Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Прав­нo схватање

КАМАТА НА ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА
 

Обавеза накнаде парничних трошкова је новчана обавеза која доспева доношењем одлуке, на коју је дужник обавезан плаћати затезну камату од доношења одлуке до исплате.

О б р а з л о ж е њ е

Парнични трошкови дефинисани су у члану 150. Закона о парничном поступку, као издаци учињени у току или поводом поступка, који обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на накнаду. У току парнице свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама (члан 151. ЗПП). Претходно сношење парничних трошкова је процесна дужност странке коју она треба да испуни у свом сопственом интересу, уколико жели да успе у парници. Поред претходног сношења парничних трошкова којим странке својим материјалним средствима омогућавају вођење парнице, Закон о парничном поступку регулише и коначно сношење парничних трошкова. Странка која изгуби парницу дужна је другој странци накнадити парничне трошкове (члан 153. ЗПП), односно надокнадити парничне трошкове који су проузроковани њеном кривицом или случајем који се њој догодио, без обзира на то што се парница окончала у њену корист ( чланови 155, 156, 157. и 159. ЗПП).

Обавеза накнаде парничних трошкова је по својој природи законска облигација. То је и новчана обавеза јер се састоји у плаћању одређене своте новца, специфична само по томе што не настаје вољом странака него на основу закона и одлуком суда, али се тиме не мења њена природа новчане обавезе. Због тога нема разлога да се на обавезу накнаде парничних трошкова не примени правило о затезној камати.

Почев од ступања на снагу измена и допуна Закона о извршном поступку („Службени лист СФРЈ“ бр. 20/78), у свим наредним законима који су уређивали поступак извршења било је предвиђено да ће суд, на предлог извршног повериоца, ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка решењем одредити наплату затезне камате на износ досуђених трошкова по прописаној стопи од дана доношења извршне исправе до дана наплате. Одредбе са таквом садржином постојале су у члану 20. А став 2. Закона о извршном поступку („Службени лист СФРЈ“ бр. 20/78 са каснијим изменама и допунама), члану 21. Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“ бр. 28/00 са каснијим изменама и допунама) и члану 35 став 2 Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04). Пошто су ове одредбе омогућавале странци да у извршном поступку оствари право на затезну камату на досуђене парничне трошкове од дана доношења извршне исправе, странке у својим захтевима за накнаду трошкова поступка нису посебно тражили и наплату затезне камате, нити су судови у одлуци о парничним трошковима одређивали обавезу плаћања затезне камате (изузетак су судови са територије Аутономне покрајине Војводине). Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ бр. 31/11), не садржи такву одредбу, па зато странка којој су досуђени парнични трошкови не може у извршном поступку тражити наплату затезне камате.

То је био разлог да странке, од почетка примене наведеног закона, у захтеву за накнаду парничних трошкова који подносе у парничном поступку траже и плаћање затезне камате од дана доношења одлуке. Закон о парничном поступку, у делу којим уређује парничне трошкове, не садржи одредбу о затезној камати. Међутим, то не значи да због тога не постоји обавеза плаћања затезне камате предвиђена чланом 277 став 1 Закона о облигационим односима. Том одредбом је прописано да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној Савезним законом. О накнади парничних трошкова, сходно члану 163. став 1. ЗПП, одлучује суд на одређени захтев странке која је, према ставу другом те одредбе, дужна да у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду. Подношењем таквог захтева странка позива свог противника да испуни законску обавезу накнаде парничних трошкова и на тај начин, у смислу члана 324. став 2. Закона о облигационим односима, ствара услове за наступање дужничке доцње. О том захтеву, како је то прописано чланом 163. став 3. ЗПП, суд одлучује у пресуди или решењу којим се окончава поступак. Зато је обавеза накнаде парничних трошкова доспела даном доношења одлуке и од тада тече обавеза на плаћање затезне камате на износ парничних трошкова који је том одлуком досуђен.

(правно схватање је усвојено са седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду, која је одржана 24.12.2012. године)

 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje