Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ЗАЈЕДНИЧНО  ИЗДВОЈЕНО  МИШЉЕЊЕ
у односу на правно схватање усвојено на седници свих судија
Апелационог суда у Београду одржаној дана 01. октобра 2013. године

 

Седница свих судија Апелационог суда у Београду одржана 01. новембра 2013. године је усвојила правно схватање „Право регреса родитеља на трошкове издржавања детета“ у наведеном тексту, након што једно веће овог суда, које је у три своје одлуке одступило од постојеће судске праксе, није прихватило одлуку Грађанског одељења овог суда да се ти предмети превећају и одлуке донесу у складу са досадашњом пракском.

Не оспоравајући ни на који начин Уставом, законом и другим документима, прописано право и дужност родитеља да издржавају своју децу у чему су равноправни, не можемо се сагласити са усвојеним правним схватањем, а посебно не са његовим образложењем.

Супротно тврдњама изнетим у образложењу, сматрамо да је спорно питање, које се односи на право родитеља који је, искључиво или у делу већем но што је обавезан, учествовао у издржавању детета, на накнаду тих трошкова од другог родитеља који у томе није учествовао, регулисано одредбама члана 165. Породичног закона, које у образложењу није цитирано у целини, а које гласи:

- Лице које је фактички давало издржавање, а није имало правну обавезу, има право на  накнаду од лица које је по овом закону било дужно да даје издржавање. Ако је више лица истворемено било дужно да даје издржавање, њихова обавеза је солидарна.

Лице које је, према наведеној законској одредби, легитимисано да тражи накнаду за дато издржавање је оно које је дало издржавање, а за то није имало правну обавезу, а лице које је дужно да те трошкове накнади је оно које је по закону дужно да даје издржавање, а ако их истовремено има више, та њихова обавеза према лицу које је дало издржавање је солидарна. Родитељи су лица која имају правну обавезу издржавања према својој деци, јер су по истом закону дужни да их издржавају, због чега не спадају у круг лица, која према наведеној законској одредби, имају право на накнаду за већ дато издржавање, па ни према другом родитељу који у томе није учествовао или то није учинио у довољној мери.

Не би се могли сложити ни са тврдњама у образложењу, да из наведене законске одредбе произилази да је обавеза родитеља (да издржавају своју децу) солидарна, јер је солидарност, као начин испуњења потраживања повериоца од стране више лица као дужника, овом одредбом утврђена у корист лица које је фактички давало издржавање, те поверилац тог потраживања није лице коме је дато издржавање, односно лице према коме постоји правна обавеза издржавања. Обавеза родитеља да издржавају своју децу је заједничка и подељена (члан 166. став 5. ПЗ) и зависи између осталог и од могућности сваког родитеља понаособ (члан 161. став 1. ПЗ). Из тих разлога сматрамо да се наведено правно схватање не може бранити ни општим правилима имовинског права која се односе на солидарне обавезе и силидарност дужника, прописаних Законом о облигационим односима.

Парница ради остварења права на регрес лица који је фактички давало издржавање у односу на лице које је по закону било дужно да даје издржавање, није парница у којој се остварује законско право детета на издржавање од родитеља, тако да се не могу прихватити наводи у образложењу правног схватања, да би се применом одредбе члана 165. поменутог закона и на родитеље, родитељ који није доприносио издржавању детета, ослободио те обавезе. Ово из разлога, што дете право на издржавање у односу на родитеља који то не чини, остварује у смислу члана 278. Породичног закона, подношењем тужбе, што је и у најбољем интересу детета, јер на тај начин од подношења тужбе па убудуће, остварује ово право континуирано и  месечно у висини својих потреба и могућности родитеља, за разлику од накнаде за дато издржавање које добија лице које је ту накнаду дало и то у висини тих трошкова, који не морају увек одговарати стварним потребама детета, па могу бити и мањи, независно од могућности родитеља који је дужан да даје издржавање.

Такође, у овим случајевима није примерено поређење грађанскоправне одговорности са кривичном одговорношћу лица које не даје издржавање, с обзиром да биће кривичног дела, Недавање издржавања из члана 195. и Кршење породичних обавеза из члана 196. Кривичног законика Републике Србије, а на које се указује у образложењу правног схватања, захтева постојање чињеница које нису од значаја за грађанскуправну одговорност тог лица, а могу је и потпуно искључити. Наиме, кривично дело Недавање издржавања односи се на лице које не даје издржавање за лице које је по закону дужан да издржава, а та дужност је утврђена извршном судском одлуком или извршним поравнањем пред судом или другим надлежним органом, у износу и на начин како је то одлуком, односно поравнањем утврђено. Дакле, за кривичну одговорност лица из члана 195. КЗ РС, потребно је да је та дужност издржавања утврђена извршном судском одлуком или извршним поравнањем, односно извршном исправом, у којим случајевима, по правилу и нема ове врсте спорова на коју се односи усвојено правно схватање.

Што се тиче раније судске праксе, тачно је да је преовладавао став да и родитељи имају право на накнаду за дато издржавање. Међутим, ради се о пракси из времена када је важио Закон о браку и породичним односима РС, који у погледу права на накнаду трошкова издржавања, није одређивао круг лица којима то право припада (члан 319.) и који је због тога, за разлику од члана 165. сада важећег Породичног закона, омогућавао суду да ово право призна и родитељу.

И на крају, сматрамо да је усвојено правно схватање, у случајевима када родитељ који се  о детету старао, из објективних разлога, није могао на законом прописан начин, заштити право детета на издржавање од другог родитеља са којим оно не живи, правично, али да разлози правичности, с обзиром на прецизну и јасну законску формулацију права на регрес, нису довољни и одговарајући правни аргумент.

         Судије:                                                                                    
Јасминка Станојевић                                                       
Драгана Маринковић
Сања Пејовић       
Слађана Накић – Момировић     
Марина Јакић                                                     
Невенка Ромчевић
Меланија Сантовац
Славица Срећковић
Бранислав Босиљковић
Добрила Страјина
Олга Сокић
Верољуб Цветковић
Смиљка Дингарац Нићифоровић
Драган Ћесаровић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)