Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Минули рад за судије

 

По­сло­да­вац су­ди­ји је Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја, па окол­ност да је су­ди­ја пре ра­дио у дру­гом др­жав­ном ор­га­ну, не зна­чи про­ме­ну по­сло­дав­ца.

Код утвр­ђи­ва­ња да ли је за­по­сле­ни ра­дио или не у др­жав­ном ор­га­ну, ако се на осно­ву по­себ­ног за­ко­на и под­за­кон­ских ака­та не мо­же иден­ти­фи­ко­ва­ти да ли је реч о др­жав­ном ор­га­ну или не, тре­ба да се утвр­ди ко­јим је про­пи­сом осно­ван ор­ган у ко­ме за­по­сле­ни оства­ру­је пра­ва из рад­ног од­но­са и ко­ји му је ста­тус при­ли­ком осни­ва­ња дат и на осно­ву то­га од­лу­чи­ти о пра­ву за­по­сле­ног на ми­ну­ли рад.

Рад оства­рен у је­ди­ни­ца­ма ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, уста­но­ва­ма со­ци­јал­не и здрав­стве­не за­шти­те, од­но­сно у слу­жба­ма ауто­ном­не по­кра­ји­не не сма­тра се ра­дом код по­сло­дав­ца Ре­пу­бли­ке Ср­би­је.

Но­ве­ли­ра­на од­ред­ба чла­на 108. став 1. тач­ка 4. За­ко­на о ра­ду при­ме­њу­је се код об­ра­чу­на и ис­пла­те за­ра­де од сту­па­ња на сна­гу Но­ве­ла За­ко­на о ра­ду и од та­да об­ра­чун ми­ну­лог ра­да се вр­ши за сва­ку го­ди­ну ра­да оства­ре­ну у рад­ном од­но­су код по­сло­дав­ца од­но­сно ње­го­вог прет­ход­ни­ка, нај­ма­ње 0,4% од осно­ви­це.

Пре­ма од­ред­би чла­на 108. став 1. тач­ка 4. За­ко­на о ра­ду: За­по­сле­ни има пра­во на уве­ћа­ну за­ра­ду у ви­си­ни утвр­ђе­ној оп­штим ак­том и уго­во­ром о ра­ду, и то: по осно­ву вре­ме­на про­ве­де­ног на ра­ду за сва­ку пу­ну го­ди­ну ра­да оства­ре­ну у рад­ном од­но­су код по­сло­дав­ца (у да­љем тек­сту: ми­ну­ли рад) - нај­ма­ње 0,4% од осно­ви­це.

Кључ­ни ис­каз из ове нор­ме је пу­на го­ди­на ра­да оства­ре­на у рад­ном од­но­су код по­сло­дав­ца. По­јам по­сло­дав­ца де­фи­ни­ше од­ред­ба ста­ва 2. чла­на 5. За­ко­на ко­ја гла­си: По­сло­да­вац, у сми­слу овог за­ко­на, је­сте до­ма­ће, од­но­сно стра­но прав­но или фи­зич­ко ли­це ко­је за­по­шља­ва, од­но­сно рад­но ан­га­жу­је, јед­но или ви­ше ли­ца. Да­кле реч је о до­ма­ћем фич­ком или прав­ном ли­цу код ко­га се за­по­сле­ни рад­но ан­га­жу­је по не­ком од осно­ва, а у овој си­ту­а­ци­ји по осно­ву рад­ног од­но­са. Ра­чу­на­ју се и го­ди­не ра­да оства­ре­не код прав­ног прет­ход­ни­ка ак­ту­ел­ног по­сло­дав­ца из од­ред­бе чла­на 147. ЗОР (ста­ту­сне про­ме­не, од­но­сно про­ме­не по­сло­дав­ца или по­ве­за­на ли­ца).[1]

Про­це­нат не мо­же би­ти ни­жи од 0,4 % од осно­ви­це, али мо­же би­ти ве­ћи ако је та­ко про­пи­са­но оп­штим ак­том у зна­че­њу из од­ред­бе чла­на 8. став 1. ЗОР-а.

Ов­де и ди­ле­ма да ли од­ред­ба чла­на 108. став 1. тач­ка 4. За­ко­на о ра­ду до­зво­ља­ва да се оп­штим ак­том, у зна­че­њу и од­ред­бе чла­на 8. став 1. ЗОР-а, мо­же утвр­ди­ти по­вољ­ни­је пра­во за­по­сле­ног за об­ра­чун ми­ну­лог ра­да, на при­мер: "за све го­ди­не про­ве­де­не у рад­ном од­но­су". Од­го­вор на то пи­та­ње је по­твр­дан, при­ме­ном пра­ви­ла из од­ред­бе ста­ва 2. чла­на 8. За­ко­на, чи­ји по­чет­ни фраг­мент гла­си: Оп­штим ак­том и уго­во­ром о ра­ду мо­гу да се утвр­де ве­ћа пра­ва и по­вољ­ни­ји усло­ви ра­да од пра­ва и усло­ва утвр­ђе­них за­ко­ном.

По­сло­да­вац су­ди­ји, у сми­слу оства­ри­ва­ња пра­ва и оба­ве­за из рад­ног од­но­са, је Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја. То­ме у при­лог то што су­ди­ја сво­ју функ­ци­ју вр­ши у су­ду као са­мо­стал­ном и не­за­ви­сном др­жав­ном ор­га­ну. У том зна­че­њу је и по­чет­ни фраг­мент из од­ред­бе чла­на 1. став 1. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва ко­ја гла­си: Су­до­ви су са­мо­стал­ни и не­за­ви­сни др­жав­ни ор­га­ни ко­ји шти­те сло­бо­де и пра­ва гра­ђа­на, за­ко­ном утвр­ђе­на пра­ва и ин­те­ре­се прав­них су­бје­ка­та и обез­бе­ђу­ју устав­ност и за­ко­ни­тост.[2]

По­јам: др­жав­ни ор­ган је род­ни по­јам, ко­ји сво­јим са­др­жа­јем об­у­хва­та све ор­га­не ко­ји вр­ше пра­ва и ду­жно­сти у име Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Они не­ма­ју свој­ство прав­ног ли­ца, па за­то ка­да за­по­сле­ни са­мо про­ме­ни др­жав­ни ор­ган где оства­ру­је свој рад, он ни­је про­ме­нио по­сло­дав­ца. По­сло­да­вац је остао исти - Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја.

Код утвр­ђи­ва­ња, да ли је за­по­сле­ни ра­дио или не у др­жав­ном ор­га­ну, ако се он по по­себ­ним за­ко­ни­ма, од­но­сно под­за­кон­ским ак­ти­ма не мо­же иден­ти­фи­ко­ва­ти, тре­ба утвр­ди­ти ко­јим је про­пи­сом осно­ван ор­ган у ко­ме за­по­сле­ни оства­ру­је пра­ва из рад­ног од­но­са и ко­ји му је ста­тус при­ли­ком осни­ва­ња дат и да на осно­ву то­га од­лу­чи о пра­ву за­по­сле­ног на ми­ну­ли рад, ко­ји мо­же би­ти оства­рен са­мо у др­жав­ном ор­га­ну.[3]

Ка­да се ра­ди о су­ди­ја­ма су­до­ва оп­ште над­ле­жно­сти, за њих је при­мар­но ме­ро­да­ван За­кон о су­ди­ја­ма и то ње­го­ве од­ред­бе чла­на 4. - ма­те­ри­јал­на не­за­ви­сност и ње­го­ве од­ред­бе чла­на 32.-33. и 37.-42. То су нор­ме о вред­но­ва­њу, ор­га­ни­ма над­ле­жним за вред­но­ва­ње, плат­ним гру­па­ма, ко­е­фи­ци­јен­ти­ма, пла­ти су­ди­ја ко­ји је пре­ме­штен и уве­ћа­њу основ­не пла­те су­ди­је. Из са­др­жа­ја ових нор­ми сле­ди да Ви­со­ки са­вет суд­ства до­но­си од­лу­ку о уве­ћа­њу пла­те су­ди­је ко­ји оба­вља функ­ци­ју у су­ду у ко­ме се не мо­гу по­пу­ни­ти су­диј­ска ме­ста, од­но­сно су­ди­је ко­ји по­сту­па у пред­ме­ти­ма кри­вич­них де­ла са еле­мен­том ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла и рат­ног зло­чи­на и пра­ву на на­кна­ду пла­те за одво­је­ни жи­вот (члан 42). Суп­си­ди­јар­но се при­ме­њу­је За­кон о ра­ду у од­но­су на оне те­ме ко­је ни­су уре­ђе­не За­ко­ном о су­ди­ја­ма. То је ре­зул­тат у ту­ма­че­њу прав­них нор­ми при­ме­не пра­ви­ла: leх spe­ti­a­lis de­ro­gat le­gi ge­ne­ra­li.

Рад оства­рен у је­ди­ни­ца­ма ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, од­но­сно у слу­жба­ма ауто­ном­не по­кра­ји­не не сма­тра се ра­дом код по­сло­дав­ца Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, јер је реч о дру­гим прав­ним ли­ци­ма.[4]

Mu­ta­tis mu­tan­dis, исто ва­жи и за рад у здрав­стве­ним уста­но­ва­ма, уста­но­ва­ма обра­зо­ва­ња и уста­но­ва­ма со­ци­јал­не за­шти­те, као што су Цен­тар за со­ци­јал­ни рад, уста­но­ва за вас­пи­та­ње де­це и омла­ди­не од­но­сно За­вод за со­ци­јал­ну за­шти­ту. То су по­себ­на прав­на ли­ца, а ире­ле­вант­но је ко је осни­вач пр­ве ових уста­но­ва.[5]

Не­бит­но, јер је кри­те­ри­јум са оства­ри­ва­ње пра­ва на ми­ну­ли рад, рад код од­ре­ђе­ног по­сло­дав­ца, а не и ко је ње­гов осни­вач. Та чи­ње­ни­ца не ула­зи у са­др­жај ма­те­ри­јал­не прет­по­став­ке за оства­ри­ва­ње пра­ва на ми­ну­ли рад. Не­бит­но је та­ко­ђе и из ко­јих се сред­ста­ва фи­нан­си­ра по­сло­да­вац, јер ни то сло­вом за­ко­на ни­је про­пи­са­но као ма­те­ри­јал­на прет­по­став­ка. Ра­ди то­га, узи­ма­ње тих чи­ње­ни­ца, као прав­но ва­жних је ту­ма­че­ње con­tra et pra­e­ter le­gem. Та­ко, на при­мер здрав­стве­не уста­но­ве у сми­слу од­ред­бе чла­на 46. За­ко­на о здрав­стве­ној за­шти­ти мо­же осно­ва­ти Ре­пу­бли­ка, ауто­ном­на по­кра­ји­на, ло­кал­на са­мо­у­пра­ва, прав­но или фи­зич­ко ли­це, под усло­ви­ма про­пи­са­ним овим за­ко­ном. Те уста­но­ве се мо­гу осни­ва­ти сред­стви­ма у др­жав­ној или при­ват­ној сво­ји­ни, ако овим за­ко­ном ни­је друк­чи­је уре­ђе­но. Ме­ђу­тим, по­сло­да­вац за­по­сле­ном ко­ји ра­ди у не­кој од ових здрав­стве­них уста­но­ва је дом здра­вља, апо­те­ка, бол­ни­ца (оп­шта и спе­ци­јал­на), за­вод ор­га­ни­зо­ван као не­ка од уста­но­ва из од­ред­бе чла­на 32. ових за­ко­на, за­вод за јав­но здра­вље, кли­ни­ка, ин­сти­тут, кли­нич­ко-бол­нич­ки цен­тар и кли­нич­ки цен­тар, а не и/или су­бје­кат ко­ји их фи­нан­си­ра.[6]


При­ме­на но­ве­ли­ра­не од­ред­бе чла­на 108. став 1. тач­ка 4. ста­ва 2. и 4. ЗОР-а
 

Но­ве­ли­ра­на од­ред­ба чла­на 108. став 1. тач­ка 4. ЗОР-а, се при­ме­њу­је на об­ра­чун и ис­пла­ту за­ра­де од сту­па­ња на сна­гу За­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о ра­ду[7]. Нор­ма­тив­ни основ за овај за­кљу­чак са­др­жан је у од­ред­би чла­на 119. Но­ве­ла ко­ја гла­си: Овај за­кон сту­па на сна­гу осмог да­на од да­на об­ја­вљи­ва­ња у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је", осим од­ре­да­ба чла­на 54. ко­је се при­ме­њу­ју по ис­те­ку 30 да­на од да­на сту­па­ња на сна­гу овог за­ко­на."

Ов­де би опо­нент мо­гао да при­го­во­ри да се ова из­ме­ње­на нор­ма од­ред­бе чла­на 108. став 1. тач­ка 4. ЗОР-а, мо­же при­ме­ни­ти са­мо на го­ди­не про­ве­де­не на ра­ду оства­ре­не од сту­па­ња на сна­гу Но­ве­ла, али по­гре­шно. По­гре­шно, јер се на тај на­чин за­не­ма­ру­је прет­по­став­ка дис­по­зи­ци­је из са­др­жа­ја ове нор­ме. Кључ­ни ис­ка­зи су: за сва­ку пу­ну го­ди­ну ра­да, у рад­ном од­но­су код по­сло­дав­ца. Пр­ви ука­зу­је на ме­ро­дав­не го­ди­не, дру­ги на вр­сту ме­ро­дав­ног прав­ног од­но­са у ко­ме се рад оства­ру­је, док тре­ћи ис­каз по­ка­зу­је ко­ји је рад ме­ро­да­ван. На тај на­чин у од­но­су на оства­ре­ну за­ра­ду за пе­ри­од од сту­па­ња на сна­гу Но­ве­ла би­ће ме­ро­дав­не са­мо го­ди­не оства­ре­не код по­сло­дав­ца, од­но­сно ње­го­вог прав­ног прет­ход­ни­ка.

На тај на­чин се не по­вре­ђу­је пра­ви­ло о за­бра­ни ре­тро­ак­тив­но­сти про­пи­са­но од­ред­бом чла­на 197. Уста­ва.[8] Не по­вре­ђу­је, јер се Но­ве­ле За­ко­на при­ме­њу­ју pro fu­tu­ro, а не ре­тро. Од­нос ко­ји је на­стао и пре­стао пре сту­па­ња на прав­ну сна­гу но­ве­ла је ван ње­ног нор­ма­тив­ног деј­ства. На при­мер за об­ра­чун за­ра­де за ме­сец ју­ли 2014. го­ди­не ме­ро­дав­на је од­ред­ба чла­на 108. став 1. За­ко­на у тек­сту ко­ја је у то вре­ме пре из­ме­на гла­си­ла: За­по­сле­ни има пра­во на уве­ћа­ну за­ра­ду у ви­си­ни утвр­ђе­ној оп­штим ак­том и уго­во­ром о ра­ду, и то:

- по осно­ву вре­ме­на про­ве­де­ног на ра­ду за сва­ку пу­ну го­ди­ну ра­да оства­ре­ну у рад­ном од­но­су - 0,4% од осно­ви­це.

Су­прот­но, на но­во­на­ста­ле слу­ча­је­ве од 01.08.2014. го­ди­не, на­зна­че­на но­ве­ла се при­ме­њу­је. Не ра­ди се о сте­че­ним пра­ви­ма, не ра­ди, јер чи­ње­ни­це ко­је обра­зу­ју са­др­жај прет­по­став­ке дис­по­зи­ци­је за об­ра­чун и ис­пла­ту за­ра­де (пла­те) су на­ста­ле по­сле сту­па­ња на сна­гу ове нор­ме. Ка­да се ра­ди о за­ра­ди (пла­ти) ко­ју за­по­сле­ни тре­ба да оства­ри ра­дом, у вре­ме­ну од сту­па­ња на сна­гу но­ве­ла, ов­де ду­жнич­ко по­ве­ри­лач­ки од­нос, тек тре­ба да на­ста­не. То су у бит­ном но­во­на­ста­ле чи­ње­ни­це ко­је обра­зу­ју прав­ну си­ту­а­ци­ју. По­сто­ји свр­шен са­мо је­дан факт – рад­ни од­нос до сту­па­ња на сна­гу Но­ве­ла, а не свр­ше­не си­ту­а­ци­је.[9] Реч је о не­по­сред­ној при­ме­ни но­вог за­ко­на на но­во­на­ста­ле си­ту­а­ци­је.[10]

 

(Прав­но схва­та­ње усво­је­но јед­но­гла­сно на за­јед­нич­кој сед­ни­ци Апе­ла­ци­о­них су­до­ва и то: Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду, Апе­ла­ци­о­ног су­да у Но­вом Сад­у, Апе­ла­ци­о­ног су­да у Ни­шу, Апе­ла­ци­о­ног су­да у Кра­гу­јев­цу одр­жа­ној да­на 20. мар­та 2015. го­ди­не у Срем­ским Кар­лов­ци­ма).

 

[1]    Ви­де­ти од­го­ва­ра­ју­ће од­ред­бе За­ко­на о при­вред­ним дру­штви­ма ("Сл.гла­сник РС" бр. 36/2011, 99/2014) и За­ко­на о бан­ка­ма ("Сл.гла­сник РС" бр. 107/2005 и 91/2005);

[2]   Ви­де­ти од­ред­бу чла­на 1 став 1 За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва ("Сл. гла­сник РС", бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013);

[3]   Исто­зна­чан је и од­го­вор Ми­ни­стар­ства др­жав­не упра­ве и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве на пи­та­ња по­ста­вље­на у ве­зи са но­вим за­кон­ским ре­ше­њи­ма у За­ко­ну о пла­та­ма др­жав­них слу­жбе­ни­ка и на­ме­ште­ни­ка и За­ко­ну о пла­та­ма у др­жав­ним ор­га­ни­ма и јав­ним слу­жба­ма;

[4]   Пре­ма од­ред­би чла­на 15. став 1. За­ко­на о јав­ним слу­жба­на ("Сл. гла­сник РС", бр. 42/91, 71/94, 79/2005, 83/2014); Уста­но­ва је прав­но ли­це;

[5]   Ви­де­ти од­ред­бе чла­на 13.-16. За­ко­на о со­ци­јал­ној за­шти­ти ("Сл. гла­сник РС" , бр. 24/2011);

[6]   Ви­де­ти од­ред­бу чла­на 32. и 46. За­кон о здрав­стве­ној за­шти­ти ("Сл. гла­сник РС", бр. 107/2005, 72/2009, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013, 93/2014);

[7]   За­кон о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о ра­ду ("Сл.гла­сник РС", бр. 75/2014 од 21. ју­ла 2014. го­ди­не); У тек­сту: Но­ве­ле;

[8]   Ви­де­ти од­ред­бу чла­на 197. Уста­ва ("Сл. гла­сник РС", бр. 98/2006); У тек­сту: Устав;

[9]    Та­ко Бран­ко Маљ­ко­вић у члан­ку: Вре­мен­ско ва­же­ње за­ко­на на­во­ди и ово: "Да­кле не­по­сред­но деј­ство но­вог за­ко­на, као и у слу­ча­ју уго­вор­них си­ту­а­ци­ја и код ва­ну­го­вор­них кон­ти­ну­и­ра­них прав­них си­ту­а­ци­ја ва­жи од да­на сту­па­ња на сна­гу но­вог за­ко­на уз мо­гу­ћу ре­тро­ак­тив­ност у сми­слу те­о­ри­је дру­штве­ног ин­те­ре­са" (Бил­тен суд­ске прак­се Вр­хов­ног су­да Ср­би­је бр.3, 1996. го­ди­на, стр.142);      

[10]  Ви­де­ти Од­лу­ку Са­ве­зног устав­ног су­да Уж бр.176/94 ("Сл.лист СРЈ", бр. 10/95), где се на­во­ди: "О по­врат­ном деј­ству за­кон­ске од­ред­бе мо­же би­ти ре­чи са­мо у слу­ча­ју кад се за­кон­ска од­ред­ба од­но­си на свр­ше­на ста­ња, од­но­сно из­вр­ше­не прав­не си­ту­а­ци­је. Ако се од­ред­ба но­вог за­ко­на од­но­си на ста­ња ко­ја тра­ју, на си­ту­а­ци­је у то­ку, не мо­же се го­во­ри­ти о по­врат­ном деј­ству од­ре­да­ба но­вог за­ко­на."

 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje