Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК - БИЛТЕН 3
  1. Пи­та­ње:

Да ли по­сто­ји раз­лог за из­у­зе­ће по­сту­па­ју­ћег су­ди­је ако је исти пред­ло­жен да бу­де са­слу­шан као све­док у пар­ни­ци ко­ја се во­ди из­ме­ђу истих стра­на­ка, а по дру­гом прав­ном осно­ву?

Од­го­вор:

У на­ве­де­ној прав­ној си­ту­а­ци­ји не по­сто­ји раз­лог за ис­кљу­че­ње у сми­слу од­ред­бе из чла­на 66. став 1. тач­ка 1. ЗПП-а пре­ма ко­јој су­ди­ја не мо­же вр­ши­ти су­диј­ску ду­жност (ис­кљу­че­ње) ако је у истом пред­ме­ту са­слу­шан као све­док или ве­штак.

Раз­ло­зи за ис­кљу­че­ње су­ди­је про­пи­са­ни у чла­ну 66. став 1. тач­ка 1-7. ЗПП-а има­ју за циљ да се обез­бе­ди објек­тив­ност и не­при­стра­сност у су­ђе­њу па ка­да по­сто­ји не­ки од тих раз­ло­га, су­ди­ја је по си­ли за­ко­на ис­кљу­чен из су­ђе­ња. Су­ди­ја чим са­зна да по­сто­ји ко­ји од тих раз­ло­га (ис­кљу­че­ње) ду­жан је да пре­ки­не сва­ки рад на том пред­ме­ту и да о то­ме оба­ве­сти пред­сед­ни­ка су­да, ко­ји ће му од­ре­ди­ти за­ме­ни­ка (члан 67. став 1. ЗПП-а).

Став 2. чла­на 66. ЗПП-а од­но­си се на дру­ге окол­но­сти ко­је ни­су бли­же од­ре­ђе­не али су та­кве при­ро­де и зна­ча­ја да до­во­де у сум­њу не­при­стра­сност су­ди­је (из­у­зе­ће). У том слу­ча­ју вр­ши се објек­тив­на оце­на да ли тај раз­лог мо­же ути­ца­ти на не­при­стра­сност су­ди­је. Ка­да је су­ди­ја пред­ло­жен да бу­де са­слу­шан као све­док, у пар­ни­ци ко­ја се во­ди из­ме­ђу истих стра­на­ка, а по дру­гом прав­ном осно­ву, ако је стран­ка зах­те­ва­ла из­у­зе­ће или сам су­ди­ја сма­тра да по­сто­је та­кве окол­но­сти и о то­ме оба­ве­сти пред­сед­ни­ка су­да ко­ји од­лу­чу­је о из­у­зе­ћу, објек­тив­но ће се оце­ни­ти да ли по­сто­је раз­ло­зи за из­у­зе­ће.
 

  1. Пи­та­ње:

Ка­да су ту­жба и про­тив­ту­жба у ко­нек­сном од­но­су, па на­сту­пе по­сле­ди­це да је за по­сту­па­ње по ту­жби или про­тив­ту­жби ствар­но над­ле­жан дру­ги суд, да ли на­ста­ви­ти по­сту­пак и ме­ри­тор­но од­лу­чи­ва­ти и о ту­жби и о про­тив­ту­жби, или ствар­но над­ле­жном су­ду за по­сту­па­ње по ту­жби или по про­тив­ту­жби усту­пи­ти спи­се ра­ди од­лу­чи­ва­ња по зах­те­ву, без об­зи­ра што тај суд ни­је ствар­но над­ле­жан за од­лу­чи­ва­ње, без об­зи­ра што тај суд ни­је ствар­но над­ле­жан за део ту­жбе­ног или про­тив­ту­жбе­ног зах­те­ва, и ко је ко­нек­сно ве­зан за ту­жбу или про­тив­ту­жбу?

Од­го­вор:

Про­тив­ту­жба је ту­жба ту­же­ног про­тив ту­жи­о­ца, под­не­се­на пар­нич­ном су­ду (чл. 192. ЗПП-а). За­кон по­зна­је три вр­сте про­тив­ту­жбе: ко­нек­сну, пре­ју­ди­ци­јел­ну и ком­пен­за­ци­о­ну.

Ка­да је реч о ко­нек­сној ту­жби, ту­же­ни је мо­же под­не­ти ако из­ме­ђу зах­те­ва ту­жбе и зах­те­ва про­тив­ту­жбе по­сто­ји из­ве­сна ве­за. При­мер: по ту­жби про­дав­ца за осу­ду на пла­ћа­ње це­не, ку­пац твр­ди да ис­по­ру­че­на ро­ба не од­го­ва­ра уго­во­ре­ном ква­ли­те­ту и ста­вља­ју­ћу исту на рас­по­ла­га­ње, под­но­си про­тив­ту­жбу за на­кна­ду ште­те. По бра­ко­ра­звод­ној ту­жби, ту­же­на стра­на под­но­си про­тив­ту­жбу.

Зна­чај про­тив­ту­жбе ле­жи у то­ме што је за њу над­ле­жан суд пред ко­јим те­че пар­ни­ца по ту­жби. Ви­ши суд је над­ле­жан и кад зах­тев про­тив­ту­жбе спа­да у над­ле­жност основ­ног су­да (нпр. пред ви­шим су­дом те­че по­сту­пак по ту­жби про­дав­ца за осу­ду на пла­ћа­ње ку­по­про­да­не це­не ста­на у из­но­су од 130.000,00 евра, где је да­кле вред­ност пред­ме­та спо­ра пре­ко 100.000 евра, а ту­же­ни та­да ис­так­не про­тив­ту­жбу у ко­јој твр­ди да уго­во­ре­ни стан не од­го­ва­ра уго­во­ре­ном ква­ли­те­ту, те ис­так­не зах­тев за на­кна­ду ште­те чи­ја ви­си­на не пре­ла­зи из­нос од нпр. 15.000 евра). У обр­ну­том слу­ча­ју, про­тив­ту­жба се не мо­же по­ди­ћи пред основ­ним су­дом (чл. 192. ст. 2. ЗПП-а), али ту­же­ни мо­же про­тив­ту­жбом пред основ­ним су­дом об­у­хва­ти­ти део свог по­тра­жи­ва­ња, ко­ји не пре­ла­зи гра­ни­цу про­пи­са­ну за ствар­ну над­ле­жност тог су­да.

Суд ко­ме је ту­жба под­не­се­на, оста­је за ову над­ле­жан и ако се огла­си не­на­дле­жним за пар­ни­цу по про­тив­ту­жби. Сход­но из­не­том, ако је за су­ђе­ње по зах­те­ву из про­тив­ту­жбе ствар­но над­ле­жан ви­ши суд, он­да ствар­но не­на­дле­жан суд, ко­ји при­ми про­тив­ту­жбу, ни­је овла­шћен да је од­ба­ци као не­до­пу­ште­ну, већ по­што се огла­си ствар­но не­на­дле­жним, спи­се ко­ји се од­но­си на про­тив­ту­жбу до­ста­ви­ће ствар­но над­ле­жном ви­шем су­ду, а на­ста­ви­ће по­сту­пак по ту­жби.

 

  1. Пи­та­ње:

Да ли се мо­же ман­дат­ном ту­жбом из­да­ти плат­ни на­лог о зах­те­ву Га­рант­ног фон­да или оси­гу­ра­ва­ју­ћег дру­штва за ис­пла­ту ре­гре­са по осно­ву ис­пла­те оште­ће­ном због во­жње оси­гу­ра­ни­ка у ал­ко­хо­ли­са­ном ста­њу или о то­ме мо­же да се од­лу­чу­је са­мо по ре­дов­ној ту­жби?

Од­го­вор:

Плат­ни на­лог се не мо­же из­да­ти о зах­те­ву Га­рант­ног фон­да или оси­гу­ра­ва­ју­ћег дру­штва за ис­пла­ту ре­гре­са по осно­ву ис­пла­те оште­ће­ном због во­жње оси­гу­ра­ни­ка у ал­ко­хо­ли­са­ном ста­њу, пре­ма од­ред­би чла­на 453. и 454. ЗПП – а, ни у си­ту­а­ци­ји ка­да се уз ту­жбу при­ло­жи до­каз да је по­тра­жи­ва­ње до­спе­ло (до­каз да је пре под­но­ше­ња ту­жбе ту­же­ни по­зван да ду­го­ва­ни из­нос ис­пла­ти). Ово са раз­ло­га што ал­ко­хо­ли­са­ност са­мо по се­би ни­је основ за ре­грес, већ са­мо уко­ли­ко из­ме­ђу на­стан­ка уде­са и ал­ко­хо­ли­са­но­сти во­за­ча по­сто­ји узроч­но – по­сле­дич­на ве­за.

 

  1. Пи­та­ње:

Да ли код ту­жбе због сме­та­ња др­жа­ви­не ту­жбе­ни зах­тев мо­ра да са­др­жи и зах­тев за ре­сти­ту­ци­ју да би ту­жба би­ла уред­на?

Од­го­вор:

Од­ред­бом чла­на 79. ЗО­СПО – од­лу­ком о зах­те­ву за за­шти­ту од сме­та­ња др­жа­ви­не од­ре­ђу­је се за­бра­на да­љег уз­не­ми­ра­ва­ња др­жа­ви­не под прет­њом нов­ча­не ка­зне, од­но­сно вра­ћа­ња од­у­зе­те имо­ви­не, као и дру­ге ме­ре по­треб­не за за­шти­ту од да­љег сме­та­ња.

Из са­др­жи­не ци­ти­ра­не од­ред­бе про­из­и­ла­зи да ту­жбе­ни зах­тев у спор за сме­та­ње др­жа­ви­не мо­ра да са­др­жи или зах­тев за ус­по­ста­вља­ње пре­ђа­шњег ста­ња (ако је у пи­та­њу од­у­зи­ма­ње др­жа­ви­не) или за­бра­ну да­љег уз­не­ми­ра­ва­ња др­жа­ви­не (ако је у пи­та­њу са­мо уз­не­ми­ра­ва­ње др­жа­ви­не) или јед­но и дру­го.

Ту­жбом за сме­та­ње др­жа­ви­не не мо­же се тра­жи­ти са­мо утвр­ђе­ње чи­на сме­та­ња, јер ту­жба за сме­та­ње др­жа­ви­не ни­је ту­жба за утвр­ђе­ње, већ кон­дем­на­тор­на ту­жба.

Ти­ме, што се по­ста­вље­ним ту­жбе­ним зах­те­вом, у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва, тра­жи и утвр­ђе­ње о по­чи­ње­ном сме­та­њу, што се уно­си и у из­ре­ку ре­ше­ња, пар­ни­цу за сме­та­ње др­жа­ви­не не пре­тва­ра у пар­ни­цу ра­ди утвр­ђе­ња, јер та пре­ми­са, има­ју­ћи у ви­ду са­др­жи­ну ци­ти­ра­не од­ред­бе чла­на 79. ЗО­СПО, и не спа­да у из­ре­ку, већ у обра­зло­же­ње.

Ка­да се не мо­же на­ре­ди­ти ус­по­та­ва пре­ђа­шњег по­се­дов­ног ста­ња или из­ре­ћи за­бра­на бу­ду­ћег сме­та­ња, он­да се ту­жбе­ни зах­тев од­би­ја, јер се не мо­же са­мо утвр­ди­ти да је по­чи­ње­но сме­та­ње, јер је то са­мо је­дан од прав­них прет­по­став­ки за оце­ну осно­ва­но­сти зах­те­ва за ус­по­ста­ву пре­ђа­шњег по­се­дов­ног ста­ња или за оце­ну осно­ва­но­сти зах­те­ва за за­бра­ну да­љег уз­не­ми­ра­ва­ња др­жа­ви­не.

 

  1. Пи­та­ње:

У сми­слу од­ред­бе чла­на 32. став 1. но­ве­ли­ра­ног За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ако се ту­жбе­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње пра­ва сво­ји­не или дру­гих ствар­них пра­ва на не­по­крет­но­сти­ма, утвр­ђи­ва­њем ни­шта­во­сти, по­ни­штај или рас­кид уго­во­ра ко­ји има за пред­мет не­по­крет­ност, вред­ност пред­ме­та спо­ра се од­ре­ђу­је пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла.

Да ли се у та­квим спо­ро­ви­ма вред­ност спо­ра мо­же ме­ња­ти и на­кон про­те­ка ро­ка из чла­на 34. став 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку и да ли се основ­ни су­до­ви мо­гу огла­си­ти ствар­но не­на­дле­жим на­кон што се ве­шта­че­њем утвр­ди вред­ност спор­них не­по­крет­но­сти пре­ко 100.000,00 евра, а ту­жбе­ни зах­тев се не од­но­си на нов­ча­ни из­нос већ на утвр­ђи­ва­ње ви­си­не су­вла­снич­ког уде­ла на не­по­крет­но­сти­ма, ако је у ту­жби на­ве­де­на вред­ност спо­ра ма­ња од на­ве­де­ног из­но­са, а ни­је ме­ња­на до ис­те­ка ро­ка из чла­на 34. став 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку?

