Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

СТАТУС ЗАШТИЋЕНИХ ЛИЦА И СТИЦАЈ (Чл. 142-144. КЗСРЈ)

У ситуацији када убијена лица припадају различитим групама заштићених лица (ратни заробљеници, цивили, болесници), не постоји реалан стицај, већ једно кривично дело које ће се квалификовати као оно кривично дело чија су обележја (број убијених заштићених лица из те групе), најпретежнија.

Из образложења:

Жалбама се заправо указује на постојање више кривичних дела у стицају и имплицитно наговештава на могуће постојање или реалног или идеалног стицаја кривичних дела. Наиме, сугерише се да су окривљени својим радњама могуће кршили и неке друге Женевске конвенције и то I Женевску конвенцију која се односи на побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату и IV Женевске конвенције која се односи на заштиту грађанских лица за време рата.

Жалбено оспоравање постојеће квалификације кривичног дела за које је утврђено да су га окривљени учинили иде за тим да се тврди како се не зна са сигурношћу које су то кривично дело окривљени извршили, обзиром да су остварени елементи кривичног дела који садрже две или три квалификације, односно инкриминације, па би се учињено дело могло правно оценити и према тим квалификацијама.

Веће Апелационог суда налази да се у конкретном случају извесно ради о привидном идеалном стицају на основу алтернативитета. Наиме, јасно је да су окривљени (они који су оглашени кривима), сваки својом радњом извршења извршили кривично дело, тако да у тој радњи извршења постоје елементи не једног него два одно- сно три облика извршења кривичног дела за који је КЗ-ом предвиђена иста казна. То су осим кривичног дела које им је стављено на терет и за које су оглашени кривим, дакле, осим кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ још и елементи кривичног дела ратног злочина против рањеника и болесника из члана 143. КЗ СРЈ и кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. КЗ СРЈ, а која су кривична дела исте тежине и са истом предвиђеном казном.

Јасно је да се не може узети да постоји реални стицај тих кривичних дела, већ да постоји само једно кривично дело, јер је само једном повређено заштитно добро и остварена је само једна забрањена последица. Правилно је првостепени суд у овом случају оценио и квалификовао радње окривљених као кривично дело ратног злочина против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ. Радње окривљених са обележјима овог кривичног дела, дакле са обележјима кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника доминирају и претежније су у односу на друге извршене радње. Ове друге радње се не могу самостално процењивати, нити се оне могу сматрати посебним кривичним делима, већ управо и само као једно кривично дело, а како је то правилно закључио првостепени суд.

Чињеница да је несумњиво највећи број убијених лица припадао лицима која су имала и заслуживала статус ратних заробљеника, те да је како је то већ напред наведено код окривљених постојала свест о томе да су та лица ратни заробљеници, да су их окривљени и повређивали и убијали у контексту чињенице да их они сматрају ратним заробљеницима, јесте основ за правилан закључак првостепеног суда у погледу одлучне чињенице да се у конкретном случају ради о ратним заробљеницима.

(Пресуда Апелационог суда у Београду - Већа за ратне злочине - Кж1 По2 1/10)

Аутори правног схватања израженог у одлукама Већа за ратне злочине Апелационог суда у Београду: 
др Миодраг Мајић, руководилац судске праксе у Одељењу за Ратне злочине и Росанда Џевердановић - Савковић, виши судијски сарадник

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)