАВЉЕВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 58/17 од 28. децембра 2018. године окр. Драган Љубисављевић је због извршења кривично дело убиство из члана 113. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Оштећени је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућен на парницу.

Окривљени Драган Љубисављевић је оглашен кривим што је у ноћи између 24/25. новембра 2016. године, у напуштеној кући у Београду, у којој је непријављено боравио и живео заједно са својом ванбрачном супругом, оштећеном Ђурђицом Михајловић, лишио живота оштећену на тај начин што је, око поноћи, када се вратио кући, оштећеној, која је лежала потрбушке на душеку, док се налазио са њене десне стране, дрвеном летвом, металном шипком и стопалом у обући, задао велики број удараца, најмање 30, у пределу главе, трупа и удова, наневши јој повреде чији се редослед не може утврдити, које повреде су настале за живота једна за другом у релативно кратком временском интервалу и скупа процењене су представљале тешку и по живот опасну телесну повреду, а које су све својим скупним дејством довеле до смртног исхода, да би након извршења дела 21. новембра 2016. године у 02:00 часа позвао полицију и пријавио да је оштећену затекао мртву у наведеном објекту, покушавајући да прикрије своје радње извршење и лажно представи узрок смрти оштећене.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 30. маја 2019. године пресуду Кж1 437/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да се пред судом држао коректно, да је реч о старијем човеку који раније није осуђиван, да је био под дејством алкохола, због чега су његове способности значаја дела и управљањем поступцима биле смањене, али не битно, док отежавајуће околности на његовој страни није нашао, па га је правилно осудио на казну затвора у трајању од 10 година, правилно налазећи да ће се истом остварити сврха кажњавања.


 

2. јул 2019. године
РАТКА ВРАНИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 659/15 од 15. маја 2018. године окр. Ратка Вранић је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело примање мита из члана 367, став 1. КЗ. Оштећени је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућен на парницу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 24. априла 2019. године донео је пресуду Кж1 758/18 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Ратку Вранић због извршења кривичног дела примање мита из члана 367, став 1. КЗ осудио на казну  кућног  затвора у трајању од једне године (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену).

Окривљена Ратка Вранић је оглашена кривом што је почев од неутврђеног дана средином маја месеца 2008. године па до 4. јуна 2008. године, у Београду, у својству службеног лица – инспектора Сектора пореске полиције за град Београд, Министарство финансија РС, захтевала поклон и то новац у износу од 55.000,оо евра, тако што је као инспектор пореске полиције вршећи контролу пословања предузећа „Н“, утврдила да је са рачуна предузећа, чији је власник син оштећеног, подизана велика количина готовог новца и то 27.000.000,оо динара и да се ради о спорним исплатама, које није пратила одговарајућа писана документација, да не би извршила службену радњу коју је морала да изврши, тако што је током априла месеца 2008. године без знања и налога одговорних лица Сектора пореске полиције за град Београд, неутврђеног дана средином маја 2008. године од  оштећеног захтевала да јој преда новац у износу од 55.000,оо евра, да не би поднела кривичну пријаву против сина оштећеног, због кривичног дела утаје пореза и да не би проследила налог за вршење теренске контроле за обрачун и наплату пореза предузећа „Н“, па је дана 4. јуна 2008. године, у свом стану, од оштећеног примила новац и то 20.000,оо евра.

По налажењу Апелационог суда, из доказа изведених током поступка несумњиво произлази да је окривљена у својству службеног лица, инспектора Сектора пореске полиције за град Београд, Министарство финансија РС, од оштећеног захтевала поклон и то новац у износу од 55.000,оо евра, да не би извршила службену радњу коју је морала да изврши, а та радња се односи на састављање службене белешке и тражење да се изврши контрола над пословањем предузећа „М“.

Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији Апелациони суд је имао у виду друштвену опасност извршеног кривичног дела и степен кривичне одговорности окривљене ценећи истовремено и олакшавајуће околности које се односе на ранији живот окривљене, њене године живота, као и чињеницу да је од извршења кривичног дела протекао период од 11 година, док отежавајуће околности суд није нашао. Напред наведеним околностима Апелациони суд је дао карактер нарочито олакшавајућих околности па је окривљену осудио на казну кућног затвора у трајању од једне године налазећи да ће овако изреченом казном бити постигнута сврха кажњавања, те да је иста довољна и нужна како би се на окривљену у довољној мери утицало да у будућности не врши оваква и слична кривична дела.  


 

28. јун 2019. године
КАТАРИНА НИКОЛ РЕБРАЧА И ДР


ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К 3775/10 од 10. априла 2018. године због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. КЗ (од чега окр. Мирјана Христић и Слађана Миронија помагањем), окр. Катарина Никол Ребрача је осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 10 месеци, док су окр. Слађана Миронија и Мирјана Христић осуђене су на казну затвра у трајању од по 1 годину. Такође, окр. Катарина Никол Ребрача је обавезана да на име имовинске користи уплати износ од 22.584.619,80 динара у корист буџета Републике Србије.

Окривљена Катарина Никол Ребрача је оглашена кривом што је у периоду од 2. јуна 2006. године до 9. марта 2010. године, у Београду, као одговорно лице, у својству оснивача и директора Добротворног фонда “Катарина Ребрача” позивајући се на покровитељство Министарства здравља Србије и Института за онкологију и радиологију Србије и у својству лица овлашћеног за заступање и располагање новчаним средствима агенција “K models” и Top image”, искоришћавањем свог положаја и овлашћења прибавила себи противправну имовинску корист, у чему су јој помогле окр. Мирјана Христић у својству предузетника, оснивача и лица овлашћеног за заступање и располагање новчаним средствима Агенције “Mima art” и окр. Слађана Миронија у својству предузетника, оснивача и лица овлашћеног за заступање и располагање новчаним средствима Агенције Top image”, достављале фактуре без пратеће документације која правда исте на име наводно извршених услуга, искористивши свој положај и овлашћење, на тај начин што је окр. Ребрача са пословних рачуна Добротворног фонда отворених код две банке за прикупљање новчаних средстава у сврху реализације циљева Добротворног фонда, на које рачуне је од стране разних донатора – правних и физичких лица уплаћен новац у укупном износу од 62.440.283,29 динара, извршила пренос новчаних средстава на рачуне агенција “K models”, “Mima art” и Top image”, на име наводно извршених услуга за Добротворни фонд за које су окр. Христић и Миронија достављале фактуре без пратеће документације која правда исте, након чега је окр. Христић са рачуна Агенције “Mima art” подигла новац у укупном износу од 2.927.000,оо динара и окр. Миронија са рачуна Агенције Top image” подигла новац у укупном износу од 6.892.000,оо динара, а који новац су предали окр. Ребрачи, док је окр. Ребрача са рачуна Агенције “K models” подигла новац у укупном износу од 3.772.000,оо динара, а на име наводно извршених услуга на основу фактура без пратеће документације која правда исте, иако ове наведене агенције услуге нису пружиле Добротворном фонду у тим износима и тако подигнути новац као и новац који су јој предале окр. Христић и Миронија задржале за себе, и што је окр. Ребрача из средстава са рачуна наведеног фонда користила и за своје потребе, супротно акту о оснивању Добротворног фонда, тако што је са рачуна Фонда вршила плаћање авио карата и аеродромских такси за себе, породицу и пријатеље, све у укупном износу од 1.242.032,оо динара, услуге преноћишта у хотелу “Hyatt” у износу од 187.603,01 динара и телефонске рачуне на њено име у укупном износу од 223.595,49 динара и подигла готовину у укупном износу од 5.629.061,90 динара који износ је користила за личне потребе док је и за личне потребе вршила плаћање виза картицом у укупном износу од 1.711.327,40 динара, те на тако описани начин за себе прибавила противправну имовинску корист у износу од 22.584.619,80 динара.


ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и браниоци окривљених.


ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, је након одржане седнице већа, дана 11. јуна 2019. године донео решење Кж1 285/19 којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

По налажењу Апелациног суда основано се у жалбама бранилаца окривљених указује на учињене битне повреде кривичног поступка због којих се правилност пресуде у одређеним деловима није могла испитати. Наиме, основано се указује на недостатак разлога у погледу чињеница утврђене првостепеном пресудом да је окр. Миронија – одговорно лице Агенције Top image” подигнуту готовину предала окр. Ребрачи коју је она потом задржала за себе. Ово стога што првостепени суд не даје оцену одбране окр. Мироније када се изјашњава за шта је потрошен новац који је подигнут са рачуна Агенције Top image”, и то у делу где је између осталог рекла да је њена зарада била 100.000,оо динара месечно, те да је само на име накнаде за свој рад она узела 3,6 милиона од укупно уплаћених 7,2 милиона на рачун Агенције Top image” од стране фонда Ребрача, док је преосталих 2,7 милиона плаћала трошкове Агенције у кешу. С друге стране, накнадно достављена спецификација уз раније приложене фактуре, која је била предмет оцене Комисије вештака приликом израде допунског налаза вештака, односи се на комплетан износ испостављених фактура Фонду Ребрача, а првостепени суд није разјаснио контрадикторност чињенице да је окривљена достављеним спецификацијама понудила правдање за све фактурисане услуге, са наводима њене одбране да су заправо услуге вределе свега 2,7 милиона, а да је 3,6 милиона она узела себи за плате.

Надаље, основано се указује да је изрека првостепене пресуде противуречна са образложењем у делу где првостепени суд наводи да је окр. Христић са рачуна Агенције “Mima art” подигла новац у укупном износу од 2.927.000,оо динара и сав новац предала окр. Ребрачи, иако та Агенција услуге није пружила Добротворном фонду у том износу, док се у делу образложења пресуде наводи да окр. Христић није вршила било какве услуге за Фонд. Наиме, иако у изреци првостепене пресуде првостепени суд, за разлику од садржине оптужнице у том делу, наводи да наведене Агенције услуге нису пружиле Фонду у тим износима, целокупни поменути износи од 2.927.000,оо динара и 6.892.000,оо динара, који су према наводима у изреци пресуде окр. Миронија и Христић предале окр. Ребрачи, представљају део износа укупно противправно прибављене имовинске користи, означеног у изреци пресуде, те је нејасно овакво одређење суда којим имплицира могућност да неке услуге јесу пружене од стране агенција окр. Миронији и Христић.

Такође, основано се указује на неразумљивост изреке пресуде будући да чињенични опис радњи које су предузеле окр. Христић и Миронија обухвата и радње помагања и радње извршења кривичног дела, а оптужницом им је стављено на терет помагање окр. Ребрачи у извршењу кривичног дела.

Решењем Апелациног суда првостепеном суду је наложено да у поновном поступку отклони учињене битне повреде кривичног поступка на које је указано решењем, након чега ће бити у могућности да правилном оценом доказа потпуно и правилно утврди чињенично стање и донесе на закону засновану одлуку за коју ће дати јасне и логичне разлоге.
 


7. јун 2019. године
МЛАДЕН КАЛЕЗИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. 243/16 од 20. септембра 2018. године окр. Младен Калезић је због извршења кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114, тачка 11. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Младен Калезић је оглашен кривим што је 24. марта 2001. године, у ресторану у Београду, у стању битно смањене урачунљивости, покушао да лиши живота више лице када је из свог пиштоља испалио више пројектила у оштећене Д.С. и М.С. од којих је оштећени Д.С. лишен живота након што је задобио прострелине, од којих повреда је касније наступила смрт, а оштећени М.С. задобио повреде пројектилима које представљају тешку телесну повреду опасну по живот, на тај начин што је по доласку у ресторан, у којем је седео за једним столом заједно са окр. Османијем Мевлудом, окр. Калезић отишао у ВЦ ресторана, где  по изласку из ВЦ-а након краће вербалне препирке са оштећеним М.С. са којим се мимоишао у малом ходнику испред ВЦ-а, у тренутку када је оштећени М.С. унутар ВЦ-а, најпре физички насрнуо на њега тако што га је песницом леве руке два пута ударио у лице, након чега је док је стајао код врата из свог пиштоља који је извадио из појаса испалио један пројектил у правцу леве ноге оштећеног М.С, којом приликом је оштећени М.С. задобио прострелину у пределу бутине леве ноге, после чега су зачувши пуцањ из пиштоља до њих дотрчали сведоци Б.С, Н.С, и оштећени Д.С. који је када је видео да је оштећени М.С. нападнут пиштољем отрчао до стола, где су претходно седели и из торбице оштећеног М.С. извадио пиштољ  и дотрчао до места сукоба додајући га оштећеном М.С. где је за време трајања физичког сукоба М.С, Д.С. и М.С. са окр. Калезићем дошло до отимања око пиштоља који је овај окривљени држао у руци, при чему је у току сукоба и око отимања пиштоља окр. Калезић задобијао и ударце од стране сведока и оштећених, да би у једном тренутку трајања сукоба у који се накнадно умешао и окр. Османи Мевлуд, на тај начин што је покушао да отме пиштољ који је у својој руци држао оштећени М.С, окр. Мевлуд био погођен пројектилом, а окр. Калезић је у једном тренутку док је физички сукоб још увек трјао, их свог пиштоља који је држао у десној руци у правцу оштећеног Д.С. исаплио више пројектила који су га погодили, као и у правцу оштећеног М.С. који је од пројектила задобио повреду у пределу грудног коша, при чему је окр. Мевлуд из руку оштећеног М.С. узео пиштољ и са истим побегао са лица места, којом приликом је оштећени Д.С. задобио тешку телесну повреду опасну по живот од којих је наступила његова смрт, а оштећени М.С. задобио повреде пројектилима  које представљају тешку телесну повреду опасну по живот.

Такође, првостепеном пресудом окр. Османи Мевлуд је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278, став 4. КЗ, те му је изречена мера безбедности одузимања пиштоља као предмета чије одузимање по кривичном законику неопходно ради заштите интереса опште безбедности.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и браниоци окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 12. априла 2019. године донео је пресуду Кж1 67/19 којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о казни, и окр. Младена Калезића због извршења кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114, тачка 11. КЗ и осудио на казну затвора у трајању од 13 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно као олакшавајуће околности ценио године живота окривљеног и да се радило о ситуацином кривичном делу, док је као отежавајућу околност ценио његов ранији живот. Међутим, према ставу Апелационог суда, основано је жалбом Вишег јавног тужиоца у Београду указано Апелационом суду да је првостепени суд погрешно као олакшавајућу околност ценио протек времена од критичног догађаја па до пресуђења (18 година), будући да је ова околност проузрокована радњама самог окривљеног, односно чињеницом да је избегавао кривично гоњење тиме што се налазио у бекству, те се протек времена у конкретном случају не може ценити као чињеница која иде у корист окривљеном. Стога је Апелациони суд закључио да је казна на коју је окривљеног осудио првостепени суд неадекватно одмерена да је усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Београду у овом делу првостепену пресуду преиначио и окр. Калезића осудио на казну затвора у трајању од 13 година, налазећи да је овако одмерена казна сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног, а посебно чињеници што је смртна последица код другог лица изостала само због благовремене лекарске помоћи, те да је иста нужна ради остваривања сврхе кажњавања.

У односу на окр. Османија Мевлуда Апелациони суд налази да га је првостепени суд правилно ослободио од оптужбе имајући у виду да ни један изведени материјални доказ, као ни саслушано лице нису потврдили наводе оптужног акта да је овај окривљени критичном приликом извршио кривично дело изазивање опште опасности.


7. јун 2019. године

ДРАГАН ТИРНАНИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Смедереву К. бр. 39/17 од 1. фебруара 2019. године окр. Драган Тирнанић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114, тачка 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 15 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско – правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Драган Тирнанић је оглашен кривим што је 20. августа 1996. године, у месту Босански Лужани, општина Дервента, у шуми која се налази у лугу на око 500 метара од породичне куће у којој је живела оштећена Г.Ђ. са породицом, у стању смањене урачунљивости, на подмукао начин лишио живота оштећену, тако што је 17. августа 1996. године дошао у кућу оштећене, а да би наставио раније прекинуту ванбрачну везу са М.И, поводом чега сада пок. Г.И, сазнајући за разлоге за престанак те заједнице није била равнодушна, са чим се сведок М.И. није сложила, на које одбијање је реаговао тако да ће да га запамте и да то неће тако да се заврши, па је окривљени критичног дана дошао у Босанске Лужане, до куће у којој је оштећена живела и објаснио јој да му треба помоћ око аутомобила који је остао на магистралном путу Дервента – Прњавор и тиме оштећену довео у заблуду, истовремено јој објашњавајући да понесе хидрауличну дизалицу, па је оштећена ту дизалицу узела и кренула са окрвљеним, па када су дошли у део који представља шуму, кроз коју води стаза до изласка на магистрални пут, окривљени је једним активним ударцем у леви слепоочни предео хидрауличном дизалицом нанео повреде оштећеној услед чега је наступила смрт, потом је вучењем за ноге одвукао до скривенијег места, где је леш оштећене прекрио лишћем, дизалицу сакрио непосредно у близини и удаљио се у непознатом правцу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 21. маја 2019. године пресуду којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног имао у виду његов ранији живот, као и да је критичном приликом поступао у стању смањене урачунљивости до границе битног, али не и битно, док је од отежавајућих околности првостепени суд имао у виду околности које су се тицале понашања окривљеног после извршења кривичног дела, сакривање беживотног тела оштећене и предмета којим је извршено кривично дело, због чега је правилно првостепени суд нашао да је казна затвора у трајању од 15 година сразмерна и довољна, а у исто време и нужна за постизање сврхе кажњавања.


 

 

15. мај 2019. године
БРАНКО ТОМИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. По3 бр. 2/19 од 27. фебруара 2019. године окр. Бранку Томићу је због извршења, у стицају, кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138, став 3. КЗ и кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138, став 1. КЗ изречена условна осуда којом му је утврђена јединствена казна затвора у трајању од 8 месеци са роком проверавања од 3 године, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то: мобилног телефона са припадајућом картицом и рачунарског кућишта. Оштећене су ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућене на парницу.

Окривљени Бранко Томић је оглашен кривим што је у временском периоду између 21. и 26. децембра 2018. године, у Мајданпеку, угрозио сигурност лица које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља и то оштећене новинарке Татјане Војстеховски Стеванов, као и сигурност њене кћерке, претњом да ће напасти на живот и тело оштећених, као и на живот и тело блиског лица оштећених, на тај начин што је 25. децембра 2018. године на интернет друштвеној мрежи „Twitter“ са свог налога послао поруку на налог оштећене Татјане Војтеховски Стеванов претеће садржине, те што је 26. децембра 2018. године, у току емитовања емисије „Живот прича“ на телевизији „Прва“ током које емисије оштећена Татјана Војтеховски Стеванов комуницира са гледаоцима емисије путем друштвене мреже „Twitter“ са свог налога послао поруку на налог ове оштећене претећи да ће напасти на живот и тело ње и њене кћерке, које претеће поруке су оштећене прочитале, и услед којих претњи се осећају угроженим, за свој живот и тело.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 13. маја 2019. године донео је пресуду Кж1 По3 6/19  којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Бранка Томића због извршења,  у стицају, кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138, став 3. КЗ и кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138, став 1. КЗ осудио на јединствену казну кућног  затвора уз примену електронског надзора у трајању од 8 месеци.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд као олакшавајуће околности на страни окривљеног утврдио да је исти признао извршење кривичног дела, те исказао искрено кајање, као и његов ранији живот. Међутим, према оцени Апелационог суда првостепени суд је утврђеним олакшавајућим околностима на страни окривљеног дао превелики значај, у односу на степен кривице учиниоца, јачину угрожавања и повреду заштићеног добра, као и околности под којима је дело учињено, на шта се основано указује изјављеном жалбом Вишег јавног тужиоца, па је стога Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у том делу и окривљеног осудио на јединствену казну кућног затвора уз примену електронског надзора у трајању од 8 месеци налазећи да је оваква казна адекватна и нужна за постизање сврхе кажњавања.


 

15. мај 2019. године
ДРАГАН СУПУРОВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 6/10 од 13. априла 2016. године окр. Драган Супуровић и С.П. су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело убиство из члана 47, став 2, тачка 3. КЗ. Оштећена је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућена на парницу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду је, након одржаног претреса, дана 6. септембра 2018. године донео пресуду Кж1 215/18 којом је преиначио првостепену пресуду у делу који се односи на окр. Драгана Супуровића и исти окривљени је због извршења кривичног дела убиство из члана 47, став 2, тачка 3. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година. Оштећена је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућена на парницу (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену, док је о делу првостепене пресуде који се односи на окр. С.П. поступак правноснажно окончан ранијом другостепеном пресудом овог суда).

По налажењу Апелационог суда доказано је да је окр. Супуровић пуцао и са четири пројектила погодио у тело пок. И. П, који је том приликом лишен живота, а доведен је у опасност живот више лица који су седели за столом као гости у кафићу.

Приликом одлучивања о кривичној санкцији Апелациони суд је имао у виду друштвену опасност извршеног кривичног дела и степен одговорности окривљеног. Ценећи остале околности, као отежавајућу околност је имао у виду његов ранији живот, док није нашао постојање олакшавајућих околности, па га је осудио на казну затвора у трајању од 13 година, пошто сматра да је оваква казна сразмерна тежини учињеног кривичног дела и кривичној одговорности окривљеног, као и да је довољна и нужна како би се на окривљеног у довољној мери утицало да у будућности не врши оваква и слична кривична дела, а и ради постизања генералне превенције.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Браниоци окривљеног. 

ТРЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду је одлучујући у трећем степену 10. априла 2019. године донео пресуду Кж3 32/18 којом је преиначио другостепену пресуду и окр. Драгана Супуровића ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело убиство из члана 47, став 2, тачка 3. КЗ РС. Оштећена је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућена на парницу.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду је окр. Драгану Супуровићу стављено на терет да је 22. септембра 1994. године, у башти кафића у Београду, лишио живота И.П. и при томе је довео у опасност животе више лица, јер је након уласка у кафић пришао столу за којим је седео И.П, на удаљености већој од једног метра и из пиштоља испалио више хитаца у правцу И.П. и погодио га у тело, којом приликом су му нанете повреде од којих је код И.П. наступила смрт, а испаљеним хицима погођени су и гости кафића оштећени А.М. и М.Н и задобили лаке телесне повреде, те су тиме њихови живот, као и животи Б.Д. и Д.М, који су седели поред И.П. доведени у опасност.

По налажењу већа Апелационог суда које је одлучивало у трећем степену, а како је то правилно нашао и другостепени суд, у овом поступку је спорна чињеница да ли је окривљени пуцао из пиштоља у покојног, при чему, ова спорна чињеница није могла бити утврђена из материјалних доказа нити из налаза и мишљења вештака медицинске струке и балистичара. Наиме, како су то правилно закључили и првостепени и другостепени суд из исказа сведока није било могуће утврдити ко је пуцао на покојног с обзиром на то да су ови сведоци током поступка, у погледу ове чињенице износили само своје утиске и претпоставке, а током поступка није изведен ни један материјални доказ који би поткрепио наводе јавног тужиоца да је окривљени критичном приликом код себе имао пиштољ, нити да је из истог испалио више хитаца у правцу И.П. Имајући у виду да суд пресуду може засновати само на чињеницама у чију извесност је уверен, а да у конкретном случају изведеним доказима није доказано да је окривљени извршио кривично дело убиство, Апелациони суд је као суд трећег степена уважавањем жалбе окривљених преиначио другостепену пресуду и окривљеног ослободио од оптужбе, налазећи да окривљени није извршио ово кривично дело.


 

25. април 2019. године
МИЛАН КРАСИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 626/14 од 10. јуна 2016. године, између осталог, окр. Милан Красић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114, став 1. тачка 3. КЗ. Представник породице оштећених је ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућен на парницу.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 22. маја 2018. године донео је пресуду Кж1 1188/17 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Милана Красића због извршења кривичног дела тешко убиство, у саизвршилаштву, из члана 114, став 1, тачка 3. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 14 година.   Оштећени су ради остваривања свог имовинско – правног захтева упућени на парницу. (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба суду у трећем степену). 

Претходна пресуда Апелационог суда којом је окр. Милан Красић, такође, био оглашен кривим и осуђен била је укинута од стране већа овог суда које је одлучивало у трећем степену и наложено је да се поново саслушају вештаци балистичке и хемијске струке, а по ком налогу је и поступљено.

По налажењу Апелационог суда, након свестране анализе свих изведених доказа током првостепеног кривичног поступка, те након оцене изведених доказа на претресу пред овим судом, Апелациони суд је нашао да је несумњиво доказано да је окр. Красић, а по претходном договору са НН лицима са умишљајем лишио живота Ивана Перовића  и довео у опасност живот оштећеног Ђ.С.

Апелациони суд је утврдио шта је претходило критичном догађају  од 22. октобра 2011. године, чињеницу да је окр. Красић био један од вођа навијачке групе „Алкатраз“, а пок. Иван Перовић био припадник навијачке групе „Забрањени“. Такође, несумњиво је утврђено да је пок. Перовић заједно са оштећеним Ђ.С. и још двојицом младића видевши припаднике навијачке групе „Алкатраз“ на сплаву „Б“ из страха кренули да се враћају кући. На раскрсници код Фонтане приближио им се аутомобил марке „Ауди“ у којем се налазило најмање четворо лица од којих је, а што је несумњиво утврђено један био окр. Милан Красић, који је седео на месту сувозача и обратио се оштећенима, након чега су он и НН лице које се налазило иза њега отворили ватру из пиштоља и том приликом лишили живота Ивана Перовића и телесно повредили Ђ.С. и тиме довели у опасност животе више лица, будући да су се у непосредној близини налазила још два лица, чиме је иззвршио кривично дело тешко убиство. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Веће Апелационог суда у Београду, које је одлучивало у трећем степену, је, након одржаног претреса, 20. марта 2019. године донело пресуду Кж3 22/18 којом је преиначило другостепену пресуду и окр. Милана Красића ослободило од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство, у саизвршилаштву, из члана 114, став 1, тачка 3. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Милану Красићу је стављено на терет да је 22. октобра 2011. године у Београду, по претходном договору заједно са НН лицима, лишио живота Ивана Перовића и довео у опасност живот Ђорђа Станојевића, тако што је из аутомобила којим је управљало НН лице, кроз сувозачев отворен прозор најпре упитао оштећене који су се ту налазили, заједно са Д.Р. и Ј.К, „Шта радите?“, након чега се потом отворило и задње стакло прозора иза сувозача, где су седела два НН лица, након чега се окр. Красић са места сувозача и НН лице које се налазило на седишту иза њега, отворили ватру из НН ватрених оружја и испалили више пројектила, којом приликом су погођени Иван Перовић и Ђорђе Станојевић, који су задобили повреде, и то Иван Перовић тешку и по живот опасну повреду, која се и поред брзе и адекватне хирушке интевенције завршила смртним исходом на Ургентном центру, док је оштећени Ђорђе Станојевић задобио прострелину леве потколенице са улазном раном са задње спољашње и изалазном са задње унутрашње стране и доње трећине потколенице.

Веће које је одлучивало у трећем степену не прихвата закључак другостепеног суда, већ налази да нема доказа да је између окривљених постојао ранији договор, јер у том случају свако од њих је требало да има одређену улогу и радњу којом би допринео извршењу кривичног дела, а једино што је утврђено је да се окривљени са сувозачевог седишта обратио оштећенима речима „Шта радите?“, а што не може бити допринос извршењу кривичног дела. Нелогично је да ако је постојао план, да се окривљени обратио наведеним речима њима четворици и да он од свих у колима сам себе излаже могућем препознавању од стране сведока и оштећених јер су сви они били у непосредној близини кола са друге стране. У току поступка је и из исказа сведока доказано да Красић никада раније није имао сукобе са њима, нити се познавао са њима, а посебно се те вечери није сукобљавао са њима. Такође, сведоци су навели да нису приметили да их је неко пратио кад су изашли из кафане. Ово посебно јер је другостепеном пресудом потврђена ослобађајућа пресуда првостепеног суда у односу на окр. Марка Исаковића и Владимира Маљковића, па самим тим ниво сумње у односу на окр. Красића и постојање договора између окривљених је, по оцени већа које је одлучивало у трећем степену, смањен, при чему ни из исказа саслушаних сведока и вештака пред другостепеним судом нису потврђене чињенице за које је овај окривљени оптужен, а нема других доказа да се окр. Красић претходно договорио са НН лицима да изврше кривично дело тешко убиство. Дакле, свака сумња да је окр. Красић извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву је остала на нивоу индиција, а како суд доноси пресуду само на основу чињеница у чију је извесност уверен, то је веће Апелационог суда које је одлучивало у трећем степену применом начела in dubio pro reo, окривљеног ослободило од оптужбе за извршење овог кривичног дела. 


 

12. април 2019. године
ВЛАДИМИР РАНКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Основног суда у Ваљеву К. бр.96/14 од 26. априла 2018. године окр. Владимир Ранковић је због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259, став 4. у вези са чланом 251, став 3. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.    

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Основни јавни тужилац у Ваљеву и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 25. марта 2019. године донео је пресуду Кж1 1152/18 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Владимира Ранковића ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259, став 4. у вези са чланом 251, став 3. КЗ. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу. 

Оптужницом Основног јавног тужиоца у Ваљеву окр. Владимиру Ранковићу је стављено на терет да је 30. септембра 2009. године, поступајући у својству лекара – педијатра, на Дечијем одељењу ЗЦ „Ваљево“, при пружању лекарске помоћи малолетној оштећеној Теодори Јовановић, очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања код оштећене, на тај начин што је исту по пријему у одељење, а након што је иста претходно прегледана у Дому здравља од стране ординирајућег лекара и потом упућена на Дечије одељење ЗЦ „Ваљево“, ради прегледа од стране лекара специјалиста и процене о евентуалном болничком лечењу, приликом дијагностичке процедуре осим физикалног прегледа, није спровео ни једну другу дијагностичку процедуру, иако је, имајући у виду клиничку слику малолетне оштећене Теодоре која је на Дечије одељење ЗЦ „Ваљево“ примљена у стању малаксалности, са боловима у трбуху и повраћањем, због којих симптома је од стране лекара Дома здравља „Ваљево“ и упућена у болницу, било неопходно да изврши основну анализу крвне слике на основу које би био у могућности да примети повећање броја леукоцита у крви оштећене, те тако одступио од опште прихваћене лекарске праксе, и присутан бол у трбуху, као и повраћање код малолетне Теодоре, пропустио да схвати као озбиљан знак болести и потребом за даљом опсервацијом оштећене, већ је након обављеног физикалног преглада закључио да нема потребе за хоспитализацију малолетне Теодоре, и исту је уз преписану терапију у виду оралне рехидрације отпустио на кућно лечење, те је потом због оваквог поступања окривљеног у раним јутарњим часовима 1. октобра 2009. године дошло до погоршања здравственог стања малолетне оштећене, која је одмах поново од стране  својих родитеља довезена на дечије одељење ЗЦ „Ваљево“ и потом је након неуспеле реанимације истог дана преминула.

По налажењу Апелационог суда, имајући у виду чињеницу да је клиничка слика код покојне малолетне Теодоре Јовановић била атипична тако да лекар специјалиста педијатар није могао у датом тренутку да посумња да се ради о ретком обољењу, урођеној аномалији црева због које је дошло до смртног исхода, те да је и урадио лабораторијске анализе приликом првог прегледа, повишени број леукоцита није специфичан знак за ову врсту обољења, тим пре што је и пре леталног исхода број леукоцита био у границама референтних вредности, затим је приликом прегледа оштећене доминатна симптоматологија није била изразити бол у трбуху, повраћање зеленог или крвавог садржаја, појава крви у столици, што би карактерисало акутни волувус, због кога је наступила смрт оштећене, већ је супротно томе, клиничким прегледом оштећене утврђено да током прегледа трбух није био напет и болно осетљив што би могло указивати да се ради о акутном хирушком обољењу абдомена, то је нађено да током поступка није доказано да је окривљени при пружању лекарске помоћи малолетној оштећеној очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања код оштећене, а након тога и смрт, али је олако држао да таква последица неће наступити или да ће исту моћи спречити. 

Полазећи од обележја кривичног дела које се окривљеном ставља на терет односно чињенице да је током поступка неопходно да се утврди да ли је лекар у конкретном случају поступао у складу са правилима медицинске науке и медицинске струке или се пак његова делатност може означити као очигледно несавесна у смислу ове инкриминације, то код напред изнетог, а како је остала сумња у погледу чињенице да је окривљени критичном приликом очигледно несавесно поступао имајући у виду налазе и мишљења вештака Мединског факултета у Београду и Новом Саду који су навели да у његовом поступању није било пропуста, да је из обдукционог записника утврђено да је основни узрок смрти комплетан волвулус танких црева праћен масивним интралуминалним крварењем, што је последица ретке урођене аномалије малротације црева, да је смртни исход настао као примарна последица веома тешке и асимптоматске аномалије, то је Апелациони суд, у недостатку доказа, окривљеног ослбодио од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи.


 

12. април 2019. године
СТАНИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 732/12 од 30. децембра 2016. године због извршења кривичног дела убиство из члана 47, став 1. КЗ РС (од чега окр. Вуксановић у помагању) окр. Станислав Јовановић је осуђен на казну затвора у трајању од 8 година, док је окр. Срђан Вуксановић осуђен на казну затвора у трајању од 5 година. Оштећена се ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућује на парницу.

Окривљени Станислав Јовановић је оглашен кривим што је 25. августа 2000. године, у Београду, лишио живота Владимира Сретеновића у чему му је помогао окр. Срђан Вуксановић тако што су ови окривљени након сазнања да се у Солунској улици налази оштећени, кога су тражили, јер је окр. Јовановићу и Васиљевићу дуговао новац, дошли до наведене улице, где је након телефонског разговора дошао и окр. Васиљевић, и након што су угледали оштећеног, који је видевши их почео да бежи, потрчали су за њим, при чему су окривљени у рукама држали пиштоље, те су оштећеног убзро сустигли, тако што је прво окр. Вуксановић сустигао оштећеног и ударио га пиштољем у пределу главе од ког ударца се оштећени нашао у неком од погнутих положаја тела, на који начин је оштећеном онемогућено даље бекство када је притрчао и окр. Васиљевић и шутнуо га, након чега је оштећеном пришао окр. Јовановић и прислонивши уста цеви пиштоља испалио пројектил у главу оштећеног наневши му смртоносну повреду услед којег је наступила смрт оштећеног.

Такође, првостепеном пресудом окр. Дејан Васиљевић је ослобођен од оптужбе да је извршио 25. августа 2000. године, у Београду, кривично дело убиство у помагању из члана 113. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Станислав Јовановић и његови браниоци, као и браниоци окр. Срђана Вуксановића.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 14. марта 2019. године донео је пресуду Кж1 1140/17 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, када је у питању окр. Дејан Васиљевић, правилно је првостепени суд нашао да је окр. Васиљевић непосредно пре догађаја дошао на Дорћол до Солунске улице где се налазио пок. Сретеновић, а након што му је окр. Јовановић саопштиио у њиховом телефонском разговору да се Сретеновић ту налази с обзиром на то да му је оштећени дуговао новац који је избегавао да му врати. Том приликом, окр. Васиљевић са собом није понео никакво оружје већ је заједно са окр. Јовановићем и Васиљевићем потрчао за покојним оштећеним, који је угледавши их, одмах почео да бежи. Окривљени Вуксановић је том приликом први сустигао оштећеног, ударио га пиштољем по глави од ког ударца се покојни оштећени нашао у неком од погнутих положаја тела, те док се оштећени налази у том положају окр. Васиљевић га је шутнуо ногом и прескочио, у ком делу се окр. Јовановић у својој одбрани изјашњавао, с тим што је суд имао у виду да окр. Васиљевић није негирао да је имао контакт са оштећеним, осим што је навео да је контакт био руком с тим што није могао прецизно да се изјасни.

Дакле, из свих доказа изведених током поступка, суд је током поступка несумњиво утврдио да је оштећеном онемогућено даље бекство већ након предузете радње окр. Вуксановића, јер се он након ударца пиштољем у леви заушни предео, нашао на земљи, након чега га ногом удара окр. Васиљевић, па сагласно томе, није доказано да је он својом радњом онемогућио бекство оштећеном, односно на тај начин створио услове окр. Јовановићу да изврши кривично дело. Стога је правилно првостепени суд нашао да нема доказа ни да је умишљај окр. Васиљевића био усмерен да помогне окр. Јовановићу на лишење живота пок. Сретеновића имајући у виду да је окр. Васиљевић дошао на лице места одвојено од окр. Јовановића и Вуксановића, с тим што са собом није понео никакво оружје подобно да неког лише слободе, док из одбране окр. Јовановића, који је описао њихов телефонски разговор, произлази да окр. Васиљевић није журио да се сретне са оштећеним већ је у истом разговору рекао да иде кући да руча предлажући окр. Јовановићу да он сврати код њега па да иду заједно. Имајући у виду напред наведено правилно је првостепени суд нашао да током поступка није доказано да је окр. Васиљевић извршио кривично дело убиство у помагању.


 

12. април 2019. године
НЕНАД ЋИРИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 371/17 од 9. новембра 2018. године окр. Ненад Ћирић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и екплозивних материја из члана 348, став 4. КЗ, те је одузет пиштољ и 6 метака.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Ненаду Ћирићу је стављено на терет да је 10. јула 2016. године на шеталишту на Новом Београду, неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, на тај начин што је носио за појасом један пиштољ са 6 метака, који је, након што је примећен од стране полицијских службеника интервентног тима ИЈ “92“ , почео да се трчећим кораком удаљава са лица места, нокон чега су му издали наредбу „Стој полиција“ на коју се оглушио, па је извадио предметни пиштољ, и држећи пиштољ у десној руци утрчао на сплав, прошао кроз централни део сплава и приликом изласка у леви део баште десном руком предметни пиштољ одбацио у реку Саву која је од стране полицијских службеника ронилачког тима Жандармерије пронађен, а за које није имао овлашћење надлежног органа за ношење оружја и муниције.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 2. априла 2019. године пресуду Кж1 143/19 којом је одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужиоца у Београду и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, правилно је првостепени суд ослободио од оптужбе окривљеног налазећи да након спроведеног кривичног поступка није на несумњив начин утврђено да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет.

Наиме, првостепени суд је прихватио одбрану окривљеног коју је дао током поступка, у којој је доследно у два наврата објашњавао на који се начин критичног дана одвијао догађај и његов сусрет са припадницима интервентне бригаде. Првостепени суд анализирајући изјаве испитаних сведока о томе да је окривљени критичном приликом код себе имао пиштољ који је нађен од стране ронилачке јединице жандармерије на речном дну у околини сплава, исте није прихватио, налазећи да су искази пре свега у супротности са одбраном окривљеног и сведочењу М.Т, а при томе такви искази нису поткрепљени ни налазом и мишљењем ДНК Центра за генетику, нити са исказом судског вештака који је испитан на главном претресу. Наиме, из обављеног вештачења је утврђено да се ни један парцијални или утврђени ДНК профил из биолошких трагова са три достављена бриса не поклапа, нити садржи утврђени ДНК профил утврђеног неспорног узорка окривљеног, већ су пронађени ДНК профили НН. лица који потичу са сва три достављена бриса. Истовремено првостепени суд је ценио и да су искази испитаних сведока понаособ, нејасни и неубедљиви, противуречни сами за себе и у међусобној несагласности у погледу битних детаља критичног догађаја и детаља из њихових описаних опажања.

Имајући у виду јасне аргументоване разлоге првостепеног суда, а да Јавни тужилац у поднетој жалби не наводи ни једну чињеницу која није била цењена у току поступка, већ на другачији начин врши оцену изведених доказа Апелациони суд је жалбу одбио као неосновану.


 

 

26. март 2019. године
ЖИВКА КНЕЖЕВИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр.  25/18 од 27. јуна 2018. године због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242, став 3. КЗ (од чега окр. Кнежевић у продуженом трајању, а окр. Марковић подстрекавањем) окр. Живка Кнежевић је осуђена на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, док су окр. Мирјана Марковић и Милош Лончар осуђени на казне затвора у трајању од по 1 годину. Оштећени „ДИПОС“ је упућен на парницу ради остваривања свог имовинско-правног захтева.

Окривљени су оглашени кривим што су у периоду почев од 9. маја до 24. новембра 2000. године, у Београду, и то окр. Живка Кнежевић као службено лице, генерални секретар Владе Републике Србије, члан комисије за стамбена питања Владе РС и члан Управног одбора предузећа „ДИПОС“, окр. Милош Лончар као службено лице, као директор предузећа „ДИПОС“, заједно са окр. Данилом Пантовићем који је службено лице, председник Управног одбора предузећа „ДИПОС“,  и против кога је поступак раздвојен, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног овлашћења прибавили имовинску корист и то окр. Живка Кнежевић за Илону Пешић у износу од 2.169.165,45 динара, на шта ју је подстрекла окр. Мирјана Марковић, за Љиљану Илић у износу од 1.414.474,45 динара, и у договору окр. Живке Кнежевић, Милоша Лончара, са окр. Данилом Пантовићем, Морини Кохану у износу од 3.390.643,23 динара, тако што су:

  • окр. Живка Кнежевић прибавили Илони Пешић имовинску корист у укупном износу од 2.169.165,45 динара, на шта ју је подстрекла окр. Мирјана Марковић, на тај начин што је током наведеног периода окр. Марковић окр. Живковић најпре упознала да ће Илона Пешић да ступи у радни однос у резиденцију и да је потребно да јој се реши стамбено питање, па је окр. Кнежевић без правног основа и без одржане седнице Комисије за стамбена питања Владе РС наложила З. Н. да припреми решење које је донето 1. септембра 2000. године којим се Илони Пешић даје на коришћење као закупцу на неодређено време стан у Београду, површине 47,36 м2, вредности од 1.742.848,оо динара, иако је Илона Пешић била радник Здравственог центра Пожаревац, па је Илона Пешић на основу уговра од 13. октобра 2000. године откупила поменути стан за износ од 162.335,оо динара и на тај начин прибавила имовинску корист у износу од 2.169.165,45 динара на штету Републике Србије, а окр. Живковић је и одобрила и наложила свом саветнику М.М. исплату новца на име адаптације наведеног стана у укупном износу од 588.652,45 динара, све на основу уговора закљученог 11. октобра 2000. године између Владе РС и предузећа „Алинг траде“;
  • окр. Живка Кнежевић прибавили имовинску корист Љиљани Илић, директору Дому здравља Жагубица, у износу од 1.414.474,45 динара, тако што је током наведеног периода наложила З.Н. доношење решења од 18. августа 2000. године којим се без правног основа др Љиљани Илић омогућава додела на коришћење на неодређено време стана у Београду, површине 57,51 м2, чија је вредност 1.265.000,оо динара, а за чију адаптацију је предузећу „Алинг траде“ плаћено још 242.693,10 динара дана 2. августа 2000. године по уговору које је то предузеће закључило са Владом РС 1. августа 2000. године, иако Љиљана Илић није имала пребивалиште у Београду, нити је била радник републичких органа, а од установе у којој је била запослена добила је стан у Крепољину, па је на основу претходног решења Љиљани Илић омогућено да на основу уговора о откупу са Републиком Србијом од 24. новембра 2000. године откупи стан истог дана за износ од 93.218,55 динара и тиме је окр. Кнежевић омогућила Љиљани Илић прибављање имовинске користи у наведеном износу, а на штету Републике Србије и

окр. Живка Кнежевић и Милош Лончар, по претходном договору, заједно са окр. Данилом Пантовићем, прибавили имовинску корист Кохану Морини, сину Братиславе Морине – савезне министарке за избеглице, расељена лица и хуманитарну помоћ, у износу од 3.390.643,23 динара, тако што је окр. Кнежевић сачинила допис 9. маја 2000. године којим Комисија за стамбена питања Владе РС доноси одлуку да се предузећу „ДИПОС“ уступи право једнократног давања стана у Београду, површине 87,38 м2, чија вредност 3.639.377,оо динара које је власништво Републике Србије, потписујући председника стамбене комисије професора др Бранислава Ивковића, па је 14. јула 2000. године на седници Управног одбора предузећа „ДИПОС“ донета одлука са потписом Данило Пантовић председник Управног одбора, да се Кохану Морини да у закуп на неодређено време наведени стан, иако за то није постојао правни основ јер је Кохан Морина у то време био радник „Телекома“, а 17. јула 2000. године окр. Милош Лончар је као директор потписао решење којим се тај стан даје у закуп на неодређено време Кохану Морини, па је на основу тог решења омогућено Кохану Морини да стан 14. августа 2000. године откупи за износ од 248.733,77 динара, чиме су Кохану Морини прибавили имовинску корист у наведеној вредности, а на штету Републике Србије.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и браниоци окривљених. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 6. марта 2019. године решење Кж1 1106/18 којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

По налажењу Апелационог суда првостепена пресуда је донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка будући да је изрека пресуде неразумљива и противречна датим разлозима, док у пресуди нема разлога о чињеницама које су предмет доказивања, а разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни, због чега је и чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено, при чему је првостепени суд применио закон који се не може применити.

Најпре, у образложењу првостепене пресуде, суд наводи да је оптужница у овом кривичном предмету више пута мењана (да је долазило до обједињавања и раздвајања поступка), да је последњи пут прецизирана 24. октобра 2017. године, при чему по овој оптужници (како то из списа предмета произлази) тужилац мења период извршења кривичног дела за све окривљене, те мења вредност прибављене имовиснке користи за Илону Пешић, Љиљану Илић и Кохана Морину. У вези са тим, испитујући ожалбену пресуду у погледу жалбених навода да су таквим изменама учињене битне повреде одредаба кривичног поступка јер је суд прекорачио оптужбу и изменивши чињенични опис на штету свих окривљених, продуживши време извршења, Апелациони суд налази да су ови жалбени наводи основани, јер пре свега из списа предмета се поуздано не може утврдити да су окривљени и њихови браниоци у складу са законом упознати за извршеним изменама, да су се о томе изјашњавали, нити суд даје икакве разлоге у образложењу пресуде на које радње и на којег од окривљеног се односи датум 24. новембар 2000. године, као последњи датум извршења дела свих окривљених, а што је значајно за правилну примену закона.

Такође, по оцени Апелационог суда, погрешно је првостепени суд закључио да је у конкретном случају закон који је важио у време извршења дела најблажи за учиниоце, због чега је првостепени суд применио закон који се не може применити, а што представља повреду кривичног закона због којих је првостепена пресуда морала бити укинута. Стога су и разлози првостепене пресуде у погледу правне квалификације кривичног дела окривљених супротни изреци пресуде.

Апелациони суд даље, између осталог, налази да су основани и жалбени наводи браниоца окр. Мирјане Марковић којима се првостепена пресуда оспорава због битних повреда одредаба кривичног поступка указивањем да је нејасно зашто простепени суд за радње које су оптужницом од 2. децембра 2002. године окр. Марковић стављени на терет да је извршила од 1. до 21. септембра 2000. године није применио институт застарелости кривичног гоњења будући да је тужилаштво за наведене радње извршило преквалификацију оптужнице након протека рока од 10 година, дакле након наступања застарелости за радње извршене у том периоду. Такође, Апелациони суд налази да се основано жалбом окр. Марковић указује да је из изреке првостепене пресуде остало најасно да ли је и на који начин окр. Марковић поступала са директним умишљајем, односно које су то чињенице и околности које указују да је умишљај окр. Марковић обухватао свест да ће код окр. Кнежевић створити или учврстити одлуку да се предметни стан да најпре на коришћење као закупцу на неодређено време Илони Пешић, затим да се изврши адаптација стана о трошку државе и да се на крају дозволи откуп стана, о чему ни у образложењу првостепене пресуде нису дати разлози.

У поновном поступку Апелациони суд је наложио првостепеном суду да отклони повреде на које му је указано, тј. да на главном претресу изведе све потребне и неопходне доказе из којих ће на несумњив начин утврдити све одлучне чињенице и правилно их оценити, када ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку за које ће дати јасне и довољно аргументоване разлоге. 


 

15. март 2019. године
ПЕТАР БАЈИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 59/18 од 18. октобра 2018. године због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела тешка крађа из члана 204, став 1, тачка 3.КЗ (од чега окр. Жељко Чакаревић помагањем) окр. Петар Бајић је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 4 године (у коју му је урачуната раније изречена правноснажна казна затвора у трајању од 3 године и 6 месеци), окр. Жељко Чакаревић је осуђен на казну затвора у трајању од 6 месеци, док је окр. Денису Крајнцу изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од 8 месеци са роком провере од 3 године.

Окривљени Петар Бајић и Денис Крајнц су оглашени кривим што су 12. априла 2009. године, у Београду, заједно, по претходном договору, на нарочито дрзак начин, одузели возило марке „Ауди А6“, од оштећеног С.С, у намери да себи прибаве немалу противправну имовинску корист, у чему им је помогао окр. Жељко Чакаревић, унапред обећаним прикривањем предметног возила, на тај начин што су окр. Бајић и Крајнц чекали оштећеног да изађе из зграде, коме су, када је кренуо ка возилу, пришли са леђа, па га је окр. Крајнц оборио на земљу и држао, док му је окр. Бајић залепио траку преко уста, па када је оштећени покушао да се отргне и побегне окр. Бајић га је ухватио рукама око тела, затим му задао неколико удараца по глави и телу, угурао га у гепек возила којим су се одвезли до Авале, где су оштећеног пустили из пртљажника, а окр. Крајнц му везао руке и ноге пластичним везицама, након чега су окривљени возилом отишли у Чачак, где их је чекао окр. Чакаревић са којим су се пар дана раније договорили да ће му дотерати возило како би га он припазио и нашао купца за истог, предали му кључеве и саобраћајну дозволу, након чега су се окр. Бајић и Крајнц вратили у Београд а наведено возило остало у поседу окр. Чакаревића 20 дана, за које време је он возило нудио на продају и повремено користио за вожњу, те је и заустављен од стране полицијских службеника, којом приликом му је и предметно возило одузето.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Браниоци окривљеног Жељко Чакаревића и Петра Бајића.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 28. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1359/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на окр. Петра Бајића, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности узео у обзир чињеницу да се исти пред судом држао коректно, да је признао извршење кривичног дела, да је испољио осећај кривице и кајања, као и да је у време извршења кривичног дела био млађе пунолетно лице, док отежавајућих околности на његовој страни првостепени суд правилно није нашао, али је узео и у обзир и његов живот након извршења кривичног дела, па је окривљеног правилно осудио на јединствену казну затвора у трајању од 4 године.

У односу на окр. Жељка Чакаревића, приликом одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни овог окривљеног имао у виду чињеницу да се исти пред судом држао коректно, да се ради о младој особи, као и да је од извршења кривичног дела протекао временски период од 9 година, док отежавајућих околности на страни овог окривљеног првостепени суд правилно није нашао, па је имајући у виду његов живот након извршења овог кривичног дела окривљеном ублажио казну испод законског минимума и осудио га на казну затвора у трајању од 6 месеци.

Апелациони суд налази да ће се овако изреченим казнама затвора окривљенима у потпуности остварити сврха кажњавања.


 

8. март 2019. године
ДАНИЈЕЛ КИШМАРТОН

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Панчеву К. бр. 3/14 од 16. маја 2016. године окр. Данијел Кишмартон је ослобођен од оптужбе да је у временском периоду од 20. децембра 2010. године до 3. октобра 2011. године извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ, те је оглашен кривим да је у временском периоду од почетка августа месеца до 5. октобра 2011. године извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ и осуђен је на казну затвора у трајању од 3 године. Такође, првостепепеном пресудом окр. Данијел Кишмартон је обавезан да општини Алибунар на име имовинско – правног захтева исплати 1.196.850,оо динара, док се у преосталом делу општина Алибунар упућује на парницу, а на парницу је, такође, за остваривање свог имовинско – правног захтева упућен и Комесаријат за избеглице. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Панчеву, пуномоћник оштећене општине Алибунар и браниоци окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 2. јула 2018. године донео је пресуду Кж1 1135/17 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Данијела Кишмартона због извршења, у временском периоду од 1. до 5. октобра 2010. године, кривичног дела продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 6 година (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом). Такође, пресудом Апелационог суда окр. Данијел Кишмартон је обавезан да оштећеној општини Алибунар на име имовинско – правног захтева за накнаду штете исплати износ од 1.353.848,20 динара, док је у преосталом делу оштећена општина Алибунар за остваривање имовинско – правног захтева упућена на парницу. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену).

У образложењу пресуде Апелационог суда, у делу одлуке о казни, се наводи да је одлучујући о врсти и висини казне коју ће изрећи окривљеном Апелациони суд на страни окривљеног од олакшавајућих околности ценио његову породичност, његово нарушено здравствено стање и чињеницу да у време извршења кривичног дела није био осуђиван, док му је за отежавајућу околност узео то што је при извршењу кривичног дела злоупотребио функцију председника општине коју је, уместо да је врши на стручан, поштен и одговоран начин, грубо злоупотребљавао између осталог и на рачун најугроженије категорије становништва на који начин је проузроковао далекосежне последице које се огледају у чињеници да општина Алибунар у наредном периоду управо због учињених неправилности у додели средстава избеглим и расељеним лицима неће моћи да аплицира и оствари право на доделу помоћи тој категорији становништва. Имајући у виду наведено, Апелациони суд је окривљеном за продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја, за које га је огласио кривим, утврдио казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци, те му је изрекао јединствену казну затвора у трајању од 6 година (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом), која је по налажењу Апелационог суда сразмерна тежини и друштвеној опасности учињених кривичних дела и степену кривице окривљеног, те ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду је, након одржаног претреса, дана 8. фебруара 2019. године донео пресуду Кж3 25/18 којом је преиначио другостепену пресуду и окр. Данијела Кишмартона због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању 5 година и 6 месеци (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом). Оштећена општина Алибунар је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућена на парнични поступак. У преосталом, непреиначеном, делу другостепена пресуда је потврђена.

Окривљени Данијел Кишмартон је оглашен кривим што је:

  • у временском периоду од почетка августа месеца до 5. октобра 2011. године, у Алибунару, у својству службеног лица, као председник општине Алибунар од 1. септембра и председник Комисије за реализацију локалног акционог плана за помоћ избеглим и интерно расељеним лицима општине Алибунар, искоришћавањем свог службеног положаја, прибавио себи и другим физичким и правним лицима противправну имовинску корист у износу већем од 1.500.000,оо динара, при чему су му сада осуђени В. С, као власник Трговинске радње СВ „К“ и Д. С, помогли у извршењу кривичног дела, тако што је окр. Кишмартон организовао и наложио трошење износа од 5.600.000,оо динара које је Комесаријат за избеглице РС уплатио на посебан подрачун општине Алибунар по два основа и то: за набавку грађевинског материјала намењеног побољшању живота интерно расељених лица и за помоћ породицама избеглих и интерно расељених лица у економском оснаживању и осамостаљивању, тако што је поступајући противно Решењу о исплати једнократне помоћи Комесаријата, наложио да се износ од 99.800,оо динара од наведене суме подели на име накнаде за рад члановима Комисије за помоћ избеглим и интерно расељеним лицима и то по 28.600,оо динара себи, Д.Ј и И.П, 10.000,оо динара – Б.В, а по 2.000,оо динара С.Ц. и И. Р. иако на ту надокнаду, према решењима о додели помоћи нису имали право, док је износ од 5.500.000,оо динара 16. августа 2011. године авансно уплатио на рачун ТР СВ „К“ из Владимироваца, пре него што је био спроведен поступак одабира лица која испуњавају услове за помоћ и пре него што је сачињена листа корисника и њихове потребе, као и пре него што су донета решења о додели помоћи, док је јавни конкурс за подношења пријава још увек био у току, а истовремено организовао и наложио фиктивно спровођење поступка јавних набавки, у којима је као најповољнија прихваћена понуда ТР СВ „К“ из Владимироваца, а након уплате новца на рачун ТР СВ „К“, којима није предвиђено авансно плаћање, већ је рок 15 дана по испоруци робе, а након исплате новца организовао и наложио трошење новца давањем усмених и писмених упутстава сада осуђеном В.С. који је та упутства преносио свом оцу, сада осуђеном Д.С, а овај их реализовао сачињавањем фиктивне документације и налога за пренос средстава, па је део од уплаћеног новца – износ од 1.892.369,оо динара употребљен за набавку материјала који је стварно подељен избеглим и расељеним лицима, док су сада осуђени Д.С. и В.С, следећи његове налоге и упутства, организовали да се износ од 1.833.806,оо динара подели на начин на који је наложио окривљени, односно да се уплати у сврхе које је он одредио и лицима која не испуњавају услове за доделу помоћи, прибавивши на тај начин имовинску корист и то себи у укупном износу од 953.806,оо динара, што уз раније поменутих 28.600,оо динара за рад у Комисији чини укупан износ од 982.406,оо динара имовинске користи које је прибавио себи, затим износ од 240.000,оо динара да се пребаци Удружењу српско – јапанског пријатељства „Нови дан“, по 190.000,оо динара В.С. и сроднику окривљеног – С.К, 180.000,оо динара Г. Н. и 80.000,оо динара З.В, која лица нису имала статус избеглих нити расељених лица, што уз раније наведене износе имовинске користи која је прибављена члановима Комисије укупно чини износ од 1.933.606,оо динара прибављене имовинске користи, колики износ је и штета причињена Комесаријату за избеглице, док је износ од 1.774.025,оо динара остао неутрошен и касније враћен на рачун општине Алибунар и
  • у временском периоду од маја до 1. октобра 2011. године, у Алибунару и Владимировцу, искоришћавањем службеног положаја и прекорачењем граница својих службених овлашћења, као председник општине Алибунар,  прибавио себи имовинску корист у износу од 214.444,оо динара, тако што је у име општине Алибунар организовао извођење радова на реконструкцији и адаптацији пословног простора у Владимировцу на локалу „Центар 2“ без претходно спроведеног поступка јавних набавки и прибављања пројектно  техничке документације и одобрења за изградњу, као и без закљученог уговора са извођачем радова, па је током извођења радова пре него што је локал био спреман за издавање, од В.С. на име резервације за будући закуп тог локала примио износ од 100,оо евра, а затим по 200,оо евра за сваки наредни месец све до 1. октобра 2011. године без закључења писменог уговора о закупу са В.,С. као власником ТР „К“ прибавивши на тај начин себи имовинску корист у укупном износу од 2.100,оо евра, који није уплатио у корист буџета општине Алибунар већ је задржао за себе причинивши штету општини Алибунар у наведеном износу.

Приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном, Апелациони суд је од олакшавајућих околности ценио његов ранији живот, породичне прилике, да је својим држањем током поступка допринео утврђивању чињеничног стања, да је нарушеног здравља, док је од отежавајућих околности узео у обзир чињеницу да је приликом извршења кривичног дела злоупотребио функцију председника општине коју је, уместо да врши на стручан, поштен и одговоран начин, злоупотребио на рачун најуугроженије категорије становништва, те је својим радњама проузроковао далекосежне последице које се огледају у чињеници да општина Алибунар у наредном периоду, управо због учињених неправилности у додели средстава избеглим и расељеним лицима, неће моћи да аплицира и оствари право на доделу помоћи тој категорији становништва.

Имајући у виду све напред наведене околности, те чињеницу да током поступка није доказано да је окривљени извршио једну од кривично-правних радњи које су ушле у састав продуженог кривичног дела за које је оглашен кривим, а које је овај суд у изреци изоставио, то је Апелациони суд, као суд трећег степена, окривљеном изрекао јединствену казну затвора у трајању од 5 година и 6 месеци налазећи да ће се овако изреченом казном у довољној мери утицати на окривљеног да више не врши оваква или слична кривична дела, у ком смислу ће се испунити и општа сврха кажњавања.


 

8. март 2019. године
АЛЕКСАНДАР ЈОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 194/17 од 6. септембра 2018. године окр. Александар Јовић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година, те му је изречена мера безбедности одузимање предмета и то преправљене скраћене ловачке пушке и 11 патрона за ловачку пушку. Оштећени су ради остваривања својих имовиснко-правних захтева упућени на парнични поступак.

Окривљени Александар Јовић је оглашен кривим што је 8. децембра 2016. године, у ресторану у Београду, лишио живота оштећеног Зорана Тодоровића, на тај начин што је путничким возилом дошао до ресторана, знајући да је Зоран Тодоровић у њему, изашао из возила и ушао у ресторан, носећи са собом преправљену – скраћену ловачки пушку, пришао столу  за којим су седели оштећени Зоран Тодоровић и Ж.С. и обратио се оштећеном речима „Зашто си ме увалио у ово“ и из пушке испалио два патрона у оштећеног, након чега је изашао испред ресторана где је у пушку ставио две нове патроне и потом се вратио у ресторан и поред шанка, ка оштећеном, који му је повређен долазио у сусрет и пао на степеник поново испалио у оштећеног један патрон и том приликом му је нанео тешке и по живот опасне телесне повреде, а која повреда је у време наношења представљала апсолутно смртну повреду, након чега се са пушком удаљио са лица места и возилом одвезао у свој стан.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1226/18 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно, приликом одмеравања казне, од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио породичне прилике и његов ранији живот, да је признао извршење криивчног дела, као и да је изразио искрено жаљење и кајање због учињеног кривичног дела, док је од отежавајућих околности ценио упорност у извршењу кривичних дела односно истрајност да кривично дело изврши до краја, да је исто извршио на јавном месту, при чему је имао у виду околности под којима је исто учињено, па га је осудио на казну затвора у трајању од 13 година налазећи да је иста сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и да је иста нужна али и довољна за постизање сврхе кажњавања.


 

8. март 2019. године
ВЕЉКО БЕЛИВУК И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 357/17 од 11. маја 2018. године окр. Вељко Беливук, Марко Миљковић и Мирко Којић су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело убиство из члана 113. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Вељку Беливуку, Марку Миљковићу и Мирку Којићу је стављено на терет да су у периоду од неутврђеног дана октобра месеца 2016. године до 30. јануара 2017. године, у Београду, по претходном договору и заједно, помогли НН извршиоцу, стављањем на располагање средстава за извршење кривичног дела и стварања услова за извршење истог, да 30. јануара 2017. године у Београду лиши живота сада пок. Властимира Милошевића, на тај начин што су окр. Миљковић и Којић по претходном договору са још једним НН лицем уз посредовање М.Т, од сведока Д.М. купили једно путничко моторно возило марке „Мазда 626“ без регистарских ознака које су затим на неутврђен начин превезли до Београда и исто чували на неутврђеном месту до 29. јануара 2017. године, када је у договору са наведеним окривљенима, окр. Беливук са возила марке „Шкода Октавиа“, отуђио обе регистарске таблице, које је затим поставио на возило марке „Мазда 626“, а које возило су затим НН саизвршиоци пре извршења кривичног дела довезли и паркирали, где су НН саизвршиоци у колима чекали НН извршиоца, да би затим по оствареном договору, НН извршилац ушао у улаз стамбене зграде где је становао пок. Властимир Милошевић, чекајући га да се овај од споља врати у свој стан који се налази у наведеној стамбеној згради, након чега је, пошто се пок. Милошевић појавио на улазним вратима зграде из аутоматског оружја на коме је био постављен пригушивач на пок. Милошевића испалио десет пројектила од којих су седам пројектила погодила пок. Милошевића, наносећи му тиме тешку и по живот опасну телесну повреду, да би затим пок. Милошевић почео да трчи, бежећи преко коловоза, након чега је по преласку улице, због наглог и великог губитка крви малаксао и пао на тротоар покрај трамвајских шина, да би му затим НН извршилац из непосредне близине испалио у главу још шест пројектила, наносећи му тиме смртоносну телесну повреду, након чега се НН извршилац трчећим кораком удаљио до путничког моторног возила које су претходно набавили и украденим регистарским ознакама обележили окривљени, чекали НН саизвршиоци, те су се затим заједно удаљили са лица места, одлазећи до Дантеове улице где су 31. јануара 2017. године запалили путничко возило којим је НН извршилац побегао са лица места.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1230/18 којом је потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, образложење првостепене пресуде садржи потпуне, јасне и недвосмислене разлоге у погледу закључка да су окривљени на начин како је то описано у оптужном акту извршили кривично дело које им је стављено на терет, те да су окривљени деловали заједно.

У образложењу пресуде Апелационог суда се, између осталог, наводи, да ниједан доказ не потврђује да је окр. Беливук имао било какве везе са куповином возила марке „Мазда“ нити да је имао сазнања о радњама које су предузимали окр. Којић и Миљковић, као и да је постојао претходни договор између њега и двојице окривљеног да се то возило купи. Такође, не постоји доказ који потврђује да су окр. Миљковић и Којић имали сазнања да ће окр. Беливук учествовати у скидању регистарских ознака са возила марке „Шкода“ и стављању тих ознака на возило марке „Мазда“, нити је изведен било који доказ да се окр. Којић и Беливук познају, као и да су Миљковић и Којић возило марке „Мазда“ чували на неутврђеном месту од октобра месеца 2016. године до 29. јануара 2017. године, а такође није изведен било који доказ о евентуалном контакту ове двојице окривљених са окр. Беливуком.

Такође, Апелациони суд налази и да су нејасни жалбени наводи којима се указује да окр. Беливук „лично обележивши возило марке „Мазда“ украденим таблицама, буди речено, свакако извршио кривично дело фалсификовања исправе“ имајући у виду да законска обележја овог кривичног дела нису описана у изреци оптужнице.


 

 

22. фебруар 2019. године
СТАНОЈЕ ГЛИШИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 1246/10 од 10.новембра 2017. године због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259, став 2. у вези са чланом 251, став 1. КЗ окр. Станоје Глишић је осуђен на казну затвора у трајању од 3 године. Оштећени су упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парничном поступку.

Окривљени Станоје Глишић је оглашен кривим што је 21. маја 2007. године, у просторијама Специјалне болнице за пластичну и реконструктивну хирургију „Клиника Перфекта“, у Београду, у својству лекара анестезиолога, при пружању лекарске помоћи – операције катаракте на левом оку, очигледно несавесно поступао са аспекта добре медицинске праксе, лекарске етике и правила медицинске струке и науке и тиме проузроковао погоршање здравственог стања парцијента трогодишњег детета, оштећене Ање Граховац, услед чега је 4. јуна 2007. године наступила смрт оштећене, на тај начин што је, када је дошло до успоравања рада срца, слабљења и губитка пулса на периферији и лице пацијента променило боју и усне постале плавичасте и након што је дошло до промене притиска на балону за вентилацију, услед сметњи проходности тубуса, што је утицалао на смањени проток кисеоника, а на плућима су се чули тонови који су указивали на присуство секрета, прекинуо операцију у 9,05 часова, али и поред тога што је успорен рад срца (брадикардија) трајао до 9,20 часова, уместо одмах, у тренутку прекида операцију тубус променио тек након 20 минута, за које време пацијент није имао довољно ваздуха и није дао атропин сулфат на начин који би у краћем временском периоду од периода који може нашкодити пацијенту успоставио нормалан срчани рад, па је тако у току операције дошло до поремећаја снабдевања мозга пацијента са кисеоником и тако што, иако је опште стање пацијента бивало све теже није хитно приступио интензивном лечењу и упућивању оштећене у здравствену установу у којој би јој могла бити указана комплетна медицинска помоћ, а знао је да у оквиру Специјалне болнице „Перфекта“ таква комплетна медицинска помоћ не може бити пружена, а посебно што је дете заузимала децебрициони положај и имало децебриционе покрете који су већ тада указивали на тешко оштећење мозга и на примену комплетне антиедиматозне терапије и механичке потпоре респиратором, при чему је на клиници „Перфекта“ дете имало механичку потпору кроз мануелну вентилацију плућа што је захтевало да се све време буде уз пацијента и спречавало вршење других радњи неопходних за пружање помоћи, али и поред свега тога дете се тек након протека више од 4 сата од времена завршетка офтамолошке интервенције са „Клинике Перфекта“ пребацује на Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, па је тек у 14,00 часова дете без свести примљено на Институт, те му је тек тада обезбеђена механичка вентилаторна потпора као и неуролошки преглед, ЕЕГ, ординирана је комплетна антидедематиозона терапија због присуства едема мозга и све друге неопходне мере да би се помогло пацијенту у наведеном стању, те је тако услед наведеног, као последица оштећења можданог ткива које је изазвано хипоксијом до које је дошло током хирушке интервенције у специјалној болници „Клиника Перфекта“ дошло до вишеструке дисфункције органа, након чега је наступила смрт.

Такође, првостепеном пресудом окр. Дејан Милутиновић, Божидар Илић и Милан Васиљевић су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259, став 2. у вези са члном 251. КЗ (од чега окр Васиљевић помагањем). Оштећени су упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парничном поступку.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Дејану Милутиновићу, Божидару Илићу и Милану Васиљевићу је стављено на терет да су 21. маја 2007. године, у просторијама Специјалне болнице за пластичну и реструктивну хирургију „Клиника Перфекта“, у Београду, и то окр. Илић у својству шефа операционог тима и лекара офтамолога у специјалистичкој ординацији офтамологије „Илић“ која је 15. септембра 2003. године закључила уговор о пословној сарадњи са „Клиником Перфекта“, окр. Милутиновић у својству лекара и власника Специјалне болнице за пластичну и реструктивну хирургију „Клиника Перфекта“, при пружању лекарске помоћи – операције катаракте на левом оку, применили очигледно неподобно средство и очигледно неподобан начин лечења и уопште несавесно поступали, са аспекта добре медицинске праксе, лекарске етике и правила медицинске струке и науке и тиме проузроковали погоршање здравственог стања пацијента трогодишњег детета оштећене Ање Граховац, услед чега је 4. јуна 2007. године наступила смрт оштећене, у чему им је помогао окр. Милан Васиљевић који је неутврђеног дана крајем маја 2007. године, а након извршене операције, на позив окр. Милутиновића, направио лажне јавне исправе у намери да се такве исправе употребе као праве, тако што је сачинио записник о наводно извршеној контроли и исправности апарата за анестезију дана 4. маја 2007. године, иако није имао овлашћење за сервисирање и контролу наведеног дана није извршио. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Станоје Глишић и његови браниоци. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 29. јануара 2019. године пресуду Кж1 970/18 којом је потврдио првостепену пресуду у ослобађајућем делу и укинуо првостепену пресуду у осуђујућем делу, те у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

По налажењу Апелационог суда, у делу у којем је првостепена пресуда потврђена, првостепени суд је извео правилан закључак да нема довољно доказа којима би се несумњиво  могло утврдити да су окр. Милутиновић, Илић  и Васиљевић извршили по једно кривично дело тешко дело против здравља људи, од чега окр. Васиљевић помагањем, све на начин како је то тужилаштво окривљенима ставило на терет, због чега је првостепени суд правилно ове окривљене ослободио од оптужбе. Наиме, правилно је првостепени суд нашао да окр. Милутиновић није учествовао на самој операцији, те да тиме није ни пружао лекарску помоћ малолетној покојној Ањи Граховац, као и да лекар и сувласник предметне клинике не може одговарати за кривично дело тешко дело против здравља људи јер је законом јасно предвиђено ко може одговарати за ово дело, прецизније може одговарати лице за које се утврди да је применило очигледно неподобно средство и очигледно неподобан начин лечења и да је уопште очигледно несавесно поступало при пружању лекарске помоћи, што у конкретном случају није доказаано, јер пре свега није доказано да је окр. Милутиновић критичног дана учествовао у операцији, те да је било којом својом радњом пружао лекарску помоћ малолетној оштећеној, с обзиром на то да иста нити тог дана, нити било кад раније, није била његов пацијент. Такође, првостепени суд изводи правилан закључак и у погледу непостојања доказа за оптужбу против окр. Илића налазећи да ни он није предметног дана пружао лекарску помоћ односно вршио офтамолошку операцију нити да је асистирао при извођењу исте због чега исти не може бити одговоран за погоршано здравствено стање нити смрт малолетне Ање Граховац. Ни опис нечињења окр. Милутиновића и Илића – да нису реаговали и упутили дете одмах на Институт, по правилном закључку првостепеног суда, не може им се ставити на терет, с обзиром на то да окр. Милутиновић није ни учествовао на предметној операцији, а да окр. Илић као офтамолог не може да се меша у посао анестезиолога јер то није његова специјалност. Даље, правилно првостепени суд налази да окр. Васиљевић не може одговарати за помагање у извршењу кривичног дела које није доказано. Такође, правилно је закључио првостепени суд да нема доказа ни за то да је окр. Васиљевић помагао у извршењу кривичног дела окр. Глишићу налазећи да у том делу Тужилаштво уопште не даје опис радњи окривљених, те нема доказа да је било обећања окр. Васиљевића окр. Глишићу да ће прикрити кривично дело.

У делу у коме је првостепена пресуда укинута Апелациони суд налази да у том делу првостепена пресуда садржи битне повреде одредба кривичног поступка с обзиром на то да су разлози који су дати у истој нејасни и међусобно противречни, те да нису утврђене одлучне чињенице од којих зависи правна квалификација кривичног дела. Поједине одлучне чињенице од значаја за правилно и законито пресуђење остале су неутврђене и недовољно разјашњење тако да је пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, због чега се за сада не могу прихватити ни чињенични нити правни закључци првостепеног суда, тако да је укидање првостепене пресуде у осуђујућем делу било нужно. Простепеном суду је наложено да у поновном поступку отклони битне повреде одредаба кривичног поступка на које му је указано, након чега ће бити у могућнсоти да правилно и у потпуности утврди чињенично стање, па ће првенствено на јасан и поуздан начин утврдити узрочно-последичну везу између радњи окр. Глишића и наступеле последице, при чему ће дати јасне и аргументоване разлоге по питању „очигледно несавесног поступања“ од стране овог окривљеног критичном приликом, те ће након свестране анализе свих изведених доказа донети правилну и на закону засновану одлуку.


 

22. фебруар 2019. године
ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр.  256/17 од 20. априла 2018. године због извршења кривичног дела разбојништво у саизвршилаштву из члана 206. став 1. КЗ окр. Зоран Стевановић и Владан Баштовановић су осуђени на казне затвора у трајању од по 3 године и 6 месеци, док су окр. Драган Максимовић и Дарко Мијаиловић осуђени на казне затвора у трајању од по 2 године и 6 месеци. Такође окривљени су обавезани да оштећеном Д.Ј. солидарно, на име имовинско – правног захтева исплате износ од 14.100,оо евра, 8.000,оо ЦХФ, 220,оо долара и 80.000,оо динара, док је оштећени за преостали износ имовинско - правног захтева упућен на парницу.

Окривљени Зоран Стевановић, Владан Баштовановић, Драган Максимовић и Дарко Мијаиловић су оглашени кривим што су 31. јануара 2004. године, у Београду, по претходном договору, употребом силе над оштећеним Д.Ј, од истог одузели новац у износу од 14.100,оо евра, 8.000,оо ЦХФ, 220,оо долара и 80.000,оо динара, као и лична документа, у намери да тиме прибаве себи противправну имовинску корист, на тај начин што је окр. Максимовић који је познавао оштећеног с обзиром на то да је његов отац пословно сарађивао са оштећеним, указао окр. Мијаиловићу који је указао окр. Алексићу (према коме је поступак раздвојен) где оштећени станује, да се бави трговином фотоматеријала и да у свом стану има већу количину новца који држи у торби, да је старији човек и да би у торби требало да буде око 25.000,оо евра, које податке о оштећеном је окр. Алексићу пренео окр. Стевановић и Баштовановић, па су окр. Стевановић,  Баштовановић и Алексић дошли возилом да стана оштећеног, паркирали возило у близини стана оштећеног, те је окр. Алексић остао у возилу и осматрао да неко не наиђе, док су окр. Стевановић и Баштовановић позвонили на улазна врата стана оштећеног рекавши му да су дошли по филмове, након чега је оштећени отворио врата, па га окр. Стевановић више пута дршком  од пиштоља ударио у пределу главе од којих удараца је оштећени пао на степениште код улазних врата, након чега му је пришао окр. Баштовановић, и у њега уперио пиштољ, за које време је окр. Стевановић ушао у дневну собу, узео торбу у којој се налазио новац у напред наведеном износу, након чега су побегли из куће и ушли у аутомобил у којим их је чекао окр. Алексић, потом се одвезли у стан окр. Стевановића у Лозници где су новац поделили, након чега се окр. Алексић нашао са окр. Мијаиловић и испричао му начин на који су узели новац од оштећеног и том приликом окр. Мијаиловићу предао износ од 2.000,оо евра од којих је 900,оо евра окр. Мијаиловић предао окр. Максимовићу, а 1.100,оо евра задржао за себе.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Зоран Стевановић и његов бранилац, као и браниоци осталих окривљених.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 21. децембра 2018. године решење Кж1 879/18 којим је, због битне повреде одредаба кривичног поступка, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.


 

22. фебруар 2019. године
МИЛОМИР ПРОТИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 738/15 од 19. јуна 2018. године  због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела примање мита из члана 367, став 3. КЗ окр. Миломир Протић и Слободан Филиповић су осуђени на казне затвора у трајању од по 1 годину. Оштећени је упућен да свој имовинско - правни захтев оствари у парничном поступку.

Окривљени су оглашени кривим што су 2. јула 2015. године, у просторијама МУП - а Републике Србије, Полицијска управа за град Београд, полицијска станица Стари Град, окр. Протић као службено лице, полицијски наредник распоређен у Одсеку за сузбијање малолетничке деликвенције, и окр. Филиповић као службено лице, полицијски наредник распоређен у Одсеку за сузбијање општег криминалитета у полицијској станици Стари Град, посредно захтевали и примили новац у износу од 900,оо евра и 5.000,оо евра од Ц.Н, да у окриву својих службених овлашћења не изврше службену радњу коју би морали извршити у вези са покретањем кривичног поступка у чему им је помогла окр. Ивана Ранђеловић Јовановић (која је правноснажно осуђена за ово кривично дело).

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Миломир Протић и његов бранилац, као и бранилац окр. Слободана Филиповића. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 21. јануара 2019. године донео је пресуду Кж1 1171/18 којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Миломира Протића и Слободана Филиповића за извршење кривичног дела примање мита из члана 367, став 3. КЗ осудио на казне затвора у трајању од по 2 године. У преосталом, непреиначеном делу, првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно узео у обзир све околности које су од утицаја да казна буде већа или мања па је у односу на окривљене од олакшавајућих околности ценио њихове породичне прилике и ранији живот, док на њиховој страни није нашао отежавајућих околности. Међутим, по оцени Апелационог суда, правилно утврђеним околностима на страни окривљених првостепени суд није дао адекватан значај због чега је Апелациони суд, имајући у виду тежину извршених кривичних дела, чињеницу да се ради о полицијским службеницима у чијој обавези је поштовање закона а који су у оквиру своје службе извршили кривично дело, те имајући у виду степен кривице окривљених, побуде из којих је дело учињено, јачину повреде заштићеног добра, те околности под којима је дело учињено, преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији и окривљене осудио на казне затвора у трајању од по 2 године налазећи да ће се овако изреченим кривичним санкцијама довољно утицати на окривљене да убудуће не врше кривична дела и да ће имати утицај и на друге да не врше кривична дела, те ће добринети јачању морала и учвршћивању обавезе поштовања закона.  


 

1 фебруар 2019. године
ЗОРАН НАСКОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 562/16 од 4. јуна 2018. године окр. Зоран Насковић је због извршења кривичног дела убиство у подстрекавањау из члана 113. КЗ, те кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213, став 2. КЗ и кривичног дела недовзољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа из члана 348, тав 1. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 5 година и на јединствену новчану казну у износу од 100.000,оо динара, те је од окривљеног одузет пиштољ са мецима.

Окривљени Зоран Насковић је оглашен кривим што је у периоду од 20. маја до 27. јуна 2016. године, у Београду, подстрекавао С.Ђ. на извршење кривичног дела убиство, које дело није ни покушано јер код њега није створио одлуку – намеру да дело изврши, тако што је у више наврата, у непосредном разговору, наговорао С.Ђ. да лиши живота Ж.Ч. ватреним оружјем које ће набавити окривљени, из возила у покрету, пуцајући му у главу и груди за шта ће му платити 500,оо евра, а затим је променио план тако што ће Ђ. позвати на превару оштећеног да дође кући код њега и донесе му новац на зајам, где би га окривљени и Ђ. везали и лишили га живота, одузели му новац, и украденим возилом његово тело одвезли и закопали, па је окривљени претходно у циљу реализације тог плана у ноћи између 19. и 20. јуна 2016. године, у Београду обио путничко моторно возило и исто користио без пристанка власника, тако што је одвијачем поломио уложак браве врата возила, ушао у возило, поломио браву волана у који је завукао одвијач, стартовао га и одвезао у близини своје куће, одакле га је 26. јуна 2016. године по његовом налогу С.Ђ. превезао и паркирао на улици у близини куће окривљеног, а такође у истом циљу неовлашћено набавио и држао у својој кући пиштољ са мецима, након чега је 27. јуна 2016. године позвао Ђ. да дође код њега ради реализације плана, а када је исти дошао интервенисала је полиција и окривљеног лишила слободе.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окривљени и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 28. децембра 2018. године донео је пресуду Кж1 959/18 којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривчној санкцији – јединственој новчаној казни, и окр. Зорану Насковићу за кривично дело неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213, став 2. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа из члана 348, став 1. КЗ, изрекао јединствену новчану казну у износу од 120.000,оо динара. У преосталом, непреиначеном делу  првостепена пресуда је потвврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно ценио од олакшавајућих околности на страни окривљеног његове породичне прилике и да оштећени нису истакли имовиснко-правни захтев те да се оштећени Ж.Ћ. није придружио кривичном гоњењу против окривљеног, док је од отежавајућих околности ценио његов ранији живот, а такође је имао у виду да кривично дело убиство за које је у овом кривичном поступку оглашен кривим није покушано и да нису наступиле последице као и да је у овом случају предвиђена могућност блажег кажњавања. Стога је првостепени суд правилно закључио да у односу на кривично дело убиство подстрекавањем има места примени института ублажавање казне, те је правилно поступио када му је за ово кривично дело утврдио казну затвора у трајању од 4 године, док му је за преостала два кривична дела утврдио казну затвора у трајању од по 8 месеци, па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од 5 година. По оцени Апелационог суда казна затвора у наведеном трајању је сразмерна тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног и иста је нужна, али и довољна за постизање сврхе кажњавања.

Међутим, Апелациони суд налази да се основано жалбом Вишег јавног тужиоца у Београду побија првостепена пресуда у делу који се односи на јединствену новчану казну имајући у виду да је првостепени суд окривљеном изрекао јединствену новчану казну у иносу од 100.000,оо динара, дакле испод збира појединачно новчану утврђених казни од по 60.000,оо динара које су окривљеном уз казне затвора утврђене као споредне казне за кривично дело неовлашћено коришћење туђег возила и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа. Из наведених разлога, Апелациони суд је у том делу првостепену пресуду преиначио и изрекао јединствену новчану казну у износу од 120.000,оо динара.


 

 

  Sledeća strana»
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)