Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2012.

Гж 499/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 499/11
Дана 04.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против туженог АД "ББ", кога заступају пуномоћник БА, адвокат, и у другостепеном поступку пуномоћник БА1, адвокат, ради исплате ауторског хонорара, одлучујући о жалбама туженог изјављеним против међупресуде Вишег суда у Београду П4.бр.263/10 од 26.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 04.10.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као НЕОСНОВАНЕ, жалбе туженог и ПОТВРЂУЈЕ међупресуда Вишег суда у Београду П4.бр.263/10 од 26.11.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Међупресудом Вишег суда у Београду П4.бр.263/10 од 26.11.2010. године, ставом првим изреке, утврђено је да је потраживање тужиоца на име накнаде за искоришћавање ауторског дела тужиоца „Хиландарска трпеза љубави“ према туженом, основано. Ставом другим изреке, констатован је застој са поступком у погледу расправљања о износу тужбеног захтева, као и трошковима поступка, до правноснажности међупресуде.

Против наведене пресуде, тужени је изјавио жалбе, побијајући међупресуду због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужилац је одговорио на наводе жалби туженог.

Испитујући међупресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да жалбе туженог нису основане.

У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, а на које другостепени суд, у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона, пази по службеној дужности, нити релативне које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац снимао у Манастиру Хиландар са посебном дозволом коју је добио од свештенства Српске православне цркве, да је тужилац са тадашњим уредником верског програма на ТВ „_“ СС постигао усмени договор да од тако наснимљеног материјала направи 50 емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, које би биле емитовале на телевизији туженог, а да се тужиоцу за то исплати новчана накнада, као и да тужени направи 1000 ДВД комплета, које би тужилац доставио Манастиру Хиландар, да је тадашњи председник управног одбора туженог СС1 лично одобрио трошкове које је тужилац имао у погледу исхране и ноћења у хотелу за време док је трајало монтирање емисија, да је тужилац аутор како снимљеног материјала, тако и аутор текста који је сам читао, односно да је тужилац свеукупно аутор емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, које су се емитовале на телевизији туженог у 2008. години, да након њиховог емитовања тужиоцу није била исплаћена никаква накнада за његов рад, да су били направљени ДВД комплети за Манастир Хиландар, али који нису били одговарајућег квалитета и не у довољном броју примерака, те да је тужилац након почетка репризирања емисије у 2009. години, послао уреднику верског програма туженог опомену пред утужење, са захтевом да му се исплати уговорена накнада и да се произведе довољан број ДВД комплета, одговарајућег квалитета за Манастир Хиландар. Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је, оценивши да је тужилац закључио усмени ауторски уговор са тадашњим уредником верског програма туженог СС, према којем је тужилац био у обавези да направи 50 емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, док је тужени био у обавези да тужиоцу исплати новчану накнаду, као и да направи 1000 ДВД комплета, које би тужилац потом доставио Манастиру Хиландар, те како су о постигнутом договору били упознати и одговорна лица у ТВ „_“, односно тадашњи председник управног одбора туженог СС1, као и законски заступник туженог СС2, првостепени суд је, у смислу одредбе члана 65. Закона о ауторским и сродним правима, а у вези одредбе члана 73. Закона о облигационим односима, закључио да је ауторски уговор који је закључен између парничних странака пуноважан, те да по том основу тужиоцу припада одређена накнада, па је одлучио као у изреци ожалбене међупресуде, а у смислу одредбе члана 335. Закона о парничном поступку.

Апелациони суд оцењује да је првостепени суд чињенично стање релевантно за правилно пресуђење о основаности тужбеног захтева тужиоца, тачно и потпуно утврдио, у свему правилно примењујући одредбу члана 8. Закона о парничном поступку, као и правила о терету доказивања из одредби чланова 220-223. истог Закона, сагласно коме је првостепени суд правилно закључио да је између парничних странака закључен пуноважан ауторски уговор према којем је тужилац био у обавези да направи 50 емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, док се тужени обавезао да ће тужиоцу исплатити новчану накнаду и направити 1000 ДВД комплета, а у правилној примени наведеног материјалног права, па је имајући у виду да је тужилац своју обавезу испунио, односно да су несумњиво емисије биле емитоване на телевизији ТВ „_“ у 2008. години, а да тужени није тужиоцу исплатио никакву новчану накнаду, правилно међупресудом утврдио да је потраживање тужиоца на име накнаде за искоришћавање ауторског дела основано, у ком контексту је донео у свему правилну и закониту одлуку, за коју је дао довољне и јасне разлоге, које прихвата и овај суд.

Неосновани су наводи у жалби туженог да је првостепена пресуда заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из одредбе члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, с обзиром да првостепена пресуда не садржи недостатке наведене у тој одредби, због чега њена правилност не би могла бити испитана, пошто је изрека јасна и разумљива, чињенично стање правилно и потпуно утврђено, а о свим битним чињеницама првостепени суд је дао јасне и аргументоване разлоге, који су у потпуности сагласни како изреци пресуде, тако и резултату доказног поступка, како је то већ изложено.

У изложеном контексту, нису основани ни наводи у жалби туженог да првостепени суд није на потпуно јасан и недвосмислен начин идентификовао правни основ тужбеног захтева. Ово стога, што је првостепени суд правилно закључио да је између парничних странака закључен ауторски уговор, према којем се тужилац обавезао да ће као аутор од снимљеног материјала у Манастиру Хиландар направити 50 емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, док се тужени обавезао да ће за то тужиоцу исплатити новчану накнаду и направити 1000 ДВД комплета, које би тужилац потом доставио Манастиру Хиландар. Наиме, одредбом члана 73. Закона о облигационим односима, је прописано да уговор за чије се закључење захтева писмена форма, сматра се пуноважним иако није закључен у тој форми, ако су уговорне стране извршиле у целини или у претежном делу обавезе које из њега настају, осим ако из циља због кога је форма прописана очигледно не произилази што друго, па имајући у виду да спорни уговор није закључен у писменој форми, те да је у претежном делу и извршен, јер је тужилац у потпуности испунио своју обавезу, а тужени у претежном делу, с обзиром да су од снимљеног материјала направљене 50 емисија под називом „Хиландарска трпеза љубави“, које су емитоване у 2008. години на телевизији ТВ „_“, на који начин се може сматрати конвалидираним, то стоји обавеза туженог да исплати тужиоцу, као аутору емисије, новчану накнаду. Такође, по оцени овог суда у конкретном случају би се могло говорити и о уговору о делу сагласно одредби члана 600. Закона о облигационим односима по ком основу би такође стајала обавеза туженог да тужиоцу исплати одговарајућу накнаду за његов рад.

Цењени су наводи жалбе туженог којима се истиче да међу парничним странкама није био уговорен хонорар, већ је постојао само договор око заједничког пословања, али ови наводи нису основани. Ово не само из разлога, што та чињеница управо произилази из свих изведених доказа, већ што је и тужени само паушално оспорио тужбени захтев без конкретног назначења важних чињеница и без икаквих доказних предлога за утврђење тих чињеница, због чега и није могло изазвати сумњу у чињеничне наводе у тужби, као и приложене доказе из којих несумњиво произилази да је између парничних странака закључен ауторски уговор, којим се између осталог тужени обавезао да ће тужиоцу исплатити уговорену новчану накнаду. Наводи у жалби туженог да је тужени у коначни производ-емисије које су биле емитоване, уложио значајан рад и да су у складу са тим имали одређене материјалне трошкове су без утицаја у овом стадијуму и фази парнице, када је донета међупресуда којом је одлучено само о основу тужбеног захтева, пошто ће у наставку поступка бити расправљено о висини тужбеног захтева, када ће првостепени суд имати у виду, односно ценити управо те чињеничне наводе туженог.

Како се ни осталим наводима у жалби туженог не доводи у сумњу правилност првостепене одлуке, то се исти посебно не образлажу.

Из наведених разлога, правилно је првостепени суд застао са поступком у погледу расправљања о износу тужбеног захтева, као и трошковима поступка до правноснажности међупресуде и одлучио у ставу другом изреке побијане међупресуде, а у смислу одредбе члана 335. Закона о парничном поступку, због чега је Апелациони суд у Београду, применом одредбе члана 373. став 1. тачка 2. и члана 375. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци ове пресуде.

Све примењене одредбе Закона о парничном поступку у овој одлуци су одредбе Закона о парничном поступку, објављеном у Сл. гласнику Републике Србије број 125/04 и 111/09, који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. Закона о парничном поступку, објављеном у Сл. гласнику Републике Србије бр.72/11.

Председник већа – Судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)