Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

СТА­ТУС ОШТЕ­ЋЕ­НОГ И ОД­НОС ЧЛА­НО­ВА 143. И 144. КЗ СРЈ

У не­ме­ђу­на­род­ним ору­жа­ном су­ко­бу, у си­ту­а­ци­ји ка­да оште­ће­ни ужи­ва за­шти­ту и као ра­ње­ник и као рат­ни за­ро­бље­ник, при че­му ову пр­ву не­по­сред­но на осно­ву ме­ђу­на­род­ног пра­ва а дру­гу ис­кљу­чи­во на осно­ву спо­ра­зу­ма су­ко­бље­них стра­на, где је за­шти­та ко­ја про­из­и­ла­зи из ста­ту­са ра­ње­ни­ка све­о­бу­хват­ни­ја, при­мар­на и са не­у­по­ре­ди­во ма­ње огра­ни­че­ња, те ка­да је пре­ма до­ма­ћем пра­ву нео­п­ход­но из­вр­ши­ти из­бор, де­ло тре­ба ква­ли­фи­ко­ва­ти као кри­вич­но де­ло Рат­ни зло­чин про­тив ра­ње­ни­ка и бо­ле­сни­ка (чл. 143. КЗСРЈ). Ова­ква ква­ли­фи­ка­ци­ја у кон­крет­ном слу­ча­ју, ка­да је већ ну­жно учи­ни­ти из­бор, обез­бе­ђу­је опре­де­љи­ва­ње рад­ње окри­вље­ног пре­ма по­вре­ди фун­да­мен­тал­ни­је за­шти­те ко­ју ме­ђу­на­род­но пра­во обез­бе­ђу­је ли­ци­ма ко­ја се сма­тра­ју hors de com­bat.

Обра­зло­же­ње

У раз­ма­тра­њу пи­та­ња при­ме­не од­ред­би чла­но­ва 143. и 144. КЗ СРЈ ка­да је реч о ору­жа­ном су­ко­бу ко­ји не­ма ме­ђу­на­род­ни ка­рак­тер, тре­ба нај­пре по­ћи од оно­га на шта је, ка­да је реч о ста­ту­су оште­ће­ног, већ ука­за­но у од­лу­ци Апе­ла­ци­о­ног су­да Кж1 По2-3/11. На­и­ме, за­шти­та ко­ја се од­ред­ба­ма ме­ђу­на­род­ног пра­ва пру­жа за­шти­ће­ним ли­ци­ма у ору­жа­ним су­ко­би­ма, ши­ра је, све­о­бу­хват­ни­ја и са ма­ње усло­ва ка­да је реч о ра­ње­ни­ци­ма не­го ка­да је реч о рат­ним за­ро­бље­ни­ци­ма. Ра­ње­ни­ци та­ко, за раз­ли­ку од рат­них за­ро­бље­ни­ка ужи­ва­ју за­шти­ту без об­зи­ра на њи­хо­ве прет­ход­не ак­тив­но­сти (да ли су уче­ство­ва­ли у не­при­ја­тељ­стви­ма или не), и у слу­ча­је­ви­ма ка­да ни­су до­шли у власт про­тив­нич­ке стра­не као и без об­зи­ра на при­ро­ду ору­жа­ног су­ко­ба.

Ка­да је реч и пи­та­њу при­ме­не чла­на 14. Пр­ве же­нев­ске кон­вен­ци­је из 1949. го­ди­не, у ре­ша­ва­њу пи­та­ња ста­ту­са ли­ца ко­ја у ме­ђу­на­род­ном ору­жа­ном су­ко­бу има­ју ста­тус и ра­ње­ни­ка и спо­ра­зу­мом до­де­ље­ни ста­тус рат­ног за­ро­бље­ни­ка, тре­ба има­ти нај­пре у ви­ду да је спор­но да ли се кон­крет­ни члан уоп­ште мо­же при­ме­ни­ти на си­ту­а­ци­ју у пи­та­њу. На­и­ме, еви­дент­но је да је у пред­ме­ту "Ра­ди­вој" реч о не­ме­ђу­на­род­ном ору­жа­ном су­ко­бу, на ко­ји се, члан 14. Пр­ве Же­нев­ске кон­вен­ци­је не при­ме­њу­је сам по се­би. Да би до при­ме­не овог чла­на за­и­ста до­шло, мо­ра­ло би се уста­но­ви­ти да су стра­не у не­ме­ђу­на­род­ном ору­жа­ном су­ко­бу, из­ри­чи­то и ово пра­ви­ло, ина­че при­ме­њи­во у ме­ђу­на­род­ним ору­жа­ним су­ко­би­ма, увр­сти­ле у кор­пус пра­ва ко­ја ће у сво­јим не­при­ја­тељ­стви­ма при­ме­њи­ва­ти. Тре­ба има­ти у ви­ду да је за­кљу­чак пр­во­сте­пе­ног су­да и дру­го­сте­пе­ног су­да да је у кон­крет­ном слу­ча­ју ста­тус рат­ног за­ро­бље­ни­ка оште­ће­ни сте­као ис­кљу­чи­во на осно­ву спо­ра­зу­ма ко­јим су за­ро­бље­ним припадни­ци­ма су­ко­бље­них стра­на, при­зна­та пра­ва из Тре­ће Же­нев­ске кон­вен­ци­је. Дру­гим ре­чи­ма, за­ро­бље­ним при­пад­ни­ци­ма не­ме­ђу­на­род­ног ору­жа­ног су­ко­ба, при­зна­то је у кон­крет­ном слу­ча­ју не­ко пра­во ко­је они, са­мо на осно­ву ме­ђу­на­род­ног пра­ва не­ма­ју. По­да­ци до ко­јих се до­шло у пр­во­сте­пе­ном по­ступ­ку и по­да­ци пр­во­сте­пе­не пре­су­де не да­ју осно­ва за за­кљу­чи­ва­ње да се на­ве­де­ним спо­ра­зу­мом по­себ­но ре­гу­ли­сао по­ло­жај ра­ње­них за­ро­бље­них ли­ца, ни­ти да је члан 14. Пр­ве кон­вен­ци­је на би­ло ко­ји на­чин укљу­чен у ре­ша­ва­ње овог не­ме­ђу­на­род­ног ору­жа­ног су­ко­ба. Пре­ма то­ме, про­из­ла­зи да је у ова­квој вр­сти су­ко­ба, по­ло­жај ра­ње­ни­ка и да­ље ре­гу­ли­сан ис­кљу­чи­во за­јед­нич­ким чла­ном 3. за Же­нев­ске кон­вен­ци­је из 1949. го­ди­не и До­дат­ним про­то­ко­лом II.

При то­ме тре­ба има­ти у ви­ду да се и без на­ве­де­ног, од­ред­бом чла­на 14. Пр­ве Же­нев­ске кон­вен­ци­је ни­ка­ко не ис­кљу­чу­је при­ме­на Пр­ве кон­вен­ци­је на­кон па­да­ња ра­ње­ног ли­ца у за­ро­бље­ни­штво, већ се обез­бе­ђу­је ку­му­ла­ци­ја за­шти­те – по­ред Пр­ве, у том слу­ча­ју при­ме­њу­је се и Тре­ћа кон­вен­ци­ја. О ово­ме го­во­ри и Ко­мен­тар МКЦК уз овај члан где се из­ме­ђу оста­лог и у овом слу­ча­ју по­цр­та­ва на­ста­вак при­ма­та Пр­ве кон­вен­ци­је:

 …ра­ње­ни или бо­ле­сни офи­цир или вој­ник, ко­ји пад­не у ру­ке не­при­ја­те­ља ко­ји пред­ста­вља уго­вор­ни­цу Пр­ве и Тре­ће кон­вен­ци­је, ужи­ва­ће за­шти­ту пре­ма обе­ма кон­вен­ци­ја­ма до свог опо­рав­ка, при че­му ће Пр­ва кон­вен­ци­ја има­ти при­мат над Тре­ћом у слу­ча­је­ви­ма ка­да се ове пре­кла­па­ју. На­кон опо­рав­ка, ње­гов по­ло­жај би­ће од­ре­ђен ис­кљу­чи­во Тре­ћом кон­вен­ци­јом, чак и у слу­ча­ју да по­но­во бу­де ра­њен или бо­ле­стан.[1]

По­ред то­га, у Ко­мен­та­ру се ис­ти­че и да пр­ви део чла­на 14. ко­ји гла­си "во­де­ћи ра­чу­на о од­ред­ба­ма прет­ход­ног чла­на", обез­бе­ђу­је при­мат Пр­ве кон­вен­ци­је над Тре­ћом, као и да ће се Тре­ћа кон­вен­ци­ја при­ме­њи­ва­ти на ра­ње­не и бо­ле­сне ко­ји су за­ро­бље­ни, са­мо ка­да су све ре­ле­вант­не оба­ве­зе пре­ма Пр­вој кон­вен­ци­ји ис­пу­ње­не. [2]

У раз­ма­тра­њу ово­га пи­та­ња та­ко­ђе тре­ба има­ти у ви­ду да до­ма­ће кри­вич­но за­ко­но­дав­ство при­ли­ком ода­би­ра прав­не ква­ли­фи­ка­ци­је, за раз­ли­ку од ре­ше­ња ко­ја се сре­ћу у упо­ред­ној ле­ги­сла­ти­ви, зах­те­ва ода­бир ис­кљу­чи­во јед­ног од за­шти­ће­них ста­ту­са, чак и у си­ту­а­ци­ји ка­да оште­ће­ни ку­му­ла­тив­но оства­ру­је за­шти­ту (ра­ње­ни ци­вил или ра­ње­ни рат­ни за­ро­бље­ник). У та­квој си­ту­а­ци­ји, пра­вил­на ква­ли­фи­ка­ци­ја кри­вич­ног де­ла, под­ра­зу­ме­ва пра­ви­лан ода­бир јед­ног од два по­сто­је­ћа ста­ту­са.

Апе­ла­ци­о­ни суд сма­тра да у си­ту­а­ци­ји не­ме­ђу­на­род­ног ору­жа­ног су­ко­ба ка­да оште­ће­ни ужи­ва за­шти­ту и као ра­ње­ник и као рат­ни за­ро­бље­ник, при че­му ову пр­ву не­по­сред­но на осно­ву ме­ђу­на­род­ног пра­ва, а дру­гу ис­кљу­чи­во на осно­ву спо­ра­зу­ма су­ко­бље­них стра­на, где је за­шти­та ко­ја про­из­ла­зи из ста­ту­са ра­ње­ни­ка све­о­бу­хват­ни­ја, при­мар­на и са не­у­по­ре­ди­во ма­ње огра­ни­че­ња, те ка­да је пре­ма до­ма­ћем пра­ву нео­п­ход­но из­вр­ши­ти из­бор, пра­вил­ни­је де­ло ква­ли­фи­ко­ва­ти као кри­вич­но де­ло Рат­ни зло­чин про­тив ра­ње­ни­ка и бо­ле­сни­ка. Сма­тра­мо да ова­ква ква­ли­фи­ка­ци­ја у кон­крет­ном слу­ча­ју ка­да је већ ну­жно учи­ни­ти из­бор, обез­бе­ђу­је опре­де­љи­ва­ње рад­ње окри­вље­ног пре­ма по­вре­ди фун­да­мен­тал­ни­је за­шти­те ко­ју ме­ђу­на­род­но пра­во обез­бе­ђу­је ли­ци­ма ко­ја се сма­тра­ју hors de com­bat.

(Прав­но схва­та­ње усво­је­но на сед­ни­ци Оде­ље­ња за рат­не зло­чи­не одр­жа­не 10. но­вем­бра 2011. го­ди­не)



1   J.S. Pic­tet, i dr, Com­men­tary I Ge­ne­va Con­ven­tion, ICRC Ge­ne­va 1952, Pr­vi re­print 1995, 147

2   J.S. Pic­tet, i dr, Com­men­tary I Ge­ne­va Con­ven­tion, ICRC Ge­ne­va 1952, Pr­vi re­print 1995, 149

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)