Од­го­вор:

Од­ред­бом чла­на 5. За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку у чла­ну 32. до­дат је но­ви став 1. ко­ји гла­си: "Ако се ту­жбе­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње пра­ва сво­ји­не или дру­гих ствар­них пра­ва на неп­крет­но­сти­ма, утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти, по­ни­штај или рас­кид уго­во­ра, ко­ји има за пред­мет не­по­крет­ност, вред­ност пред­ме­та спо­ра се од­ре­ђу­је пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла." Од­ред­бом чла­на 34. став 2. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку про­пи­са­но је да у дру­гим слу­ча­је­ви­ма, кад се ту­жбе­ни зах­тев не од­но­си на нов­ча­ни из­нос, ме­ро­дав­на је вред­ност пред­ме­та спо­ра ко­ју је ту­жи­лац на­зна­чио у ту­жби, а ста­вом 3. да ако је у слу­ча­ју из ста­ва 2. овог чла­на ту­жи­лац очи­глед­но су­ви­ше ви­со­ко или су­ви­ше ни­ско озна­чио вред­ност пред­ме­та спо­ра, суд ће, нај­доц­ни­је на при­прем­ном ро­чи­шту, ако при­прем­но ро­чи­ште ни­је одр­жа­но он­да на глав­ној рас­пра­ви пре по­чет­ка рас­пра­вља­ња о глав­ној ства­ри, бр­зо и на по­го­дан на­чин про­ве­ри­ти тач­ност озна­че­не вред­но­сти.

Из са­др­жи­не ци­ти­ра­не од­ред­бе чла­на 34. став 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку про­из­ла­зи да ће суд нај­доц­ни­је на при­прем­ном ро­чи­шту, а ако при­прем­но ро­чи­ште ни­је одр­жа­но он­да на глав­ној рас­пра­ви, пре по­чет­ка рас­пра­вља­ња о глав­ној ства­ри про­ве­ри­ти тач­ност озна­че­не вред­но­сти пред­ме­та спо­ра, уко­ли­ко ју је ту­жи­лац очи­глед­но су­ви­ше ви­со­ко или су­ви­ше ни­ско озна­чио, а ту­жбе­ни зах­тев се не од­но­си на нов­ча­ни из­нос, што об­у­хва­та и спо­ро­ве из чла­на 32. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, па се ни у тим спо­ро­ви­ма вред­ност пред­ме­та спо­ра не мо­же ме­ња­ти на­кон про­те­ка ро­ка из чла­на 34. став 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку. Та­ко­ђе, основ­ни суд се не мо­же огла­си­ти ствар­но не­на­дле­жним на­кон што се ве­шта­че­њем утвр­ди вред­ност спор­них не­по­крет­но­сти пре­ко 100.000,00 евра, ако је у ту­жби на­ве­де­на вред­ност спо­ра ма­ња од тог из­но­са, а ни­је ме­ња­на до ис­те­ка ро­ка из чла­на 34. став 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, с об­зи­ром да иако За­ко­ном о пар­нич­ном по­ступ­ку ни­је про­пи­са­но до ког ро­ка се мо­ра од­ре­ди­ти вред­ност пред­ме­та спо­ра, из са­др­жи­не од­ред­бе чла­на 34. став 3. тог За­ко­на про­из­ла­зи да се вред­ност пред­ме­та спо­ра не мо­же про­ве­ра­ва­ти у ка­сни­јим фа­за­ма по­ступ­ка, те се сто­га основ­ни суд из тог раз­ло­га не мо­же огла­си­ти ствар­но не­на­дле­жим на­кон ро­ка про­пи­са­ног на­ве­де­ном од­ред­бом.

 

  1. Пи­та­ње:

Ка­ко це­ни­ти вред­ност пред­ме­та спо­ра ка­да је ту­жба под­не­та пре 2002. го­ди­не и но­вог ди­на­ра и вред­ност пред­ме­та спо­ра из­ра­же­на у ста­рим ди­на­ри­ма?

