Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

26. март 2019. године
ЖИВКА КНЕЖЕВИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр.  25/18 од 27. јуна 2018. године због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242, став 3. КЗ (од чега окр. Кнежевић у продуженом трајању, а окр. Марковић подстрекавањем) окр. Живка Кнежевић је осуђена на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, док су окр. Мирјана Марковић и Милош Лончар осуђени на казне затвора у трајању од по 1 годину. Оштећени „ДИПОС“ је упућен на парницу ради остваривања свог имовинско-правног захтева.

Окривљени су оглашени кривим што су у периоду почев од 9. маја до 24. новембра 2000. године, у Београду, и то окр. Живка Кнежевић као службено лице, генерални секретар Владе Републике Србије, члан комисије за стамбена питања Владе РС и члан Управног одбора предузећа „ДИПОС“, окр. Милош Лончар као службено лице, као директор предузећа „ДИПОС“, заједно са окр. Данилом Пантовићем који је службено лице, председник Управног одбора предузећа „ДИПОС“,  и против кога је поступак раздвојен, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног овлашћења прибавили имовинску корист и то окр. Живка Кнежевић за Илону Пешић у износу од 2.169.165,45 динара, на шта ју је подстрекла окр. Мирјана Марковић, за Љиљану Илић у износу од 1.414.474,45 динара, и у договору окр. Живке Кнежевић, Милоша Лончара, са окр. Данилом Пантовићем, Морини Кохану у износу од 3.390.643,23 динара, тако што су:

  • окр. Живка Кнежевић прибавили Илони Пешић имовинску корист у укупном износу од 2.169.165,45 динара, на шта ју је подстрекла окр. Мирјана Марковић, на тај начин што је током наведеног периода окр. Марковић окр. Живковић најпре упознала да ће Илона Пешић да ступи у радни однос у резиденцију и да је потребно да јој се реши стамбено питање, па је окр. Кнежевић без правног основа и без одржане седнице Комисије за стамбена питања Владе РС наложила З. Н. да припреми решење које је донето 1. септембра 2000. године којим се Илони Пешић даје на коришћење као закупцу на неодређено време стан у Београду, површине 47,36 м2, вредности од 1.742.848,оо динара, иако је Илона Пешић била радник Здравственог центра Пожаревац, па је Илона Пешић на основу уговра од 13. октобра 2000. године откупила поменути стан за износ од 162.335,оо динара и на тај начин прибавила имовинску корист у износу од 2.169.165,45 динара на штету Републике Србије, а окр. Живковић је и одобрила и наложила свом саветнику М.М. исплату новца на име адаптације наведеног стана у укупном износу од 588.652,45 динара, све на основу уговора закљученог 11. октобра 2000. године између Владе РС и предузећа „Алинг траде“;
  • окр. Живка Кнежевић прибавили имовинску корист Љиљани Илић, директору Дому здравља Жагубица, у износу од 1.414.474,45 динара, тако што је током наведеног периода наложила З.Н. доношење решења од 18. августа 2000. године којим се без правног основа др Љиљани Илић омогућава додела на коришћење на неодређено време стана у Београду, површине 57,51 м2, чија је вредност 1.265.000,оо динара, а за чију адаптацију је предузећу „Алинг траде“ плаћено још 242.693,10 динара дана 2. августа 2000. године по уговору које је то предузеће закључило са Владом РС 1. августа 2000. године, иако Љиљана Илић није имала пребивалиште у Београду, нити је била радник републичких органа, а од установе у којој је била запослена добила је стан у Крепољину, па је на основу претходног решења Љиљани Илић омогућено да на основу уговора о откупу са Републиком Србијом од 24. новембра 2000. године откупи стан истог дана за износ од 93.218,55 динара и тиме је окр. Кнежевић омогућила Љиљани Илић прибављање имовинске користи у наведеном износу, а на штету Републике Србије и

окр. Живка Кнежевић и Милош Лончар, по претходном договору, заједно са окр. Данилом Пантовићем, прибавили имовинску корист Кохану Морини, сину Братиславе Морине – савезне министарке за избеглице, расељена лица и хуманитарну помоћ, у износу од 3.390.643,23 динара, тако што је окр. Кнежевић сачинила допис 9. маја 2000. године којим Комисија за стамбена питања Владе РС доноси одлуку да се предузећу „ДИПОС“ уступи право једнократног давања стана у Београду, површине 87,38 м2, чија вредност 3.639.377,оо динара које је власништво Републике Србије, потписујући председника стамбене комисије професора др Бранислава Ивковића, па је 14. јула 2000. године на седници Управног одбора предузећа „ДИПОС“ донета одлука са потписом Данило Пантовић председник Управног одбора, да се Кохану Морини да у закуп на неодређено време наведени стан, иако за то није постојао правни основ јер је Кохан Морина у то време био радник „Телекома“, а 17. јула 2000. године окр. Милош Лончар је као директор потписао решење којим се тај стан даје у закуп на неодређено време Кохану Морини, па је на основу тог решења омогућено Кохану Морини да стан 14. августа 2000. године откупи за износ од 248.733,77 динара, чиме су Кохану Морини прибавили имовинску корист у наведеној вредности, а на штету Републике Србије.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и браниоци окривљених. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 6. марта 2019. године решење Кж1 1106/18 којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

По налажењу Апелационог суда првостепена пресуда је донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка будући да је изрека пресуде неразумљива и противречна датим разлозима, док у пресуди нема разлога о чињеницама које су предмет доказивања, а разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни, због чега је и чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено, при чему је првостепени суд применио закон који се не може применити.

Најпре, у образложењу првостепене пресуде, суд наводи да је оптужница у овом кривичном предмету више пута мењана (да је долазило до обједињавања и раздвајања поступка), да је последњи пут прецизирана 24. октобра 2017. године, при чему по овој оптужници (како то из списа предмета произлази) тужилац мења период извршења кривичног дела за све окривљене, те мења вредност прибављене имовиснке користи за Илону Пешић, Љиљану Илић и Кохана Морину. У вези са тим, испитујући ожалбену пресуду у погледу жалбених навода да су таквим изменама учињене битне повреде одредаба кривичног поступка јер је суд прекорачио оптужбу и изменивши чињенични опис на штету свих окривљених, продуживши време извршења, Апелациони суд налази да су ови жалбени наводи основани, јер пре свега из списа предмета се поуздано не може утврдити да су окривљени и њихови браниоци у складу са законом упознати за извршеним изменама, да су се о томе изјашњавали, нити суд даје икакве разлоге у образложењу пресуде на које радње и на којег од окривљеног се односи датум 24. новембар 2000. године, као последњи датум извршења дела свих окривљених, а што је значајно за правилну примену закона.

Такође, по оцени Апелационог суда, погрешно је првостепени суд закључио да је у конкретном случају закон који је важио у време извршења дела најблажи за учиниоце, због чега је првостепени суд применио закон који се не може применити, а што представља повреду кривичног закона због којих је првостепена пресуда морала бити укинута. Стога су и разлози првостепене пресуде у погледу правне квалификације кривичног дела окривљених супротни изреци пресуде.

Апелациони суд даље, између осталог, налази да су основани и жалбени наводи браниоца окр. Мирјане Марковић којима се првостепена пресуда оспорава због битних повреда одредаба кривичног поступка указивањем да је нејасно зашто простепени суд за радње које су оптужницом од 2. децембра 2002. године окр. Марковић стављени на терет да је извршила од 1. до 21. септембра 2000. године није применио институт застарелости кривичног гоњења будући да је тужилаштво за наведене радње извршило преквалификацију оптужнице након протека рока од 10 година, дакле након наступања застарелости за радње извршене у том периоду. Такође, Апелациони суд налази да се основано жалбом окр. Марковић указује да је из изреке првостепене пресуде остало најасно да ли је и на који начин окр. Марковић поступала са директним умишљајем, односно које су то чињенице и околности које указују да је умишљај окр. Марковић обухватао свест да ће код окр. Кнежевић створити или учврстити одлуку да се предметни стан да најпре на коришћење као закупцу на неодређено време Илони Пешић, затим да се изврши адаптација стана о трошку државе и да се на крају дозволи откуп стана, о чему ни у образложењу првостепене пресуде нису дати разлози.

У поновном поступку Апелациони суд је наложио првостепеном суду да отклони повреде на које му је указано, тј. да на главном претресу изведе све потребне и неопходне доказе из којих ће на несумњив начин утврдити све одлучне чињенице и правилно их оценити, када ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку за које ће дати јасне и довољно аргументоване разлоге. 


 

15. март 2019. године
ПЕТАР БАЈИЋ И ДР

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 59/18 од 18. октобра 2018. године због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела тешка крађа из члана 204, став 1, тачка 3.КЗ (од чега окр. Жељко Чакаревић помагањем) окр. Петар Бајић је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 4 године (у коју му је урачуната раније изречена правноснажна казна затвора у трајању од 3 године и 6 месеци), окр. Жељко Чакаревић је осуђен на казну затвора у трајању од 6 месеци, док је окр. Денису Крајнцу изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од 8 месеци са роком провере од 3 године.

Окривљени Петар Бајић и Денис Крајнц су оглашени кривим што су 12. априла 2009. године, у Београду, заједно, по претходном договору, на нарочито дрзак начин, одузели возило марке „Ауди А6“, од оштећеног С.С, у намери да себи прибаве немалу противправну имовинску корист, у чему им је помогао окр. Жељко Чакаревић, унапред обећаним прикривањем предметног возила, на тај начин што су окр. Бајић и Крајнц чекали оштећеног да изађе из зграде, коме су, када је кренуо ка возилу, пришли са леђа, па га је окр. Крајнц оборио на земљу и држао, док му је окр. Бајић залепио траку преко уста, па када је оштећени покушао да се отргне и побегне окр. Бајић га је ухватио рукама око тела, затим му задао неколико удараца по глави и телу, угурао га у гепек возила којим су се одвезли до Авале, где су оштећеног пустили из пртљажника, а окр. Крајнц му везао руке и ноге пластичним везицама, након чега су окривљени возилом отишли у Чачак, где их је чекао окр. Чакаревић са којим су се пар дана раније договорили да ће му дотерати возило како би га он припазио и нашао купца за истог, предали му кључеве и саобраћајну дозволу, након чега су се окр. Бајић и Крајнц вратили у Београд а наведено возило остало у поседу окр. Чакаревића 20 дана, за које време је он возило нудио на продају и повремено користио за вожњу, те је и заустављен од стране полицијских службеника, којом приликом му је и предметно возило одузето.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Браниоци окривљеног Жељко Чакаревића и Петра Бајића.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 28. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1359/19 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на окр. Петра Бајића, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности узео у обзир чињеницу да се исти пред судом држао коректно, да је признао извршење кривичног дела, да је испољио осећај кривице и кајања, као и да је у време извршења кривичног дела био млађе пунолетно лице, док отежавајућих околности на његовој страни првостепени суд правилно није нашао, али је узео и у обзир и његов живот након извршења кривичног дела, па је окривљеног правилно осудио на јединствену казну затвора у трајању од 4 године.

У односу на окр. Жељка Чакаревића, приликом одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни овог окривљеног имао у виду чињеницу да се исти пред судом држао коректно, да се ради о младој особи, као и да је од извршења кривичног дела протекао временски период од 9 година, док отежавајућих околности на страни овог окривљеног првостепени суд правилно није нашао, па је имајући у виду његов живот након извршења овог кривичног дела окривљеном ублажио казну испод законског минимума и осудио га на казну затвора у трајању од 6 месеци.

Апелациони суд налази да ће се овако изреченим казнама затвора окривљенима у потпуности остварити сврха кажњавања.


 

8. март 2019. године
ДАНИЈЕЛ КИШМАРТОН

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Панчеву К. бр. 3/14 од 16. маја 2016. године окр. Данијел Кишмартон је ослобођен од оптужбе да је у временском периоду од 20. децембра 2010. године до 3. октобра 2011. године извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ, те је оглашен кривим да је у временском периоду од почетка августа месеца до 5. октобра 2011. године извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ и осуђен је на казну затвора у трајању од 3 године. Такође, првостепепеном пресудом окр. Данијел Кишмартон је обавезан да општини Алибунар на име имовинско – правног захтева исплати 1.196.850,оо динара, док се у преосталом делу општина Алибунар упућује на парницу, а на парницу је, такође, за остваривање свог имовинско – правног захтева упућен и Комесаријат за избеглице. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Панчеву, пуномоћник оштећене општине Алибунар и браниоци окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 2. јула 2018. године донео је пресуду Кж1 1135/17 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Данијела Кишмартона због извршења, у временском периоду од 1. до 5. октобра 2010. године, кривичног дела продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 6 година (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом). Такође, пресудом Апелационог суда окр. Данијел Кишмартон је обавезан да оштећеној општини Алибунар на име имовинско – правног захтева за накнаду штете исплати износ од 1.353.848,20 динара, док је у преосталом делу оштећена општина Алибунар за остваривање имовинско – правног захтева упућена на парницу. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену).

У образложењу пресуде Апелационог суда, у делу одлуке о казни, се наводи да је одлучујући о врсти и висини казне коју ће изрећи окривљеном Апелациони суд на страни окривљеног од олакшавајућих околности ценио његову породичност, његово нарушено здравствено стање и чињеницу да у време извршења кривичног дела није био осуђиван, док му је за отежавајућу околност узео то што је при извршењу кривичног дела злоупотребио функцију председника општине коју је, уместо да је врши на стручан, поштен и одговоран начин, грубо злоупотребљавао између осталог и на рачун најугроженије категорије становништва на који начин је проузроковао далекосежне последице које се огледају у чињеници да општина Алибунар у наредном периоду управо због учињених неправилности у додели средстава избеглим и расељеним лицима неће моћи да аплицира и оствари право на доделу помоћи тој категорији становништва. Имајући у виду наведено, Апелациони суд је окривљеном за продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја, за које га је огласио кривим, утврдио казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци, те му је изрекао јединствену казну затвора у трајању од 6 година (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом), која је по налажењу Апелационог суда сразмерна тежини и друштвеној опасности учињених кривичних дела и степену кривице окривљеног, те ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду је, након одржаног претреса, дана 8. фебруара 2019. године донео пресуду Кж3 25/18 којом је преиначио другостепену пресуду и окр. Данијела Кишмартона због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3. КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању 5 година и 6 месеци (у коју казну му је урачуната и раније изречена јединствена казна затвора у трајању од 3 године правноснажном пресудом). Оштећена општина Алибунар је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућена на парнични поступак. У преосталом, непреиначеном, делу другостепена пресуда је потврђена.

Окривљени Данијел Кишмартон је оглашен кривим што је:

  • у временском периоду од почетка августа месеца до 5. октобра 2011. године, у Алибунару, у својству службеног лица, као председник општине Алибунар од 1. септембра и председник Комисије за реализацију локалног акционог плана за помоћ избеглим и интерно расељеним лицима општине Алибунар, искоришћавањем свог службеног положаја, прибавио себи и другим физичким и правним лицима противправну имовинску корист у износу већем од 1.500.000,оо динара, при чему су му сада осуђени В. С, као власник Трговинске радње СВ „К“ и Д. С, помогли у извршењу кривичног дела, тако што је окр. Кишмартон организовао и наложио трошење износа од 5.600.000,оо динара које је Комесаријат за избеглице РС уплатио на посебан подрачун општине Алибунар по два основа и то: за набавку грађевинског материјала намењеног побољшању живота интерно расељених лица и за помоћ породицама избеглих и интерно расељених лица у економском оснаживању и осамостаљивању, тако што је поступајући противно Решењу о исплати једнократне помоћи Комесаријата, наложио да се износ од 99.800,оо динара од наведене суме подели на име накнаде за рад члановима Комисије за помоћ избеглим и интерно расељеним лицима и то по 28.600,оо динара себи, Д.Ј и И.П, 10.000,оо динара – Б.В, а по 2.000,оо динара С.Ц. и И. Р. иако на ту надокнаду, према решењима о додели помоћи нису имали право, док је износ од 5.500.000,оо динара 16. августа 2011. године авансно уплатио на рачун ТР СВ „К“ из Владимироваца, пре него што је био спроведен поступак одабира лица која испуњавају услове за помоћ и пре него што је сачињена листа корисника и њихове потребе, као и пре него што су донета решења о додели помоћи, док је јавни конкурс за подношења пријава још увек био у току, а истовремено организовао и наложио фиктивно спровођење поступка јавних набавки, у којима је као најповољнија прихваћена понуда ТР СВ „К“ из Владимироваца, а након уплате новца на рачун ТР СВ „К“, којима није предвиђено авансно плаћање, већ је рок 15 дана по испоруци робе, а након исплате новца организовао и наложио трошење новца давањем усмених и писмених упутстава сада осуђеном В.С. који је та упутства преносио свом оцу, сада осуђеном Д.С, а овај их реализовао сачињавањем фиктивне документације и налога за пренос средстава, па је део од уплаћеног новца – износ од 1.892.369,оо динара употребљен за набавку материјала који је стварно подељен избеглим и расељеним лицима, док су сада осуђени Д.С. и В.С, следећи његове налоге и упутства, организовали да се износ од 1.833.806,оо динара подели на начин на који је наложио окривљени, односно да се уплати у сврхе које је он одредио и лицима која не испуњавају услове за доделу помоћи, прибавивши на тај начин имовинску корист и то себи у укупном износу од 953.806,оо динара, што уз раније поменутих 28.600,оо динара за рад у Комисији чини укупан износ од 982.406,оо динара имовинске користи које је прибавио себи, затим износ од 240.000,оо динара да се пребаци Удружењу српско – јапанског пријатељства „Нови дан“, по 190.000,оо динара В.С. и сроднику окривљеног – С.К, 180.000,оо динара Г. Н. и 80.000,оо динара З.В, која лица нису имала статус избеглих нити расељених лица, што уз раније наведене износе имовинске користи која је прибављена члановима Комисије укупно чини износ од 1.933.606,оо динара прибављене имовинске користи, колики износ је и штета причињена Комесаријату за избеглице, док је износ од 1.774.025,оо динара остао неутрошен и касније враћен на рачун општине Алибунар и
  • у временском периоду од маја до 1. октобра 2011. године, у Алибунару и Владимировцу, искоришћавањем службеног положаја и прекорачењем граница својих службених овлашћења, као председник општине Алибунар,  прибавио себи имовинску корист у износу од 214.444,оо динара, тако што је у име општине Алибунар организовао извођење радова на реконструкцији и адаптацији пословног простора у Владимировцу на локалу „Центар 2“ без претходно спроведеног поступка јавних набавки и прибављања пројектно  техничке документације и одобрења за изградњу, као и без закљученог уговора са извођачем радова, па је током извођења радова пре него што је локал био спреман за издавање, од В.С. на име резервације за будући закуп тог локала примио износ од 100,оо евра, а затим по 200,оо евра за сваки наредни месец све до 1. октобра 2011. године без закључења писменог уговора о закупу са В.,С. као власником ТР „К“ прибавивши на тај начин себи имовинску корист у укупном износу од 2.100,оо евра, који није уплатио у корист буџета општине Алибунар већ је задржао за себе причинивши штету општини Алибунар у наведеном износу.

Приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном, Апелациони суд је од олакшавајућих околности ценио његов ранији живот, породичне прилике, да је својим држањем током поступка допринео утврђивању чињеничног стања, да је нарушеног здравља, док је од отежавајућих околности узео у обзир чињеницу да је приликом извршења кривичног дела злоупотребио функцију председника општине коју је, уместо да врши на стручан, поштен и одговоран начин, злоупотребио на рачун најуугроженије категорије становништва, те је својим радњама проузроковао далекосежне последице које се огледају у чињеници да општина Алибунар у наредном периоду, управо због учињених неправилности у додели средстава избеглим и расељеним лицима, неће моћи да аплицира и оствари право на доделу помоћи тој категорији становништва.

Имајући у виду све напред наведене околности, те чињеницу да током поступка није доказано да је окривљени извршио једну од кривично-правних радњи које су ушле у састав продуженог кривичног дела за које је оглашен кривим, а које је овај суд у изреци изоставио, то је Апелациони суд, као суд трећег степена, окривљеном изрекао јединствену казну затвора у трајању од 5 година и 6 месеци налазећи да ће се овако изреченом казном у довољној мери утицати на окривљеног да више не врши оваква или слична кривична дела, у ком смислу ће се испунити и општа сврха кажњавања.


 

8. март 2019. године
АЛЕКСАНДАР ЈОВИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 194/17 од 6. септембра 2018. године окр. Александар Јовић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година, те му је изречена мера безбедности одузимање предмета и то преправљене скраћене ловачке пушке и 11 патрона за ловачку пушку. Оштећени су ради остваривања својих имовиснко-правних захтева упућени на парнични поступак.

Окривљени Александар Јовић је оглашен кривим што је 8. децембра 2016. године, у ресторану у Београду, лишио живота оштећеног Зорана Тодоровића, на тај начин што је путничким возилом дошао до ресторана, знајући да је Зоран Тодоровић у њему, изашао из возила и ушао у ресторан, носећи са собом преправљену – скраћену ловачки пушку, пришао столу  за којим су седели оштећени Зоран Тодоровић и Ж.С. и обратио се оштећеном речима „Зашто си ме увалио у ово“ и из пушке испалио два патрона у оштећеног, након чега је изашао испред ресторана где је у пушку ставио две нове патроне и потом се вратио у ресторан и поред шанка, ка оштећеном, који му је повређен долазио у сусрет и пао на степеник поново испалио у оштећеног један патрон и том приликом му је нанео тешке и по живот опасне телесне повреде, а која повреда је у време наношења представљала апсолутно смртну повреду, након чега се са пушком удаљио са лица места и возилом одвезао у свој стан.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду и бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1226/18 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелацоног суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно, приликом одмеравања казне, од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио породичне прилике и његов ранији живот, да је признао извршење криивчног дела, као и да је изразио искрено жаљење и кајање због учињеног кривичног дела, док је од отежавајућих околности ценио упорност у извршењу кривичних дела односно истрајност да кривично дело изврши до краја, да је исто извршио на јавном месту, при чему је имао у виду околности под којима је исто учињено, па га је осудио на казну затвора у трајању од 13 година налазећи да је иста сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и да је иста нужна али и довољна за постизање сврхе кажњавања.


 

8. март 2019. године
ВЕЉКО БЕЛИВУК И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду К бр. 357/17 од 11. маја 2018. године окр. Вељко Беливук, Марко Миљковић и Мирко Којић су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело убиство из члана 113. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окр. Вељку Беливуку, Марку Миљковићу и Мирку Којићу је стављено на терет да су у периоду од неутврђеног дана октобра месеца 2016. године до 30. јануара 2017. године, у Београду, по претходном договору и заједно, помогли НН извршиоцу, стављањем на располагање средстава за извршење кривичног дела и стварања услова за извршење истог, да 30. јануара 2017. године у Београду лиши живота сада пок. Властимира Милошевића, на тај начин што су окр. Миљковић и Којић по претходном договору са још једним НН лицем уз посредовање М.Т, од сведока Д.М. купили једно путничко моторно возило марке „Мазда 626“ без регистарских ознака које су затим на неутврђен начин превезли до Београда и исто чували на неутврђеном месту до 29. јануара 2017. године, када је у договору са наведеним окривљенима, окр. Беливук са возила марке „Шкода Октавиа“, отуђио обе регистарске таблице, које је затим поставио на возило марке „Мазда 626“, а које возило су затим НН саизвршиоци пре извршења кривичног дела довезли и паркирали, где су НН саизвршиоци у колима чекали НН извршиоца, да би затим по оствареном договору, НН извршилац ушао у улаз стамбене зграде где је становао пок. Властимир Милошевић, чекајући га да се овај од споља врати у свој стан који се налази у наведеној стамбеној згради, након чега је, пошто се пок. Милошевић појавио на улазним вратима зграде из аутоматског оружја на коме је био постављен пригушивач на пок. Милошевића испалио десет пројектила од којих су седам пројектила погодила пок. Милошевића, наносећи му тиме тешку и по живот опасну телесну повреду, да би затим пок. Милошевић почео да трчи, бежећи преко коловоза, након чега је по преласку улице, због наглог и великог губитка крви малаксао и пао на тротоар покрај трамвајских шина, да би му затим НН извршилац из непосредне близине испалио у главу још шест пројектила, наносећи му тиме смртоносну телесну повреду, након чега се НН извршилац трчећим кораком удаљио до путничког моторног возила које су претходно набавили и украденим регистарским ознакама обележили окривљени, чекали НН саизвршиоци, те су се затим заједно удаљили са лица места, одлазећи до Дантеове улице где су 31. јануара 2017. године запалили путничко возило којим је НН извршилац побегао са лица места.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20. фебруара 2019. године пресуду Кж1 1230/18 којом је потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, образложење првостепене пресуде садржи потпуне, јасне и недвосмислене разлоге у погледу закључка да су окривљени на начин како је то описано у оптужном акту извршили кривично дело које им је стављено на терет, те да су окривљени деловали заједно.

У образложењу пресуде Апелационог суда се, између осталог, наводи, да ниједан доказ не потврђује да је окр. Беливук имао било какве везе са куповином возила марке „Мазда“ нити да је имао сазнања о радњама које су предузимали окр. Којић и Миљковић, као и да је постојао претходни договор између њега и двојице окривљеног да се то возило купи. Такође, не постоји доказ који потврђује да су окр. Миљковић и Којић имали сазнања да ће окр. Беливук учествовати у скидању регистарских ознака са возила марке „Шкода“ и стављању тих ознака на возило марке „Мазда“, нити је изведен било који доказ да се окр. Којић и Беливук познају, као и да су Миљковић и Којић возило марке „Мазда“ чували на неутврђеном месту од октобра месеца 2016. године до 29. јануара 2017. године, а такође није изведен било који доказ о евентуалном контакту ове двојице окривљених са окр. Беливуком.

Такође, Апелациони суд налази и да су нејасни жалбени наводи којима се указује да окр. Беливук „лично обележивши возило марке „Мазда“ украденим таблицама, буди речено, свакако извршио кривично дело фалсификовања исправе“ имајући у виду да законска обележја овог кривичног дела нису описана у изреци оптужнице.


 

 

 
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)