Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.07.2018.

Гж4 27/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж4 27/17
27.07.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Весне Миљуш и Милице Аксентијевић, чланова већа у парници тужиоца АА, против туженог “АА”, кога заступа адвокат АБ, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П4.165/16 од 28.12.2016. године, у седници већа одржаној 27.07.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неосновна жалба тужиоца и пресуда Вишег суда у Београду П4.165/16 од 28.12.2016. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен тужбени захтев којим је тражено да се тужени обавеже да тужиоцу на име накнаде штете услед неиспуњења уговора плати 6.233.927.740,00 динара и то на име накнаде за искоришћавање ауторског пројекта 6.034.780.000,00 динара, 18.104.340,00 динара за употребу софтвера, хардвера, веб сајта “openspar.com”, домена и хостинга и 181.043.400,00 динара за израду и коришћење лога за време трајања пројекта, све са затезном каматом од 10.08.2015. године до исплате. Ставом другим тужилац је обавезан да туженику плати парничне трошкове од 404.550,00 динара.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл.373 став 1 ЗПП.

Одговор на жалбу није поднет.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.386 ЗПП (“Службени гласник РС” 72/11 ...55/14) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл.374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. У образложење побијане пресуде су унете све чињенице које су између странака неспорне, а закључци суда у вези пуноважности и предмета уговора чије се извршење тражи тужбом нису недостаци који би спречавали испитивање пресуде, па нема ни битне повреде из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП.

Првостепени суд по тужиочевом приговору у вези неблаговременог подношења одговора на тужбу, није донео пресуду због пропуштања, већ је одржао припремно рочиште и наставио поступања по тужби из чега следи да је оценио да нису били испуњени услови за одлучивање пресудом због пропуштања, овакво поступање је сагласно одредби из чл.350 став 3 ЗПП, основаност захтева није произлазила из доказа поднетих уз тужбу, па су супротни наводи тужиочеве жалбе неосновани.

Према стању у списима, тужилац је Заводу за интелектуалну својину 12.08.2013. године поднео пријаву бр.А-0181/2013 за уношење у евиденцију и депоновање ауторских дела и предмета сродних права под називом “АА1” са назнаком да се ради о рачунарском програму, идејној концепцији софтверско хардверског техничког решења, са прилогом штампаног текста пројекта у једном примерку. Ово дело је унето у евиденцију депонованих ауторских дела и предмета сродних права даном подношења пријаве под редним бројем 5512 о чему је тужиоцу 04.09.2013. године издата потврда. На потврди је садржана напомена да Завод не испитује садржај предмета депоновања и да пријемом у депозит не потврђује да депоновани предмет има својства ауторског дела или предмета сродноправне заштите, нити да на том предмету постоји ауторско или сродно право, већ да депозит служи искључиво као обезбеђење доказа о чињеницама које могу бити од значаја за евентуални судски спор, или неку другу потребу у вези са предметом депоновања.

Тужилац, АА1 и АА2 05.01.2014. године закључују уговор о међусобним правима и обавезама у реализацији пројекта по тужиочевој идејној концепцији. У уводу споразума су навели да је њихов заједнички циљ покретање трговине оснивањем 12.000 малопродајних објеката у Србији, 4 велика тржна центра у већим градовима Европске уније и Русије и стварање трговачког робног жига под називом “АА”. Ради остварења овог циља су уговоили оснивање предузећа “АА” ДОО чија је основна делатност складиштење, са организационим јединицама наведеним у уговору, што је подразумевало оснивање 12 000 “АА” маркета, 5 великих трговинских центара, једне слободне зоне и 20 стоваришта грађевинског материјала, предузеће би снабдевање робом обезбеђивало закључењем дистрибутерских уговора са добављачима, продају би реализовало у својим продајним објектима, или давањем франшиза уз одређену накнаду. Чланом 3 је предвиђена обавеза тужиоца да унесе у предузеће свој ауторски пројект, обавеза АА1 да обезбеди бесплатна гостовања у циљу промоције заједничке делатности, да организје медија центар и да обезбеди логистику за реализацију пројекта а као обавеза АА2 је предвиђено да обезбеди средства за оснивање предузећа, за пословни простор и за реализацију пројекта.

На основу овог уговора АА2 је основао предузеће “АА” ДОО матични број _ са седиштем у ул. _, АА1 је именована за директора, а тужилац је 04.12.2014. године са туженим предузећем закључио уговор о уступању “АА1” на коришћење, у трајању од 5 година, обавезао се да изради и да након пробе функционалности изгледа и садржаја кориснику стави на располагање веб сајт “"АА".com” хостинг, домен и резервни домен “"ААД".com”, да изради лого корисника и да у року од 90 дана од почетка његове употребе поднесе захтев за регистрацију и заштиту робног жига “АА2-АА2”. Предузеће се обавезало да плати накнаду за искоришћавање пројекта од 50.000.000 евра, накнаду од 150.000 евра за израду софтвера, хардвера и веб сајта и 1.500.000 евра за израду и коришћење лога за време трајања пројекта у роковима из чл. 6 уговора и да тужиоцу омогући да преко електронске картице са рачуна предузећа подигне износ од укупно 51.650.000 евра у периоду од 01.06.2015. године када је доспевала обавеза накнаде за лого, до 31.12.2016. године када је доспевала обавеза исплате накнаде за коришћење пројекта.

Из Протокола од 20.06.2015. године, приложеног уз тужбу произлази да средства за покретање трговинског ланца по тужиочевој концепцији нису обезбеђена, да је пројектовани дистрибутивни систем у медијима етикетиран као превара због чега је директорка АА1 10.02.2015. године дала неопозиву оставку и да је реализаицја пројекта одложена, а активности предузећа од 15.02.2015. године сведене на техничке послове што је објављено на интернет страници предузећа. Тачком 17 Протокола се констатује да тужени није у могућности да тужиоцу плати уговорену накнаду, тачком 14 је предвиђена сагласност потписника да оснивачу гласила “АА2” које је њихову планирану пословну делатност прогласило преваром, понуде мирно решење спора тако што је би оснивач гласила уложио у посао 6.000.000 евра а за узврат добио 20% оснивачког капитала и право да именује једног директора корпоративног развоја.

Није спорно да је оснивач туженог предузећа тужиочев отац, неспорно је да су у време закључења уговора од 05.01.2014. године сви учесници знали да нико од њих нема почетна средства за покретање трговине и да је тужиочев пројект коришћен у преговорима са иностраним инвестиционим фондом у вези кредита од преко 14.000.000 евра, колико је било потребно за реализаицју пословне идеје, кредит није одобрен, средства нису обезбеђена и пословни план је због тога пропао, трговина није покренута ни у једном малопродајном објекту, није закључен ни једнан уговор са неким добављачем и није створено ништа што би се мого заштитити жигом или поднудити као франшизна услуга.

Из приложеног штампаног примерка депонованог дела “АА1” произлази да се ради о идејној концепцији пословања у области трговине робом широке потрошње, грађевинског материјала и других производа. Тужиочев концепт се заснива на отварању великог броја продајних објеката и на сарадњи са произвођачима која би подразумевала обавезу произвођача да дистрибутеру признају рабат од 25% и да плате накнаду за доделу електронског баркода и друге услуге наведене у уговору и кроз закључење франшизних уговора што би за примаоца франшизе подразумевало обавезу да обезбеди и опреми пословни простор, радну снагу, да плати приступну франшизу и друге накнаде у пројектованим износима. Садржај који је тужилац показао суду као примерак дела депонованог код Завода за интелектуалну својину представља елаборат или тзв. “бизнис план” за покретање и организацију трговинске делатности оснивањем претпостављеног великог броја малопродајних објеката кроз регулисање односа са добављачима закључењем дистрибутерских уговора и давање франшиза, уз коришћење доступних информационих технологија у организацији пословања и процену исплативости под елаборатом претпостављеним условима и уопштеним статистичким подацима наведеним у елаборату. Планиран је годишњи промет три пута већи од државног буџета, није приказан тест остварљивости, продаја по цени мањој од велепродајне је заснована на претпоставци да произвођач (без обзира на врсту производа) одобри попуст у пројектованом проценту, што би дистрибутеру појефтинило набавку, али нема процене у чему би се огледао интерес произвођача да продаје под тим условом, Натпис на елаборату није доказ да је тужилац носилац националног бренда “autlet shoping city” робног знака “АА-АА” или било ког заштићеног права из области индустријске својине подобног за уступање другом лицу на искоришћавање.

Бизнис планови, пројекције улагања и процене исплативости одређених организационих решења у пословању су умна дела којима се задовољава одређена потреба корисника и за за чију израду је потребно одређено знање из области организације привредног пословања, економије, статистике, познавање конкретних тржишних прилика и прописа који регулишу одређену привредну област. Опште је познато да се многа лица израдом таквих планова и елабората баве у виду регистроване делатности и да их корисницима нуде као финансијску или консалтинг услугу. Таква дела се, иако захтевају одређена стручна знања, вештине и умешност својих стваралаца не сматрају оригиналним духовним творевинама аутора и из чл.2 Закона о ауторском и сродним правима, већ рутинским делима и не уживају ауторско правну заштиту. Односи између њихових стваралаца и корисника се уређују уговором о пружању услуга. Опште идеје, поступци, методи рада, математички концепти, начела или упутства чак и кад су садржана у ауторском делу по одредби из чл.6 истог Закона не уживају ауторско правну заштиту, па је првостепени суд правилно оценио да уговор од 14.12.2014. године с обзиром на предмет тужиочеве обавезе не може да произведе правна дејства ауторског уговора.

Предмет тужиочеве обавезе је елаборат и пословни план у области организације трговинског пословања. Повезивање са добављачима кроз закључење дистрибутерских уговора и пружање услуга у пласману производа уз накнаду, дистрибуција преко ланца продајних објеката и давање франшиза су познати, широко примењиви и уобичајени методи пословања великих трговачких корпорација и у том погледу у тужиочевој концепцији нема оригиналности. На страни 20 бизнис плана се помиње коиришћење рачунарског програма по уговору о лиценци, који није приложен, тужилац нема доказе о куповини лиценце и закупу домена и хостинга или издацима за израду апликација. Оно што је поднео суду као депоновани примерак дела код Завода за интелектуалну својину није рачунарски програм. Бизнис планови, елаборати, процене ризика или добити и слични радови нису подобни за уступање на економско искоришћавање другом лицу на одређено или неодређено време. Они кориснику помажу у доношењу пословне одлуке или задовољењу неке сличне потребе и тиме се њихова експлоатација исцрпљује.

Уговор од 04.12.2014. године с обзиром на предмет не ужива ауторску заштиту, предмет уговора је рутинско дело неподнобно за уступање на економско искоришћавање, стога је уговор ништав по одредби из чл. 103 ст. 1 у вези чл. 47 и 49 ЗОО и чл. 67 ст. 1 Закона о ауторском и сродним правима. На основу ништавог уговора се не може тражити испуњење обавезе, па нема основа ни за накнаду штете због неиспуњења.

  С обзиром да се тужилац уговором од 05.01.2014. године удружио са својим оцем и АА1 на унапред одређено време од 5 година, ради покретања заједничког посла према тужиочевој концепцији, да су уговорили оснивање туженог предузећа у одређеној правној форми са заједничким пословодним органом и организационом структуром и поделили су улоге у будућем послу, да се на основу овог договора тужиочев отац појавио као формални оснивач предузећа и именовао АА1 за директора и да је она у име и за рачун предузећа на основу уговора од 05.01.2014. године са тужиоцем закључила уговор о накнади за коришћење идејне концепције са пратећим информационо технолошким активностима, да је знао је да лица са којима се удружио немају средства за покретање трговине, имало би основа и за закључак да је под називом накнаде за искоришћавање пројекта уговорена тужиочева добит из заједничког посла, па како посао није покренут не би било основано ни такво потраживање.

Одлука о парничним трошковима и одлука по предлогу тужиоца за ослобађање од трошкова су донете правилном применом чл.153 став 1 и чл.168 и 169 ЗПП.

Из наведених разлога на основу чл.390 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Јакић,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)