Од­го­вор:

Ка­да је ту­жба под­не­та пре уво­ђе­ња но­вог ди­на­ра и пре уво­ђе­ња евра као сред­ства пла­ћа­ња, озна­че­ну вред­ност пред­ме­та спо­ра, тре­ба пре­ра­чу­на­ти у ДЕМ пре­ма кур­су НБС на дан под­но­ше­ња ту­жбе (не­за­ви­сно да ли је ту­жба под­не­та пре или по­сле уво­ђе­ња но­вог ди­на­ра) као ста­бил­ну ва­лу­ту, те та­ко утвр­ђе­ну вред­ност пре­ра­чу­на­ти у евре, пре­ма од­но­су ДЕМ пре­ма евру, на дан уво­ђе­ња евра као сред­ства пла­ћа­ња, ко­ји од­нос је од ка­да је уве­ден евро као сред­ство пла­ћа­ња при­бли­жно увек јед­нак.

 

  1. Пи­та­ње:

У ту­жби је пред­ло­же­но са­слу­ша­ње су­ди­је као све­до­ка. Пред­мет је до­де­љен у рад су­ди­ји ко­ји је пред­ло­жен за све­до­ка. Да ли је осно­ван зах­тев за ис­кљу­че­ње по­сту­па­ју­ћег су­ди­је због то­га што је пред­ло­жен за све­до­ка?

Од­го­вор:

Пре­ма чла­ну 65. ЗПП-а су­ди­ја је ду­жан уз­др­жа­ти се од су­ђе­ња ка­да по­сто­је раз­ло­зи ко­ји до­во­де у сум­њу ње­го­ву не­при­стра­сност, а пре­ма чла­ну 66. став 1. тач­ка 1. ЗПП-а је пред­ви­ђе­но да су­ди­ја не мо­же вр­ши­ти су­диј­ску ду­жност (ис­кљу­че­ње), ако је сам стран­ка, за­кон­ски за­ступ­ник или пу­но­моћ­ник стран­ке, ако је са стран­ком у од­но­су са­о­вла­шће­ни­ка, са­об­ве­зни­ка или ре­гре­сног об­ве­зни­ка, или ако је у истом пред­ме­ту са­слу­шан као све­док или ве­штак.

Има­ју­ћи у ви­ду да је чл. 66. ст. 1. тач. 1. ЗПП пред­ви­ђе­но ка­да су­ди­ја не мо­же да вр­ши су­диј­ску ду­жност (ис­кљу­че­ње), а да у кон­крет­ном слу­ча­ју су­ди­ја, ко­ме је пред­мет до­де­љен у рад, ни­је са­слу­шан као све­док (већ је са­мо пред­ло­жен за све­до­ка), то не би би­ло ме­ста при­ме­ни од­ред­бе чл. 66. став 1. тач­ка 1. ЗПП (ис­кљу­че­ње), већ би евен­ту­ал­но би­ло ме­ста при­ме­ни чл. 66. став 2. ЗПП (из­у­зе­ће), а оправ­да­ност раз­ло­га ће се це­ни­ти у сва­ком кон­крет­ном слу­ча­ју, по из­ја­шње­њу су­ди­је ко­ме је пред­мет до­де­љен у рад.

 

  1. Пи­та­ње:

Да ли је основ­ни суд над­ле­жан за до­но­ше­ње ре­ше­ња о ула­ску у стан по­ре­ском из­вр­ши­те­љу ра­ди спро­во­ђе­ња по­ступ­ка при­нуд­не на­пла­те по­ре­ске оба­ве­зе, и уко­ли­ко је­сте у ком по­ступ­ку?

Од­го­вор:

По пред­ло­гу По­ре­ске упра­ве као пред­ла­га­ча за из­да­ва­ње одо­бре­ња за ула­зак у стан по­ре­ског об­ве­зни­ка про­тив­но ње­го­вој во­љи, ра­ди при­нуд­не на­пла­те по­ре­ске оба­ве­зе и ње­ног обез­бе­ђе­ња за­сни­ва­њем за­кон­ског за­ло­жног пра­ва, по­пи­сом по­крет­них ства­ри у ста­ву и по­пи­сом ста­на као не­по­крет­но­сти, од­лу­чу­је ме­сно над­ле­жни основ­ни суд, као ствар­но над­ле­жни суд у ван­пар­нич­ном по­ступ­ку. Од­ред­бом чла­на 89. став 1. и чла­на 90. став 4. За­ко­на о про­е­ском по­ступ­ку и по­ре­ској ад­ми­ни­стра­ци­ји, про­пи­са­но је да слу­жбе­ник По­ре­ске упра­ве овла­шћен за спро­во­ђе­ње при­нуд­не на­пла­те (по­ре­ски из­вр­ши­тељ), има пра­во да ра­ди са­ста­вља­ња по­пи­са, уђе уз суд­ско ре­ше­ње и у стан по­ре­ског об­ве­зни­ка, при че­му тај За­кон ни­је про­пи­сао и пра­ви­ла по­сту­па­ња по пред­ло­гу По­ре­ске упра­ве, па се по пред­ло­гу По­ре­ске упра­ве, ра­ди до­но­ше­ња на­ве­де­ног ре­ше­ња, ре­ша­ва у ван­пар­нич­ном по­ступ­ку, у сми­слу од­ред­бе чла­на 1. став 1. За­ко­на о ван­пар­нич­ном по­ступ­ку, као о дру­гим прав­ним ства­ри­ма ко­је се по дру­гом За­ко­ну ре­ша­ва­ју у ван­пар­нич­ном по­ступ­ку и по пра­ви­ли­ма ван­пар­нич­ног по­ступ­ка, у сми­слу од­ред­бе чла­на 30. став 1. истог За­ко­на.

 

  1. Пи­та­ње:

Да ли је Ви­ши суд над­ле­жан да су­ди у свим спо­ро­ви­ма про­тив фон­до­ва оба­ве­зног со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња, без об­зи­ра на вред­ност пред­ме­та спо­ра?

Од­го­вор:

Чла­ном 23. став 1. тач­ка 8. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва про­пи­са­на је над­ле­жност ви­шег су­да по вр­сти спо­ра, а не по вред­но­сти пред­ме­та спо­ра. То зна­чи да је ви­ши суд над­ле­жан да су­ди у свим спо­ро­ви­ма про­тив фон­до­ва оба­ве­зног со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња, без об­зи­ра на вред­ност пред­ме­та спо­ра, осим ка­да се ту­жбе­ни зах­тев од­но­си на ис­пла­ту за­ра­де, на­кна­де за­ра­де и дру­гих при­ма­ња из рад­ног од­но­са и на­кна­де ште­те због из­гу­бље­не за­ра­де, уз оба­ве­зи­ва­ње по­сло­дав­ца на упла­ту до­при­но­са из оба­ве­зног со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња, у ко­ји­ма је над­ле­жан да су­ди основ­ни суд у пр­вом сте­пе­ну, или ка­да се ту­жбе­ни зах­тев од­но­си на оба­ве­зи­ва­ње по­сло­дав­ца на упла­ту до­при­но­са из оба­ве­зног со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња, што не спа­да у над­ле­жност су­да оп­ште над­ле­жно­сти.

 

  1. Пи­та­ње:

Ко­ји је то на­чин ко­јим се про­ве­ра­ва тач­ност озна­че­не вред­но­сти спо­ра тј. ка­ко ће то пр­во­сте­пе­ни суд "бр­зо и на по­го­дан на­чин про­ве­ри­ти тач­ност озна­че­не вред­но­сти спо­ра у си­ту­а­ци­ји ка­да је ту­жи­лац очи­глед­но су­ви­ше ви­со­ко или су­ви­ше ни­ско озна­чио вред­ност спо­ра; а при­ли­ком при­ме­не од­ред­бе из чла­на 34. став 3. у ве­зи сдта­ва 2. ЗПП?

Од­го­вор:

Вред­ност пред­ме­та спо­ра пре­ма ЗПП ме­ро­дав­на је за утвр­ђи­ва­ње ствар­не над­ле­жно­сти су­да, са­ста­ву су­да, за при­ме­ну по­себ­них пра­ви­ла по­ступ­ка пред­ви­ђе­них за спо­ро­ве ма­ле вред­но­сти и спо­ро­ве из­да­ва­ња плат­ног на­лога и за пра­во на из­ја­вљи­ва­ње ре­ви­зи­је. Од вред­но­сти пред­ме­та спо­ра за­ви­си и ви­си­на суд­ске так­се ко­ја се пла­ћа за по­је­ди­не рад­ње у по­ступ­ку (ту­жбу, од­го­вор на ту­жбу, про­тив­ту­жбу, од­лу­ку су­да, прав­не ле­ко­ве), а зна­чај­на је и за од­ме­ра­ва­ње пар­нич­них тро­шко­ва (ви­си­на на­гра­де за рад адво­ка­та за­ви­си од вред­но­сти пред­ме­та спо­ра). Има­ју­ћи у ви­ду зна­чај вред­но­сти спо­ра, ЗПП у гла­ви дру­гој, под на­сло­вом "Над­ле­жност и са­став су­да" са­др­жи од­ред­бе о утвр­ђи­ва­њу вред­но­сти пред­ме­та спо­ра (члан 29. – члан 34.).

На­ве­де­ним од­ред­ба­ма бли­же је про­пи­сан на­чин утвр­ђи­ва­ња вред­но­сти пред­ме­та спо­ра. Ди­ле­ме не­ма ка­да је у пи­та­њу утвр­ђи­ва­ње вред­но­сти пред­ме­та спо­ра ка­да се ту­жбе­ни зах­тев од­но­си на новч­ни из­нос, од­но­сно ка­да се ту­жбе­ни зах­тев не од­но­си на нов­ча­ни из­нос, али је ту­жи­лац у ту­жби на­вео да при­ста­је да уме­сто ис­пу­ње­ња тог зах­те­ва при­ми од­ре­ђе­ни нов­ча­ни из­нос, па се као вред­ност пред­ме­та спо­ра узи­ма тај из­нос. Ди­ле­ма по­сто­ји ка­да је у пи­та­њу утвр­ђи­ва­ње вред­но­сти пред­ме­та спо­ра ка­да се ту­жбе­ни зах­тев не од­но­си на нов­ча­ни из­нос, јер и ако је чла­ном 34. став 2. ЗПП про­пи­са­но да ка­да се ту­жбе­ни зах­тев не од­но­си на нов­ча­ни из­нос да је ме­ро­дав­на вред­ност пред­ме­та спо­ра ко­ју је ту­жи­лац на­зна­чио у ту­жби, суд је овла­шћен да по слу­жбе­ној ду­жно­сти или по при­го­во­ру ту­же­ног на по­го­дан на­чин про­ве­ри тач­ност озна­че­не вред­но­сти пред­ме­та спо­ра, а у скла­ду са чла­ном 34. став 3. ЗПП. На­и­ме, од­ред­бом чла­на 34. став 3. ЗПП про­пи­са­но је да ако је у слу­ча­ју из ста­ва 2. овог чла­на ту­жи­лац очи­глед­но су­ви­ше ви­со­ко или су­ви­ше ни­ско озна­чио вред­ност пред­ме­та спо­ра, да ће суд, нај­доц­ни­је на при­прем­ном ро­чи­шту, ако при­прем­но ро­чи­ште ни­је одр­жа­но он­да на глав­ној рас­пра­ви, пре по­чет­ка рас­пра­вља­ња о глав­ној ства­ри, бр­зо и на по­го­дан на­чин про­ве­ри­ти тач­ност озна­че­не вред­но­сти. Из на­ве­де­не од­ред­бе про­из­и­ла­зи да је мо­гу­ћа ко­рек­ци­ја овла­шће­ња ту­жи­о­ца да сам озна­чи вред­ност пред­ме­та спо­ра у ту­жби, јер уко­ли­ко суд про­це­ни да је вред­ност пред­ме­та спо­ра су­ви­ше ви­со­ко, од­но­сно су­ви­ше ни­ско озна­че­на, овла­шћен је да по слу­жбе­ној ду­жно­сти или по при­го­во­ру ту­же­ног на брз и по­го­дан на­чин про­ве­ри озна­че­ну вред­ност спо­ра. На­да­ље, из на­ве­де­не од­ред­бе про­из­и­ла­зи да про­ве­ра мо­же би­ти вр­ше­на са­мо у окви­ру ро­ко­ва про­пи­са­них овом од­ред­бом, од­но­сно нај­доц­ни­је на при­прем­ном ро­чи­шту, а ако при­прем­но ро­чи­ште ни­је одр­жа­но он­да на глав­ној рас­пра­ви.

У по­гле­ду на­чи­на про­ве­ре вред­но­сти пре­ме­та спо­ра, суд је ду­жан да би­ра она сред­ства ко­ји­ма се не­ће за­у­ста­ви­ти ток пар­ни­це и не­ће знат­ни­је по­ве­ћа­ти тро­шко­ви по­ступ­ка. На­чин про­ве­ре под­ра­зу­ме­ва да суд на осно­ву по­да­та­ка из ту­жбе и, са­мо ако је то по при­ро­ди ства­ри мо­гу­ће, по објек­тив­ним ме­ри­ли­ма утвр­ди нов­ча­ни екви­ва­лент ту­жбе­ног зах­те­ва, од­но­сно прет­ход­но опре­де­ли вред­ност пред­ме­та спо­ра, јер у про­тив­ном не би мо­гао ни да про­це­ни да ли је вред­ност пред­ме­та спо­ра тач­но озна­че­на, тј. да ли је вред­ност пред­ме­та спо­ра пре­ви­со­ко или пре­ни­ско озна­че­на. Ова про­ве­ра се вр­ши до гра­ни­це при­хва­тљи­ве ве­ро­ват­но­ће, јер би сва­ко те­мељ­ни­је раз­ма­тра­ње про­бле­ма угро­зи­ло оства­ри­ва­ње основ­ног за­дат­ка су­да, а то је пру­жа­ње прав­не за­шти­те. Осим то­га, ова­ко по­сту­па­ње су­да про­пи­са­но је и од­ред­бом чла­на 29. став 2. и 3. За­ко­на о суд­ским так­са­ма.

 

  1. Пи­та­ње:

Ка­ко се утвр­ђу­је тр­жи­шна вред­ност не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла у ци­љу утвр­ђи­ва­ња вред­но­сти пред­ме­та спо­ра у слу­ча­ју ка­да се ра­ди о ту­жбе­ном зах­те­ву из чла­на 32. став 1. ЗПП (ко­ји став 1. је чла­ном 5. За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку – об­ја­вље­ног у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку РС" бр. 111/2009 од 29.12.2009. го­ди­не до­дат чла­ну 32 ЗПП об­ја­вље­ног у "Слуб­же­ном гла­сни­ку РС" бр. 125/2004 од 22.11.2004. го­ди­не ?

Од­го­вор:

За­ко­ном о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма ЗПП и то чла­ном 5. про­пи­са­но је да се у чла­ну 32. до­да­је но­ви став 1. ко­ји гла­си: "Ако се ту­жбе­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње пра­ва сво­ји­не или дру­гих ствар­них пра­ва на не­по­крет­но­сти­ма, утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти, по­ни­штај или рас­кид уго­во­ра, ко­ји има за пред­мет не­по­крет­ност, вред­ност пред­ме­та спо­ра се од­ре­ђу­је пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла", те да до­са­да­шњи став 1. по­сто­је став 2.

На­ве­де­на од­ред­ба упу­ћу­је ка­ко се утвр­ђу­је вред­ност пред­ме­та спо­ра ка­да је у пи­та­њу не­по­крет­ност. Уко­ли­ко пр­во­сте­пе­ни суд по­сум­ња да је ту­жи­лац су­ви­ше ви­со­ко, од­но­сно су­ви­ше ни­ско озна­чио вред­ност пред­ме­та спо­ра ка­да је у пи­та­њу не­по­крет­ност суд је ду­жан да у тој си­ту­а­ци­ји при­ли­ком утвр­ђи­ва­ња вред­но­сти пред­ме­та спо­ра би­ра она сред­ства ко­ји­ма се не­ће за­у­ста­ви­ти ток пар­ни­це и не­ће зна­чај­ни­је по­ве­ћа­ти тро­шко­ви по­ступ­ка; па ће сто­га уко­ли­ко се не ра­ди о оп­ште­по­зна­тој чи­ње­ни­ци да сход­но овла­шће­њу из чла­на 170. ЗПП при­ба­ви­ти од на­ле­жног ор­га­на упра­ве из­ве­штај о вред­но­сти те не­по­крет­но­сти, од­но­сно при­ба­ви­ти из­ве­штај о кре­та­њу тр­жи­шне це­не зе­мљи­шта на од­ре­ђе­ном под­руч­ју или тр­жи­шне це­не ста­но­ва пре­ма ква­драт­ном ме­тру стам­бе­не по­вр­ши­не на од­ре­ђе­ном под­руч­ју; а уко­ли­ко над­ле­жни ор­ган упра­ве не по­сту­пи по зах­те­ву су­да, суд га мо­же ка­зни­ти сход­но од­ред­би из чла­на 181. ЗПП.

Сто­га, ка­да је пред­мет спо­ра не­по­крет­ност, ни­је по­треб­но из­во­ди­ти до­каз ве­шта­че­њем ра­ди утвр­ђи­ва­ња ви­си­не пред­ме­та спо­ра, јер из­во­ђе­њем до­ка­за ве­шта­че­њем би се про­ду­жио по­сту­пак и знат­ни­је по­ве­ћа­ли тро­шко­ви по­ступ­ка, а што би би­ло у су­прот­но­сти са чла­ном 34. став 3. ЗПП и чла­ном 29. став 2. и 3. За­ко­на о суд­ским так­са­ма.

 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje