Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

3. јул 2019. године
РАНКА ТОМИЋ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К. По2 5/17 од 26. новембра 2018. године окр. Ранка Томић је због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ осуђена на казну затвора у трајању од 5 година. Оштећени су за остваривање својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљена Ранка Томић је оглашена кривом што је за време унутрашњег (немеђународног) оружаног сукоба на територији Републике Босне и Херцеговине, који се водио у периоду од априла 1992. године до децембра 1995. године, између Војске Републике Српске  и МУП-а Републике Српске, с једне стране, и Армије и МУП-а БиХ – а, с друге стране, кршећи правило међународног права, заједно са два лица  која су правноснажно осуђена пред судом Федерације БиХ и малолетним В.Ђ, према оштећеној К.К, извршили мучење, нечовечно поступање, наношење великих патњи и повреда телесног интегритета.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљене.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је 27. маја 2019. године донело пресуду Кж1 По2 3/19 којом је преиначио првостепену пресуду, у делу одлуке о кривичној санкцији, и окр. Ранку Томић због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осудио на казну затвора у трајању од 3 године. У осталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљене ценио њену ранију неосуђиваност, док је од отежавајућих околности ценио тежину извршеног кривичног дела, те да је исто извршено над потпуно беспомоћном рањеном младом девојком од непуних 18 година, при чему је имао и у виду да је окривљена критичном приликом била и командир „Женске јединице Босански Петровац“, да је била свесна свог положаја и моћи у односу на оштећену коју је била дужна да штити због чега је била и носилац већег степена одговорности. Међутим, по оцени Апелационог суда, основано се жалбом браниоца окривљене побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији, имајући у виду да је првостепени суд приликом одмеравања казне пропустио да цени протек времена од извршења кривичног дела, која околност уз чињеницу да окривљена раније није осуђивана, те с обзиром и на старосну доб окривљене, у конкретном случају оправдавају одмеравање казне у краћем трајању у односу на казну на коју је првостепеном пресудом осуђена. Апелациони суд сматра да се и са овако одмереном казном може постићи сврха изрицања кривичних санкција, као и сврха кажњавања. Више је него јасно да специјална превенција (спречавање учиниоца да чини кривична дела и његово преваспитавање) у случају окр. Ранке Томић нема посебан значај. У овом случају изостаје потреба за спречавањем окривљене да врши кривична дела, јер друга кривична дела ни до сада није вршила, а није реално да ће се поново створити околности у којима је могуће вршење ратних злочина. Наиме, овом казном суд реагује на учињени злочин учиниоца и због тога је окривљеној и одмерио заслужену казну. Оваква казна представља јасан став државе и друштва да је правично казнити учиниоца ратних злочина јер је осећај праведности кључни елемент правног поретка једне државе.


 

1. јул 2019. године
ДРАГАН БАЈИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К. По2 2/18 од 27. децембра 2018. године окр. Драган Бајић и Марко Пауковић су ослобођени од оптужбе да су извршили, у саизвршилаштву, кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Тужилац за ратне злочине.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржаног претреса, донело је 29. маја 2019. године пресуду Кж1 По2 1/19 којом је преиначило првостепену пресуду и због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ осудило окр. Драгана Бајића и Марка Пауковића на казне затвора у трајању од по 12 година (Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену).

Окривљени Драган Бајић и Марко Пауковић су оглашени кривим што су за време рата у Босни и Херцеговини, у другој половини 1992. године, у време оружаног сукоба између армије Републике Босне и Херцеговине и војске Републике Српске, у својству војних полицајаца, поступали супротно Женевској конвенцији о заштити грађанских лица за време рата и Допунског протокола уз Женевску конвенцију о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, тако што су 10. октобра 1992. године, у месту Камичак, општина Кључ, у војним униформама, наоуружани аутоматским пушкама, довезли се путничким возилом пред кућу Д.Х, позивајући истог да изађе, а након што се он није јавио, испалили више метака у улазна врата и насилно ушли у кућу, да би се потом упутили према излазу из села, где су, на спољном улазном степеништу куће, власништво М.Ј, угледали Х.Р, те у намери да га лиши живота, један од њих у истог испалио више метака из аутоматске пушке, који је том приликом услед задобијених повреда преминуо на лицу места, након чега су се удаљили, да би се након краћег времена поново вратили пред наведену кућу, те ушли у кућу, па кад су видели да се у кући налази више особа, у намери да их лише живота из аутоматских пушака испалили већи број метака у исте, којом приликом су М. Ј, М. Х, Ђ. Б. и С.Б. задобиле повреде услед којих су преминуле на лицу места.

По налажењу Апелационог суда, у конкретном случају изведени докази несумњиво указују на окривљене као извршиоце кривичног дела у питању, односно чињенице, које су из изведених доказа утврђене, међусобно су чврсто и логички повезане, и у том смислу чине комплетну слику критичног догађаја, и са сигурношћу упућују на једини могући закључак да су управо овде окривљени извршили кривично дело које је предмет оптужбе. Такође, Апелациони суд налази и да је из доказа изведених на претресу пред овим судом доказано да су окривљени дело извршили као саизвршиоци с обзиром на то да су заједно дошли у село Камичак, све време критичног догађаја били заједно, односно заједно одлазе до куће Д.Х. и испаљују више метака у улазна врата, потом заједно одлазе до куће М.Х, где су у кратком временском интервалу из аутоматских пушака испалили већи број метака, те лишивши живота петоро цивила, што све указује да су деловали као саизвршиоци, да је свако од извршиоца био свестан деловања другог. У вези са тим, суд је утврдио да је код окривљених постојао јединствени умишљај да се оштећени лише живота и активно су учествовали у радњи која је имала ту последицу, један је прихватао радње другога као своје и заједничке изражавајући тиме вољу да заједно изврше дело.

Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљених ценио њихов ранији живот, да су у време извршења кривичног дела имали 21, односно 24 године, као и њихове породичне прилике, док је као отежавајућу околност ценио тежину извршеног кривичног дела и настале последице, односно да је том приликом страдало петоро људи, од чега четири жене и девојчица од дванаест година, те да су оштећени били незаштићена лица која нису допринела оваквом понашању окривљених, нити су код њих могла изазвати осећај угрожености. Имајући у виду све напред наведено Апелациони суд је окривљене осудио на казне затвора у трајању од по 12 година налазећи да су исте нужне и истовремено довољне да би се остварила сврха кажњавања. 


 

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)