Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК - БИЛТЕН 6

  1. Питање:

    Тужбом се тражи исплата законске затезне камате на досуђени износ трошкова у другој парници, и то од пресуђења до исплате. Неспорно је да трошкови нису плаћени до подношења тужбе, односно до закључења главне расправе. Да ли је овакав тужбени захтев опредељен, с обзиром да је то сада главно потраживање и да га одређење „од наведеног датума до исплате“ чини неодређеним?

    Одговор:

    Чланом 277. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом, па у том смислу камата представља споредно потраживање. Међутим, камата може представљати и главно потраживање, али само када је дужник раније исплатио главницу. У том случају тужба није неуредна, јер је ранијим  Законом о висини стопе затезне камате („Сл. лист СРЈ“ бр.9/2001 од 02.03.2001. године) и важећим Законом о затезној камати („Сл. гласник РС“ бр.119/2012 од 17.12.2012. године) прописан начин обрачуна камате, па поверилац може да покрене парницу са тужбеним захтевом којим тражи камату, означавајући висину главнице и период од кога сматра да се дужник налази у доцњи. Тако постављени тужбени захтев је одређен, односно одредив, пошто дужник у случају вансудског испуњења обавезе може извршити обрачун камате, применом формуле садржане у наведеним посебним законима, а у случају принудног извршења, обрачун ће извршити суд, односно Одељење за пријем, контролу и унос основа и налога Народне банке Србије, са седиштем у Крагујевцу.

    Међутим, уколико главница није исплаћена тужбени захтев којим поверилац тражи исплату камате од доспелости главног дуга до исплате је неодређен, и у том случају камата не може представљати главно потраживање, пошто се не може извршити обрачуна камате применом формуле садржане у наведеним законима, у ситуацији када је познат само дан доспелости потраживања, а не и дан исплате потраживања.

    Поред тога, у случају када се тужбом тражи исплата законске затезне камате на досуђен износ трошкова у другој парници, од пресуђења до исплате, поставља се и питање благовремености и основаности оваквог тужбеног захтева. Наиме, чланом 159. став 3. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), као и чланом 163. став 3. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11), прописано је да је захтев за накнаду трошкова странка дужна да поднесе најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања, странка је дужна да захтев за накнаду трошкова стави, односно поднесе у предлогу о коме суд треба да одлучи. У смислу наведених законских одредби, захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка странка је дужна да поднесе истовремено са захтевом за накнаду трошкова, у року који је прописан, односно најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима или у предлогу о коме суд треба да одлучи о трошковима, ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања. Уколико странка истовремено са захтевом за накнаду трошкова поступка не постави, односно не поднесе и захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка, не може у посебној парници да тражи исплату законске затезне камате на досуђени износ трошкова у другој парници, од пресуђења до исплате. Чак и у случају да су трошкови поступка исплаћени, тужбени захтев којим се потражује камата, као главно потраживање, за период од доспелости до исплате, не би био основан због временског ограничења прописаног наведеним законским одредбама, а у коме је странка дужна да определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду (члан 163. став 2. Закона о парничном поступку из 2011. године). Обавеза накнаде парничних трошкова јесте новчана обавеза, због чега је дужник обавезан да плати затезну камату од доношења одлуке, као дана доспећа, до исплате, али таква обавеза за дужника постоји само ако је поверилац са захтевом за трошкове поступка поднео и захтев за исплату законске затезне камате. У противном поверилац нема право на исплату камате.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 20. септембра 2013. године)
     

  2. Питање:

    Одредбом члана 451 став 2 Закона о парничном поступку је прописано да ће суд одлуку о одређивању привремене мере на предлог странке да донесе у року до осам дана од дана подношења предлога. Да ли ово значи да је суд у обавези да у овом прописаном року до осам дана донесе и одлуку о одбијању предлога странке за одређивање привремене мере?

    Одредбом члана 399 став 3 Закона о парничном поступку је прописано да је против решења о одређивању привремене мере дозвољена посебна жалба, осим ако Законом није другачије прописано. Одредбом члана 451 став 3 Закона о парничном поступку је прописано да против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. Дa ли се недозвољеност посебне жалбе односи само на одлуку о одређивању привремене мере, донете по службеној дужности у смислу става 1 цитиране законске одредбе или и на одлукe о одређивању привремене мере по предлогу странака и да ли је посебна жалба дозвољена када се одбија предлог странке за одређивање привремене мере?

    Одговор:

    У парницама због сметања државине (чл. 448-454 ЗПП “Сл.гласник РС”, број 72/11), суд је у обавези да о предлогу странке за одређивање привремене мере одлучи у року до осам дана од дана подношења предлогa без обзира на садржину решења које се дoноси. Одлучивање о  привременој мери по службеној дужности није временски ограничено. Против одлука о одређивању привремене мере, донетих по предлогу странака и по службеној дужности, као ни против одлука о одбијању предлога за одређивање привремене мере посебна жалба није дозвољена.

    Образложење

    Одредбама чл. 451 ЗПП је прописано да суд у току поступка може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненадокнадиве штете. (ст.1), суд ће одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року до осам дана од дана подношења предлога. (ст.2) против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. (ст.3).

    Одредбама члана 399 став 3 ЗПП је прописано да је против решења о одређивању привремене мере дозвољена посебна жалба, осим ако законом није другачије прописано.

    У споровима због сметања државине се штити фактичка власт на ствари, а поступци у овим парницама су сумарни и по закону хитни. Ради отклањања последица повреда фактичке власти на ствари или вршењу права, чланом 451 ЗПП су прописана нека од правила као и рокови одређивања привремених мера по службеној дужности и предлозима странака.

    Изричито прописана обавеза суда да одлуку о  одређивању привремене мере по предлогу странке донесе у року до 8 дана од подношења предлога подразумева обавезу да се у наведеном року одлучи о предлогу без обзира на садржину судске одлуке која ће бити донета. Цитиране одредбе не треба тумачити као обавезу суда о одређивању привремене мере у прописаном року, већ обавезу разматрања основаности предлога и доношења одлуке о предлогу у датом року, при чему свакој одлуци суда претходи јединствени процес одлучивања. Одсуство одлуке о предлогу по истеку рока од осам дана од подношења предлога за одређивање привремене мере, не може подразумевати неоснованост предлога већ одлука о неоснованости предлога за одређивање привремене мере мора бити формално  донета.

    Према члану 448 ЗПП ако у одредбама XXXI главе,  није другачије прописано,  у парницама због сметања државине сходно се примењују остале одредбе ЗПП. У погледу права жалбе на одлуку о привременој мери, одредбе члана 451 ст. 3 ЗПП о недозвољености посебне жалбе против решења о одређивању привремене мере представљају специјалан пропис, који се примењује у парницама због сметања државине и искључује опште правило о дозвољености посебне жалбе из члана 399 ст. 3 ЗПП. Одредбама члана 451 ЗПП, прописана су различита решења само у погледу рокова одлучивања о привременој мери тако да се привремена мера по службеној дужности може одредити без ограничења рока, а по предлогу странака у року до осам дана од дана подношења предлога. У погледу права на правни лек, одредбе члана 451 ст. 3 ЗПП не садрже посебна правила за одлуке о привременој мери донете по службеној дужности и одлуке по предлозима странака, већ се ради о јединственом правилу да за све наведене одлуке о привременој мери у парницама због сметања државине посебна жалба није дозвољена.

    Обзиром да се ради о парницама са сумарним поступком и наглашеном хитношћу поступања, одредбе члана 451 став 3 ЗПП треба тумачити на начин да се исто правило примењује и за одлуке којима се одређује и за одлуке којима се одбија предлог за одређивање привремене мере.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 20. септембра 2013. године)
     

  3. Питање:

    Да ли одредба чл. 383 ст. 4 ЗПП (“Службени гласник РС” 72/11)  искључује обавезу заказивања расправе пред другостепеним судом и могућност поновног укидања пресуде донете у спору мале вредности, односно да ли се изузетак од забране вишеструког укидања односи и на мериторне пресуде донете након расправљања у спору мале вредности, а што би даље значило да у спору мале вредности не би било отварања расправе пред вишим судом, па и када су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка.

    Одговор:

    Кад је првостепена  пресуда у спору мале вредности једанпут била укинута, а у поновном поступку је учињена битна повреда из чл. 374 ст. 2 ЗПП  другостепени суд може поново да укине пресуду и да врати предмет првостепеном суду на поновно суђење.

    Образложење

    Суштина питања је у томе да ли се забрана вишеструког укидања пресуде из чл. 387 ст. 3 ЗПП односи на мериторне пресуде донете на основу расправљања, у посебном парничном поступку у споровима мале вредности.

    Одредбом из чл. 383 ст. 4 ЗПП је предвиђена обавеза другостепеног суда да закаже расправу и одлучи о жалби и захтевима странака  кад је у истој парници првостепена пресуда већ једанпут била укинута, а побијана пресуда се заснива на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, или су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка, осим ако се побија пресуда на основу признања, пресуда због одрицања, пресуда због пропуштања, као и пресуда донета без одржавања главне расправе, односно ако се ради о пресуди у спору мале вредности. Одредбом из чл. 387 ст. 3 ЗПП је предвиђено да у случају кад је првостепена пресуда већ једанпут била укинута, другостепени суд не може да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење.

    Како се по чл. 479 ст.1 ЗПП пресуда у спору мале вредности може побијати због битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 ЗПП и због погрешне примене материјалног права, а примена чл. 392 ст.2  ЗПП ( погрешна примена материјалног права као узрок непотпуно утврђеног чињеничног стања) је искључена одредбом из чл. 479 ст. 2  ЗПП, другостепени суд би у спору мале вредности могао да се суочи са потребом заказивања расправе и  забраном вишеструког укидања пресуде из чл. 387 ст. 3 ЗПП ( њена примена није  искључена одредбама  Главе XXXIII ЗПП)  у ситуацијама где је пресуда једанпут већ укинута и у поновном поступку је учињена битна повреда  из чл. 374 ст.2 тач. 1, 7, 8, 9 ( ако нема услова за укидање пресуде и одбацивање тужбе), 11 и 12 ЗПП. Постојање битних повреда из чл. 374 ст.2  тач. 2,3,5,9 (у зависности од природе повреде) и 10 ЗПП  води укидању пресуде и одбацивању тужбе. Према садржини постављеног питања Вишем суду је спорно да ли се ове повреде отклањају расправом пред другостепеним судом, обзиром на чл. 387 ст. 3 ЗПП, или се пресуда може поново укинути и предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење.

    У спору мале вредности се, обзиром да се тужба не доставља на одговор, не може донети пресуда због пропуштања и пресуда из чл. 291 ст. 2 ЗПП, али се може одлучивати пресудом на основу признања, пресудом због изостанка или пресудом због одрицања. Чл. 383 ст. 4 ЗПП не прави разлику између процесних пресуда донетих у споровима који се суде  по правилима општег парничног поступка  и по правилима посебних парничних поступака. Сматрамo да се појам “пресуда у спору мале вредности” односи на мериторну пресуду донету на основу расправе  по правилима посебног парничног поступка из Главе XXXIII ЗПП и да је та одлука третирана на исти начин као и процесне пресуде без обзира на врсту парничног поступка у којем су донете. Ако би се одредба из чл. 383 ст. 4 односила само на процесне пресуде донете у спору мале вредности, не би било потребе да се пресуда у спору мале вредности посебно помиње. Поређењем  одредби  из чл. 387 ст.3.  чл. 383 ст.4 и 393 ст.2 и 3 ЗПП ( код прекорачења захтева досуђењем другог у односу на оно што је тужбом тражено, пресуда се може поново укинути и предмет вратити на поновно суђење),  се може закључити да је обавеза заказивања расправе у другостепеном поступку и забрана поновног укидања пресуде са враћањем  на поновно суђење опште правило, да су одредбом из чл. 383 ст. 4 ЗПП прописани изузеци  и да је изузетком обухваћена и пресуда у спору мале вредности.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 22. октобра 2013. године)
     

  4. Питање:

    Стварна надлежност суда у споровима за исплату неплаћеног дела средстава по Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима за 2008. годину и застарелост тог потраживања.

    Одговор:

    Суд опште надлежности је стварно надлежан да одлучује по тужби за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене државе у извршењу обавезе исплате средстава по Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима.

    Потраживање тужилаца застарева у роковима застарелости накнаде штете прописаним чланом 376 став 1 и 2 Закона о облигационим односима.

    Образложење

    Спорно правно питање  настало је у поступању Вишег суда у Пожаревцу као другостепеног суда у споровима за исплату неплаћеног дела средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима за 2008. годину.

    Тужиоци у тим споровима захтевају исплату износа од 20.000,00 динара са законском затезном каматом од 01.01.2009. године до исплате. Поднете тужбе заснивају на тврдњи да им је тужена, на основу Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима („Службени гласник Републике Србије“ бр. 51/08), исплатила прву рату у износу од 20.000,00 динара али да није извршила исплату друге рате у истом износу која је доспела по истеку календарске 2008. године.

    Виши суд у Пожаревцу је, одлучујући о жалбама тужене доносио различите одлуке. У решењу Гж-427/13 од 04.07.2013. године изражено је схватање да одлука о надлежности суда зависи од тога да ли је управни орган донео одлуку којом је тужиоцу одобрио исплату укупног износа од 40.000,00 динара или је у управном поступку одлучено само о исплати износа од 20.000,00 динара. У првом случају постојала би надлежност суда, који би био дужан да утврђује одговорност правног лица за штету коју његов орган проузрокује у вршењу или у вези са вршењем својих функција, а у другом случају не би постојала надлежност суда и тужилац би право на исплату друге рате средстава подршке могао остваривати у управном поступку, по већ поднетом захтеву. У пресуди Гж-426/13 од 04.06.2013. године изложено је схватање о постојању надлежности суда јер тужилац остварује свој имовинскоправни захтев који застарева у општем року застарелости из члана 371 Закона о облигационим односима.

    Влада Републике Србије је 09.05.2008. године донела Уредбу о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години којом су уређени услови, начин коришћења и висина средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима. Право на коришћење тих средстава, у смислу наведене Уредбе, остварује се подношењем захтева Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде преко организационе јединице Министарства финансија – Управе за трезор на којој се налази седиште газдинства. Уредбом није прописан поступак одлучивања о таквом захтеву (у члану 4 став 2 истоветне Уредбе за 2009. годину предвиђено је да Управа за трезор у саставу Министарства финансија спроводи поступак утврђивања испуњености услова за остваривање права на коришћење средстава и након спроведеног поступка испоставља налог за пренос средстава на наменски рачун газдинства код пословне банке). Одредбом члана 3 Уредбе прописано је да лица која по члану 2 исте имају права на коришћење средстава подршке припада износ од по 40.000,00 динара који се исплаћује у две једнаке рате – прва одмах по подношењу захтева, и друга до краја текуће године.

    Из изнетог произилази да о праву на коришћење средстава признатих означеном Уредбом одлучује надлежни орган управе који и врши исплату средстава чија је висина фиксна и исплаћује се у две једнаке рате. Међутим, ако је надлежни орган управе – у овом случају Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде и поред постојања средстава у буџету одређених за те намене, без законом прописаног разлога ускратило корисницима права исплату у целини или делимично, односно вршило селекцију у исплатама или на други начин неправилно или незаконито поступало, суд опште надлежности би у парници по тужби за накнаду штете због незаконитог или неправилног рада органа управе у смислу члана 172 Закона о облигационим односима, био надлежан. У таквом спору пасивно је легитимисана тужена држава јер је надлежно министарство њен орган, а застарелост тужиочевог потраживања ценила би се по члану 376 став 1 и 2 Закона о облигационим односима којим су прописани рокови застарелости накнаде штете.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 19. новембра 2013. године)
     

  5. Питање:

    Одржање рока за предају поднеска који је упућен суду поштанском пошиљком „пост експрес“.

    Одговор:

    Поднесак достављен суду коришћењем услуге „пост експрес“, сматра се да је предат суду оног дана када је као препоручена пошиљка предат пошти.

    Образложење

    Одредба члана 104 став 2 ЗПП прописује да се дан подношења поднеска упућеног суду преко поште препорученом пошиљком, сматра као дан подношења суду. Исто је било прописано и чланом 107 став 2 раније важећег ЗПП.

    Препоручена пошиљка је регистрована пошиљка за коју корисник услуге може да добије, на свој захтев, доказ о уручењу (члан 1 тачка 13 Закона о поштанским услугама). Препоручена пошиљка је регистрована писмоносна пошиљка, без означене вредности, за коју се пошиљаоцу издаје потврда о пријему, а примаоцу се уручује уз потврђење пријема (члан 20 став 1 Правилника о општим условима за обављање поштанских услуга). Експрес услуга је поштанска услуга са додатном вредношћу која подразумева пријем, прераду, превоз и уручење регистрованих експрес пошиљки у најкраћим роковима, како у унутрашњим тако и у међународном поштанском саобраћају (члан 33 став 1 наведеног правилника).

    Из изложеног следи да је „пост експрес“ врста поштанске услуге коју карактерише краткоћа рокова у којима се пошиљка уручује примаоцу – у унутрашњом поштанском саобраћају, најкасније наредног радног дана и уз гаранцију времена до којег ће пошиљка бити уручена примаоцу. Ова врста поштанске услуге сматра се услугом додатне вредности и користи се за уручење регистрованих пошиљака, па и препоручене пошиљке која се сматра регистрованом пошиљком.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 19. новембра 2013. године)
     

  6. Питање:

    Уредност тужбе у којој је као странка означена адвокатска канцеларија – адвокат НН.

    Одговор:

    Тужба у којој је као странка означена адвокатска канцеларија није уредна.

    Образложење

    Странка у поступку, сходно члану 74 став 1 ЗПП, може бити свако физичко и правно лице.

    Законом о адвокатури прописано је да адвокат стиче право бављења адвокатуром уписом у именик адвоката и полагањем заклетве (члан 3). Адвокат обавља послове адвокатуре у адвокатској канцеларији или у ортачком адвокатском друштву (члан 38). Ортачко адвокатско друштво има својство правног лица (члан 41 став 3), уписује се у судски регистар (члан 43 став 2) и тек уписом стиче право на бављење адвокатуром (члан 44), а на његов рад и пословање примењују се одредбе Закона којим су уређени оснивање, пословање и престанак привредних друштава (члан 42).

    Адвокатска канцеларија нема својство правног лица и зато не може бити странка у поступку. Странка у поступку може бити само адвокат – физичко лице уписано у именик адвоката које обавља адвокатуру као самосталну професионалну делатност.

    (Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 19. новембра 2013. године)

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)