Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ОБА­ВЕ­ЗУ­ЈУ­ЋЕ ОБРА­ЗЛО­ЖЕ­ЊЕ ОД­ЛУ­КЕ УСТАВ­НОГ СУ­ДА

 

Прав­но схва­та­ње Устав­ног су­да је оба­ве­зу­ју­ће и он­да ка­да је су­прот­но прав­ном схва­та­њу Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да, a не­бит­но je што је тај став ис­ка­зан у обра­зло­же­њу ње­го­вих од­лу­ка.
 

Из oбразложења:
 

Суд­ска прак­са је об­лик пра­ва у ко­ме се ис­ка­зу­је пра­во зна­че­ње оп­ште прав­не нор­ме. То се по­сти­же суд­ским ту­ма­че­њем пра­ва. Ње­гов ма­те­ри­јал­ни из­раз мо­же би­ти од­го­ва­ра­ју­ћа по­је­ди­нач­на прав­на нор­ма од­но­сно усво­је­но прав­но схва­та­ње. При­ме­на пра­ва ис­ка­за­на у њи­хо­вом са­др­жа­ју не­ма увек исти сте­пен оба­ве­зно­сти. Сте­пен оба­ве­зно­сти прав­не прак­се за­ви­си од прав­не мо­ћи су­да ко­ји је њен аутор. Та­ко, на при­мер, прав­но схва­та­ње усво­је­но на сед­ни­ци оде­ље­ња Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да оба­ве­зу­је сва ве­ћа у са­ста­ву оде­ље­ња-ар­гу­мент из од­ред­бе чла­на 43. став 3. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва.[1] Неспо­ран је и ње­гов ути­цај на од­лу­ке ни­же­сте­пе­них су­до­ва.

Сло­во за­ко­на је по­ве­ри­ло од­лу­ка­ма Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва и Устав­ног су­да по­се­бан зна­чај у оства­ри­ва­њу пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње због не­у­јед­на­че­не прав­не прак­се, јер се оне ис­кљу­чи­во по сло­ву за­ко­на мо­гу упо­тре­би­ти успе­шно као раз­лог за по­на­вља­ње по­ступ­ка, што ни­је слу­чај на при­мер са од­лу­ка­ма од­но­сно прав­ним схва­та­њем Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да.

Ме­ђу­тим, прав­но схва­та­ње ис­ка­за­но у суд­ској од­лу­ци обра­зо­ва­но у по­во­ду ту­ма­че­ња ме­ро­дав­них прав­них нор­ми де­лу­је и у од­но­су на све pro fu­tu­ro исте си­ту­а­ци­је. Под­ра­зу­ме­ва се да је тај став из­др­жао кон­тро­лу по прав­ном ле­ку, од­но­сно да је реч о прав­ном схва­та­њу од­го­ва­ра­ју­ћег су­да, ко­ји с об­зи­ром на свој по­ло­жај у си­сте­му суд­ске вла­сти има сна­гу де­ло­ва­ња ко­ја се мо­ра по­што­ва­ти. То је у скла­ду са зах­те­вом за оства­ри­ва­ње пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње. Став из суд­ске од­лу­ке мо­ра би­ти под­врг­нут про­ве­ри су­да по од­го­ва­ра­ју­ћем ле­ку да би за слу­чај да бу­де при­хва­ћен оба­ве­зи­вао тај суд.

На тај на­чин прав­ни став из од­го­ва­тра­ју­ће суд­ске од­лу­ке по­ста­је об­лик пра­ва, јер се ње­го­вим са­др­жа­јем ис­ка­зу­је пра­во зна­че­ње оп­ште прав­не нор­ме. У те­о­ри­ји се то озна­ча­ва "као об­лик у ко­ме се прав­не нор­ме на­ла­зе у свом ауто­ри­та­тив­ном или ме­ро­дав­ном из­ра­зу".[2] То се при­мар­но чи­ни у од­но­су на од­ре­ђе­ну in con­cre­to си­ту­а­ци­ју и из­ме­ђу од­ре­ђе­них су­бје­ка­та-стра­на­ка у пар­нич­ном по­ступ­ку, на тај на­чин се не ис­цр­пљу­је деј­ство суд­ске од­лу­ке али тај став по­ста­је оба­ве­зан за бу­ду­ће исте прав­не си­ту­а­ци­је.

Прав­но схва­та­ње ис­ка­за­но у тој од­лу­ци обра­зо­ва­но у по­во­ду ту­ма­че­ња ме­ро­дав­них прав­них нор­ми де­лу­је и у од­но­су на све pro fu­tu­ro исте си­ту­а­ци­је.

На тај на­чин се по­сти­же прав­на си­гур­ност и от­кла­ња не­из­ве­сност у при­ме­ни пра­ва по­што ли­це зна са ра­зум­ном ве­ро­ват­но­ћом да ће се ње­гов спор ре­ши­ти на исти на­чин као и прет­ход­ни спо­ро­ви из исте прав­не си­ту­а­ци­је. Та­ко се по­сти­же оно што се у те­о­ри­ји де­фи­ни­ше као пре­тва­ра­ње по­је­ди­нач­не прав­не нор­ме у оп­шту прав­ну нор­му.[3] То је оно што се ис­ка­зу­је у по­чет­ном фраг­мен­ту чла­на 6. ЕКЉП ис­ка­зом да сва­ко, то­ком од­лу­чи­ва­ња о ње­го­вим гра­ђан­ским пра­ви­ма и оба­ве­за­ма или о кри­вич­ној оп­ту­жби про­тив ње­га, има пра­во на пра­вич­ну и јав­ну рас­пра­ву у ра­зум­ном ро­ку пред не­за­ви­сним и не­при­стра­сним су­дом, обра­зо­ва­ним на осно­ву за­ко­на.[4]

Пра­во на пра­вич­но су­ђе­ње не­ће би­ти оства­ре­но у при­су­ству раз­ли­чи­те суд­ске прак­се у ис­тој си­ту­а­ци­ји. Ис­каз: став из ме­ро­дав­не од­лу­ке зна­чи став ко­ји је при­мар­но ис­ка­зан у од­лу­ка­ма Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва, Устав­ног су­да, Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да и у од­лу­ка­ма При­вред­ног апе­ла­ци­о­ног су­да и прав­ним схва­та­њи­ма апе­ла­ци­о­них су­до­ва. Под­ра­зу­ме­ва се и да апе­ла­ци­о­ни су­до­ви у ам­би­јен­ту где се про­сти­ре њи­хо­ва ме­сна над­ле­жност мо­ра­ју јед­на­ко по­сту­па­ти у ис­тој си­ту­а­ци­ји. Ре­до­след у на­во­ђе­њу прав­них ста­во­ва и су­до­ва ко­ји су њи­хо­ви ауто­ри ука­зу­је и на ранг њи­хо­вог прав­но вред­ног зна­ча­ја.

Иста си­ту­а­ци­ја се од­но­си и на исто ту­ма­че­ње од­го­ва­ра­ју­ће прав­не нор­ме ко­ја се од­но­си на од­ре­ђе­ни ма­те­ри­јал­но прав­ни и про­це­сни ин­сти­тут. Та­ко, на при­мер бит­но је да за на­кна­ду ште­те про­у­зро­ко­ва­не кри­вич­ним де­лом, ва­жи рок за­ста­ре­ло­сти про­пи­сан од­ред­бом чла­на 376. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма не­за­ви­сно од то­га ко је од­го­вор­но ли­це, а не са­мо да је то учи­ни­лац кри­вич­ног де­ла. То ту­ма­че­ње од­ред­бе чла­на 376. ЗОО да­то у ви­ше од­лу­ка Устав­ног су­да оба­ве­зу­је за све исте си­ту­а­ци­је, па и не­за­ви­сно од су­прот­ног си­зи­фов­ског по­сту­па­ња у прав­ној прак­си и прав­ним схва­та­њи­ма Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да.[5]

Уво­де­ћи деј­ство ових од­лу­ка ко­је са­др­же ту­ма­че­ње пра­ва на сва ли­ца ко­ја су се на­шла у ис­тој прав­ној си­ту­а­ци­ји, па и ка­да то ни­су под­но­си­о­ци устав­не жал­бе, сло­во за­ко­на је та­ко­ђе по­ка­за­ло да њи­хо­во прав­но деј­ство ни­је ре­ду­ко­ва­но са­мо на стран­ку ко­ја је под­но­си­лац устав­не жал­бе од­но­сно на in con­cre­to пар­нич­ни по­сту­пак. Та од­лу­ка Устав­ног су­да, ако се по­шту­је пра­во на пра­вич­но су­ђе­ње и с тим у ве­зи ду­жност јед­на­ког по­сту­па­ња у истим си­ту­а­ци­ја­ма, не мо­же оста­ти оме­ђе­на са­мо на in con­cre­to по­сту­пак, где је под­не­та устав­на жал­ба, по­што она сво­јим до­ма­ша­јем ни­је иден­ти­фи­ка­ци­ја по­вре­де људ­ских пра­ва ко­је се пре­по­зна­ју са­мо у том по­ступ­ку. Су­прот­но, ово де­ло­ва­ње од­лу­ке Устав­ног су­да се од­но­си и на дру­га ли­ца ко­ја су се на­шла у ис­тој си­ту­а­ци­ји. Ов­де од­лу­ка по устав­ној жал­би пред­ста­вља ту­ма­че­ње за­ко­на са ста­но­ви­шта уста­вом за­јем­че­них људ­ских пра­ва и за­то има оп­ште деј­ство као што та­кав учи­нак про­из­во­ди и на­зна­че­на нор­ма за­ко­на. На тај на­чин се оства­ру­је циљ по­ступ­ка по устав­ној жал­би. То је ели­ми­ни­са­ње по­вре­да устав­ног пра­ва у од­но­су на сва ли­ца ко­ја су се на­шла у ис­тој си­ту­а­ци­ји, па и ка­да је реч о мно­жи­ни по­сту­па­ка.

Твр­ди­ти су­прот­но, зна­чи ус­кра­ти­ти тим ли­ци­ма и пра­во на де­ло­тво­ран прав­ни лек - пред­лог за по­на­вља­ње по­ступ­ка. На­гла­сак је на ши­ри­ни пра­ва на суд (Гол­дер про­тив Ује­ди­ње­ног кра­љев­ства 21. ја­ну­ар 1975. стра­не 17,18, 25. ста­во­ви 25, 35. и 36).


Иста си­ту­а­ци­ја

По­јам иста прав­на си­ту­а­ци­ја озна­ча­ва скуп истих чи­ње­нич­но прав­них еле­ме­на­та ко­ји чи­не са­др­жај од­ре­ђе­ног прав­ног од­но­са. При то­ме ни­је од­луч­но да ли се ли­ца из тог прав­ног од­но­са на­ла­зе, или не на­ла­зе у истом или ви­ше пар­нич­них по­сту­па­ка где оства­ру­ју свој прав­но­за­штит­ни зах­тев. Бит­но је да је реч о иден­тич­ном чи­ње­нич­ном ста­њу и спор­ном прав­ном пи­та­њу. На то ука­зу­је и Од­лу­ка Устав­ног су­да ко­јом је утвр­ђе­на по­вре­да пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње за­јем­че­но од­ред­бом чла­на 32. став 1. Уста­ва Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, ис­кљу­чи­во са раз­ло­га што и ако се ра­ди о ис­тој чи­ње­нич­но прав­ној си­ту­а­ци­ји мно­жи­не ли­ца ко­ји су под­не­ли по­себ­не ту­жбе, исти суд је до­но­сио раз­ли­чи­те пре­су­де.[6] У том сми­слу и прак­са Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва: Та­ко у пре­су­ди то­га су­да Ра­кић и дру­ги про­тив Ср­би­је од 05.10.2010. го­ди­не, у обра­зло­же­њу ове пре­су­де се на­во­ди и ово: "Суд под­се­ћа да иако се од­ре­ђе­на од­сту­па­ња у ту­ма­че­њу мо­гу при­хва­ти­ти као са­став­ни део сва­ког пра­во­суд­ног си­сте­ма, ко­ји је баш као и срп­ски, за­сно­ван на мре­жи су­де­ћих и апе­ла­ци­о­них су­до­ва, ко­ји има­ју над­ле­жност над од­ре­ђе­ном те­ри­то­ри­јом, у слу­ча­је­ви­ма под­но­си­о­ца пред­став­ки су­прот­на ту­ма­че­ња про­ис­те­кла су из исте суд­ске над­ле­жно­сти тј. Окру­жног су­да у Бе­о­гра­ду и под­ра­зу­ме­ва­ла су до­след­но пре­су­ђи­ва­ње зах­те­ва од стра­не мно­гих ли­ца у истим си­ту­а­ци­ја­ма (Ви­ди Вин­чић и дру­ги про­тив Ср­би­је на­ве­ден го­ре став 56.; ви­ди та­ко­ђе, mu­ta­tis mu­tan­dis, Ту­дор про­тив Ру­му­ни­је број 2191/03 став 29, 24.март 2009.го­ди­не)".[7]

Muta­tis mu­tan­dis то ва­жи и у од­но­су на при­ме­ну од­ре­ђе­не оп­ше прав­не нор­ме и у од­но­су на ње­но пра­во зна­че­ње с тим у ве­зи.


Уло­га Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да у ујед­на­ча­ва­њу прак­се

У ујед­на­ча­ва­њу суд­ске прак­се по­себ­ну уло­гу има Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд. На то под­се­ћа од­ред­ба чла­на 24. став 1. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва ко­ја гла­си: Апе­ла­ци­о­ни су­до­ви одр­жа­ва­ју за­јед­нич­ке сед­ни­це и оба­ве­шта­ва­ју Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд о спор­ним пи­та­њи­ма од зна­ча­ја за функ­ци­о­ни­са­ње су­до­ва у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји и ујед­на­ча­ва­ње суд­ске прак­се.[8]

Кључ­ни ис­ка­зи из ове нор­ме су: апе­ла­ци­о­ни су­до­ви, за­јед­нич­ке сед­ни­це, спор­на пи­та­ња, ујед­на­ча­ва­ње суд­ске прак­се, но­во ту­ма­че­ње пра­ва и оба­ве­шта­ва­ју Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд. Пр­ва че­ти­ри да­ју од­го­вор на пи­та­ња где и шта, док по­след­ња два ис­ка­за по­ка­зу­ју шта тре­ба учи­ни­ти у тој си­ту­а­ци­ји. Ка­да се по­ја­ви спор­но пи­та­ње од зна­ча­ја за ујед­на­ча­ва­ње прак­се, апе­ла­ци­о­ни су­до­ви оба­ве­шта­ва­ју Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд. Под­ра­зу­ме­ва се да то не чи­не увек, већ са­мо он­да ка­да је ство­ре­на не­у­јед­нач­на прак­са ко­ја ни­је от­кло­ње­на на њи­хо­вој за­јед­нич­кој сед­ни­ци. То је слу­чај ка­да је спор­но пи­та­ње на на­зна­че­не те­ме оста­ло са тим атри­бу­том и по­сле одр­жа­не за­јед­нич­ке сед­ни­це апе­ла­ци­о­них су­до­ва ко­ја ни­је ре­ши­ла у су­шти­ни прав­ни спор.

Ме­ђу­тим, све док сло­во за­ко­на не ус­по­ста­ви ин­стру­мен­те за дру­га но­мо ре­ше­ња са те­мом на­чи­на ујед­на­ча­ва­ња ње­го­вих, са ста­во­ви­ма Устав­ног су­да по спор­ним прав­ним пи­та­њи­ма мо­ра­ју се по­што­ва­ти прав­ни ста­во­ви ис­ка­за­ни у од­лу­ка­ма Устав­ног су­да. Мо­ра­ју у ин­те­ре­су пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње у ра­зум­ном ро­ку. Не­бит­но је ко­је је схва­та­ње вре­мен­ски пре усво­је­но. Бит­но је да се ра­ди о су­прот­ним ста­во­ви­ма и да се из од­лу­ке Устав­ног су­да пре­по­зна­је ње­го­ва кон­тро­ла прав­ног схва­та­ња ис­ка­за­ног у од­лу­ци су­да оп­ште над­ле­жно­сти.


Сло­бо­де и огра­ни­че­ња у ујед­на­ча­ва­њу суд­ске прак­се

У на­зна­че­ном де­ло­ва­њу Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд не­ма нео­гра­ни­че­ну сло­бо­ду. Не­ма, јер је при­мар­но из­ло­жен при­ти­ску од­го­ва­ра­ју­ћих нор­ми Уста­ва, за­ко­на и по­твр­ђе­них ме­ђу­на­род­них кон­вен­ци­ја. То још ни­је све. Ње­го­во де­ло­ва­ње на те­му ујед­на­че­не суд­ске прак­се, огра­ни­че­но је и оба­ве­зу­ју­ћим ста­во­ви­ма из од­лу­ка Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва и Устав­ног су­да. При то­ме и Устав­ни суд са ста­но­ви­шта при­ме­не пра­ва мо­ра по­што­ва­ти пре­су­де Европ­ског су­да, јер су оне "цен­трал­но сред­ство ту­ма­че­ња Кон­вен­ци­је ко­је се као та­кве од­но­се на све чла­ни­це Кон­вен­ци­је".[9] Muta­tis mu­tan­dis ва­жи и за ду­жност по­што­ва­ња деј­ста од­лу­ка Устав­ног су­да са ста­но­ви­шта ста­во­ва ис­ка­за­них у њи­хо­вом са­др­жа­ју.

То­ме у при­лог то што ка­са­тор­но овла­шће­ње има Устав­ни суд у од­но­су на суд­ске од­лу­ке не­за­ви­сно од вр­сте су­да што му у ре­а­ли­те­ту да­је атри­бут ви­шег су­да. Тај атри­бут сле­ди из на­зна­че­них за­кон­ских ре­ше­ња чи­ји је раз­лог спре­ча­ва­ње оту­ђе­ња суд­ске вла­сти ка­да се ње­го­вим од­лу­ка­ма оства­ру­је по­вре­да људ­ских и ма­њин­ских пра­ва. Та­ко се оства­ру­је ње­на сво­је­вр­сна кон­тро­ла.

У сва­ком слу­ча­ју, про­пи­су­ју­ћи ње­го­во овла­шће­ње, да у по­ступ­ку кон­тро­ле суд­ских од­лу­ка, са ста­но­ви­шта људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, до­не­се и ка­са­тор­ну од­лу­ку Устав­ни суд је до­био ин­стру­мент над­зо­ра и у од­но­су на ста­во­ве ис­ка­за­не у од­лу­ка­ма Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да, а то зна­чи и у њи­хо­вом са­др­жа­ју из­ло­же­ном ту­ма­че­њу пра­ва. Дру­го је пи­та­ње да ли Устав­ни суд у до­но­ше­њу ко­рек­тив­них од­лу­ка, у од­ре­ђе­ним слу­ча­је­ви­ма, из­ла­зи из­ван гра­ни­ца сво­је над­ле­жно­сти, ли­ми­ти­ра­не њи­хо­вим вред­но­ва­њем са ста­но­ви­шта људ­ских и ма­њин­ских пра­ва или се кре­ће pra­e­ter le­gem, на­ме­ћу­ћи исто­вре­ме­но и сво­ја прав­на схва­та­ња у ту­ма­че­њу од­го­ва­ра­ју­ћих прав­них нор­ми. Ме­ђу­тим, то је при­го­вор le­ge fe­ren­da, а не le­ge la­ta. Тај при­го­вор мо­же би­ти прав­но те­о­риј­ски и ис­пра­ван, али не ко­ри­сти, јер не­ма ка­па­ци­тет да из­ме­ни оба­ве­зу­ју­ће деј­ство од­лу­ка Устав­ног су­да и ње­го­вих, у њи­хо­вом са­др­жа­ју ис­ка­за­них прав­них ста­во­ва.

О том њи­хо­вом деј­ству го­во­ри и при­ну­да сло­ва за­ко­на и то не са­мо он­да ка­да је не­ком од на­зна­че­них од­лу­ка утвр­ђе­на по­вре­да људ­ских од­но­сно ма­њин­ских пра­ва. Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд оба­ве­зу­ју и ста­во­ви из­ра­же­ни у од­лу­ци Устав­ног су­да у од­но­су на исте си­ту­а­ци­је. На то под­се­ћа над­ле­жност Устав­ног су­да про­пи­са­на од­ред­бом чла­на 89 став 2. За­ко­на о Устав­ном су­ду. Та нор­ма гла­си: Ка­да Устав­ни суд утвр­ди да је оспо­ре­ним по­је­ди­нач­ним ак­том или рад­њом по­вре­ђе­но или ус­кра­ће­но људ­ско или ма­њин­ско пра­во и сло­бо­да за­јем­че­на Уста­вом, мо­же по­ни­шти­ти по­је­ди­нач­ни акт, за­бра­ни­ти да­ље вр­ше­ње рад­ње или од­ре­ди­ти пред­у­зи­ма­ње дру­ге ме­ре или рад­ње ко­јом се от­кла­ња­ју штет­не по­сле­ди­це утвр­ђе­не по­вре­де или ус­кра­ћи­ва­ња за­јем­че­них пра­ва и сло­бо­да и од­ре­ди­ти на­чин пра­вич­ног за­до­во­ље­ња под­но­си­о­ца. Ис­каз: мо­же по­ни­шти­ти по­је­ди­нач­ни акт из ове прав­не нор­ме, зна­чи сва­ки прав­ни акт ко­ји са­др­жи по­је­ди­нач­ну нор­му. То­ме у при­лог и то што је тај по­јам упо­тре­бљен у род­ном зна­че­њу, а то зна­чи да ње­гов са­др­жај об­у­хва­та и суд­ски акт. По­јам акт мо­же да зна­чи и те­ле­сни акт, оп­шти прав­ни акт, али и по­је­ди­нач­ни прав­ни акт.

То зна­чи да он сво­јим пој­мов­ним са­др­жа­јем об­у­хва­та и прав­ни акт, ко­ји са­др­жи или ства­ра по­је­ди­нач­ну прав­ну нор­му ко­јом је од­лу­че­но у од­ре­ђе­ној прав­ној ства­ри у ком зна­че­њу се по­јам прав­ни акт упо­тре­бља­ва и у те­о­ри­ји.[10]

Од­ред­ба ста­ва 2 чла­на 89. За­ко­на о Устав­ном су­ду ка­да ко­ри­сти по­јам по­ни­шти­ће акт, не пра­ви раз­ли­ку ка­да се ра­ди о по­је­ди­нач­ном прав­ном ак­ту за­ви­сно од вр­сте су­да ко­ји је ње­гов аутор. То зна­чи да то мо­же би­ти и од­лу­ка Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да. Ова од­лу­ка Устав­ног су­да је тип ин­тер­пре­та­тив­них од­лу­ка, јер не са­мо што по­ни­шта­ва суд­ску од­лу­ку, већ у обра­зло­же­њу да­је пра­во зна­че­ње оп­ште прав­не нор­ме, са ци­љем да оно бу­де при­хва­ће­но pro fu­tu­ro, као оп­ште оба­ве­зу­ју­ће.[11] То ва­жи и он­да ка­да је Устав­ни суд из­ло­жио сво­је прав­но схва­та­ње у обра­зло­же­њу сво­је од­лу­ке, што по пра­ви­лу и чи­ни за­у­зи­ма­ју­ћи свој став пре­ма схва­та­њу из суд­ске од­лу­ке. На то твр­до­гла­во под­се­ћа став 2. дис­по­зи­ти­ва Од­лу­ке Устав­ног су­да Уж. 224/2013 од 06.06.2013. го­ди­не ко­ји гла­си: "и на­ла­же се да у скла­ду са оце­на­ма Устав­ног су­да из­не­тим у овој од­лу­ци (Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд-при­ме­тио БЖ) по­но­во од­лу­чи о ре­ви­зи­ји ту­жи­ла­ца".[12] Mu­ta­tis mu­tan­dis исто ва­жи и ка­да је од­лу­ком Устав­ног су­да утвр­ђе­но да не­ма по­вре­де пра­ва на имо­ви­ну или дру­гог људ­ског од­но­сно ма­њин­ског пра­ва. Ва­жи, јер је и та­да ис­ка­за­на ин­тер­пре­та­ци­ја пра­ва, али вред­но­ва­на и са ста­но­ви­шта људ­ских од­но­сно ма­њин­ских пра­ва.

При то­ме је не­бит­но што је тај став, ка­ко је већ обра­зло­же­но, ис­ка­зан у обра­зло­же­њу ње­го­вих од­лу­ка. По­што Устав­ни суд има ка­са­тор­но овла­шће­ње и у од­но­су на од­лу­ке Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да, што је по­твр­ди­ла и прав­на прак­са, то је до­вољ­но за за­кљу­чак да у ујед­на­ча­ва­њу прав­не прак­се мо­ра се по­што­ва­ти ту­ма­че­ње прав­не нор­ме ко­је је у по­ступ­ку кон­тро­ле суд­ских од­лу­ка са ста­но­ви­шта од­го­во­ра на пи­та­ње: да ли је оства­ре­на по­вре­да људ­ских од­но­сно ма­њин­ских пра­ва, из­ре­као Устав­ни суд у обра­зло­же­њу ње­го­вих од­лу­ка, јер и он та­ко­ђе има оба­ве­зу­ју­ће деј­ство. Има, јер је то са ста­но­ви­шта Устав­ног су­да при­хва­ће­но као устав­но прав­но при­хва­тљи­во ту­ма­че­ње од­ре­ђе­не прав­не нор­ме, што исто­вре­ме­но зна­чи, да је то пра­во зна­че­ње и у скла­ду са по­твр­ђе­ним ме­ђу­на­род­ним кон­вен­ци­ја­ма (јер је то све ње­го­во овла­шће­ње, под усло­вом да је њи­хов са­др­жај прав­но ва­жан за ту на­ме­ну). Прет­по­ста­вља се да од­лу­ка Устав­ног су­да са­др­жи ин­тер­пре­та­ци­ју пра­ва ко­ја об­у­хва­та и ту­ма­че­ње прав­них нор­ми са ста­но­ви­шта људ­ских и ма­њин­ских пра­ва.

Ов­де, то­ме у при­лог на­ве­ди­мо и раз­лог што ће увек у тој си­ту­а­ци­ји по­сто­ја­ти не­у­јед­на­че­на прак­са Устав­ног су­да и Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да, што ће би­ти до­во­љан до­каз о "бо­ле­сти" прав­ног си­сте­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. По­уз­да­ње у пра­во, не до­пу­шта при­су­ство су­прот­них ре­ше­ња о истом спор­ном прав­ном пи­та­њу ко­је се од­но­си на исту си­ту­а­ци­ју. Ов­де то­ме у при­лог на­ве­ди­мо и овај раз­лог: ли­це у спо­ру као стран­ка не мо­же оста­ти у не­из­ве­сно­сти да је би­ла у пра­ву, јер је та­ко од­лу­чио је­дан од на­зна­че­них су­до­ва са ста­но­ви­шта пра­ва и овла­шће­ња за ту­ма­че­ње пра­ва, са ста­но­ви­шта људ­ских и ма­њин­ских пра­ва то је Устав­ни суд.[13]

Све то је по­твр­да да и Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд мо­ра по­што­ва­ти од­лу­ке Устав­ног су­да и у ње­го­вом са­др­жа­ју ис­ка­за­не прав­не ста­во­ве на те­му ту­ма­че­ња прав­них нор­ми и утвр­ђи­ва­њу њи­хо­вог пра­вог зна­че­ња. Реч је о прав­ној оба­ве­зно­сти од­лу­ка Устав­ног су­да и то не са­мо он­да ка­да су оне са­др­жа­не у ње­го­вом дис­по­зи­ти­ву, већ и он­да ка­да став о ту­ма­че­њу, за ову те­му, исту си­ту­а­ци­ју, је при­су­тан у ње­ном обра­зло­же­њу.[14]

Да оба­ве­зу­је и став су­да из­ло­жен у обра­зло­же­њу од­лу­ке овог су­да, али и о ка­са­тор­ном деј­ству ње­го­вих од­лу­ка го­во­ри и прав­на прак­са.[15]

Реч је о спо­ру о прав­ној оба­ве­зно­сти од­но­сно прав­ној сна­зи од­лу­ка, ко­ји је са ста­но­ви­шта при­ме­не по­зи­тив­ног пра­ва ре­шен у ко­рист Устав­ног су­да, јер му је по­ве­ре­на санк­ци­ја у ви­ду по­ни­шта­ја суд­ских од­лу­ка. Вред­но­ва­но при­ме­ном овог пра­ви­ла, од­лу­ка Устав­ног суд има ка­са­тор­но деј­ство у од­но­су на све суд­ске од­лу­ке што зна­чи и у од­но­су на од­лу­ке Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да. Су­прот­но, Вр­хов­ни ка­са­ци­о­ни суд по сло­ву за­ко­на, не­ма прав­ни ка­па­ци­тет да кон­тро­ли­ше од­лу­ке Устав­ног су­да - те од­лу­ке су из­ван ње­го­ве над­ле­жно­сти. По­што се прав­на не­моћ не мо­же за­ме­ни­ти ин­си­сти­ра­њем на "сво­јим раз­ло­зи­ма" у прав­ном си­сте­му Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, у ци­љу оства­ри­ва­ња за­шти­те пра­ва стран­ке на оства­ри­ва­ње пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње, у ра­зум­но при­хва­тљи­вом ро­ку, мо­ра се во­ди­ти ра­чу­на и о оба­ве­зно­сти од­лу­ка Устав­ног су­да у од­но­су на исте си­ту­а­ци­је и с тим у ве­зи, не­под­но­шљи­вом, са ста­но­ви­шта при­ме­не пра­ва, ин­си­сти­ра­њу на сво­јим ста­во­ви­ма.

 

(Koнaчно прав­но схва­та­ње усво­је­но на сед­ни­ци Гра­ђан­ског оде­ље­ња за рад­не спо­ро­ве Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду одр­жа­ној 21. ја­ну­а­ра 2015. го­ди­не)

 


[1] Ви­дет­и одре­дбу члана 43. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013);

[2] У том сми­слу и Ро­ско Па­унд Ју­ри­спру­ден­ци­ја, књи­га дру­га ЈП "Слу­жбе­ни лист Бе­о­град", 2000. го­ди­на стр.224;

[3] Вид­е­ти др Радомир ­Лу­кић: Увод у право, Научна књига, Београд, 1972. године, стр.251;

[4] Виде­ти од­ред­бу чла­на 6. Европ­ске кон­вен­ци­је за за­шти­ту људ­ских пра­ва и основ­них сло­бо­да из­ме­ње­ну Про­то­ко­лом 11 ("Слу­жбе­ни лист СЦГ" - Ме­ђу­на­род­ни уго­во­ри, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005, "Слу­жбе­ни гла­сник РС" - Ме­ђу­на­род­ни уго­во­ри, бр. 12/2010). У тек­сту: ЕКЉП;

[5] Ви­де­ти ове од­лу­ке као при­мер "пинг понг" од­лу­чи­ва­ња: Пре­су­ду Вр­хов­ног су­да Ср­би­је Рев. 2002/07 од 29.08.2007. го­ди­не, Од­лу­ку Устав­ног су­да Уж.482/2008 од 13.10.2011. го­ди­не, Пре­су­ду Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да Рев.17/11 од 03.10.2012. го­ди­не и Од­лу­ку Устав­ног су­да Уж.224/2013 од 06.06.2013. го­ди­не. По­сле ове од­лу­ке ко­јом је по­ни­ште­на на­зна­че­на пре­су­да Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да ко­јом је и утвр­ђе­но пра­во под­нси­о­цу устав­не жал­бе на на­кна­ду не­ма­те­ри­јал­не ште­те сва­ком, у из­но­су од по 1000 евра у ди­нар­ској про­ти­вред­но­сти по сред­њем кур­су НБС, по­сту­пље­но је у с­кла­ду са оце­на­ма Устав­ног су­да;

[6] Одлу­ка Устав­ног су­да, Уж број 703/2009 од 17. мар­та 2011. го­ди­не, об­ја­вље­на у "Сл. гла­сни­ку РС", бр. 36/2011 од 27. ма­ја 2011. го­ди­не. Исти став се за­сту­па и у Од­лу­ци Устав­ног су­да, Уж број 2416/2009 од 12.5.2011. го­ди­не, ко­ја је об­ја­вље­на у "Сл. гла­сни­ку РС", бр. 51/2011 од 13. ју­ла 2011. го­ди­не. У ње­ном са­др­жа­ју се на­во­ди и ово: "С об­зи­ром на ова­ко утвр­ђе­не чи­ње­ни­це и окол­но­сти, Устав­ни суд је оце­нио да су до­но­се­ћи раз­ли­чи­те од­лу­ке, Окру­жни суд у Бе­о­гра­ду, са јед­не стра­не и у овом слу­ча­ју, Вр­хов­ни суд Ср­би­је, са дру­ге стра­не, као су­до­ви по­след­ње ин­стан­це, по­во­дом исте чи­ње­нич­не и прав­не си­ту­а­ци­је, ство­ри­ли прав­ну не­си­гур­ност код под­но­си­о­ца устав­не жал­бе, те да ова окол­ност са­ма по се­би пред­ста­вља до­во­љан раз­лог да се утвр­ди по­сто­ја­ње по­вре­де пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње из чла­на 32. став 1. Уста­ва. Сто­га је Устав­ни суд, са­гла­сно од­ред­би чла­на 89. став 1. За­ко­на о Устав­ном су­ду ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", број 109/07), у овом де­лу, у тач­ки 1. из­ре­ке, устав­ну жал­бу усво­јио, док је у пре­о­ста­лом де­лу устав­на жал­ба од­ба­че­на. (У ве­зи са раз­ло­зи­ма за ова­кво од­лу­чи­ва­ње ви­де­ти, ме­ђу мно­гим дру­гим, и од­лу­ке Устав­ног су­да: Уж - 60/2009 од 10. мар­та 2011. го­ди­не и Уж - 61/2009 од 3. мар­та 2011. го­ди­не);

[7] Пре­су­да Евро­ског су­да у Стра­збу­ру пред­мет Ра­кић и дру­ги про­тив Ср­би­је (пред­став­ке бр.47460/07, 49257/07, 49265/07, 1028/08, 11746/08, 14387/08, 15094/08, 16159/08, 18997/08, 22997/08, 23007/08, 23110/08, 23102/08, 26892/08, 26908/08, 29305/08, 29306/08, 29323/08 29389/08, 30792/08, 30795/08, 31202/08, 31968/08, 32120/08, 32537/08, 32661/08, 32666/08 и 36079/08) од 05.10.2010.го­ди­не. На исти на­чин се о овом пој­му го­во­ри и у Пре­су­ди Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва: "Суд при­ме­ћу­је да иако се мо­гу при­хва­ти­ти од­ре­ђе­на од­сту­па­ња у ту­ма­че­њу као при­род­но свој­стве­на сва­ком пра­во­суд­ном си­сте­му ко­ји је, као и си­стем у Ср­би­ји, за­сно­ван на мре­жи пр­во­сте­пе­них и дру­го­сте­пе­них су­до­ва ко­ји има­ју над­ле­жност на од­ре­ђе­ној те­ри­то­ри­ји, у пред­мет­ним слу­ча­је­ви­ма у ко­ји­ма про­тив­реч­на ту­ма­че­ња про­ис­ти­чу из исте суд­ске над­ле­жно­сти, тј. суд­ске прак­се Окру­жног су­да у Бе­о­гра­ду ко­ји је суд по­след­ње ин­стан­це у овом пи­та­њу (ви­де­ти, mu­ta­tis mu­tan­dis, Tu­dor pro­tiv Ru­mu­ni­je, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. го­ди­не) и укљу­чу­је не­до­след­но пре­су­ђи­ва­ње о зах­те­ви­ма мно­гих ли­ца у иден­тич­ним си­ту­а­ци­ја­ма, чак и по­сле усва­ја­ња "ми­шље­ња" Окру­жног су­да од 27. сеп­тем­бра 2006. го­ди­не (ви­де­ти став 16. у гор­њем тек­сту). По­што ове про­тив­реч­но­сти ни­су ин­сти­ту­ци­о­нал­но ре­ше­не, све је то ство­ри­ло ста­ње стал­не не­си­гур­но­сти, што је за­уз­врат мо­ра­ло сма­њи­ти по­ве­ре­ње јав­но­сти у пра­во­су­ђе, при че­му је то по­ве­ре­ње, ја­сно, јед­но од основ­них ком­по­нен­ти др­жа­ве за­сно­ва­не на вла­да­ви­ни пра­ва. Суд, пре­ма то­ме, на­ла­зи, а да не сма­тра да је при­клад­но да про­гла­ша­ва ко­ји су ствар­ни ис­ход тре­ба­ло да има­ју пар­ни­це под­но­си­ла­ца пред­став­ки (ви­де­ти, mu­ta­tis mu­tan­dis, Gar­cia Ru­iz pro­tiv Španije [VV], број 30544/96, став 28, EC­HR 1999-И) да их је пред­мет­на суд­ска не­си­гур­ност са­ма по се­би ли­ши­ла пра­вич­ног су­ђе­ња пред Окру­жним су­дом у Бе­о­гра­ду. Због то­га је до­шло до по­вре­де чла­на 6. став 1 по овом осно­ву (ви­де­ти, mu­ta­tis mu­tan­dis, Tu­dor pro­tiv Ru­mu­ni­je, ци­ти­ран у гор­њем тек­сту, став 32, 24. март 2009. го­ди­не). Пре­су­да Европ­ског су­да за људ­ска пра­ва у пред­ме­ту Вин­чић и дру­ги под­но­си­о­ци пред­став­ке про­тив Ср­би­је, пред­став­ка br. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 i 45249/07 од 1.12.2009. го­ди­не, об­ја­вље­на у "Сл. гла­сни­ку РС", бр. 109/2009 од 25.12.2009. го­ди­не;

[8] Ви­де­ти од­ред­бу чла­на 24.. став 1. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013);

[9] Д­р Љубица Ђ­орђевић,­ Утица­ј пресу­да Европс­ко­г суда за љ­удска ­пр­ава н­а ­пр­аксу Устав­ног с­у­да­. Чланак ­је обја­вље­н у "Правном животу" часопису за п­равну ­те­орију и п­ра­ксу - ­Тематски ­број 14 ­ТОМ В­И ­стр.39;

[10] Тако професор др Р­адомир ­Лу­ки­ћ у­ Уводу ­у право наводи и ов­о: "Као ш­то см­о ­већ рекли, ­појед­ин­ач­ни ­правни­ акт ­је онај­ п­равни акт­ к­оји­ садржи или ствара појединачну норму било у целини или делимично", стр. 258;

[11] Ви­де­ти пот­пу­ни­је у члан­ку Та­на­си­ја Ма­рин­ко­ви­ћа: Ин­тер­пре­та­тив­не од­лу­ке устав­них су­до­ва. Чла­нак је об­ја­вљен у Збор­ни­ку ра­до­ва Устав­ни суд Ср­би­је у су­срет но­вом Уста­ву, Са­ве­то­ва­ње Бе­о­град, 2004., стр.243;

[12] Ова Од­лу­ка је об­ја­вље­на у "Слу­жбе­ном гла­сни­ку РС" број 55 од 25.06.2013. го­ди­не;

[13] У овом На­цр­ту прав­ног схва­та­ња ни­је рас­пра­вља­но на те­му ко­је је прав­но схва­та­ње са ста­но­ви­шта пра­ва и људ­ских пра­ва прав­но при­хва­тљи­во, јер то ни­је бит­но за те­му ујед­на­ча­ва­ња суд­ске прак­се са ста­но­ви­шта пра­ва на пра­вич­но су­ђе­ње;

[14] Ви­де­ти од­ред­бу чла­на 7. За­ко­на о Устав­ном су­ду ("Слу­жбе­ни гла­сник РС", бр. 109/2007, 99/2011, 18/2013), Од­лу­ка Устав­ног су­да;

[15] У дис­по­зи­ти­ву од­лу­ке Устав­ног су­да Уж.224/2013 од 06.06.2013. го­ди­не са­др­жан је и овај ис­каз: "По­ни­шта­ва се пре­су­да Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да Рев.17/11 од 03.10.2012. го­ди­не и на­ла­же се да се у скла­ду са оце­на­ма Устав­ног су­да из­не­тим у овој од­лу­ци по­но­во од­лу­чи о ре­ви­зи­ји ту­жи­о­ца из­ја­вље­ној про­тив пре­су­де Окру­жног су­да у Бе­о­гра­ду Гж. 2854/07 од 14. мар­та 2007. го­ди­не", ("Сл.гла­сник РС" број 55/2013 од 25.06.2013. го­ди­не);

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)