Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2018.

Гж4 161/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж4 161/17
09.02.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛAЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Весне Филиповић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог "АА", чији је законски заступник АА1, а пуномоћник адвокат АБ1, умешача на страни туженог АА1, Београд, кога заступа адвокат АБ2, ради повреде ауторског права и накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама туженог и умешача на страни туженог, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П4.бр. 210/2016 од 20.06.2017. године, у седници већа одржаној 09.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБАЦУЈУ СЕ жалбе туженог “АА” д.о.о. из Београда и умешача на страни туженог АА1, изјављене против одлуке садржане у ставу првом изреке пресуде Вишег суда у Београду П4.бр. 210/2016 од 20.06.2017. године

ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе туженог “АА” д.о.о. из Београда и умешача на страни туженог АА1 из Београда, као неосноване, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 210/16 од 20.06.2017. године у ставовима другом, трећем, четвртом и шестом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 210/16 од 20.06.2017. године у ставу петом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени “АА” д.о.о. да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде моралних ауторскоправних овлашћења исплати тужиљи АА из Београда, износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом од 18.06.2015. године па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења, док се тужбени захтев тужиље АА из Београда за накнаду нематеријалне штете због повреде моралних ауторскоправних овлашћења ОДБИЈА преко износа од 250.000,00 динара до траженог износа од 5.000.000,00 динара, дакле за износ од 4.750.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18.06.2015. године до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу седмом изреке пресуде Вишег суда у Београду П4.бр. 210/16 од 20.06.2017. године, тако што се обавезује тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 373.300,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П4.бр. 210/2016 од 20.06.2017. године, ставом првим дозвољено је учешће АА1, као умешача на страни туженог. Ставом другим одбијен је предлог туженог за прекид поступка до окончања поступка П4.бр. 145/2010. Ставом трећим утврђено је да је тужени “АА” д.о.о. Београд из Београда почев од 2011. године па до доношења пресуде неовлашћеним изменама уџбеника математика 1А и 1Б за први разред основне школе, уџбеника математика 2А и 2Б за други разред основне школе, аутора АА, те уџбеника математика 3А и 3Б за трећи разред основне школе, коаутора АА и АА1, у уџбеничке комплете уџбеник математика 1А и радна свеска математика 1Б за први разред основне школе, уџбеник математика 2А и радна свеска математика 2Б за други разред основне школе, аутора АА, те уџбеник математика 3А и радна свеска математика 3Б за трећи разред основне школе, коаутора АА и АА1, те неовлашћеним штампањем, објављивањем и стављањем у промет истих, повредио морална ауторска права тужиље АА из Београда, и то право објављивања и право на заштиту интегритета дела, па је забрањено туженом да убудуће на исти или сличан начин повређује ауторска права тужиље под претњом принудног извршења. Ставом четвртим обавезан је тужени “АА” д.о.о. из Београда да у року од 15 дана од дана пријема пресуде повуче из промета и уништи све примерке уџбеничких комплета уџбеника математика 1А и радна свеска математика 1Б за први разред основне школе, уџбеник математика 2А и радна свеска математика 2Б за други разред основне школе, аутора АА, и уџбеник математика 3А и радна свеска математика 3Б за трећи разред основне школе, коаутора АА и АА1, под претњом принудног извршења. Ставом петим обавезан је тужени “АА” д.о.о. из Београда да тужиљи АА из Београда на име накнаде нематеријалне штете због повреде моралних ауторских права и то право на заштиту интегритета дела и права објављивања исплати износ од 5.000.000,00 динара, са законском затезном каматом од 08.06.2015. године па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења. Ставом шестим обавезан је тужени “АА” д.о.о. из Београда да пресуду о свом трошку видно објави у дневном листу “Политика”, у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења. Ставом седмим обавезан је тужени “АА” д.о.о. из Београда да тужиљи АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 1.034.550,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили тужени и умешач на страни туженог, из свих разлога предвиђених чланом 373 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11 ... 55/14), Апелaциони суд је нашао да су жалбе туженог и умешача на страни туженог делимично основане.

Током првостeпеног поступка нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелaциони суд пази по службеној дужности. Неосновано се жалбама указује на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, с обзиром да је првостeпена пресуда јасна, разумљива, као и да садржи све разлоге о одлучним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је аутор уџбеника Математика за први и други разред основне школе и коаутор уџбеника Математика за трећи разред основне школе. Као таква она је означена на корицима уџбеника, у каталогу одобрених уџбеника Министарства просвете, науке и технолошког развоја и решењима о одобрењу за употребу Министарства просвете у наруџбеницама туженог, као и у каталозима туженог. Тужиља је са туженим 2003. године закључила уговор о издавању дела, и то за рад на припреми и издавању комплета паралелних уџбеника-Математика 1a и 1b, за први разред, као и Математика 2a и 2б, за други разред основне школе, заједно са приручницима за учитеље уз уџбенике. Уговором о издавању дела из 2006. године, који је закључила са туженим као издавачем и АА1 као коаутором, тужиља се обавезала да заједно са АА1, ради истог циља- реализација огледа Министарства просвете и спорта Републике Србије, за рад на припреми и издавању комплета паралелних уџбеника и то Математике, уџбеника са радним листићима, за трећи раздред основне школе, као и приручника за учитеље, уз уџбеник Математике за трећи разред основне школе. Тужиља је на изради уџбеника искључиво радила сама и осмислила концепт, садржину, а све са задатком и циљем који је требало да имају. По идеји и концепту преточеном у рукопис, а под надзором тужиље, тужени је издао наведене уџбенике математике. Тужиља је аутор и коаутор наведених уџбеника издатих 2004. године са изменама које је тужиља радила 2005.године, односно 2006. године. Међутим, тужиља се није слагала са предложеним тимом, јер је имала различиту концепцију од других аутора, услед чега није могла да ради са њима, због чега је "АА" и препустила тужиљи да сама сачини уџбеник Математике за ниже разреде основне школе, односно за први, други и трећи разред. Тужиља је имала сопствену идеју како би уџбеници требало да изгледају, односно шта треба да садрже, на који начин ће се постизати учење, на који начин ће ученици савладавати градиво и каква ће бити садржина математике за први, други и трећи разред основне школе, а који појмови и наставне јединце су задати од стране Министарства просвете. Ови уџбеници имају своју концепцију и своју садржинску структуру и имају свој карактер. Концепција уџбеника тужиље који су издати од стране ИП "АА" 2004. године а потом одобрени од стране Министарства решењима сваке године до 2008. године, након чега је решењем из 2008. године добијена употреба за наредне године, била је таква да уџбеник Математике инкорпорира у себи садржај из радних листова и провера знања и да радна свеска не постоји, тј.да постоји интегрални уџбеник који представља синтезу садржаја уџбеника, радних листова и провера знања где све има своје место и функцију и по чему се уосталом и разликовао од традиционалних уџбеника. Дакле, у питању је уџбеник радног карактера који се састоји из два дела-за прво и друго полугодиште, а који делови су означени са 1а и 1б, а ознаке 2а, 2б и 3а, 3б су коришћене за уџбенике за други и трећи разред. Ови уџбеници имали су садржинску структуру тј.начин на које је градиво подељено и организовано и то од формалне структуре која обухвата различите ликовно графичка и структурална решења за означавање и наглашавање садржинске структуре књиге. Поред програмског садржаја постоје и додатни садржаји - за вежбање и обноваљање градива, обноваљање раније наученог и његово повезивање са новим садржајем који су смислено повезани у целину, како на нивоу целе књиге, већих тематских целина, тако и на нивоу појединачне лекције. Осим тога уџбеници из математике су имали и свој карактер, односно у питању је интегрални уџбеник радног карактера. Тужени је извршио прераду дела без знања и одобрења тужиље, и то уџбеника математике за први, други и трећи разред основне школе које је тужиља према уговору закљученим са туженим 2003. године, 2006. године, израдила и за чије издавање и употребу је добијено одобрење од стране Министарства и са којим уџбеницима је тужени наступио на тржишту 2004. године и наредних година. Тужени је ове уџбенике изменио 2011. године и то без знања и одобрења тужиље, за шта је тужиља сазнала у просторијама Министарства просвете приликом отварања тендерских понуда. У уџбеницима из 2011. године тужени је променио концепцију уџбеника насталих 2004. године и измењених 2005. и 2006. године. На уџбеницима из 2011. године као аутор нерадног једноделног уџбеника за први и други разред наводи се овде тужиља, односно као коаутор једноделног нерадног уџбеника за трећи разред. Уџбеници не садрже радне листове и провере знања, јер се они налазе у радној свесци која по провобитној концепцији аутора не постоји. Постоји разлика између уџбеника радног карактера и уџбеника нерадног карактера. Извршеном прерадом дела, тужени је нарушио и садржинску структуру уџбеника јер се сада у уџбенику налазе само садржаји за учење, док се садржаји за обнављање градива, повезивање са новим и провером наученог налазе у радној свесци. Извршеним изменама измењен је и карактер уџбеника, јер уџбеник више није интегрални уџбеник радног карактера, већ је нерадног карактера, јер су у њему ништа не пише и нема радова у уџбенику, а рад се одвија само у радној свеци. Дакле, тужени је дводелни уџбеник радног карактера чији је аутор тужиља, изменио у нерадни уџбеник и у радну свеску и тиме је променио форму дела, концепцију, садржину и карактер дела, све без одобрења сагласности и знања тужиље као аутора, односно коаутора. Тужени је уџбеницима из 2011.године делимично променио контекст дела, затим, садржину дела, и то: у уџбенику за први разред 38,32 %, у уџбенику за други разред 31,72%, а у уџбенику за трећи разред 33,03%. Тужени је апсолутно променио форму и карактер дела. Садржај је промењен у односу на садржај који је првобитно сачињен за 14,97 %.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је самим чином раздвајања тужени повредио интегритет дела тужиље. Стога је применом материјалног права и то одредаба чланова 17 и 18 Закона о ауторским и сродним правима на утврђено чињенично стање првостепени суд утврдио да је тужени "АА" д.о.о. Београд почев од 2011. године неовлашћеним изменама уџбеника Математика 1а и 1б за први разред основне школе, уџбеника Математика 2а и 2б за други разред основне школе и уџбеника Математика 3а и 3б за трећи разред основне школе повредио ауторско, односно коауторско право овде тужиље, и то неовлашћеним изменама у уџбеничким комплетима – уџбеник Математика 1а радна свеска Математика 1б за први разред основне школе, уџбеник Математика 2а и радна свеска Математика 2б за други разред основне школе те уџбеника Математика 3а и радна свеска Математика 3б за трећи разред основне школе и неовлашћеним штампањем, објављивањем и стављањем у промет истих повредио морално ауторско право тужиље, и то право на заштиту интегритета дела и право на објављивање измењеног дела, те је забрањено туженом да убудуће на исти или сличан начин повређује ауторско право тужиље под претњом принудног извршења, а тужени је обавезан и да повуче и уништи све примерке уџбеника комплета из математике за први, други и трећи разред основне школе, и обавезан је да о свом трошку објави одлуку у дневном листу Политика, а све сходно одредбама члана 205 став 1 тачка 1, 2, 3 и 6 Закона о ауторским и сродним правима. Првостепени суд је у смислу одредбе члана 205 став 2 Закона о ауторском и сродним правима у вези са чланом 154 и чланом 200 ЗОО обавезао туженог да тужиљи плати на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа 5.000.000,00 динара, имајући у виду да је првостепени суд утврдио да су уџбеници били оцењени као високо квалитетни, а да је тужени чином прерадом уџбеника математике добио производ који је оцењен као неквалитетан, те су стручна и јавност колеге и професионални кадар пребацивали туженој да не уме да направи односно напише уџбеник нерадног карактера из математике, да је Завод за унапређење, образовање и васпитање на захтев групе наставника извршио оцену квалитета спорних уџбеничких комплета и предложио да се спорни уџбенички комплети повуку из употребе, због чега је нарушен углед тужиље и због чега је тужиља имала личних и професионалних проблема, који су се одразили на здравље тужиље јер је све дубоко емотивно проживљавала и јер јој је стало да докаже да она није аутор тих уџбеника.

Оваква одлука првостeпеног суда се само делимично може прихватити као правилна.

Најпре, правилна је одлука првостeпеног суда из става првог изреке којим је дозволио учешће АА1, као умешача на страни туженог, имајући у виду да је АА1 означен као коаутор уџбеника математика 3А и 3Б за трећи разред основне школе, те, у смислу члана 215 ЗПП, има правни интерес за мешање у овој парници на страни туженог, с обзиром да се тужбеним захтевом тражи, између осталог, утврђење повреде права коаутора и повлачење из промета и уништење свих примерака уџбеника математика 3А и радна свеска математика 3Б за трећи разред основне школе, из 2011.године, на којим примерцима је као коаутор означен умешач на страни туженог.

Без основа су наводи жалби туженог и умешача на страни туженог да ожалбену пресуду треба укинути, јер је у образложењу наведено да се не дозвољава мешање АА1 на страни туженог, што је супротно изреци. Наиме, из образложења побијане пресуде и изреке јасно произлази да је суд дозволио мешање АА1, јер исти има правни интерес, те у том смислу нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 ЗПП. Шта више, имајући у виду да је побијаном пресудом дозвољено учешће АА1, као умешача на страни туженог, Апелaциони суд налази да тужени и умешач АА1 немају правни интерес за жалбу на одлуку првостeпеног суда из става првог изреке, те су у наведеном делу жалбе одбачене, због чега је Апелaциони суд одлучио као у ставу првом изреке.

Правилно је првостeпени суд у ставу другом изреке побијане пресуде одбио предлог туженог за прекид поступка до окончања поступка П4.бр. 145/2010, нашавши да предмет спора у тој парници не представља претходно питање, од ког зависи решавање овог спора. У поступку П4.бр. 145/2010 Вишег суда у Београду, који је покренуо тужилац ИП “АА” против тужене АА, предмет спора је захтев тужиоца да се утврди да тужилац има право да штампа, објављује и издаје писани материјал, између осталог и математике за први и други разред основне школе, а потом је тражио и забрану да тужена сама или преко трећег лица штампа, објављује или издаје писани материјал све док уџбенички комплети од стране овде тужиоца буду примењивани у пракси, и с тим у вези да ли је заправо уговор који су ИП “АА” и тужена закључили важећи или не. Апелaциони суд налази да у парници Вишег суда у Београду П.бр. 145/10 где је предмет спора економско искоришћавање предмета заштите ауторског права, односно економска компонента ауторског права, и то у погледу интегралних уџбеника – Математика, за први, други и трећи разред основне школе, док је у предметној парници П4.бр. 210/16 предмет спора повреда моралне компоненте ауторског права, права на заштиту интегритета дела и права на објављивање измењеног дела, издавањем раздвојених уџбеника и радне свеске и повлачење из промета примерака тих уџбеника и радних свесака, чијим се објављивањем, односно издавањем повређује морално ауторско право тужиље на делима – интегрални уџбеници матеметике за први, други и трећи разред основне школе. Стога, предмет парнице П4.бр. 145/10 не представља претходно питање, у смислу члана 12 ЗПП, па је одлука из става другог изреке побијане пресуде морала бити потврђена.

Правилно је првостeпени суд у ставу трећем изреке побијане пресуде утврдио да је тужени “АА” неовлашћеним изменама уџбеника математика 1А и 1Б, 2А, 2Б и 3А и 3Б раздвајањем уџбеничких комплета уџбеник математика 1А и радна свеска 1Б, уџбеник математика 2А и радна свеска 2Б и уџбеник математика 3А и радна свеска 3Б, штампањем, објављивањем и стављањем у промет истих повредио морална ауторска права тужиље, и то право на заштиту интегритета дела и право на објављивање измењеног дела, те забранио туженом да убудуће на исти или сличан начин повређује ауторска права тужиље. Ставом четвртим је правилно обавезан тужени “АА” д.о.о. да у року од 15 дана од дана пријема пресуде повуче из промета и уништи све примерке уџбеничких комплета уџбеника математика 1А и радна свеска 1Б, уџбеника математика 2А и радна свеска 2Б и уџбеника математика 3А и радна свеска 3Б. Наиме, правилно је првостeпени суд утврдио да је тужиља аутор радних уџбеника математика 1А и 1Б, математика 2А и 2Б и коаутор радног уџбеника 3А и 3Б, имајући у виду да је аутороство, односно коауторство тужиље признао и сам тужени - означавањем тужиље као аутора наведених радних уџбеника на корицима истих, затим у својим каталозима, као и непротивљењем таквом означавању тужиље у каталогу одабраних уџбеника Министарства просвете, науке и технолошког развоја и решењима о одобрењу за употребу уџбеника Министарства просвете у наруџбеницама туженог, а у погледу којих ауторских, односно коауторских дела је тужени са тужиљом закључио издавачке уговоре из 2003. и 2006. године.

Наиме, смислу члана 2 Закона о ауторском и сродним правима (“Службени гласник РС” бр. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 – одлука Уставног суда), ауторско дело је оригинална духовна творевина изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметичку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине . У смислу члана 17 Закона о ауторском и сродним правима аутор има искључиво право да штити интегритет свог дела, и то нарочито: да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица; да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или непотпуној форми, водећи рачуна о конкретном техничком облику саопштавања дела и доброј пословној пракси; да даје дозволу за прераду свог дела. У смислу члана 16 Закона о ауторском и сродним правима аутор има искључиво право да објави своје дело и да одреди начин на који ће се оно објавити. Чланом 205 Закона о ауторском и сродним правима је прописано да носилац ауторског права може тужбом да захтева утврђење повреде права; престанак повреде права; уништење или преиначење предмета којима је извршена повреда права, искључујући примерке предмета заштите, њихове амбалаже, матрице, негативе и сл.; објављивање пресуде о трошку туженог. Ставом другим истог члана ЗАСПА прописано је да аутор има право на тужбу за накнаду неимовинске штете због повреде својих моралних права.

Дакле, да би одређена духовна творевина имала својство ауторског дела, потребно је да испуњава, најпре, услов оригиналности. Под оригиналношћу се сматра еманација личности појединца који ствара дело, без обзира да ли то дело има икакву уметничку, научну или другу вредност. Ово практично значи да је услов оригиналности испуњен ако духовна креација одређеног лица, или одређених лица (код коауторства) не представља просто подражавање, тј. копирање, већ постојеће духовне творевине неког другог лица. Та творевина људског духа добија своју оригиналност у виду садржине, структуре, карактера дела, посматраних у целини. У конкретном случају, тужиља је на основу уговора из 2003. и 2006. године написала уџбеник из математике радног карактера за први, други и трећи разред основне школе. Уџбеници које је тужиља написала као аутор (за први и други разред основне школе), односно коаутор (за трећи разред основне школе) имали су своју садржинску структуру, тј. начин на које је градиво подељено и организовано, имали су структурална решења за назначавање садржинске структуре књиге, у оквиру наведеног садржаја књиге били су и додатни садржаји за вежбање и обнављање градива, обнављање раније наученог и њихово повезивање са новим садржајем, који су смислено повезани у целину, како на нивоу књиге, тако и на нивоу појединачне лекције, а оригиналност уџбенику, посматрано заједно са наведеним елементима, давао је и његов карактер, односно чињеница да су уџбеници написани као дводелни уџбеници радног карактера. Дакле, сви наведени елементи чине духовни изражај личности аутора, односно овде тужиље. За било какву измену садржаја, редоследа излагања, промену карактера уџбеника, раздвајање садржаја и редоследа излагања, измену садржине у било ком погледу, у смислу члана 17 Закона о ауторском и сродним правима, била је потребна сагласност аутора, овде тужиље. Сагласност аутора била је потребна и за било какву прераду дела, промену у начину и редоследу излагања идеја, без обзира на то ко је евентуално аутор цртежа, изгледа корица и одређених графичких решења са којима се аутор садржине, редоследа излагања и структуре уџбеника сагласио.

Све ово односи се и на права коаутора у погледу коауторског дела. Наиме, у смислу члана 10 Закона о ауторском и сродним правима, коаутор је физичко лице које је заједничким стваралачким радом са другим лицем створило дело. Коаутори су носиоци заједничког ауторског права на коауторском делу, ако овим законом или уговором којим се уређују њихови међусобни односи није другачије предвиђено. Ставом 4 члана 10 Закона о ауторском и сродним правима предвиђено је да је сваки коаутор овлашћен да подноси тужбе за заштиту ауторског права на коауторском делу, с тим да може да поставља тужбене захтеве само у своје име и за свој рачун. У конкретном случају, коаутори уџбеника за трећи разред, овде тужиља и АА1, умешач на страни туженог, су носиоци заједничког ауторског права на коауторском делу, у одсуству другачијег уређења њихових међусобних односа писменим споразумом. Стога је тужиља овлашћена да штити интегритет коауторског дела, у смислу члана 17 ЗАСПА, тј. дводелног уџбеника радног карактера за трећи разред основне школе 3А и 3Б.

Ово све значи да је за било какву измену садржаја, изостављање одређених делова, раздвајање садржаја, при чему се садржајем сматрају и делови за обнављање градива, односно остављени простор за решавање задатака, затим за представљем садржине у другачијој форми на било који начин, била потребна сагласност аутора, односно коаутора уџбеника – овде тужиље. Ово даље значи да је тужени 2011. године раздвајањем уџбеника на два дела, односно на део у којем је само садржај за учење и радну свеску у којој се налази садржај за обнављање градива, повезивање са новим и провером наученог, чиме је измењена садржинска структура уџбеника у целини и лекција појединачно, повредио моралну компоненту ауторског права, односно право на заштиту интегритета дела из члана 17 ЗАСПА, а објављивањем таквог дела и право аутора да одреди начин на који ће се дело објавити, у смислу члана 16 ЗАСПА.

Наведена права су повређена и делимичном изменом садржине дела, и то у уџбенику за први разред приближно 38%, уџбенику за други разред приближно 31%, уџбенику за трећи разред приближно 33%, и изменом самог садржаја предметних уџбеника који је промењен за приближно 14%.

При томе треба нарочито истаћи да наведене измене тужени није могао извршити без одобрења тужиље, чак ни на изричити захтев министарства, односно другог органа или правног субјекта, имајући у виду да је ауторско право по својој природи апсолутно и да делује erga omnes.

Из наведених разлога, правилно је првостeпени суд, у смислу одредбе члана 205 став 1 ЗАСПА у вези са члановима 17, 16, 10 и 11 ЗАСПА, утврдио повреду ауторског права тужиље и то његове моралне компоненте, те у смислу члана 205 став 1 тачка 2 наложио престанак повреде права, односно забрану туженом да убудуће да исти или сличан начин повређује ауторска права тужиље, те је одлука из става трећег изреке побијане пресуде правилна.

Имајући у виду да је правилно првостeпени суд утврдио повреду моралне компоненте ауторског права тужиље, првостeпени суд је у ставу четвртом изреке побијане пресуде, у смислу одредбе члана 205 став 1 тачка 3, обавезао туженог “АА” д.о.о. из Београда да повуче из промета и уништи све примерке уџбеничких комплета уџбеника математика 1А и радна свеска математика 1Б, уџбеника математика 2А и радна свеска математика 2Б и уџбеника математика 3А и радна свеска 3Б, имајући у виду да се ради о примерцима којима је извршена и којима се врши повреда моралног ауторског права тужиље, као аутора, односно коаутора уџбеника, насталих на основу уговора из 2003., односно 2006. године.

Апелaциони суд је ценио наводе жалбе туженог и умешача на страни туженог да се у конкретном случају ради о колективном ауторском делу, те да је у том смислу тужени, као наручилац, овлашћен да самостално одлучује како ће да искоришћава аутора прилога, овде тужиље. Овакви наводи жалбе нису основани. Чланом 97 Закона о ауторском и сродним правима је предвиђено да се колективним ауторским делом сматра дело настало спајањем прилога већег броја аутора у једну целину (енциклопедија, антологија, рачунарски програм, база података и сл.). За такво спајање лице које је организатор израде колективног дела мора да има овлашћења аутора прилога да њихови прилози постану део колективног ауторског дела. У уговорима које су закључили тужиља и тужени из 2003. и 2006. године нигде се не наводи да је тужиља своје дело израдила за потребе израде колективног ауторског дела од стране туженог. Напротив, изричито је тужиља од стране туженог наведена на примерцима дела као аутор (за радне уџбенике за први и други разред основне школе), односно као коаутор дела (за уџбеник за трећи разред основне школе). Поред тога, лице које је организатор израде колективног ауторског дела има право да објави и искоришћава дело под својим именом, с тим да на сваком примерку мора бити наведена листа аутора чије ауторске прилоге колективно дело садржи. И поред тога што се у конкретном случају не ради о колективном ауторском делу, треба разјаснити да у случају колективног дела организатор израде колективног ауторског дела има право да објави и искоришћава дело под својим именом, с тим да на сваком примерку дела мора бити наведена листа аутора чије ауторске прилоге колективно дело садржи. Дакле, организатор израде колективног ауторског дела стиче право да објави и искоришћава ауторско дело које представља прилог колективном ауторском делу, али нема право да мења садржину и форму прилога. Дакле, и у случају колективног ауторског дела, организатор израде колективног ауторског дела нема право да мења структуру и садржину прилога дела, односно нема право да објави и искоришћава дело са измењеном садржином и у измењеној форми у односу на ону коју је аутор прилога одобрио. Организатор израде колективног дела не може никада стећи морално ауторско право које штити интегритет прилога, као ауторског дела, и право да се тако измењени прилог објави. То право остаје резервисано за ауторе прилога колективном делу. Међутим, у конкретном случају не ради се о колективном ауторском делу, већ о ауторским, односно коауторским делима овде тужиље, а како је то сам тужени назначио на примерцима дела и у уговорима о издавању дела бр. 12 од 15.12.2003. године и бр. 102 од 26.09.2006. године.

У погледу неотуђивости права на заштиту интегритета дела, исто важи и за дела израђена по наруџбини из члана 95 ЗАСПА и за дела која су предмет издавачког уговора, у смислу члана 73 ЗАСПА. Право да се супростави нарушавању интегритета дела и објављивању тако измењеног дела остаје резервисано за аутора, и не прелази на наручиоца и издавача, јер је исто неотуђиво.

Неосновани су наводи жалбе туженог и умешача на страни туженог да првостепени суд није одлучио о вештачењу предложеном од стране туженог, имајући у виду да је првостепени суд у побијаној одлуци ценио налаз и мишљење, допунски налаз и мишљење и изјашњења вештака ВВ, па је нашао да су исти дати стручно, децидно, јасно, објективно и да је вештак одговорио на све примедбе туженог, те да је прихватио тачност и објективност овог налаза, а да није прихватио предлог туженог за извођење доказа новим вештачењем, јер након одговора на примедбе туженог од стране вештака, тужени није указао конкретно и јасно шта то судски вештак није вредновао на прави начин, односно на које питање није одговорио. Апелациони суд сматра да је правилно првостепени суд нашао да су налаз и мишљење вештака, допунски налаз и мишљење вештака и изјашњење вештака дати јасно и прецизно, те да у присуству чињенице да су уџбеници чији је аутор, односно коаутор тужиља, и коју је на примерцима уџбеника и у уговорима из 2003. и 2006.године као аутора означио сам тужени, раздвојени на радни и нерадни део, да је садржина у одређеним деловима мењана, што довољно указује на повреду моралне компоненте ауторског дела, правилно закључио да би извођење доказа новим вештачењем било сувишно, односно противно начелу процесне економије, у смислу члана 10 ЗПП.

Апелациони суд сматра да се оспоравањем ауторства, односно коауторства тужиљи тужени понаша противречно (venire contra factum proprium), имајући у виду да је у уговору, односно на примерцима уџбеника управо тужиљу означио као аутора, односно коаутора радних уџбеника насталих на основу уговора из 2003., односно 2006. године. У том смислу, на туженом је био терет доказивања, у смислу члана 228 и 231 ЗПП, да докаже да постоје рукописи, односно дела неког другог лица која су настала пре радних уџбеника тужиље, а која су по садржини, распореду и редоследу градива - лекција, као и већих и мањих целина, идентична радним уџбеницима тужиље. У том смислу, Апелациони суд сматра да су доказни предлози туженог, односно умешача на страни туженог, на које се указује у жалбама, а који за предмет немају утврђење чињенице да су пре објављивања радних уџбеника на основу уговора из 2003. и 2006. године наведена дела постојала и да су иста створена од стране неког другог аутора, а не од стране тужиље, аутора, сувишни и у супротности са начелом процесне економије из члана 10 ЗПП. Стога, неизвођење таквих доказа од стране првостепеног суда не представља битну повреду одредаба парничног поступка, у смислу члана 374 став 1 ЗПП.

Као што је већ наведено, акти и дописи Министарства просвете у конкретном случају нису релевантни, имајући у виду да само аутор може да мења, односно да пристане на измену свог дела.

Неосновани су наводи жалбе да је уговорима од 26.09.2006. године и од 15.12.2003. године предвиђено право туженог да врши раздвајање ауторског дела тужиље на два дела – уџбеник и радну свеску, као и да мења садржину, односно редослед излагања у ауторском делу тужиље.

Имајући у виду наведено, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 390 ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Правилно је првостeпени суд у ставу петом изреке побијане пресуде нашао да постоји основ за накнаду нематеријалне штете тужиљи од стране туженог, у смислу члана 205 став 2 ЗАСПА, којим је предвиђено да аутор има право на тужбу за накнаду неимовинске штете због повреде својих моралних права, а имајући у виду да је првостeпени суд правилно утврдио повреду морално-правне компоненте ауторског права тужиље на уџбеницима радног карактера за први, други и трећи разред основне школе.

Међутим, делимично су основане жалбе туженог и умешача на страни туженог у погледу одлуке о висини накнаде штете. Првостeпени суд је погрешно применио одредбу члана 200 ЗОО у вези са чланом 205 став 2 ЗАСПА када је тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде моралног ауторског права досудио износ од 5.000.000,00 динара, имајући у виду да је досуђена накнада превисока.

Апелaциони суд, примењујући члан 200 ЗОО у вези са чланом 205 став 2 ЗАСПА, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, ценећи све околности случаја, нарочито чињеницу да је Завод за унапређење, образовање и васпитање на захтев групе наставника извршио оцену квалитета спорних уџбеничких комплета и предложио да се спорни уџбенички комплети из 2011. године повуку из употребе, да су стручна јавност и колеге тужиље, као и професионални кадар, пребацивали тужиљи да не уме да напише уџбеник нерадног карактера из математике, иако тужиља и није писала такав уџбеник нерадног карактера, већ уџбеник радног карактера, који је тужени без њеног одобрења раздвојио, изменио, и направио уџбеник нерадног карактера без дозволе тужиље, као аутора, оставивши назнаку да је тужиља аутор таквог уџбеника, а због чега је тужиља трпела душевне болове јер јој је нарушен лични и професионални углед, да тужиља ни на који начин није допринела нарушавању сопственог угледа, да је наведене критике дубоко емотивно преживљавала, те је нашао да правична новчана накнада због повреде тужиљиног моралног ауторског права износи 250.000,00 динара.

Због тога је Апелaциони суд преиначио одлуку првостeпеног суда из става петог изреке побијане пресуде, тако што је обавезао туженог да тужиљи плати износ од 250.000,00 динара са припадајућом каматом, у смислу члана 277 ЗОО почев од дана пресуђења до исплате, док је за износ преко износа од 250.000,00 динара до траженог износа од 5.000.000,00 динара одбио тужбени захтев као превисоко постављен. Ово имајући у виду да је сврха новчане накнаде нематеријалне штете сатисфакција која треба да служи томе да оштећени прибави себи одређена добра, односно да угоди себи на начин који ће духовно ублажити последице нематеријалне штете коју трпи, али и да се таквом накнадом штите општеприхваћена лична добра и у разумној мери. Дакле, наведеном накнадом не штити се осетљивост ван разумне мере, односно негативне друштвене вредности као што су сујета и освета. Из наведених разлога, Апелaциони суд налази да накнада штете у износу од 250.000,00 динара у конкретном случају задовољава њен циљ.

Имајући у виду наведено, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 394 став 1 тачка 4 ЗПП, одлучио као у ставу трећем изреке.

Апелациони суд је ценио и остале наводе жалби тужене и умешача на страни туженог, али је нашао да су исти без утицаја на правилност ожалбене одлуке.

Апелaциони суд је, одлучујући о трошковима поступка, у смислу члана 165 став 2 ЗПП, нашао да тужиљи на име трошкова парничног поступка припада укупан износ од 373.300,00 динара, и то: на име трошкова за састав тужбе и 18 образложених поднесака по 6.000,00 динара, за приступ на 14 одржаних рочишта по 7.500,00 динара, за приступ на 7 неодржаних рочишта по 4.500,00 динара, на име трошкова вештачења износ од 108.000,00 динара, на име судске таксе на одлуку износ од 14.800,00 динара, у складу са АТ и ТТ. Наведени износи трошкови поступка су опредељени на основу износа за који је тужиља успела у спору, имајући у виду да се ради о накнади нематеријалне штете, те да тужиља није могла висину штете да зна у време подношења тужбе.

Из наведених разлога, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 401 став 1 тачка 3 ЗПП, одлучио као у ставу четвртом изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)