Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК - БИЛТЕН 4

1.      Пи­та­ње:

Да ли у пред­ме­ти­ма где ту­жи­лац тра­жи ис­пла­ту раз­ли­ке пен­зи­је, ка­да је у ту­жби на­ве­де­но да се ра­ди о на­кна­ди ште­те ме­ро­да­ван прав­ни основ озна­чен у ту­жби код од­ре­ђи­ва­ња ме­сне над­ле­жно­сти су­да иако се у су­шти­ни тра­жи ис­пла­та раз­ли­ке пен­зи­је, а не ште­та?

Од­го­вор:

При­ли­ком оце­не ме­сне над­ле­жно­сти суд ни­је ве­зан за прав­ни основ ту­жбе­ног зах­те­ва на­ве­ден у ту­жби, већ сво­ју ме­сну над­ле­жност це­ни пре­ма чи­ње­нич­ним на­во­ди­ма ту­жбе на ко­ји­ма ту­жи­лац за­сни­ва свој ту­жбе­ни зах­тев и на осно­ву чи­ње­ни­ца ко­је су су­ду по­зна­те. Пра­ви­ла о ме­сној над­ле­жно­сти од­ре­ђу­ју ко­ји ће те­ри­то­ри­јал­но од­ре­ђе­ни суд (ко­ји је и ствар­но над­ле­жан за под­не­ту ту­жбу) би­ти овла­шћен да од­лу­чу­је о кон­крет­ном ту­жбе­ном зах­те­ву. При оце­ни ме­сне надле­ж­но­сти це­ни се ве­за из­ме­ђу спо­ра и под­руч­ја над­ле­жно­сти од­ре­ђе­ног су­да. Та ве­за мо­же би­ти су­бјек­тив­не при­ро­де – ве­за стра­на­ка са под­руч­јем су­да (пре­би­ва­ли­ште, бо­ра­ви­ште, се­ди­ште стран­ке) или објек­тив­не при­ро­де – ве­за еле­ме­на­та ту­жбе­ног зах­те­ва или пред­ме­та спо­ра са под­руч­јем су­да (под­руч­је где се на­ла­зи објек­ат на ко­ји се од­но­си ту­жбе­ни зах­тев под­руч­је где је штет­на рад­ња из­вр­ше­на, где је на­сту­пи­ла штет­на по­сле­ди­ца, под­ру­чје где се на­ла­зи суд ко­ји спро­во­ди из­вр­шни, од­но­сно сте­чај­ни по­сту­пак и др.). При од­го­во­ру на по­ста­вље­но пи­та­ње има­ло се у ви­ду да са­гла­сно чла­ну 187 став 4 За­ко­на о пар­ни­чом по­ступ­ку, ко­ји је ва­жио у вре­ме по­ста­вља­ња спор­ног прав­ног пи­та­ња, а са­гла­сно чла­ну 192 став 4 но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, ко­ји ва­жи у вре­ме да­ва­ња од­го­во­ра, суд при до­но­ше­њу од­лу­ке о ту­жбе­ном зах­те­ву ни­је ве­зан за прав­ни основ ко­ји је ту­жи­лац на­вео у ту­жби. По­ла­зе­ћи од на­ве­де­ног и за оце­ну ме­сне над­ле­ж­но­сти ни­је ме­ро­да­ван прав­ни основ ко­ји је ту­жи­лац на­вео у ту­жби, већ ће суд сво­ју ме­сну над­ле­жност це­ни­ти пре­ма чи­ње­нич­ним на­во­ди­ма ту­жбе на ко­ји­ма ту­жи­лац за­сни­ва свој ту­жбе­ни зах­тев и чи­ње­ни­ца­ма ко­је су су­ду по­зна­те. На­по­ме­на: Уко­ли­ко се у кон­крет­ном слу­ча­ју ра­ди о спо­ру по ту­жби под­не­тој из раз­ло­га што је над­ле­жни ор­ган, без за­ко­ном про­пи­са­ног раз­ло­га, ус­кра­ћи­вао ис­пла­ту пен­зи­ја у це­ли­ни или де­ли­мич­но или је вр­шио се­лек­ци­ју из­вр­ше­ња оба­ве­за по из­вр­шним ре­ше­њи­ма о пен­зи­ји или на дру­ги на­чин не­пра­вил­но или не­за­ко­ни­то по­сту­пао, ра­ди се о на­кна­ди ште­те због ма­ње ис­пла­ће­не пен­зи­је ко­ју тр­пи ко­ри­сник пен­зи­је.

 

2.      Пи­та­ње:

За­кон о пар­нич­ном по­ступ­ку у чла­ну 140. пред­ви­ђа до­ста­ву пре­ко огла­сне та­бле су­да у си­ту­а­ци­ји без­у­спе­шне до­ста­ве у то­ку пар­ни­це. Ко­је су то си­ту­а­ци­је и да ли се под та­квом си­ту­а­ци­јом мо­же под­ра­зу­ме­ва­ти слу­чај ка­да стран­ка очи­глед­но из­бе­га­ва при­јем пи­сме­на у слу­ча­ју ка­да се и по­ред ви­ше оба­ве­шта­ва­ња о до­спе­ћу по­шиљ­ке не ја­вља у по­шту ра­ди по­ди­за­ња исте?

Од­го­вор:

Од­ред­бом чла­на 140 ЗПП-а ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 125/04, 111/09) је про­пи­са­но да ће се ка­да је у то­ку пар­ни­ца до­ста­вља­ње пи­сме­на би­ло без­у­спе­шно, до­ста­вља­ње из­вр­ши­ти ста­вља­њем пи­сме­на на огла­сну та­блу. До­ста­вља­ње се сма­тра из­вр­ше­ним по ис­те­ку ро­ка од 8 да­на од да­на ста­вља­ња пи­сме­на на огла­сну та­блу су­да. Ка­ко се на­ве­де­на пра­ви­ла од­но­се на без­у­спе­шну до­ста­ву у пар­ни­ци, ту­жбе и дру­ги ини­ци­јал­ни ак­ти се не мо­гу до­ста­вља­ти при­ме­ном ци­ти­ра­них од­ред­би. (Пар­ни­ца по­чи­ње да те­че до­ста­вом ту­жбе ту­же­ном члан 197 став 1 ЗПП-а). Исто­вре­ме­но до­ста­вља­ње на огла­сну та­блу у слу­ча­ју без­у­спе­шне до­ста­ве је ис­кљу­че­но код до­ста­ве свих пи­сме­на за ко­је је про­пи­са­на лич­на до­ста­ва (чл. 136 ЗПП-а). Од­ред­бе о без­у­спе­шној до­ста­ви се при­ме­њу­ју код до­ста­ве пи­сме­на фи­зич­ким и прав­ним ли­ци­ма чи­ја адре­са је по­зна­та и тач­на. Члан 140 ЗПП—а не са­др­жи раз­ло­ге из ко­јих се до­ста­вља­ње пи­сме­на сма­та­ра без­у­спе­шним, из че­га про­из­и­ла­зи да је за до­ста­ву пре­ко огла­сне та­бле, уко­ли­ко је адре­са тач­на и по­ку­ша­на до­ста­ва оста­ла ви­ше пу­та без­у­спе­шна, до­во­љан би­ло ко­ји раз­лог: да стран­ка ни­је код ку­ће, да су по­слов­не про­сто­ри­је за­тво­ре­не, да је при­ма­лац од­су­тан, да ни­је по­ди­гао по­шиљ­ку по да­том оба­ве­ште­њу итд.

 

3.      Пи­та­ње:

Да ли је мо­гу­ћа де­ли­мич­на пре­су­да на осно­ву про­пу­шта­ња?

Од­го­вор:

У скла­ду са од­ред­бом чла­на 346. ЗПП-а ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 72/11), ко­јом је про­пи­са­но да ако од ви­ше ту­жбе­них зах­те­ва услед при­зна­ња, од­ри­ца­ња или на осно­ву рас­пра­вља­ња, са­мо за не­ке по­сто­је усло­ви за ко­нач­ну од­лу­ку или ако су са­мо за део јед­ног зах­те­ва ис­пу­ње­ни усло­ви за ко­нач­ну од­лу­ку, суд мо­же у по­гле­ду тих зах­те­ва, од­но­сно де­ла зах­те­ва да за­кљу­чи рас­пра­ву и до­не­се пре­су­ду (де­ли­мич­на пре­су­да). Де­ли­мич­ну пре­су­ду суд мо­же да до­не­се и ка­да је под­не­та про­тив­ту­жба, ако по­сто­је усло­ви за до­но­ше­ње од­лу­ке са­мо о зах­те­ву ту­жбе или зах­те­ву про­тив­ту­жбе. Су­штин­ски је иден­тич­на и од­ред­ба чла­на 334. ЗПП-а ко­ји је пре­стао да ва­жи, али се при­ме­њу­је на осно­ву чла­на 506. ва­же­ћег ЗПП-а на по­ступ­ке ко­ји су пре то­га за­по­че­ти. Је­зич­ким ту­ма­че­њем на­ве­де­них од­ред­би до­ла­зи се до од­го­во­ра да је де­ли­мич­ну пре­су­ду мо­гу­ће до­не­ти на осно­ву при­зна­ња, на осно­ву од­ри­ца­ња и на осно­ву рас­пра­вља­ња, а не и због про­пу­шта­ња.

 

4.      Пи­та­ње:

Да ли Аген­ци­је за пру­жа­ње прав­не по­мо­ћи има­ју пра­во на на­гра­ду за за­сту­па­ње, ко­ли­ка је та на­гра­да и ко­ји про­пис то пре­ци­зно ре­гу­ли­ше (у пи­та­њу је на­гра­да, а не на­кна­да тро­шко­ва)?

Од­го­вор:

Чла­ном 146. став 2. ЗПП, од­ре­ђе­но је да пар­нич­ни тро­шко­ви об­у­хва­та­ју и на­гра­ду за рад адво­ка­та и дру­гих ли­ца ко­ји­ма за­кон при­зна­је пра­во на на­гра­ду. Пра­во на на­гра­ду адво­ка­та про­из­и­ла­зи из чла­на 23. За­ко­на о адво­ка­ту­ри, а ви­си­на на­гра­де од­ре­ђе­на је та­ри­фом ко­ју до­но­си Адво­кат­ска ко­мо­ра Ср­би­је. За­кон­ски основ за при­зна­ње на­гра­де Аген­ци­је за пру­жа­ње прав­не по­мо­ћи не по­сто­ји, из че­га про­из­и­ла­зи да за­по­сле­ни у Аге­н­цији за пру­жа­ње прав­не по­мо­ћи, уко­ли­ко су ан­га­жо­ва­ни као пу­но­моћ­ни­ци стран­ке, не­ма­ју пра­во на на­гра­ду за за­сту­па­ње у по­ступ­ци­ма пред су­дом. При том, тре­ба има­ти у ви­ду да је од­ред­бом чла­на 85. став 1. ЗПП ко­ји се при­ме­њу­је од 01. фе­бру­а­ра 2012. го­ди­не, од­ре­ђе­но да стран­ке мо­гу да пред­у­зи­ма­ју рад­ње у по­ступ­ку лич­но или пре­ко пу­но­моћ­ни­ка ко­ји мо­ра да бу­де адво­кат, што зна­чи да стран­ку не мо­же да за­сту­па Аге­н­ции­ја за пру­жа­ње прав­не по­мо­ћи, од­но­сно ли­ца ко­ја су код њих за­по­слена.

 

5.      Пи­та­ње:

Да ли је ли­це ко­је је стран­ка у по­ступ­ку ду­жно да сно­си и пред­уј­ми тро­шко­ве до­во­ђе­ња из КПЗ ако се та­мо на­ла­зи и ако је то пре­ма свом имов­ном ста­њу мо­гу­ће да из­вр­ши или не? На­и­ме, у пи­та­њу је пар­нич­ни по­сту­пак и ве­ћи­на спо­ро­ва је ве­за­на за за­шти­ту при­ват­ног ин­те­ре­са, а ти­ме и пра­ва. У ве­зи с тим да ли се стран­ка има сма­тра­ти уред­но по­зва­ном ако не пред­уј­ми тро­шко­ве по­ступ­ка за до­во­ђе­ње из КПЗ?

Од­го­вор:

Ли­цу ко­је је стран­ка у пар­нич­ном по­ступ­ку, до­ста­вља­ње се вр­ши у скла­ду са од­ред­бом члана 131. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, ко­јим је про­пи­са­но да ли­ци­ма ли­ше­ним сло­бо­де до­ста­вља­ње се вр­ши пре­ко за­во­да за из­вр­ше­ње кри­вич­них санк­ци­ја. Ова­ко из­врше­шном до­ста­вом (уз до­каз-до­став­ни­цу да је стран­ка лич­но при­ми­ла, ко­ју пар­нич­ном су­ду вра­ћа КПЗ) стран­ка се сма­тра уред­но по­зва­ном. Од­ред­бом чла­на 147. истог За­ко­на, про­пи­са­но је да сва­ка стран­ка прет­ход­но са­ма сно­си тро­шко­ве ко­је је про­у­зро­ко­ва­ла сво­јим рад­ња­ма. Ка­да је стран­ка ли­ше­на сло­бо­де, те да би би­ла до­ве­де­на на ро­чи­ште ду­жна је да прет­ход­но пред­уј­ми тро­шко­ве до­во­ђе­ња, јер су то тро­шко­ви ко­је је са­ма про­у­зро­ко­ва­ла сво­јим рад­ња­ма, кон­крет­но рад­њом због ко­је се на­ла­зи у при­тво­ру, од­но­сно на из­др­жа­ва­њу за­твор­ске ка­зне. Уко­ли­ко стран­ка не пред­уј­ми тро­шко­ве ко­ји би омо­гу­ћи­ли да бу­де до­вео­де­на на рас­пра­ву из КПЗ, а по­зив је уред­но до­ста­вљен пре­ко за­во­да за из­вр­ше­ње кри­вич­них санк­ци­ја, сма­тра се уред­но по­зва­ном. Је­ди­но у си­ту­а­ци­ји ка­да суд од­ре­ди из­во­ђе­ње до­ка­за по слу­жбе­ној ду­жно­сти (ра­ди утвр­ђи­ва­ња чи­ње­ни­ца у ве­зи са при­ме­ном чла­на 3. став 3. ЗПП-а) са­слу­ша­њем стран­ке ко­ја је ли­ше­на сло­бо­де, тро­шко­ви до­во­ђе­ња ис­пла­ти­ће се из сред­ста­ва су­да, а ово у скла­ду са од­ред­бом чла­на 148. став 5. ци­ти­ра­ног За­ко­на. Да­кле, стран­ка ко­ја је ли­ше­на сло­бо­де, сма­тра се уред­но по­зва­ном, ка­да јој је до­ста­ва из­вр­ше­на у скла­ду са на­пред ци­ти­ра­ном од­ред­бом чла­на 131. ЗПП-а, а мо­же би­ти до­ве­де­на на ро­чи­ште, уко­ли­ко пред­уј­ми тро­шко­ве до­во­ђе­ња. За на­по­ме­ну­ти је да За­ко­ник о кри­вич­ном по­ступ­ку, из од­ре­ђе­них раз­ло­га, огра­ни­ча­ва мо­гу­ћу­ност ли­ци­ма ли­ше­ним сло­бо­де ко­му­ни­ка­ци­ју са спољ­ним све­том, о че­му од­лу­ку тре­ба да до­не­се по­сту­па­ју­ћи су­ди­ја у кон­крет­ном кри­вич­ном по­ступ­ку (ре­ци­мо, раз­ло­зи про­пи­са­ни чла­ном 148. став 2. ЗКП-а), па без одо­бре­ња по­сту­па­ју­ћег су­ди­је у кри­вич­ном по­ступ­ку, без об­зи­ра што је стран­ка пред­уј­ми­ла тро­шко­ве за до­во­ђе­ња на рас­пра­ву, на рас­пра­ву не­ће би­ти до­ве­де­на.

 

6.      Пи­та­ње:

Код ту­жбе за утвр­ђе­ње не­ког ствар­ног пра­ва, да ли се као вред­ност пред­ме­та спо­ра узи­ма вред­ност ко­ју је ту­жи­лац озна­чио у ту­жби, или је по­треб­но утвр­ђи­ва­ти вред­ност пред­ме­та спо­ра у сми­слу чла­на 5. За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку? Уко­ли­ко се ту­жбе­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти за­ло­жне из­ја­ве ко­јом се вла­сник не­по­крет­но­сти јед­но­стра­но оба­ве­зао да, уко­ли­ко дуг не бу­де ис­пла­ћен до до­спе­ло­сти, по­ве­ри­лац мо­жа на­пла­ти­ти сво­је обез­бе­ђе­но по­тра­жи­ва­ње из вред­но­сти не­по­крет­но­сти, да ли и код ова­квог ту­жбе­ног зах­те­ва тре­ба вред­ност пред­ме­та спо­ра утвр­ди­ти у сми­слу на­ве­де­ног чла­на 5. За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, или је вред­ност пред­ме­та спо­ра она ко­ја је озна­че­на у ту­жби?

Од­го­вор:

Од­ред­бом чла­на 5 За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ко­ји је сту­пио на сна­гу 29. де­цем­бра 2009. го­ди­не, да­ном об­ја­вљи­ва­ња у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је бр. 11/09", из­ме­њен је члан 32. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, та­ко што је до­дат но­ви став (став 1.), ко­јим је про­пи­са­но да се вред­ност пред­ме­та спо­ра, у слу­ча­је­ви­ма ка­да се ту­жбе­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње пра­ва сво­ји­не или дру­гих ствар­них пра­ва на не­по­крет­но­сти­ма, утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти, по­ни­штај или рас­кид уго­во­ра ко­ји има за пред­мет не­по­крет­ност, од­ре­ђу­је пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла. Ова­ко но­ве­ли­ра­на од­ред­ба за­ко­на је ја­сна. У свим спо­ро­ви­ма за утвр­ђе­ње пра­ва сво­ји­не или дру­гих ствар­них пра­ва на не­по­крет­но­сти­ма, од­но­сно за утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти, по­ни­штај или рас­кид уго­во­ра ко­ји има за пред­мет не­по­крет­ност, ме­ро­дав­на вред­ност пред­ме­та та­квог спо­ра је тр­жи­шна вред­ност не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла, а не вред­ност ко­ју је ту­жи­лац озна­чио у ту­жби. Због то­га је у та­квим спо­ро­ви­ма, чак и ка­да је у ту­жби озна­че­на вред­ност пред­ме­та спо­ра, по­треб­но утвр­ђи­ва­ти тр­жи­шну вред­ност не­по­крет­но­сти или ње­ног де­ла и то, ана­лог­но чла­ну 34. став 2. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, чи­ни­ти на брз и по­го­дан на­чин ко­ји не­ће ути­ца­ти на ефи­ка­сно по­сту­па­ње су­да. То ни­је по­треб­но чи­ни­ти са­мо у слу­ча­ју ка­да је ту­жи­лац уз ту­жбу до­ста­вио до­ка­зе на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти тр­жи­шна вред­ност не­по­крет­но­сти. Вред­ност пред­ме­та спо­ра за утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти за­ло­жне из­ја­ве од­ре­ђу­је се пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти на ко­јој је за­сно­ва­но за­ло­жно пра­во (хи­по­те­ка), у скла­ду са чла­ном 32. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку. За­ло­жна из­ја­ва, сход­но чла­ну 14. став 3. За­ко­на о хи­по­те­ци, по фор­ми и са­др­жи­ни од­го­ва­ра уго­во­ру о хи­по­те­ци. Ка­да би пред­мет спо­ра би­ло утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти уго­во­ра о хи­по­те­ци (ствар­но пра­во на не­по­крет­но­сти), та­да би се не­сум­њи­во вред­ност пред­ме­та тог спо­ра од­ре­ђи­ва­ла пре­ма тр­жи­шној вред­но­сти не­по­крет­но­сти. Не­ма оправ­да­них раз­ло­га да се то пра­ви­ло не при­ме­ни и у слу­ча­ју спо­ра за утвр­ђе­ње ни­шта­во­сти за­ло­жне из­ја­ве ко­јом се та­ко­ђе уста­но­вља­ва ствар­но пра­во – хи­по­те­ка на не­по­крет­но­сти.

 

7.      Пи­та­ње:

Ко­ји су спо­ро­ви из со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња за ко­је је над­ле­жан ви­ши суд? Да ли је ви­ши суд над­ле­жан и за спо­ро­ве ра­ди тро­шко­ва ле­че­ња у ко­ји­ма се као прет­ход­но пи­та­ње раз­ма­тра утвр­ђи­ва­ње пра­ва на ис­пла­ту?

Од­го­вор:

Од­ред­бом чла­на 23. став 1. тач­ка 8. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва про­пи­са­но је да ви­ши суд у пр­вом сте­пе­ну су­ди и у спо­ро­ви­ма по­во­дом оба­ве­зног со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња, ако ни­је над­ле­жан дру­ги суд. Сход­но чла­ну 2. За­ко­на о до­при­но­си­ма за оба­ве­зно со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 84/04 са ка­сни­јим из­ме­на­ма и до­пу­на­ма), у оба­ве­зно со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње спа­да: пен­зиј­ско и ин­ва­лид­ско оси­гу­ра­ње, здрав­стве­но оси­гу­ра­ње и оси­гу­ра­ње од не­за­по­сле­но­сти. Оба­ве­зно пен­зиј­ско и ин­ва­лид­ско оси­гу­ра­ње уре­ђе­но је За­ко­ном о пен­зиј­ском и ин­ва­лид­ском оси­гу­ра­њу ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 34/03 са ка­сни­јим из­ме­на­ма и до­пу­на­ма). Сход­но чла­ну 84. став 2. тог За­ко­на, пра­ва из пен­зиј­ског и ин­ва­лид­ског оси­гу­ра­ња ко­ја се оства­ру­ју у фон­ду обез­бе­ђу­ју се у по­ступ­ку пред­ви­ђе­ном за­ко­ном ко­јим је уре­ђен оп­шти управ­ни по­сту­пак, ако тим за­ко­ном ни­је дру­га­чи­је уре­ђе­но. Ре­ше­ње о пра­ву из пен­зиј­ског и ин­ва­лид­ског оси­гу­ра­ња и о пен­зиј­ском ста­жу до­но­си ор­ган утвр­ђен оп­штим ак­том фон­да (члан 98. став 1.). Про­тив ре­ше­ња фон­да до­не­тог по жал­би, од­но­сно у вр­ше­њу ре­ви­зи­је о пра­ви­ма из пен­зиј­ског и ин­ва­лид­ског оси­гу­ра­ња и про­тив ко­нач­ног ре­ше­ња о по­да­ци­ма утвр­ђе­ним у ма­тич­ној еви­ден­ци­ји, мо­же се по­кре­ну­ти управ­ни спор код над­ле­жног су­да (члан 103.). Из из­ло­же­ног сле­ди да спо­ро­ви о пра­ви­ма из пен­зиј­ског и ин­ва­лид­ског оси­гу­ра­ња ни­су у над­ле­жно­сти ви­шег су­да по чла­ну 23. став 1. тач­ка 8. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва. Оба­ве­зно здрав­стве­но оси­гу­ра­ње ре­гу­ли­са­но је За­ко­ном о здравственом оси­гу­ра­њу ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 107/05, 109/05). Пре­ма чла­ну 175. став 1. тог за­ко­на, про­тив ко­нач­ног ак­та ко­јим је од­лу­че­но о пра­ву из здра­в­стве­ног оси­гу­ра­ња мо­же се по­кре­ну­ти управ­ни спорс. Ста­вом дру­гим и тре­ћим тог чла­на про­пи­са­но је да се, из­у­зет­но од ста­ва пр­вог тог чла­на, про­тив кон­а­чног ак­та Ре­пу­блич­ког за­во­да за здрав­стве­но оси­гу­ра­ње за оства­ри­ва­ње пра­ва на здрав­стве­ну за­шти­ту из чла­но­ва 34 – 46. тог за­ко­на не мо­же по­кре­ну­ти управ­ни спор, а про­тив тих од­лу­ка мо­же се тра­жи­ти за­шти­та тог пра­ва у пар­нич­ном по­ступ­ку пред над­ле­жним су­дом. Сто­га, ви­ши суд је над­ле­жан да од­лу­чу­је у спо­ро­ви­ма ко­ји су по­кре­ну­ти про­тив ко­нач­них ака­та Реп­у­блич­ког за­во­да за здрав­стве­но оси­гу­ра­ње ко­ји­ма је од­лу­че­но о пра­ву оси­гу­ра­ни­ка на здрав­стве­ну за­шти­ту пред­ви­ђе­ним чла­но­ви­ма 34-46. За­ко­на о здрав­стве­ном оси­гу­ра­њу. У те спо­ро­ве спа­да­ју и спо­ро­ви у ко­ји­ма ту­жи­лац зах­те­ва на­кна­ду тро­шко­ва ле­че­ња. За­ко­ном о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о здрав­стве­ном оси­гу­ра­њу ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 57 од 1. ав­гу­ста 2011. го­ди­не), ко­ји је сту­пио на сна­гу осмог да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња и не­ма ре­тро­а­ктив­но деј­ство, бри­са­ни су дру­ги и тре­ћи став чла­на 175. За­ко­на о здрав­стве­ном оси­гу­ра­њу (члан 37). Оси­гу­ра­ње за слу­чај не­за­по­сле­но­сти пред­ви­ђе­но је у од­ред­ба­ма чла­но­ва 66 – 80. За­ко­на о за­по­шља­ва­њу и оси­гу­ра­њу за слу­чај не­за­по­сле­но­сти ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 36/09 и 88/10). Од­ред­бом чла­на 80. тог За­ко­на, про­пи­са­но је да се о пра­ви­ма не­за­по­сле­них из оба­ве­зног оси­гу­ра­ња од­лу­чу­је у по­ступ­ку про­пи­са­ном за­ко­ном ко­јим се уре­ђу­је оп­шти управ­ни по­сту­пак, ако тим за­ко­ном ни­је дру­га­чи­је од­ре­ђе­но (став пр­ви) и да про­тив ко­нач­ног ре­ше­ња На­ци­о­нал­не слу­жбе за за­по­шља­ва­ње не­за­по­сле­но ли­це мо­же ту­жбом по­кре­ну­ти управ­ни спор пред над­ле­жним су­дом у скла­ду са за­ко­ном (став че­твр­ти). Сто­га, спо­ро­ви о пра­ви­ма из оси­гу­ра­ња за слу­чај не­за­по­сле­но­сти та­ко­ђе ни­су у над­ле­жно­сти ви­шег су­да, у сми­слу чла­на 23. став 1. тач­ка 8. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва.

 

8.      Пи­та­ње:

Да ли је увек ну­жно одр­жа­ва­ње ро­чи­шта по пред­ло­гу за од­ре­ђи­ва­ње при­вре­ме­не ме­ре, об­зи­ром да је суд за­ко­ном ве­зан за на­ро­чи­то хит­но по­сту­па­ње у по­ро­дич­ним и рад­ним спо­ро­ви­ма?

Од­го­вор:

При­вре­ме­на ме­ра пред­ста­вља јед­но од сред­ста­ва обез­бе­ђе­ња из чла­на 261. За­ко­на о из­вр­ше­њу и обез­бе­ђе­њу. Чла­ном 260. истог За­ко­на про­пи­са­на су по­себ­на пра­ви­ла по­ступ­ка обез­бе­ђе­ња, пре­ма ко­ји­ма у по­ступ­ку об­ез­бе­ђе­ња суд мо­же до­не­ти ре­ше­ње о обез­бе­ђе­њу пре до­ста­вља­ња пред­ло­га про­тив­ној стран­ци и пре не­го што је про­тив­ној стран­ци омо­гу­ћио да се о пред­ло­гу из­ја­сни, ако би пред­ла­гач обез­бе­ђе­ња због од­ла­га­ња мо­гао пре­тр­пе­ти не­на­док­на­ди­ву или те­шко на­док­на­ди­ву ште­ту; ра­ди от­кла­ња­ња непо­с­ред­не опа­сно­сти про­тив­прав­ног оште­ће­ња на­си­љу. Пре­ма то­ме, раз­ло­зи хит­но­сти и це­лис­ход­но­сти до­зво­ља­ва­ју да суд о пред­ло­гу за од­ре­ђи­ва­ње при­вре­ме­не ме­ре од­лу­чи и пре не­го што ту­же­ном до­ста­ви ту­жбу, од­но­сно и пре по­кре­та­ња суд­ског по­ступ­ка, а та­кво овла­шће­ње про­из­и­ла­зи из од­ред­бе чла­на 285. став 1. на­ве­де­ног За­ко­на, ко­јом је пред­ви­ђе­но да се при­вре­ме­на ме­ра мо­же од­ре­ди­ти и пре по­кре­та­ња суд­ског по­ступ­ка. То зна­чи да уко­ли­ко суд про­це­ни да је ис­пу­њен не­ки од усло­ва из чла­на 260. став 1. тач­ка 1-3 За­ко­на о из­вр­ше­њу и обе­з­бе­ђе­њу, при­вре­ме­ну ме­ру ће од­ре­ди­ти и без одр­жа­ва­ња ро­чи­шта по пред­ло­гу за од­ре­ђи­ва­ње при­вре­ме­не ме­ре. Уко­ли­ко ни­је ис­пу­њен не­ки од ових усло­ва, суд ће за­ка­за­ти ро­чи­ште по пред­ло­гу за од­ре­ђи­ва­ње при­вре­ме­не ме­ре, на ко­ме ће раз­мо­три­ти са­мо оне чи­ње­ни­це и из­ве­сти са­мо оне до­ка­зе ко­је стран­ке пред­ло­же, из­у­зев кад од то­га за­ви­си при­ме­на при­нуд­ног про­пи­са, а у сми­слу чла­на 260. став 2. За­ко­на о из­вр­ше­њу и обез­беђ­ењу. Ако је при­вре­ме­на ме­ра пред­ло­же­на у ту­жби, суд мо­же да за­ка­же ро­чи­ште и до­ста­ви ту­жбу са при­ло­зи­ма ту­жи­љи, у сми­слу чла­на 299. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, а исто та­кво овла­шће­ње су­да би­ло је про­пи­са­но чла­ном 283. ста­рог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку.

 

9.      Пи­та­ње:

Да ли се у из­ре­ци пре­су­де у спо­ру за пре­да­ју др­жа­ви­не мо­ра на­ве­сти да ски­ца ве­шта­ка са уви­ђа­ја пред­ста­вља са­став­ни део из­ре­ке, као и да ли та­ква оба­ве­за по­сто­ји и у не­кој дру­гој вр­сти спо­ро­ва?

Од­го­вор:

Пре­ма од­ред­би чла­на 13. став 1. тач­ка 1. За­ко­на о из­вр­ше­њу и обез­бе­ђе­њу, из­вр­шна ис­пра­ва је прав­но­сна­жна суд­ска од­лу­ка и суд­ско по­рав­на­ње, као и дру­ги ак­ти стра­на­ка ко­ји су за­ко­ном из­јед­на­че­ни са суд­ским по­рав­на­њем (у истом чла­ну су пред­ви­ђе­не и оста­ле вр­сте из­вр­шних ис­пра­ва), а чла­ном 17. истог За­ко­на је про­пи­са­но да је из­вр­шна ис­пра­ва по­доб­на за из­вр­ше­ње ако су у њој озна­че­ни из­вр­шни по­ве­ри­лац и из­вр­шни ду­жник, пред­мет, вр­ста и обим ис­пу­ње­ња, осим ако овим за­ко­ном ни­је дру­га­чи­је од­ре­ђе­но. У сми­слу на­ве­де­ног чла­на не­сум­њи­во про­из­и­ла­зи за­кљу­чак да из­вр­шна ис­пра­ва мо­ра да са­др­жи ја­сну и пре­ци­зну оба­ве­зу ко­ју ду­жник мо­ра да из­вр­ши.

Са­гла­сно то­ме, из­ре­ка пре­су­де у спо­ру за пре­да­ју др­жа­ви­не мо­ра да са­др­жи тач­но озна­че­не све зе­мљи­шно-књи­жне по­дат­ке или по­дат­ке из ка­та­стра, као и пре­ци­зне ме­ре и гра­ни­це у окви­ру ко­јих се вр­ши пре­да­ја др­жа­ви­не, што зна­чи да ски­ца ве­шта­ка са уви­ђа­ја не мо­же пред­ста­вља­ти са­став­ни део из­ре­ке у овом по­ступ­ку с об­зи­ром да ски­ца пред­ста­вља са­мо је­дан од до­ка­за на ко­ји­ма се за­сни­ва пре­су­да и ко­ји као та­кав оста­је у спи­си­ма пред­ме­та.

 

10.  Пи­та­ње:

Ка­да је пред­мет ту­жбе нов­ча­но по­тра­жи­ва­ње до 2000 евра, да ли се мо­же усво­ји­ти плат­ни на­лог и ка­да уз ту­жбу ни­су при­ло­же­не ве­ро­до­стој­не ис­пра­ве и ка­да ту­жи­лац ни­је пред­ла­гао усва­ја­ње плат­ног на­ло­га, а ово има­ју­ћи у ви­ду од­ред­бе чла­на 454. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку?

Од­го­вор:

Суд ће из­да­ти плат­ни на­лог уко­ли­ко су ку­му­ла­тив­но ис­пу­ње­ни усло­ви за из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га пред­ви­ђе­ни у чла­ну 454. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, је­ди­но ако је ту­жи­лац у ту­жби пред­ло­жио из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га. Из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га је по­се­бан пар­нич­ни по­сту­пак у ко­јем суд из­да­је на­лог ту­же­ном да ис­пу­ни ту­жбе­ни зах­тев ко­ји се од­но­си на до­спе­ло нов­ча­но по­тра­жи­ва­ње, ко­је се до­ка­зу­је ве­ро­до­стој­ном ис­пра­вом. У овом по­ступ­ку (ман­дат­ном) до ме­ри­тор­не од­лу­ке се до­ла­зи бр­же не­го у ре­дов­ном по­ступ­ку, јер пр­во­сте­пе­ни суд ме­ри­тор­но од­лу­чу­је без одр­жа­ва­ња ро­чи­шта. Ра­ди се о при­ме­ни на­че­ла еко­но­мич­но­сти по­ступ­ка. Од­ред­ба­ма чла­на 453. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 125/04 и 111/09), ко­ји је ва­жио у вре­ме по­ста­вља­ња спор­ног прав­ног пи­та­ња, пред­ви­ђе­ни су усло­ви за из­да­ва­ње тзв. до­ку­мен­то­ва­ног плат­ног на­ло­га: да се ра­ди о до­спе­лом по­тра­жи­ва­њу у нов­цу, да се ово по­тра­жи­ва­ње до­ка­зу­је ве­ро­до­стој­ном ис­пра­вом и да је ве­ро­до­стој­на ис­пра­ва при­ло­же­на уз ту­жбу у из­вор­ни­ку или ове­ре­ном пре­пи­су. Од­ред­ба­ма чла­на 453. став 3. истог За­ко­на, пред­ви­ђе­но је да ће суд из­да­ти плат­ни на­лог иако ту­жи­лац у ту­жби ни­је пред­ло­жио из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га, ако су ис­пу­ње­ни сви усло­ви за из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га. Ра­ди се о овла­шће­њу су­да да и без пред­ло­га ту­жи­о­ца у ту­жби (у чи­јем је ин­те­ре­су из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га) из­да плат­ни на­лог ако су ис­пу­ње­ни сви усло­ви за из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га. Од­ред­ба­ма чла­на 454. истог За­ко­на, ре­гу­ли­са­но је да ће се плат­ни на­лог из­да­ти иако уз ту­жбу ни­су при­ло­же­не ве­ро­до­стој­не ис­пра­ве, али са­мо под усло­вом да је ту­жба под­не­та про­тив глав­ног ду­жни­ка, да се ту­жбе­ни зах­тев од­но­си на до­спе­ло по­тра­жи­ва­ње у нов­цу ко­је не пре­ла­зи ди­нар­ску про­тив­вред­ност 2000 евра по сред­њем кур­су На­род­не бан­ке Ср­би­је на дан под­но­ше­ња ту­жбе, као и да су у ту­жби из­не­ти основ и ви­си­на ду­го­ва­ња и на­зна­че­ни до­ка­зи на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти исти­ни­тост ту­жбе­них на­во­да (та­ко­зва­ни не­до­ку­мен­то­ва­ни плат­ни на­лог). За­кон о пар­нич­ном по­ступ­ку не са­др­жи од­ред­бе ко­ји­ма се да­је овла­шће­ње су­да да и у слу­ча­ју та­ко­зва­ног не­до­ку­мен­то­ва­ног плат­ног на­ло­га из­да плат­ни на­лог иако ту­жи­лац у ту­жби ни­је пред­ло­жио из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га. По­ла­зе­ћи од на­че­ла дис­по­зи­ци­је пар­нич­них стра­на­ка, пре­ма ко­јем суд у пар­нич­ном по­ступ­ку од­лу­чу­је у гра­ни­ца­ма зах­те­ва ко­ји су ста­вље­ни у по­ступ­ку (члан 3. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку), као и на­ве­де­них од­ре­да­ба За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ко­ји­ма се ре­гу­ли­ше из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га, у си­ту­а­ци­ји ка­да ту­жи­лац у ту­жби не пред­ла­же из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га, а ис­пу­ње­ни су сви усло­ви из чла­на 454. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку (ту­жбе­ни зах­тев се од­но­си на до­спе­ло по­тра­жи­ва­ње у нов­цу ко­је не пре­ла­зи ди­нар­ску про­тив­вред­ност 2000 евра по сред­њем кур­су На­род­не бан­ке Ср­би­је на дан под­но­ше­ња ту­жбе, ту­жби ни­су при­ло­же­не ве­ро­до­стој­не ис­пра­ве, а ту­жба је под­не­та про­тив глав­ног ду­жни­ка, у ту­жби су из­не­ти основ и ви­си­на ду­го­ва­ња и на­зна­че­ни до­ка­зи на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти исти­ни­тост ту­жбе­них на­во­да), суд ни­је овла­шћен да без пред­ло­га ту­жи­о­ца за из­да­ва­ње плат­ног на­ло­га, из­да плат­ни на­лог. На­по­ме­на: у За­ко­ну о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 72/11), та­ко­ђе је пред­ви­ђен по­се­бан по­сту­пак из­да­ва­ња плат­ног на­ло­га (члан 455-466) и у чла­ну 456. то­га За­ко­на је на исти на­чин ре­гу­ли­сан та­ко­зва­ни не­до­ку­мен­то­ва­ни плат­ни на­лог као што је то учи­ње­но у чла­ну 454. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 125/04 и 111/09).

 

11.  Пи­та­ње:

Ако стран­ка овла­сти адво­ка­та, а у пу­но­моћ­ју не сто­ји да стран­ку мо­же за­сту­па­ти и адво­кат­ски при­прав­ник, већ је са­мо на­ве­де­но пу­но­моћ­је да адво­кат мо­же овла­шће­ње пре­не­ти на дру­го ли­це, да ли адво­кат мо­же овла­сти­ти за­ме­нич­ким пу­но­моћ­јем да стран­ку за­сту­па адво­кат­ски при­прав­ник из ње­го­ве кан­це­ла­ри­је или адво­кат­ски при­прав­ник из дру­ге адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је или то пу­но­моћ­је мо­же пре­не­ти са­мо на дру­гог адво­ка­та и да ли то пу­но­моћ­је мо­же да пре­не­се и на дру­го фи­зич­ко ли­це?

Од­го­вор:

Ако је стран­ка из­да­ла адво­ка­ту пу­но­моћ­је за во­ђе­ње пар­ни­це, а ни­је бли­же од­ре­ди­ла овла­шће­ња у пу­но­моћ­ју, адво­кат је на осно­ву та­квог пу­но­моћ­ја овла­шћен да пре­не­се пу­но­моћ­је на дру­гог адво­ка­та или да овла­сти дру­гог адво­ка­та на пред­у­зи­ма­ње са­мо по­је­ди­них рад­њи у по­ступ­ку. Од­ред­бом чла­на 89. став 1. тач­ка 2. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 125/04 и 11/09), про­пи­са­но је да ако је стран­ка из­да­ла адво­ка­ту пу­но­моћ­је за во­ђе­ње пар­ни­це, а ни­је бли­же од­ре­ди­ла овла­шће­ње у пу­но­моћ­ју, адво­кат је на осно­ву та­квог пу­но­моћ­ја овла­шћен да пре­не­се пу­но­моћ­је на дру­гог адво­ка­та или да овла­сти дру­гог адво­ка­та на пред­у­зи­ма­ње са­мо по­је­ди­них рад­њи у по­ступ­ку. То зна­чи да ако је стран­ка из­да­ла адво­ка­ту пу­но­моћ­је за во­ђе­ње пар­ни­це, а ни­је бли­же од­ре­ди­ла овла­шће­ње у пу­но­моћ­ју, адво­кат је на осно­ву та­квог пу­но­моћ­ја овла­шћен да пре­не­се пу­но­моћ­је ис­кљу­чи­во на дру­гог адво­ка­та, ко­ји мо­же пред­у­зи­ма­ти са­мо рад­ње у по­ступ­ку или са­мо по­је­ди­не рад­ње у по­ступ­ку, у за­ви­сно­сти од оби­ма пу­но­моћ­ја.

 

12.  Пи­та­ње:

Да ли код ту­жбе за ште­ту на­ста­лу пре до­но­ше­ња но­вог За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју у по­гле­ду на­кна­де ште­те тре­ба та­кву прав­ну си­ту­а­ци­ју тре­ти­ра­ти као "си­ту­а­ци­ју у то­ку" и при­ме­њи­ва­ти нов За­кон или не? Ако тре­ба при­ме­ни­ти нов За­кон да ли на осно­ву чла­на 23. и 24. ту­жбу ко­ја је под­не­та пре под­но­ше­ња од­штет­ног зах­те­ва не­по­сред­но дру­штву за оси­гу­ра­ње тре­ба од­би­ти као пре­у­ра­ње­ну или суд­ски по­сту­пак пре­ки­да­ти и под­не­те ту­жбе оште­ће­ног тре­ти­ра­ти као под­но­ше­ње од­штет­ног зах­те­ва дру­штву за оси­гу­ра­ње?

Од­го­вор:

За­кон о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју об­ја­вљен је у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 51/09 од 14. ју­ла 2009. го­ди­не и сту­пио је на сна­гу два­де­се­тог да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња у сми­слу чла­на 119. За­ко­на. Ка­сни­је су до­не­те и об­ја­вље­не из­ме­не и до­пу­не За­ко­на. Сту­па­њем на сна­гу овог За­ко­на пре­ста­ле су да ва­же од­ред­бе о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу (члан 73-108, члан 111. и 111. За­ко­на о оси­гу­ра­њу имо­ви­не и ли­ца) осим чла­на 86. тог За­ко­на (оси­гу­ра­ва­ју­ћи ли­мит), ко­ји пре­ста­је да ва­жи по ис­те­ку три го­ди­не од да­на сту­па­ња на сна­гу За­ко­на, а све у сми­слу чла­на 118. став 1. За­ко­на. Има­ју­ћи у ви­ду на­ве­де­но пре­ла­зним и за­вр­шним од­ред­ба­ма За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју од­ре­ђе­на је вре­мен­ска гра­ни­ца овог и ра­ни­јег За­ко­на о оси­гу­ра­њу имо­ви­не и ли­ца у по­гле­ду од­ре­да­ба о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу. То зна­чи да се на од­но­се оба­ве­зног оси­гу­ра­ња ко­ји су за­сно­ва­ни пре сту­па­ња на сна­гу За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју има­ју при­ме­ни­ти про­пи­си ко­ји су би­ли на сна­зи до да­на сту­па­ња на сна­гу овог За­ко­на, па у слу­ча­ју оси­гу­ра­ња од од­го­вор­но­сти (као што је оси­гу­ра­ње од ауто­од­го­вор­но­сти) оште­ће­но ли­це има пра­во да у сми­слу чла­на 941. став 1. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма ис­ти­че не­по­сред­ни зах­тев пре­ма оси­гу­ра­ва­чу под­но­ше­њем зах­те­ва за на­кна­ду ште­те у ван­суд­ском по­ступ­ку или пак под­но­ше­њем ту­жбе, за ко­ју За­ко­ном о оси­гу­ра­њу имо­ви­не и ли­ца ни­је био про­пи­сан рок, ни прет­ход­на оба­ве­за оште­ће­ног ли­ца да под­не­се од­штет­ни зах­тев не­по­сред­но оси­гу­ра­ва­чу.

Ме­ђу­тим За­ко­ном о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју је од­ред­бом чла­на 24. про­пи­са­но да се по­тра­жи­ва­ње по осно­ву оси­гу­ра­ња од ауто­од­го­вор­но­сти оства­ру­је под­но­ше­њем од­штет­ног зах­те­ва не­по­сред­но дру­штву за оси­гу­ра­ње, па ако дру­штво за оси­гу­ра­ње не до­ста­ви обра­зло­же­ну по­ну­ду за на­кна­ду ште­те, од­но­сно оба­ве­ште­ње из чла­на 25. став 5. овог За­ко­на у ро­ку од 90 да­на од да­на при­је­ма од­штет­ног зах­те­ва, од­но­сно не ис­пла­ти ма­лу ште­ту, у ро­ку из чла­на 27. овог За­ко­на, та­да оште­ће­но ли­це мо­же под­не­ти ту­жбу су­ду и о то­ме оба­ве­сти­ти На­род­ну бан­ку Ср­би­је. За­ко­ном о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју ("Слу­жбе­ни гла­сник РС, бр. 101/11 од 30. де­цем­бра 2011. го­ди­не) чла­ном 2. је у чла­ну 24. по­сле ста­ва тре­ћег до­дат но­ви став че­ти­ри ко­ји гла­си: "Ту­жба из ста­ва тре­ћег овог чла­на до­ста­вље­на пре ис­те­ка ро­ка из ста­ва тре­ћег овог чла­на сма­тра се пре­у­ра­ње­ном". На­ве­де­не из­ме­не и до­пу­не За­ко­на сту­пи­ле су на сна­гу осмог да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку РС", а то је 7. ја­ну­а­ра 2012. го­ди­не. Са­гла­сно на­ве­де­ном оште­ће­но ли­це сво­је по­тра­жи­ва­ње по осно­ву оси­гу­ра­ња од ауто­од­го­вор­но­сти за ште­те на­ста­ле по сту­па­њу на сна­гу За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју, мо­же оства­ри­ти под­но­ше­њем од­штет­ног зах­те­ва не­по­сред­но дру­штву за оси­гу­ра­ње, а ту­жба се мо­же под­не­ти у сми­слу чла­на 24. тог За­ко­на на­кон ис­те­ка ро­ка из ста­ва 3. тог чла­на. Ту­жба под­не­та пре ис­те­ка тог ро­ка сма­тра се пре­у­ра­њеном и тре­ба је од­ба­ци­ти ана­лог­ном при­ме­ном чла­на 279. став 1. тачка 2. ЗППО – а ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 125/04 и 111/09) уко­ли­ко се ра­ди о по­ступ­ци­ма за­по­че­тим пре сту­па­ња на сна­гу За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку "Слу­жбе­ни гла­сник РС бр. 72/11) ко­ји је сту­пио на сна­гу 1. фе­бру­а­ра 2012. го­ди­не, а у слу­ча­ју да је та­ква ту­жба под­не­та на­кон сту­па­ња на сна­гу ва­же­ћег ЗПП – а та­да је та­ко­ђе тре­ба од­ба­ци­ти ана­лог­ном при­ме­ном чла­на 294. тачка 2. ЗПП – а. У кон­крет­ном слу­ча­ју не­ма ме­ста пре­ки­ду по­ступ­ка јер ово ни­је слу­чај ка­да се по­сту­пак пре­ки­да или ка­да се пре­кид по­ступ­ка мо­же од­ре­ди­ти у сми­слу чла­на 214. и 215. ЗПП – а ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 125/04 и 111/09), ни­ти у сми­слу чла­на 222. и 223. ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку. Под­но­ше­ње од­штет­ног зах­те­ва не­по­сред­но дру­штву за оси­гу­ра­ње и про­тек ро­ка из ста­ва 3. чла­на 24. За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју пред­ста­вља­ју про­це­сну прет­по­став­ку за под­но­ше­ње ту­жбе за на­кна­ду ште­те по осно­ву оси­гу­ра­ња од ауто­од­го­вор­но­сти. Та­ко­ђе не­ма ме­ста ни од­би­ја­њу ту­жбе­ног зах­те­ва, за­то што је ту­жба пре­у­ра­ње­на, већ као што је прет­ход­но ре­че­но ту­жбу ва­ља од­ба­ци­ти као не­до­зво­ље­ну. Слич­на си­ту­а­ци­ја ре­гу­ли­са­на је ва­же­ћим За­ко­ном о пар­нич­ном по­ступ­ку у чла­ну 193. ка­да ли­це ко­је на­ме­ра­ва да под­не­се ту­жбу про­тив Ре­пу­бли­ке Ср­би­је има оба­ве­зу да пре под­но­ше­ња ту­жбе, Ре­пу­блич­ком јав­ном пра­во­бра­ни­ла­штву до­ста­ви пред­лог за мир­но ре­ша­ва­ње спо­ра па уко­ли­ко Ре­пу­блич­ки јав­ни пра­во­бра­ни­лац не од­го­во­ри на пред­лог у за­ко­ном про­пи­са­ном ро­ку, тек та­да се мо­же под­не­ти ту­жба над­ле­жном су­ду, јер је у су­прот­ном су­д од­ба­цу­је као не­до­зво­ље­ну.

 

13.  Пи­та­ње:

Да ли у др­жа­вин­ским спо­ро­ви­ма ту­жбе­ни зах­тев мо­ра и у утвр­ђу­ју­ћем и у осу­ђу­ју­ћем де­лу да има озна­че­ње зе­мљи­шта пре­ма де­таљ­ним тач­ка­ма или дру­гим по­у­зда­ним обе­леж­ји­ма (на при­мер ка­да је у пи­та­њу део зе­мљи­шта) или је мо­гу­ће да се у утвр­ђе­ном де­лу ту­жбе­ни зах­тев све­де са­мо на оп­ште тра­же­ње и утвр­ђи­ва­ње сме­та­ња, а са­мо у кон­ден­ма­тор­ном де­лу је по­треб­но пре­ци­зи­ра­ти ту­жбе­ни зах­тев или у том де­лу то ни­је нео­п­ход­но?

Од­го­вор:

У др­жа­вин­ским спо­ро­ви­ма, ту­жбе­ни зах­тев у утвр­ђу­ју­ћем де­лу тре­ба да са­др­жи са­мо утвр­ђе­ње да је из­вр­ше­но сме­та­ње др­жа­ви­не, уз опис-озна­че­ње пред­ме­та сме­та­ња по­се­да, на­чи­на (чи­на) и вре­ме­на сме­та­ња. Ка­да је реч о сме­та­њу др­жа­ви­не не­по­крет­но­сти, та­да не­по­крет­ност тре­ба да је опре­де­ље­на са по­да­ци­ма о иден­ти­те­ту из јав­них књи­га (број пар­це­ле, зе­мљи­шно-књи­жни уло­жак, од­но­сно лист не­по­крет­но­сти, ка­та­стар­ска оп­шти­на, по­вр­ши­на), од­но­сно ка­да је реч о сме­та­њу др­жа­ви­не де­ла не­по­крет­но­сти тре­ба на­ве­сти ме­ре-гра­ни­це и об­лик, да би се на осно­ву суд­ске од­лу­ке мо­гла из­вр­ши­ти идент­ифи­ка­ци­ја не­по­крет­но­сти и да би се зна­ло за убу­ду­ће да ли се ра­ди о пре­су­ђе­ној ства­ри. Ту­жбе­ни зах­тев у кон­ден­ма­тор­ном де­лу тре­ба да са­др­жи та­чан опис оно­га што ту­же­ни тре­ба да учи­ни (на при­мер да укло­ни од­ре­ђе­не пред­ме­те са пар­це­ле, од­но­сно де­ла пар­це­ле, са истим по­да­ци­ма, као и у утвр­ђу­ју­ћем де­лу зах­те­ва), или да не учи­ни и оно­га шта је ду­жан тр­пе­ти, ка­ко би суд­ска од­лу­ка у кон­ден­ма­тор­ном де­лу би­ла по­доб­на за из­вр­ше­ње, јер је ту­жба у пар­ни­ца­ма за за­шти­ту др­жа­ви­не у су­шти­ни кон­ден­ма­тор­на ту­жба са зах­те­вом за по­зи­тив­ну или не­га­тив­ну чи­нид­бу.

 

14.  Пи­та­ње:

Да ли је стран­ка ду­жна да на­ве­де сва­ку пар­нич­ну рад­њу за ко­ју тра­жи тро­шко­ве по­ступ­ка као и ви­си­ну тро­шко­ва за сва­ку пар­нич­ну рад­њу?

Од­го­вор:

Основ од­го­во­ра на ово пи­та­ње тре­ба пр­вен­стве­но тра­жи­ти у од­го­ва­ра­ју­ћим за­кон­ским од­ред­ба­ма, а то су члан 159. став 1. и 2. ста­рог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" бр.125/04 и 111/09) као и чла­на 163. став 1. и 2. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је бр.72/11); с тим што: сход­но од­ред­би чла­на 159. став 1. ста­рог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку и сход­но од­ред­би из чла­на 163. став 1. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку (ко­је од­ред­бе су исто­вет­не то јест но­вим за­ко­ном ни­је из­ме­ње­на ова од­ред­ба ста­рог За­ко­на) о на­кна­ди тро­шко­ва од­лу­чу­је суд на од­ре­ђе­ни зах­тев стран­ке; док сход­но од­ред­би из чла­на 159. став 2. ста­рог ЗПП-а стран­ка је ду­жна да у зах­те­ву опре­де­ље­но на­ве­де тро­шко­ве за ко­је тра­жи на­кна­ду од­но­сно сход­но од­ред­би чла­на 163. став 2. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку стран­ка је ду­жна да у зах­те­ву опре­де­ли вр­сту и из­нос тро­шко­ва за ко­је тра­жи на­кна­ду. Из на­ве­де­них од­ре­да­ба ста­рог и но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку (ко­ји ће се, у овом мо­мен­ту, па­ра­лел­но при­ме­њи­ва­ти за­ви­сно од ста­ди­ју­ма пар­нич­ног по­ступ­ка за­те­че­ног у мо­мен­ту сту­па­ња на сна­гу но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку) про­из­и­ла­зи сле­де­ће: о на­кна­ди тро­шко­ва суд од­лу­чу­је (без рас­пра­вља­ња) на од­ре­ђен зах­тев стран­ке, при че­му се тим под­ра­зу­ме­ва не са­мо да је стран­ка под­не­ла зах­тев у ко­ме тра­жи на­кна­ду тро­шко­ва ве­за­них за од­ре­ђе­ну пар­ни­цу већ и да је то ње­но тра­же­ње кон­кре­ти­зо­ва­но у по­гле­ду тро­шко­ва за ко­је на­кна­ду тра­жи; а да би се та кон­кре­ти­за­ци­ја по­сти­гла и да би под­не­ти зах­тев за на­кна­ду тро­шко­ва ис­пу­ња­вао За­ко­ном пред­ви­ђе­не усло­ве, по­треб­но је у зах­те­ву опре­де­ље­но на­ве­сти тро­шко­ве за ко­је стран­ка тра­жи на­кна­ду (што про­из­и­ла­зи из фор­му­ла­ци­је од­ред­бе чла­на 159. став 2. ста­рог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку) од­но­сно у зах­те­ву опре­де­ли­ти вр­сту и из­нос тро­шко­ва за ко­је се тра­жи на­кна­да (што про­из­и­ла­зи из фор­му­ла­ци­је од­ред­бе чла­на 163. став 2. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). Сход­но то­ме, да би се зах­тев за на­кна­ду тро­шко­ва пар­нич­ног по­ступ­ка сма­трао од­ре­ђе­ним и опре­де­ље­ним, по­треб­но је да се из са­др­жи­не истог мо­же по­сти­ћи пот­пу­на из­ве­сност не са­мо о то­ме да стран­ка тра­жи на­кна­ду тро­шко­ва већ и за ко­је тро­шко­ве она тра­жи на­кна­ду, при че­му се та пот­пу­на из­ве­сност не би мо­гла по­сти­ћи уко­ли­ко се тро­шко­ви не опре­де­ле, а они се не би мо­гли сма­тра­ти до­вољ­но опре­де­ље­ним уко­ли­ко у зах­те­ву ни­су на­ве­де­ни вр­ста и из­нос тро­шко­ва за ко­је се тра­жи на­кна­да. За­тим, да би се мо­гла по­сти­ћи пот­пу­на из­ве­сност о вр­сти и из­но­су тро­шко­ва за ко­је се тра­жи на­кна­да по­треб­но је да стран­ка у свом зах­те­ву на­ве­де: а) све вр­сте тро­шко­ва за ко­је тра­жи на­кна­ду, што под­ра­зу­ме­ва да из­ри­чи­то на­ве­де да тро­шко­ве тра­жи на при­мер за пар­нич­не рад­ње пред­у­зе­те пре­ко адво­ка­та или пу­но­моћ­ни­ка (или за пар­нич­не рад­ње пред­у­зе­те пре­ко над­ле­жног пра­во­бра­ни­ла­штва као за­кон­ског за­ступ­ни­ка), за ве­шта­че­ња, за на­кна­де ис­пла­ће­не све­до­ци­ма, за пла­ћа­ње суд­ске так­се и слич­но; б) нов­ча­не из­но­се ко­ји су утро­ше­ни за сва­ку прет­ход­ну на­ве­де­ну вр­сту тро­шко­ва, а што под­ра­зу­ме­ва да сва­ку пар­нич­ну рад­њу пред­у­зе­ту од стра­не пу­но­моћ­ни­ка адво­ка­та, као и за дру­ге вр­сте тро­шко­ва (на при­мер за ве­шта­че­ње, на­кна­ду ис­пла­ће­ну све­до­ци­ма, суд­ске так­се и дру­го) тре­ба на­ве­сти по­је­ди­на­чан нов­ча­ни из­нос и у ту свр­ху утро­шен. Зна­чи, стран­ка је ду­жна да у свом зах­те­ву за на­кна­ду тро­шко­ва пар­нич­ног по­ступ­ка на­ве­де ка­ко сва­ку рад­њу за ко­ју тра­жи на­кна­ду та­ко и ви­си­ну тро­шко­ва за сва­ку пар­нич­ну рад­њу, при че­му те пар­нич­не рад­ње (за ко­је се тра­жи на­кна­да) и из­но­си ко­ји се за њих тра­же не мо­ра­ју би­ти кон­кре­ти­зо­ва­ни по вр­сти и вре­ме­ну ка­да је сва­ка од њих пред­у­зе­та већ се мо­же на­ве­сти са­мо њи­хов број и нов­ча­ни из­нос ко­ји се за њих утро­шио. На при­мер ни­је не­оп­ход­но да се за сва­ку пар­нич­ну рад­њу (за ко­ју се тра­жи на­кна­да) на­ве­де вре­ме ка­да је пред­у­зе­та већ је до­вољ­но да се на­ве­де број исто­вр­сних пар­нич­них рад­њи за ко­је се тра­жи на­кна­да и нов­ча­ни из­нос ис­ка­зан као је­ди­нич­на вред­ност у окви­ру укуп­ног бро­ја исто­вр­сних пар­нич­них рад­њи (на при­мер да се на­кна­да тра­жи за од­ре­ђе­ни збир­ни број одр­жа­них ро­чи­шта, за од­ре­ђе­ни збир­ни број нео­др­жа­них ро­чи­шта, за од­ре­ђе­ни број обра­зло­же­них пи­сме­них под­не­са­ка и слич­но и да се по­том – по­сле на­во­ђе­ња укуп­ног бро­ја од­ре­ђе­не вр­сте пар­нич­них рад­њи – на­ве­де­ни нов­ча­ни из­нос ко­ји пред­ста­вља из­да­так за по­је­ди­нач­но пред­у­зе­ту пар­нич­ну рад­њу у окви­ру озна­че­ног зби­ра, а ово се ра­ди та­ко што се тра­жи из­нос од по.... ди­на­ра на име за­сту­па­ња стра­на­ка од стра­не адво­ка­та....одр­жа­них ро­чи­шта, из­нос од по.... ди­на­ра на име за­сту­па­ња стран­ке од стра­не адво­ка­та на.... ро­чи­шта од­ло­же­них ре­ше­њем су­да, из­нос од по.... ди­на­ра на име са­ста­вља­ња.... обра­зло­же­них пи­сме­них под­не­са­ка од стра­не адво­ка­та и та­ко да­ље). Из на­ве­де­ног про­из­и­ла­зи да се афир­ма­тив­но мо­же од­го­во­ри­ти на ово по­ста­вље­но пи­та­ње то јест да стран­ка је­сте ду­жна да на­ве­де сва­ку пар­нич­ну рад­њу за ко­ју тра­жи тро­шко­ве по­ступ­ка као и ви­си­ну тро­шко­ва за сва­ку пар­нич­ну рад­њу, али да сва­ка пар­нич­на рад­ња за ко­ју се тра­жи на­кна­да не мо­ра би­ти озна­че­на по вр­сти и вре­ме­ну ка­да је пред­у­зе­та већ ће се пот­пу­на из­ве­сност о то­ме за ко­је пар­нич­не рад­ње стран­ка тра­жи на­кна­ду по­сти­ћи из­во­ђе­њем бро­ја исто­вр­сних пар­нич­них рад­њи и на­во­ђе­њем нов­ча­ног из­но­са ко­је се тра­же за сва­ку по­је­ди­нач­ну пар­нич­ну рад­њу у окви­ру ис­ка­за­ног зби­ра исто­вр­сних пар­нич­них рад­њи (јер је то до­вољ­но да се сва­ка од пар­нич­них рад­њи за ко­ју стран­ка тра­жи на­к­на­ду сма­тра до­вољ­но кон­кре­ти­зо­ва­ном и да се са си­гур­но­шћу мо­же за­кљу­чи­ти ко­ји нов­ча­ни из­нос стра­н­ка тра­жи на име на­кна­де тро­шко­ва за сва­ку по­је­ди­нач­ну пар­нич­ну рад­њу).

 

15.  Пи­та­ње:

Пр­во­сте­пе­ним ре­ше­њем пре­ки­нут је по­сту­пак сход­но чла­ну 214. тач­ка 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку. Жал­бу про­тив ре­ше­ња о пре­ки­ду по­ступ­ка из­ја­вио је пу­но­моћ­ник ту­жи­о­ца адво­кат (пре одр­жа­ва­ња ро­чи­шта за глав­ну рас­пра­ву ту­жи­лац је пре­ми­нуо). При утвр­ђе­њу да је ту­жи­лац умро у то­ку по­ступ­ка, а до­не­то је ре­ше­ње о пре­ки­ду по­ступ­ка да ли пр­во­сте­пе­ни суд или дру­го­сте­пе­ни суд мо­же жал­бу да од­ба­ци као не­до­зво­ље­ну сход­но чла­ну 94. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку или тек по на­став­ку по­ступ­ка? Да ли суд мо­же пред­у­зи­ма­ти ика­к­ве рад­ње у по­ступ­ку у из­ло­же­ној си­ту­а­ци­ји. Уко­ли­ко стран­ка ко­ја је пре­ми­ну­ла у то­ку по­ступ­ка ни­је има­ла адво­ка­та, ка­ква је си­ту­а­ци­ја об­зи­ром да про­тив ре­ше­ња ко­јим се утвр­ђу­је пре­кид по­ступ­ка до­зво­ље­на је по­себ­на жал­ба сход­но чла­ну 218. став 1. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку.

Од­го­вор:

Пре­кид по­ступ­ка ре­гу­ли­сан је чла­ном 214-218. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" бр.125/04 и 111/09), ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на и чла­ном 222-226. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" бр.72/11), са­да ва­же­ћег За­ко­на). Пре­кид по­ступ­ка на­сту­па услед сти­ца­ња од­ре­ђе­них окол­но­сти због ко­јих суд или стран­ке не мо­гу вр­ши­ти пар­нич­не рад­ње. Пре­кид по­ступ­ка на­сту­па по са­мом за­ко­ну (члан 214. ра­ни­јег ва­­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку), члан 222. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку) или од­лу­ком су­да (члан 215. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, члан 223. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). Пре­кид по­ступ­ка на­сту­па по са­мом за­ко­ну ка­да: стран­ка умре, стран­ка из­гу­би пар­нич­ну спо­соб­ност, за­кон­ски за­ступ­ник стран­ке умре или пре­ста­не ње­го­во овла­шће­ње за за­сту­па­ње, стран­ка ко­ја је прав­но ли­це пре­ста­не да по­сто­ји, од­но­сно ка­да над­ле­жни ор­ган прав­но­сна­жно од­лу­чи о за­бра­ни ра­да, на­сту­пе прав­не по­сле­ди­це отва­ра­ња по­ступ­ка сте­ча­ја, услед рат­ног ста­ња или ван­ред­них до­га­ђа­ја пред­ста­вља рад у су­ду и ка­да је то дру­гим за­ко­ном про­пи­са­но. Ка­да пре­кид по­ступ­ка на­сту­пи по са­мом за­кону суд са­мо утвр­ђу­је пре­кид по­ступ­ка и ре­ше­ње су­да о пре­ки­ду по­ступ­ка има са­мо де­кла­ра­то­ран ка­рак­тер бу­ду­ћи да се де­си­ла не­ка чи­ње­ни­ца због ко­је се пре­кида по­сту­пак, а ко­ја је пред­ви­ђе­на од­ред­бом чла­на 214. ра­ни­јег ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, од­но­сно члан 222. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, дру­га је си­ту­а­ци­ја ка­да се по­сту­пак пре­кида из раз­ло­га на­ве­де­них у чла­ну 215. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, од­но­сно чла­ну 223. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку где се од­ре­ђу­је да суд мо­же од­ре­ди­ти пре­кид по­ступ­ка и та­да пре­кид по­ступ­ка на­ста­је тек од­лу­ком су­да. Пре­кид по­ступ­ка са­сто­ји се у то­ме да се пре­ки­да­ју сви ро­ко­ви пред­ви­ђе­ни за пред­у­зи­ма­ње не­ке пар­нич­не рад­ње (члан 216. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, члан 224. став 1. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). На­и­ме, ро­ко­ви пре­ста­ју те­ћи за обе пар­нич­не стран­ке ка­да је по­сту­пак пре­ки­нут због пре­пре­ке ко­ја се ти­че су­да или су­ђе­ња (на при­мер ка­да суд об­у­ста­ви рад или од­ло­жи по­сту­пак до ре­ше­ња не­ког пре­ју­ди­ци­ра­ног пи­та­ња), али ка­да се по­сту­пак пре­ки­не због пре­пре­ке јед­не стран­ке (због ње­зи­не смр­ти, због гу­бит­ка по­слов­не спо­соб­но­сти од­но­сно због гу­бит­ка за­кон­ског за­ступ­ни­ка) то се не пре­ки­да и рок ко­ји те­че про­тив­ној стра­ни, на при­мер за под­но­ше­ње при­го­во­ра про­тив плат­ног на­ло­га или за из­ја­вљи­ва­ње жал­бе про­тив не­ког ре­ше­ња или пре­су­де, у ко­јој си­ту­а­ци­ји те при­го­во­ре или жал­бу не мо­же до­ста­ви­ти на од­го­вор стран­ци због ко­је је по­сту­пак пре­ки­нут, ни­ти мо­же по­во­дом тих при­го­во­ра од­ре­ди­ти, од­но­сно одр­жа­ти ро­чи­ште, јер том ро­чи­шту не би мо­гла при­су­ство­ва­ти стран­ка, ко­ју је за­де­сио раз­лог за пре­ки­да­ње по­ступ­ка. Ако би суд ипак, не­зна­ју­ћи за пре­кид, до­ста­вио тој стран­ци жал­бу на од­го­вор, до­ста­ва ће ва­жи­ти тек од до­ста­ве ре­ше­ња о на­став­ку по­ступ­ка. Пре­су­да, ко­ја је до­не­та на глав­ној рас­пра­ви, за­кљу­че­но је по на­сту­пу пре­ки­да, не ва­жи и суд је мо­ра уки­ну­ти, чим са­зна за пре­кид. Ро­ко­ви ко­ји су пре­ки­ну­ти за пред­у­зи­ма­ње не­ке про­це­сне рад­ње по­чи­њу те­ћи из­но­ва тек ка­да по­сту­пак бу­де на­ста­вљен. Ва­жност гу­бе и сви по­зи­ви као и сва од­ре­ђе­на ро­чи­шта, јер за вре­ме пре­ки­да не мо­же ни суд пред­у­зи­ма­ти ни­ка­кве пар­нич­не рад­ње. Ако јед­на стра­на пре­ду­зме не­ку пар­нич­ну рад­њу пре­ма свом про­тив­ни­ку, та­ква рад­ња пре­ма про­тив­ни­ку не­ће има­ти ни­ка­кву ва­жност док тра­је пре­кид већ са­мо по преста­н­ку пре­ки­да. Је­ди­на рад­ња, ко­ју су­д мо­же из­вр­ши­ти за вре­ме пре­ки­да је из­ри­ца­ње пре­су­де, уко­ли­ко је глав­на рас­пра­ва за­кљу­че­на још пре не­го што је на­сту­пио пре­кид, јер се пре­су­да из­ри­че на осно­ву чи­ње­нич­ног и прав­ног ста­ња ка­ко је би­ло у мо­мен­ту за­кљу­че­ња глав­не рас­пра­ве, да­кле пре­ма ста­њу пре на­сту­па­ња пре­ки­да (члан 216. став 2. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, од­но­сно члан 224. став 2. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). Стран­ке мо­гу пред­у­зи­ма­ти рад­ње у по­ступ­ку лич­но или пре­ко пу­но­моћ­ни­ка (члан 84 став 1 ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку), док је са­да ва­же­ћим За­ко­ном о пар­нич­ном по­ступ­ку про­пи­са­но и да пу­но­моћ­ник мо­ра да бу­де адво­кат (члан 85 став 1). Члан 94. став 1. ра­ни­је ва­же­ћем За­ко­ну о пар­нич­ном по­ступ­ку про­пи­са­но је да пу­но­моћ­је пре­ста­је смр­ћу фи­зич­ког ли­ца, док је чла­ном 93. став 1. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку про­пи­са­но да пу­но­моћ­је пре­ста­је смр­ћу фи­зич­ког ли­ца, про­гла­ше­њем за умр­ло и гу­бит­ком по­слов­не спо­соб­но­сти. Сход­но на­пред на­ве­де­ном уко­ли­ко је јед­на стран­ка умр­ла, то пре­кид по­ступ­ка на­сту­па по са­мом За­ко­ну, ре­ше­ње су­да о пре­ки­ду по­ступ­ка има са­мо де­кла­ра­торан ка­рак­тер. Уко­ли­ко је стран­ка ко­ја је умр­ла има­ла пу­но­моћ­ни­ка, то је пу­но­моћ­је пре­ста­ло смр­ћу те стран­ке, та­ко да је жал­ба тог ли­ца из­ја­вље­на про­тив ре­ше­ња о пре­ки­ду по­ступ­ка недо­зво­ље­на, јер је из­ја­вље­на од стра­не нео­вла­шћен­ог ли­ца и та­кву жал­бу тре­ба од­ба­ци­ти као не­до­зво­ље­ну сход­но од­ред­би из чла­на 387. став 1. тач­ка 1. ра­ни­јег ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, од­но­сно сход­но од­ред­би из чла­на 401. став 1. тач­ка 1. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку. Жал­бу тог ли­ца мо­же од­ба­ци­ти ка­ко пр­во­сте­пе­ни та­ко и дру­го­сте­пе­ни суд упр­кос то­ме што је од­ред­бом чла­на 216. став 2. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку од­но­сно чла­на 224. са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, пред­ви­ђе­но да за вре­ме тра­ја­ња пре­ки­да по­ступ­ка суд не мо­же пред­у­зи­ма­ти ни­ка­кве рад­ње о по­ступ­ку, а ово с раз­ло­га што ре­ше­ње о од­ба­ча­ју жал­бе као не­до­зво­ље­не (у си­ту­а­ци­ји ка­да су за то ис­пу­ње­ни усло­ви од­но­сно ка­да се ис­по­ста­ви да је жал­ба еви­дент­но из­ја­вље­на од стра­не ли­ца ко­ме је пу­но­моћ­је пре­ста­ло у мо­мен­ту смр­ти стран­ке ко­ју је од та­да за­сту­па­ло) не мо­же има­ти ка­рак­тер "пред­у­зи­ма­ње рад­ње у пар­нич­ном по­ступ­ку" упра­во за­то што се не од­но­си на пар­нич­ни по­сту­пак већ ис­кљу­чи­во на ре­ше­ње о пре­ки­ду по­ступ­ка (за ко­је не мо­же би­ти не­до­зво­ље­но да се до­ве­де до фа­зе прав­но­сна­жно­сти). Ме­ђу­тим, иако у слу­ча­ју смр­ти стран­ке по са­мом за­ко­ну на­сту­па пре­кид по­ступ­ка, а суд сво­јом од­лу­ком – ре­ше­њем утвр­ђу­је пре­кид по­ступ­ка, че­сто суд утвр­ди пре­кид по­ступ­ка без до­ка­за да је та стран­ка умр­ла, те уко­ли­ко жал­бу про­тив тог ре­ше­ња из­ја­ви пу­но­моћ­ник те стран­ке твр­де­ћи су­прот­но, та­ква жал­ба се не мо­же сма­тра­ти да је из­ја­вље­на од стра­не нео­вла­шће­ног ли­ца и исту суд не мо­же од­ба­ци­ти као не­до­зво­ље­ну, већ ће исту, по­што до­ста­ви про­тив­ној стран­ци, до­ста­ви­ти дру­го­сте­пе­ном су­ду ра­ди до­но­ше­ња од­лу­ке о жал­би.

 

16.  Пи­та­ње:

Да ли је до­зво­ље­на жал­ба оца ма­ло­лет­ног пред­ла­га­ча про­тив ре­ше­ња пр­во­сте­пе­ног су­да, ко­јим је усво­јен пред­лог и до­зво­ље­но скла­па­ње бра­ка?

Од­го­вор:

Жал­ба ро­ди­те­ља ма­ло­лет­ног ли­ца из­ја­вље­на про­тив ре­ше­ња ко­јим се до­зво­ља­ва за­кљу­че­ње бра­ка том ма­ло­лет­ном ли­цу је не­до­зво­ље­на, а бу­ду­ћи да је жал­бу из­ја­ви­ло ли­це ко­је ни­је овла­шће­но за под­но­ше­ње жал­бе. По­сту­пак да­ва­ња до­зво­ле за сту­па­ње у брак, ре­гу­ли­сан је од­ред­ба­ма За­ко­на о ван­пар­нич­ном по­ступ­ку ("Слу­жбе­ни гла­сник СРС", број 25/82, 48/88, "Слу­жбе­ни гла­сник СРС", број 46/95, 18/2005), а ма­те­ри­јал­но прав­не од­ред­бе на осно­ву ко­јих се да­је до­зво­ла за сту­па­ње у брак са­др­жа­не су у По­ро­дич­ном за­ко­ну Ре­пу­бли­ке Ср­би­је ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је", број 18 од 24.02.2005. го­ди­не). По­ро­дич­ним за­ко­ном Ре­пу­бли­ке Ср­би­је про­пи­са­ни су усло­ви за скла­па­ње и пу­но­ва­жност бра­ка, а има­ју из­ме­ђу оста­лог про­пи­са­но је да брак не мо­же скло­пи­ти ли­це ко­је ни­је на­вр­ши­ло 18 го­ди­на жи­во­та (члан 23. став 1.), али да суд мо­же, из оправ­да­них раз­ло­га, до­зво­ли­ти скла­па­ње бра­ка ма­ло­лет­ном ли­цу ко­је је на­вр­ши­ло 16 го­ди­на жи­во­та, а до­сти­гло је те­ле­сну и ду­шев­ну зре­лост по­треб­ну за вр­ше­ње пра­ва и ду­жно­сти у бра­ку (члан 23. став 2.). Чла­ном 80. став 1. За­ко­на о ван­пар­нич­ном по­ступ­ку, про­пи­са­но је да се по­сту­пак за да­ва­ње до­зво­ле за сту­па­ње у брак по­кре­ће пред­ло­гом ли­ца ко­је не ис­пу­ња­ва за­ко­ном про­пи­са­ни услов за за­кљу­че­ње пу­но­ва­жног бра­ка, а ка­да ни јед­но од ли­ца ко­ја же­ле да за­кљу­че брак не ис­пу­ња­ва про­пи­са­не усло­ве, по­сту­пак се по­кре­ће њи­хо­вим за­јед­нич­ким пред­ло­гом. Из на­ве­де­не од­ред­бе про­из­и­ла­зи да уко­ли­ко је ма­ло­лет­но ли­це ста­ри­је од 16 го­ди­на и же­ли да за­кљу­чи брак са пу­но­лет­ним ли­цем, да је је­ди­но оно овла­шће­но да до­не­се до­зво­лу за да­ва­ње до­зво­ле за сту­па­ње у брак, а ако су оба ли­ца ко­ја же­ле да за­кљу­че брак ма­ло­лет­на, он­да да се по­сту­пак по­кре­ће са­мо на њи­хов за­јед­нич­ки пред­лог. Чла­ном 81. За­ко­на о ван­пар­нич­ном по­ступ­ку, про­пи­са­но је да пред­лог мо­ра да са­др­жи лич­не по­дат­ке о ли­ци­ма ко­ја же­ле да за­кљу­че брак, са чи­ње­ни­це на ко­ји­ма се за­сни­ва и до­ка­зе о тим чи­ње­ни­ца­ма, а ако је пред­ла­гач ма­ло­ле­тан, пред­лог мо­ра да са­др­жи по­дат­ке о ње­го­вим ро­ди­те­љи­ма. На окол­ност да пред­лог мо­ра да са­др­жи по­дат­ке о ро­ди­те­љи­ма пред­ла­га­ча је од зна­ча­ја, јер суд, пре не­го што од­лу­чи о пред­ло­гу, мо­ра да са­слу­ша и ро­ди­те­ље под­но­си­о­ца пред­ло­га (члан 82. став 2.). Чла­ном 83. истог За­ко­на, про­пи­са­но је да му ре­ше­њем ко­јим му се до­зво­ља­ва за­кљу­че­ње бра­ка суд ће на­ве­сти лич­на име­на ли­ца из­ме­ђу ко­јих се до­зво­ља­ва за­кљу­че­ње бра­ка, док је чла­ном 84. про­пи­са­но да про­тив ре­ше­ња ко­јим се од­би­ја пред­лог да се ма­ло­лет­ном ли­цу до­зво­ли за­кљу­че­ње бра­ка, жал­бу мо­же да из­ја­ви са­мо ма­ло­лет­ник и ка­да је по­сту­пак по­кре­нут за­јед­нич­ким пред­ло­гом. Ка­да се по­ђе од на­ве­де­них од­ред­би то про­из­и­ла­зи да се по­сту­пак за да­ва­ње до­зво­ле за сту­па­ње у брак мо­же по­кре­ну­ти са­мо на пред­лог ли­ца ко­ја не ис­пу­ња­ва За­ко­ном про­пи­са­не усло­ве за за­кљу­че­ње пу­но­ва­жног бра­ка, у овом слу­ча­ју ма­ло­лет­ног ли­ца, ко­је је на­вр­ши­ло 16 го­ди­на жи­во­та. Ме­ђу­тим, за­кон не про­пи­су­је да је по­треб­на са­гла­сност ро­ди­те­ља да би се до­зво­ли­ла ма­ло­лет­ном ли­цу да скло­пи брак (бу­ду­ћи да из­ја­ве ро­ди­те­ља ма­ло­лет­ног ли­ца о лич­но­сти ма­ло­лет­ни­ка, њи­хо­вој зре­ло­сти и дру­гим окол­но­сти­ма, име­но­ва­ним при­ли­ка­ма, спо­соб­но­сти­ма за са­мо­ста­лан жи­вот има­ју ути­цај на до­но­ше­ње од­лу­ке су­да), а ту жал­бу про­тив ре­ше­ња ко­јим се до­зво­ља­ва за­кљу­че­ње бра­ка мо­же из­ја­ви­ти са­мо ли­це ко­је је и под­не­ло пред­лог за до­но­ше­ње тог ре­ше­ња, а не и ро­ди­тељ ма­ло­лет­ног пред­ла­га­ча, пре то­га жал­ба на та­ко ре­ше­ње ро­ди­те­ља ма­ло­лет­ног пред­ла­га­ча не­до­зво­ље­на (јер је из­ја­вље­но од стра­не ли­ца ко­је овла­шће­но за под­но­ше­ње жал­бе) и исту тре­ба од­ба­ци­ти.

 

17.  Пи­та­ње:

У жал­би из­ја­вље­ној про­тив пр­во­сте­пе­не пре­су­де стран­ка из­но­си чи­ње­ни­це ко­је би мо­гле би­ти раз­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње. Да ли ће пр­во­сте­пе­ни суд пре до­ста­вља­ња спи­са дру­го­сте­пе­ном су­ду ра­ди од­лу­чи­ва­ња по жал­би по ис­тој по­сту­пи­ти као по пред­ло­гу за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње и по­ред то­га што жал­ба фор­мал­но не са­др­жи пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње?

Од­го­вор:

У тра­же­њу од­го­во­ра на пи­та­ње на ко­је За­кон не да­је ди­рек­тан од­го­вор, тре­ба по­ћи од основ­них од­ре­да­ба за­ко­на, а што у кон­крет­ном слу­ча­ју зна­чи од основ­них од­ред­би За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, ко­ји­ма су пред­ви­ђе­на на­че­ла пар­нич­ног по­ступ­ка. На­че­ло о дис­по­зи­ци­ји стра­на­ка (члан 3. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку - "Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је", број 125/04 и 111/09, у да­љем тек­сту: ста­ри За­кон о пар­нич­ном по­ступ­ку и члан 3. ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку - "Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је", број 72/2011) и на­че­ло про­це­сне еко­но­ми­је (члан 10. ста­рог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку и члан 10. ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). На­че­ло дис­по­зи­ци­је стра­на­ка го­во­ри о дис­по­зи­тив­но­сти су­бјек­тив­них гра­ђан­ских пра­ва сход­но ко­јој на прав­ни су­бје­кат сво­јим пра­вом мо­же да сло­бод­но рас­по­ла­же, што зна­чи да од ње­го­ве во­ље за­ви­си да ли ће се обра­ти­ти ту­жбом су­ду ра­ди за­шти­те свог пра­ва ка­да сма­тра да је по­вре­ђе­но или угро­же­но, или се не­ће обра­ти­ти су­ду, а уко­ли­ко се обра­ти сам не од­ре­ђу­је са­др­жи­ну и од­бра­ну за­шти­те пра­ва ис­ти­ца­њем ту­жбе­ног зах­те­ва – та­ко­зва­но је дис­по­зи­ци­ја ту­жи­лач­ке стра­не. Од во­ље ту­же­не стра­не за­ви­си да ли ће при­зна­ти ту­жбе­ни зах­тев или ће га оспо­ри­ти и из ко­јих раз­ло­га – та­ко­зва­на дис­по­зи­ци­ја на ту­же­не стра­не. Исто та­ко од во­ље стран­ке за­ви­си да ли ће се по­рав­на­ти и на тај на­чин окон­ча­ти по­сту­пак. Сми­сао пра­ви­ла о дис­по­зи­ци­ји стра­на­ка и да суд не мо­же од­лу­чи­ти у ве­ћем оби­му не­го што је тра­же­но, од­но­сно не мо­же од­лу­чи­ва­ти о не­че­му о че­му у зах­те­ву ни­је са­др­жа­но. На­че­ло дис­по­зи­ци­је стра­на­ка тр­пи огра­ни­че­ње јер суд не­ће ува­жи­ти не­рас­по­ла­га­ње стра­на­ка ко­је су у су­прот­но­сти са при­нуд­ним про­пи­си­ма, јав­ним по­рет­ком и пра­ви­ли­ма мо­ра­ла (члан 3. став 3. и ра­ни­је ва­же­ћег и са­да ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку). Ана­лог­но на­ве­де­но, пре­ба­цу­ју­ћи се на про­це­сно прав­ни те­рен зах­те­ва стра­на­ка ми­шље­ња сам да у си­ту­а­ци­ји ка­да стран­ка мо­же да би­ра да ли ће под­не­ти пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње или жал­бу или ће пред­у­зе­ти обе пар­нич­не рад­ње, па од­лу­чи да под­не­се са­мо пред­лог, жал­бу, суд не мо­же да тре­ти­ра жал­бу као пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње. Ово на­ро­чи­то ако стран­ку за­сту­па струч­но ли­це – адво­кат, јер то под­ра­зу­ме­ва да о за­шти­ти пра­ва стран­ке бри­не ли­це ко­је зна За­кон и по­зна­је све про­це­сне рад­ње и мо­гућ­но­сти ко­је у да­том тре­нут­ку сто­је на рас­по­ла­га­њу и не мо­гу нај­бо­ље да за­шти­те пра­ва стра­на­ка има­ју­ћи у ви­ду од­ред­бу чла­на 85. став 1. и 2. но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, ко­је уста­но­вља­ва пра­ви­ло да пу­но­моћ­ник стран­ке мо­ра да бу­де адво­кат и да је је­ди­ни из­у­зе­так од тог пра­ви­ла мо­гу­ће за­сту­па­ње прав­ног ли­ца, где за­ко­но­да­вац до­зво­ља­ва мо­гућ­ност да пу­но­моћ­ник прав­ног ли­ца не бу­де адво­кат већ ди­пло­ми­ра­ни прав­ник са по­ло­же­ним пра­во­суд­ним ис­пи­том ко­ји је стал­но за­по­слен у том прав­ном ли­цу, ми­шље­ња сам да у си­ту­а­ци­ји ка­да је жал­бом из­ја­вље­ном про­тив пр­во­сте­пе­не пре­су­де пи­сао пу­но­моћ­ник стран­ке, а у жал­би се из­но­се чи­ње­ни­це ко­је би мо­гле би­ти раз­лог за вра­ћа­ње у пре­ђаш­ње ста­ње, пр­во­сте­пе­ни суд не мо­же по та­квој жал­би по­сту­пи­ти од­но­сно не мо­же је тре­ти­ра­ти као пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње, ако жал­ба фор­мал­но не са­др­жи и пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње. Уко­ли­ко пак стран­ку не за­сту­па пу­но­моћ­ник, не би би­ло про­тив­но на­ме­ри за­ко­но­дав­ца да жал­бу ко­ја има фор­мал­но не са­др­жи и пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње, али у ко­јој се из­но­се чи­ње­ни­це ко­је би мо­гле би­ти раз­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње, пр­во­сте­пе­ни суд тре­ти­ра као пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње и по истом по­сту­па пре до­ста­вља­ња спи­са дру­го­сте­пе­ном су­ду ра­ди од­лу­чи­ва­ња по жал­би. Ово сто­га што ни­је бит­но ка­ко је под­не­сак на­зван и ко­је су из­ра­зи упо­тре­бље­ни, већ је бит­но оно што је стран­ка њи­ме хте­ла да по­стиг­не и што је би­ла ње­на во­ља – на­ме­ра, при­ли­ком под­но­ше­ња под­не­ска. У при­лог овом ре­ше­њу го­во­ри и на­че­ло про­це­сне еко­но­ми­је (члан 10. ра­ни­је ва­же­ћег од­но­сно ЗПП ко­ји је са­да на сна­зи), јер би ова­квим по­сту­па­њем пр­во­сте­пе­ни суд у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва до­шао до "уште­де вре­ме­на". Истом за­кључ­ку во­ди ре­ше­ње пред­ви­ђе­но чла­ном 103. став 1. и 6. ста­рог од­но­сно чла­ном 101. и 5. са­да ва­же­ћег ЗПП, ко­јим је пред­ви­ђе­но раз­ли­чи­то по­сту­па­ње су­да са не­у­ред­ним, од­но­сно не­пот­пу­ним под­не­ском, у за­ви­сно­сти од то­га да ли је под­не­сак под­не­ла стран­ка или је под­не­сак у име стран­ке под­нео пу­но­моћ­ник од­но­сно јав­ни пра­во­бра­ни­лац или јав­ни ту­жи­лац. Под­ра­зу­ме­ва се да је, да би суд по­сту­пао по пред­ло­гу за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње ка­да жал­ба фор­мал­но не са­др­жи пред­лог за вра­ћа­ње у пре­ђа­шње ста­ње, али ње­на са­др­жи­на ука­зу­је на исто, нео­п­ход­но да бу­ду по­што­ва­ни ро­ко­ви пред­ви­ђе­ни чла­ном 112. ра­ни­је ва­же­ћег За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку, од­но­сно чла­на 110. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ко­ји је на сна­зи.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)