Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Правно схватање

ПРАВО РЕГРЕСА РОДИТЕЉА НА ТРОШКОВЕ ИЗДРЖАВАЊА ДЕТЕТА

Родитељ који је, искључиво или у делу већем но што је обавезан, учествовао у издржавању детета има право регреса од другог родитеља који је ту своју обавезу у целости или делимично занемарио.

О б р а з л о ж е њ е:

Одредбом члана 165. Породичног закона прописано је да „Лице које је  фактички давало издржавање а није имало правну обавезу има право на накнаду од лица које је по овом закону био дужно да даје издржавање“. Врховни касациони суд у својој одлуци се позива на ову одредбу коју цитира и истиче да су правилно нижестепени судови одбили тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавезе тужени да на име регреса за издржавање заједничке деце исплати тражени износ, стога што је тужиља као родитељ имала законску обавезу да доприноси издржавању заједничке малолетне деце странака и нема право на накнаду од лица која су по закону такође, дужни да дају издржавање. Овакав став је изражен и у одлукама нашег суда, да родитељ поводом регресне тужбе за издржавање деце није дужан да плати издржавање за одређени период, јер родитељ који је сам издржавао дете има законску обавезу да издржава своје дете.

Устав Републике Србије у члану 65. прописује између осталог да родитељи имају право и дужност да издржавају своју децу и да су у томе равноправни, одредба садржи и Породични закон који у члану 73. прописује да родитељи имају право и дужност да издржавају дете, те одредбе Конвенције о правима детета - члан 27. Одредбе Кривичног закона Републике Србије предвиђају два кривична дела: Недавање издржавања ( члан 195.) и кривично дело Кршење породичних обавеза (члан 196.). У прилог изложеног правног схватања говори и многобројна литература (Коментар Закона о облигационим односима, аутора професора Перовића и професора Стојановића; Коментар Закона о браку и породичним односима, аутора Милке Јанковић; „Породично право СФРЈ“ аутора проф.др. Војислава Бакића; „Брачно и породично право“ аутора Адрије Гамса и Љиљане Ђуровићи и уџбеници Правног факултета, , „Породично право и право детета“ аутора проф. Марије Драшкић; „Породично право и породично правна заштита“ аутора др. Милана Почуче и проф. др Небојше Шаркића; затим „Збирка судских одлука за период 1975. до 1986. године“, чији је аутор бивши судија Врховног суда Срвбије др Хранислав Карамарковић, Коментари Закона о браку и породичним односима, Коментар Породичног закона аутора мр Светислава Вуковића.

У судској пракси не постоји, осим наравно поменутих одлука Врховног касационог суда, другачија одлука, односно одлука или одређени став према којима се одбијају захтеви родитеља  који је искључиво издржавао дете да му други родитељ делимично накнади те трошкове. Постојала су три одлуке са таквим исходом, али нису се заснивале на истом чињеничном стању. Једна одлука је била одлука Врховног суда Србије Рев.101/81, где је захтев одбијен а радило се о родитељу који је после развода брака и одлуке да деца буду поверана другом родитељу на старање задржао децу и није хтео да их преда другом родитељу који је предузимао све правне мере да дође до тога да му деца буду предата како би могао да врши своју обавезу. Други случај је била одлука Врховног суда Босне и Херцеговине Гж. 769/70. Суд је утврдио да се радило о томе да је родитељ који је сам издржавао дете, то радио у намери да на тај начин учини другом родитељу или детету поклон. Трећа одлука објављена је у књизи „Брачно и породично имовинско право“ проф. др Андрије Гамса и др. Љиљане Ђуровић, а ради се о пресуди ВСС Рев. 259/58 којом је суд одбио захтев да регресира родитеља, који је сам издржавао дете налазећи да је у бољој материјалној ситуацији од другог родитеља, па из тог разлога је ослободио другог родитеља његове законске обавезе. Међутим, уз ову трећу одлуку наведен је и коментар професора др.Андрије Гамса, да је одлука сасвим неправилна јер без обзира колико прихода има један родитељ, и други родитељ мора да доприноси издржавању заједничког детета према својим могућностима.

Са правним схватањем, изложеним у реферату слажу се и колеге из Апелационог суда у Крагујевцу, који су доставили једну своју одлуку Гж2. 450/12 од 14.11.2012.године, уз образложење да за њих ово питање није спорно и да је њихов став такав да родитељ има право на регрес. У одлукама Апелационог суд у Новом Саду, исто тако је изражен став да су родитељи солидарни дужници обавезе издржавања детета. Што се тиче Апелационог суда у Нишу, њихових одлука нема из разлога што они такав предмет нису имали или га нису запазили, али руководилац њихове судске праксе, изражавајући мишљење судија тог суда, потврдио је да би родитељ имао право регреса.

У одлуци Врховног суда Србије Рев. бр. 2996/05 од 22.12.2005.године, наведено је да право на подношење тужбе за исплату накнаде пружених трошкова издржавања неког лица из члна 319. став 1. раније важећег Закон о брачним и породичном односима, (сада члана 165. став 1. Породичног закона - право на регрес) није резервисано само за трећа физичка лица већ и за родитеља који своје право и обавезу издржавања није извршавао, те да се у том смислу не може прихватити став другостепеног суда да се ова одредба односи само на трећа лица, а не и на родитеља, који своју родитељску дужност издржавања није вршио. Такође, не моће се применити ни члан 213. Закона о облигационим односима који се односи на извршење неке природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности.

Сматрам да није дошло до измене законског решења у односу на претходни Закон о браку и породичним односима одредба члана 319. већ да је у питању различита формулација и да је тачно да се одредба члана 165. Породичног закона, не треба да односи на родитеље и да не утиче, на однос родитеља као дужника издржавања већ трећег лица. А зашто? Зато што без ове одредбе треће лице, значи било ко, пријатељ, комшија, неки рођак који нема обавезу издржавања, а види да дете није издржавано па стога учествује својим средствима и помогне и заштити, у крајњој линији то дете и обезбеди му негу и егизстенцију, без одредбе члана 165. не би могао да наплати то што је дао, зато што Закон о облигационим односима у члану 211. каже „ко изврши исплату знајући да није дужан платити, нема право да захтева враћање изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избегао принуду“ Без ове одредбе заиста трећа лица не би могла да траже накнаду.

Са социјалног аспекта, сви ми знамо и у каквој земљи живимо и колико социјалне службе немају средстава и шта би било са дететом кога родитељ не издржава ако неко са стране не притекне у помоћ, а онда кад то уради не може да потражује оно што је дато за издржавање детета према коме нема обавезу издржавања и не може да наплати дато, имајући у виду одредбу члана 211. Закона о облигационим односима. Управо из тих разлога је и донета одредба члана 165. Породичног закона. Што се тиче обавезе родитеља, из целог Закона произилази обавеза да би родитељ био у обавези да плати. На основу одредбе члана 167. Породичног закона која регулише када престаје издржавање, Закон прописује да апсолутно не постоји животна ситуација у којој родитељ може да се ослободи плаћања издржавања према малолетном детету. Према томе, родитељ је по закону дужан да даје издржавање, а ако га није давао, други родитељ који је искључиво давао издржавање или у већем обиму но што је обавезан имао би право на регрес.

Према мишљењу проф Марије Драшковић, редовног професора Правног факултета Унверизитета у Београду и судије Устанвог суда Републике Србије, која је учествовала у изради Породичног закона и заправо та писала, нема промене законског решења између раније одредбе члана 319. Закона о браку и породичним односима и одредбе члана 165. садашњег Породичног закона, те да ова одредба изричито предвиђа да ако је више лице истовремено било дужно да даје издржавање, њихова обавезна је солидарна. У прилог тврдње да се није променило законско решење говори и образложење предлога Породичног закона које је сачинило Министарство рада и социјалне политике, као предлагач тог закона, као и реферат проф. Невене Перушић и Слободанке Констатиновић из 2012. године, где је на страни 17. наведено да је обавеза родитеља солидарна, да су родитељи дужни да заједно издржавају дете, а основна карактеристика института пасивне солидарности, односно солидарне обавезе је право регреса. Исто тако, у уџбенику „  Породично право СФРЈ“ професора др. Војислава Бакића, истакнуто је да родитељ који сам у целости даје издржавање има право да тражи од другог родитеља да му на основу члана 40. Основног закона о односима родитеља и деце надокнади део ових трошкова сразмерно његовим могућностима.

Поред изложеног морамо имати на уму циљно и системско тумачење закона и поставити питање коју друштвену вредност је законодавац таквим решењем штитио и шта би постигао тиме што би једног родитеља ослободио законске обавезе да издржава своју децу, који би друштвени циљ тиме постигао ? Поред тога, грађанска одговорност је шира од кривичне. У кривичном праву недавање издржавања се сматра кривичним делом за које је запрећена најтежа кривична санкција - казна затвора, па се поставља питање зашто би у кривичном поступку некога, на пример  осудили на казну затвора због неплаћања издржавања, а у парници ослободили одговорности да изврши своју новчану обавезу издржавања. Исто тако, не можемо очекивати да неко истог тренутка када се одлучи за развод брака или у некој другој животној ситуацији трчи у суд и подноси тужбу.

(Правно схватање усвојено на седници свих судија Апелационог суда у Београду одржаној дана 01. октобра 2013. године)
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)