Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.05.2011.

Гж 14777/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14777/10
Дана 13.05.2011 . године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Драгане Миросављевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АА1, адвокат, против туженог Предузећа "ББ", ради накнаде штете и заштите ауторског права, вредност предмета спора 841.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду П.бр.95/08 од 14.07.2009.године, који предмет је у Вишем суду у Београду заведен под П.бр.350/10, у нејавној седници већа одржаној дана 13.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Окружног суда у Београду П.бр.95/08 од 14.07.2009.године, који предмет је у Вишем суду у Београду заведен под П.бр.350/10, у делу става првог изреке у односу на одлуку о накнади неимовинске штете због повреде моралних ауторских права тужиоца и у том делу жалба тужиоца се ОДБИЈА, као неоснована.

Иста пресуда се ПРЕИНАЧУЈЕ у делу става првог изреке, у односу на исплату накнаде, као и у ставу другом изреке, тако што се:

а) ОБАВЕЗУЈЕ тужени, Предузеће "ББ" са седиштем у Београду, да тужиоцу АА исплати, на име накнаде за израду идејних решења и надзора израде модела модне колекције за сезону пролеће – лето 2000. од 11 одевних предмета износ од 584.000,00 динара, као и на име накнаде за израду концепта програма рада, концепта стварања идејног идентитета и концепта заштите идејног идентитета Етно – куће "ВВ" износ од 42.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 11.03.2005.године до коначне исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде;

б) За веће тражење камате, и то на износ од 584.000,00 динара за период од 21.06.2004.године до 10.03.2005.године, а на износ од 42.000,00 динара за период од 18.06.2004.године до 10.03.2005.године, тужбени захтев ОДБИЈА, као неоснован;

в) ОБАВЕЗУЈЕ тужени, Предузеће “ЈУГОИМПОРТ – СДПР” са седиштем у Београду, да тужиоцу АА из Београда исплати, на име трошкова парничног поступка, износ од 396.120,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, док се за веће тражење захтев за трошкове поступка ОДБИЈА, као неоснован.

У преосталом делу става првог изреке, у односу на тужбени захтев да се пресуда објави о трошку туженог у два дневна листа по избору тужиоца, иста пресуда се УКИДА.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Окружног суда у Београду П.бр. 95/08 од 14.07.2009.године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражено да се обавеже тужени Предузеће "ББ", да тужиоцу исплати: на име ауторске накнаде за израду идејних решења и надзора израде модела модне колекције за сезону пролеће – лето 2000 од 11 одевних предмета износ од 584.000,00 динара, са законском затезном каматом од 21.06.2004.године па до исплате; на име ауторске накнаде за израду концепта програма рада, концепта стварања идејног идентитета и концепта заштите идејног идентитета Етно куће "ВВ" износ од 42.000,00 динара са законском затезном каматом од 18.06.2004.године па до исплате; на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних ауторских права тужиоца на назначење имена аутора колекције и права на супротстављање недостојном искоришћавању дела износ од 215.000,00 динара са законском затезном каматом од 21.06.2004.године, па до исплате; да се пресуда објави о трошку туженог у два дневна листа по избору тужиоца, као неоснован. Ставом другим изреке обавезује се тужилац да туженом, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 94.250,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да је изјављена жалба делимично основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби посебно указује.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је академски сликар, кога је фебруара месеца 2000.године ангажовао тадашњи директор туженог ГГ, за арт директора програма Етно куће "ВВ". Тада је договорено да тужилац изради модну колекцију за пролеће – лето 2000.године и да сачини концепт програма рада наведене етно куће, зашта му је тадашњи директор туженог, на име материјалних трошкова за договорени посао, исплатио 500,00 ДЕМ. Тужилац је у договореном року израдио једанаест одевних предмета за ту колекцију, и то четири женска блејзера, пет кошуља и два прслука, који су после продавани у продавници Етно куће "ВВ" која се налази у Београду, а сачинио је и концепт програма рада наведене етно куће за 2000.годину, као и концепт остварења њеног визуелног идентитета и његове заштите. Према налазу и мишљењу вештака из области примењене уметности од 21.06.2004.године и према допуни овог налаза од 11.03.2005.године, тужиочева модна колекција од једанаест одевних предмета представља ауторско дело тужиоца и вреди 584.000,00 динара, а израђени концепти вреде 42.000,00 динара. Директор туженог је, у име и за рачун Етно куће "ВВ" постигао са тужиоцем усмени споразум да у облику пробног рада изради наведене креације модне колекције за сезону пролеће – лето 2000.године и концепт рада и стварања идејног идентитета етно куће "ВВ", а договор је био да уколико задовољи критеријуме да буде примљен у стални радни однос у Предузеће "ВВ1". У циљу сачињавања плана производње и финансијског плана Предузећа "ВВ1" тужени је формирао комисију, чији су чланови били и радници туженог и радници Предузећа "ВВ1", а председник ове комисије је био тужилац, што произлази из решења туженог број 3/1/СР/ВК 4981 од 19.04.2000.године. Иначе, тужени и Предузеће "ВВ1" су два одвојена и самостална правна субјекта која су обављала засебне делатности, један у војном, а други у цивилном сектору, с тим што је Предузеће "ВВ1" основано од стране "ДД" и грчког Предузећа "ЂЂ", а оснивач "ДД" је управо тужени. Директор Предузећа "ВВ1" у време сачињавања споразума између тужиоца и тадашњег директора туженог, сведок СС, је знао за усмени споразум који је ГГ, у име и за рачун Предузећа "ВВ1" постигао са тужиоцем. До реализације усменог споразума је дошло само делимично, пошто је тужилац израдио уговорену модну колекцију и концепт рада Етно куће "ВВ", али није засновао радни однос у Предузећу "ВВ1", јер тадашњи директор туженог, сведок ГГ није био задовољан квалитетом израђених модела, па је између тужиоца и њега дошло до свађе, због чега тужиоцу није исплаћена никаква накнада за извршени рад, нити је закључен писани ауторски уговор.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно оценио приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог. Ово зато што је из исказа саслушаних сведока и тужиоца очигледно да је ГГ, као тадашњи директор туженог, у име и за рачун Етно куће "ВВ" ангажовао тужиоца ради израде модне колекције за пролеће – лето 2000.године и сачињавања концепта програма рада ове етно куће, за шта му је на име материјалних трошкова и исплатио 500 ДЕМ. Чињеница да су тужени и Предузеће "ВВ1" два самостална, одвојена правна субјекта, нема утицаја на пасивну легитимацију туженог, јер је његов тадашњи директор, наступајући према тужиоцу са позиција директора туженог, а не са позиција физичког лица, са тужиоцем постигао поменути усмени споразум. Такође, из изведених доказа у првостепеном поступку произлази да су се делатности туженог и Предузећа "ВВ1" прожимале, те да је у обављању делатности Предузећа "ВВ1" учествовао и тужени, што произлази из чињенице да је формирана заједничка комисија ова два предузећа, ради сачињавања плана производње и финансијског плана Предузећа "ВВ1". Због тога је неоснован приговор недостатка пасивне легитимације туженог у овој правној ствари.

Чланом 1. Закона о ауторском и сродним правима који је важио у време настанка спорног односа између парничних странака (“Службени лист СРЈ” бр. 24/98 од 15.05.1998.године) прописано је да се ауторски уговори закључују у писаној форми, ако овим законом није друкчије одређено, а да се на ауторски уговор примењују одредбе закона којима се уређују облигациони односи, ако одредбама овог закона није друкчије одређено.

У конкретном случају између парничних странака је закључен усмени ауторски уговор, који производи правно дејство, и то као уговор о делу, јер је тужилац доказао садржај уговора и права и обавезе уговорних страна које из њега произлазе, па се имају применити одредбе Закона о облигационим односима који се односе на уговор о делу из члана 600. Закона о облигационим односима. У смислу члана 607. истог Закона посленик је дужан извршити дело како је уговорено и по правилима посла, за одређено време, а ако оно није одређено, онда за време које је разумно потребно за такве послове, а наручилац је дужан примити рад извршен према одредбама уговора и правилима посла, с тим што се накнада одређује уговором, ако није одређена обавезном тарифом или којим другим обавезним актом. Ако накнада није одређена, утврдиће је суд према вредности рада, према нормално потребном времену за такав посао, као и према уобичајеној накнади за ту врсту посла, како је прописано члановима 622. и 623. Закона о облигационим односима. Имајући у виду наведене законске одредбе, као и чињеницу да је тужени пасивно легитимисан у овој правној ствари, тужилац основано од туженог тражи исплату накнаде за интелектуални рад који је извршио, и то у висини која је утврђена налазом и мишљењем вештака. Међутим, тужилац нема право да од туженог потражује накнаду неимовинске штете због повреде моралних ауторских права тужиоца на назначење имена аутора колекције и права на супротстављање недостојном искоришћавању дела, с обзиром да са туженим није закључио писани ауторски уговор из кога би проистекло и право на накнаду нематеријалне штете, коју тужилац потражује у овој правној ствари. С обзиром да је накнада за дело које је тужилац извршио утврђена налазом и мишљењем вештака од 21.06.2004.године, а допуном налаза и мишљења вештака од 11.03.2005.године је наведено да утврђени износ треба увећати за 27,27%, како је тужбени захтев и уређен, према оцени Апелационог суда тужиоцу припада право на законску затезну камату на утврђене износе накнаде почев од 11.03.2005.године до коначне исплате, а у смислу чланова 277. и 324. Закона о облигационим односима. Због свега наведеног жалба тужиоца је морала бити делимично усвојена, а побијана пресуда преиначена у делу става првог изреке који се односи на исплату накнаде за израду модне колекције и израду концепта рада, стварања идејног идентитета и заштите идејног идентитета Етно куће "ВВ", док је жалба тужиоца морала бити делимично одбијена и побијана пресуда потврђена у делу става првог изреке који се односи на накнаду нематеријалне штете због повреде моралних ауторских права тужиоца.

У свом поднеску од 06.09.2007.године тужилац је повукао тужбу у делу којим је тражио објављивање пресуде о трошку туженог у два дневна листа по избору тужиоца. Међутим, првостепени суд је одлучио и о том делу тужбеног захтева, чиме је прекорачио тужбени захтев јер је досудио више од онога што је тражено у смислу члана 379. став 1. Закона о парничном поступку, на шта се у жалби основано указује Зато је и у том делу жалба тужиоца морала бити усвојена, а побијана пресуда укинута у наведеном делу става првог изреке.

Тужилац је у спору успео, трошкове поступка је преко свог пуномоћника тражио и определио, па је тужени дужан да тужиоцу исплати трошкове поступка, у смислу члана 149. Закона о парничном поступку, и то само оне трошкове који су били потребни за вођење ове парнице, у смислу члана 150. истог Закона. Према оцени Апелационог суда, трошкови који су били потребни тужиоцу за вођење ове парнице су за састав тужбе у износу од 7.500,00 динара, за састав 10 образложених поднесака по 7.500,00 динара, за састав 5 необразложених поднесака по 3.750,00 динара, за приступ на 12 одржаних рочишта по 8.500,00 динара, за приступ на 11 неодржаних рочишта по 4.250,00 динара, као и накнада за вештачење у износу од 60.000,00 динара, и такса за пресуду 35.560,00 динара, што укупно износи 345.560,00 динара. Тужилац није доказао да је платио таксу за тужбу, а право на наплату таксе је застарело, па тужиоцу нису признати трошкови таксе за тужбу. Остали трошкови нису били потребни тужиоцу за вођење ове парнице, због чега је његов захтев за веће тражење трошкова поступка од досуђених, одбијен као неоснован. Апелациони суд је имао у виду да тужилац није успео у парници у односу на накнаду нематеријалне штете за повреду моралних ауторских права, али сматра да због тог дела тужбеног захтева нису настали посебни трошкови, имајући у виду вредност тужбеног захтева у коме је тужилац успео, као и Адвокатску и Таксену тарифу која је важила у време пресуђења. Тужилац је већим делом успео у жалбеном поступку, трошкове овог поступка је тражио и определио, па је тужени дужан да тужиоцу исплати и трошкове на име састава жалбе у износу од 15.000,00 динара и на име таксе за жалбу у износу од 35.560,00 динара, укупно 50.560,00 динара.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375, члана 380. став 1. тачка 4, члана 379. став 1. и члана 161. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија,
Маргита Стефановић, с.р.

Тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)