APELACIONI SUD - Грађанско одељење

ПОРОДИЧНО ПРАВО - БИЛТЕН 6

Питање:
У спору ради вршења родитељског права тужена, која нема истакнут тужбени захтев, тражи да се привременом мером обавеже тужилац да плаћа издржавање малолетном детету преко тужене, као родитеља код кога се дете налази, до окончања судског спора. Да ли суд може да донесе овакву привремену меру по предлогу тужене која у овој парници нема тужбени захтев?

Одговор:

Постављено питање не садржи довољно података, али за давање одговора треба имати у виду одредбе чл. 6 и 266 Породичног закона и одредбе које регулишу садржину родитељског права (чл. 68) као и одредбе чл. 272 Закона које се односе на одлуке суда о вршењу родитељског права. При томе, треба имати у виду да ни у једној одредби Породични закон не регулише привремене мере у споровима из породичних односа, већ се сходно примењују одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу.

Према одредби чл. 3 Конвенције о правима детета имплементираног у чланове 6 и 266 Породичног закона, у спору за вршење родитељског права суд је увек дужан да се руководи најбољим интересом детета. Према одредби чл. 272 став 2 Породичног закона одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд. Овде треба имати у виду и одредбу чл. 270 Породичног закона да, пре него што донесе одлуку о вршењу родитељског права, суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта и друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (чл. 270 Закона) Најбољи интерес детета је правни стандард који се цени према околностима сваког конкретног случаја. Дакле, суд доноси одлуку о једном од права из садржине родитељског права, при чему не мора да постоји конкретан захтев другог родитеља (тужене). Довољно је, да се оспорава тужиоцу његов захтев и да се процени шта је најбољи интерес малолетног детета, односно да би се поверило заједничко дете странака није неопходно да постоји формално противтужбени захтев туженог. У прилог овоме иде и одредба чл. 272 ст. 3 по којој, када донесе одлуку о заједничком или самосталном вршењу родитељског права, а дете се не налази код родитеља који треба да врши родитељско право, суд ће наредити да се дете одмах преда родитељу који треба да врши родитељско право. Дакле, према цитирној одредби суд одлуку доноси и без захтева странке.

Имајући у виду изнето у спору ради вршења родитељског права суд може да донесе привремену меру по предлогу тужене која у парници нема посебан захтев и обавеже тужиоца да плаћа издржавање малолетном детету, као родитељу код кога се дете налази до окончања судског спора, ценећи интерес детета да има издржавање од оба родитеља, како оног код ког се дете фактички налази, тако и родитеља по чијем захтеву се води поступак за вршење родитељског права, уколико он не доприноси издржавању детета.

(Одговор утврђен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној дана 20. септембра 2013. године)