Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.09.2018.

Гж4 40/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж4 40/17
06.09.2018. године
Београд


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Владиславе Милићевић, председника већа, Весне Матковић и Тање Шобат, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћик адвокат АБ1, против тужених "ББ", и СПЗР "ББ1" ББ, предузетник Београд, које заступа пуномоћник адвокат АБ1, ради повреде права на мали патент, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П4.270/10 од 28.11.2016. године, у седници већа одржаној дана 06.09.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.270/10 од 28.11.2016. године и предмет враћа првостепеном суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П4.270/10 од 28.11.2016. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је првотужени стављањем у промет а друготужени производњом и стављањем у промет ревизионог поклопца без сагласности тужиоца, повредио мали патент тужиоца број 1041У. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се забрани туженима да производе и стављају у промет ревизиони поклопац који је предмет малог патента број 1041У. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени да о свом трошку униште све већ произведене ревизионе поклопце који су предмет малог патента број 1041У. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да тужени у дневном листу “СС”, издању за целу Србију, о свом трошку објаве изреку ове пресуде. Ставом петим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени да солидарно накнаде штету тужиоцу у износу од 900.000,00 динара, односно троструког износа уобичајене лиценциране накнаде за коришћење малог патента, сходно одредби члана 93 став 2 Закона о патентима. Ставом шестим изреке, обавезан је тужилац да туженима накнади трошкове поступка у износу од 443.275,00 динара. Ставом седмим изреке, обавезан је тужилац да првотуженом накнади трошкове поступка у укупном износу од 21.375,00 динара.

  Против наведене тужилац је благовремено изјавио жалбу, из свих законом прописаних жалбених разлога.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, другостепени суд је нашао да је жалба основана.

Према разлозима првостепене пресуде, решењем Завода за интелектуалну својину од 26.02.2009. године тужиоцу је признат мали патент по пријави поднетој 01.12.2008. године, под називом “ПП”, које право је уписано дана 26.02.2009. године у Регистар малих патената Завода за интелектуалну својину, под бројем 1041, са правом првенства по пријави 01.12.2008. године, а мали патент је објављен у Гласнику интелектуалне својине 06.05.2009. године, и важи до 01.12.2008. године. Првотужени је од тужиоца куповао ревизионе поклопце и продавао их у својој радњи, а по престанку њихове пословне сарадње продавао је ревизионе поклопце других добављача, између осталог и друготуженог. Друготужени је у периоду од 10.08.2008. године до 10.12.2008. године производио алуминијумски ревизиони отвор, а затим почео са производњом “ГП ревизионог отвора” и “дихтујућег ревизионог отвора” које производи и данас, а био је у пословном односу са првотуженим и до 10.12.2008. године му је продавао алуминијумски ревизиони отвор, а од тада првотужени је од друготуженог набављао ради даље продаје нове типове отвора “ГП ревизиони отвор” и “дихтујући ревизиони отвор”. Из налаза и мишљења вештака ВВ од 25.05.2016. године првостепени суд је утврдио да технички опис малог патента “ПП” не одговара у потпуности техничком опису и производу друготуженог “ГП ревизионом отвору” и “дихтујућем ревизионом отвору” и да ова два производа нису истоветна као и да постоје предуслови за добијање малог патента код Завода за интелектуалну својину у корист друготуженог.

Полазећи од наведеног, првостепени суд је цитирао одредбе чланова 12, 13, 2, 5 став 1, 52, 55, 57, 138, 92, 93, 134, 135, 139 Закона о патентима (“Службени гласник СЦГ” број 32/2004, 35/2004 и “Службени гласник РС” број 115/2006), те одредбе чланова 3 став 1, 6 став 1 и 2, 7 став 1 и 2, 14 став 1 и 2, 17, 20, 39 став 2, 132, 133, 163, 164, 167 Закона о патентима (“Службени гласник РС” број 99/2011), као и одредбе чланова 7 став 1 и 2, 220 и 223 став 1 и 2 Закона о парничном поступку, и одлучио као у изреци. Закључио је да се право на заштиту малог патента стиче објавом у Гласнику интелектуалне својине, тако да тужилац правну заштиту права на мали патент због неовлашћеног коришћења малог патента чији је носилац, може остварити након 06.05.2009. године, када је његов мали патент објављен у Гласнику интелектуалне својине. Како је на рочишту дана 02.03.2016. године тужилац навео да сматра да је његово право на мали патент повређено свим производима ревизионог поклопца који друготужени производи и преко првотуженог ставља у промет, да је реч о серијској производњи, те је предложио вештачење ради утврђења истоветности техничких карактеристика заштићеног малог патента тужица и производа друготуженог “ГП ревизиони отвор” и “дихтујући ревизиони отвор” које друготужени производи почев од 10.12.2008. године и преко првотуженог ставља у промет, а из налаза вештака који је суд као стручан објективан и веродостојан прихватио, утврђено да технички опис малог патента “ПП” тужиоца не одговара у потпуности техничком опису и производу друготуженог “ГП ревизионом отвору” и “дихтујућем ревизионом отвору” и да ова два производа нису истоветни као и да постоје предуслови за добијање малог патента код Завода за интелектуалну својину у корист друготуженог, то је првостепени суд нашао да је тужбени захтев за утврђење да је првотужени стављањем у промет а друготужени производњом и стављањем у промет повредио мали патент тужиоца неоснован, због чега је одлучио као у ставу првом изреке. Мали патент тужиоца није повређен ни производњом “алуминијумског ревизионог отвора”, с обзиром да је овај производ друготужени производио у периоду од 10.08.2008. године до 10.12.2008. године, а коју чињеницу тужилац није оспорио током поступка, а из разлога што у то време тужиочев производ “ПП” није био заштићен односно уписан у Регистар малих патената. По налажењу првостепеног суда уколико би се хипотетички узело у обзир да је “алуминијумски ревизиони отвор” који је производио друготужени у периоду од 10.08.2008. године до 10.12.2008. године идентичан тужиочевом производу “ревизиони поклопац” тужилац није доказао да су такав производ тужени стављали у промет и након 06.05.2009. године као дана објаве малог патента у Гласнику интелектуалне својине, а што је била његова обавеза сходно члану 7 и 223 ЗПП. Даље првостепени суд налази да из фактуре коју је првотужени издао ББ1 произилази само да је предмет продаје био “ревизиони отвор” димензија 200 х 200 милимитера, а из исказа сведока ББ1 произилази да му приликом куповине наведеног “ревизионог отвора” у продајном објекту првотуженог нису рекли ништа о томе ко је произвођач нити је постојала амбалажа за “ревизиони отвор” из које се могло закљчити ко је произвођач истог, а имајући у виду да је друготужени спорио да је ревизиони отвор који је тужилац доставио његов, то је првостепени суд нашао да тужилац није доказао да је ББ1 дана 25.05.2009. године у продајном објекту првотуженог продат “ревизиони отвор” који је произвео друготужени, односно тужилац није доказао да је “ревизионим отвором” који је првотужени стављао у промет у свом продајном објекту повређено тужиочево право на мали патент. Како је неоснован тужбени захтев тужиоца за утврђење повреде права на мали патент, то је неоснован и његов тужбени захтев да се туженима забрани да производе и стављају у промет “ревизиони поклопац” који је предмет Малог патента, као и да униште све већ произведене ревизионе поклопце који су предмет малог патента па је одлучио као у ставовима другом и трећем изреке. Како је тужбени захтев тужиоца одбијен, то је неоснован и његов захтев за објављивање пресуде у дневном листу “СС”, као и захтев за накнаду штете, због чега је одлучио као у ставовима четвртом и петом изреке.

Међутим, оваква одлука првостепеног суда се за сада не може прихватити као правилна, јер су дати разлози непотпуни и нејасни, првостепени суд цитира како законске одредбе раније важећег Закона о патентима, тако и сада важећег, не образлажући који закон заправо примењује, чиме је починио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју се основано указује изјављеном жалбом.

Најпре, изостало је логично образложење првостепеног суда у погледу непостојања одговорности првотуженог. У овој парници, има се применити Закон о патентима важећи како у време подношења тужбе тако и пријаве и признања малог патента, а то је Закон о патентима објављен у “Службеном гласнику СЦГ” број 32/2004, 35/2004 и “Службеном гласнику РС” број 115/2006. Према одредби члана 52 став 1 тачка 2 наведеног закона, носилац патента има искључиво право да ставља у промет предмет проналаска заштићен патентом, а према ставу 2 тачка 1, у остваривању свог искључивог права на економско искоришћавање заштићеног проналаска, носилац патента има право да спречи свако треће лице које нема његову сагласност да производи, нуди, ставља у промет или употребљава производ који је израђен према заштићеном проналаску или да увози или складишти тај производ у наведене сврхе. Првостепени суд не образлаже јасно шта је из исказа саслушаног сведока ББ1, као и из отпремнице првотуженог од 25.05.2009.године, па и страначког исказа тужиоца закључио, односно да ли је по налогу тужиоца наведени сведок код првотуженог купио ревизиони отвор којим је повређен мали патент тужиоца, без обзира ко је произвођач, а имајући у виду напред цитирану законску одредбу, која прописује одговорност лица које производ ставља у промет, а на шта се основано указује у жалби. Такође се основано у жалби указује и да суд превиђа прилог уз одговор на тужбу “Доказ о различитости ревизионих отвора”, и не образлаже његов значај за правилно пресуђење. Такође се за сада не може прихватити као правилна ни одлука суда којом је одбио као сувишан предлог тужиоца да се изведе доказ новим вештачењем преко Градског завода за вештачење, а ради утврђивања да ли је производ туженог произведен према заштићеном проналаску тужиоца, јер имајући у виду сложеност вештачења, ток вештачења, примедбе и изјашњења вештака, суд је требало да процени у складу са одредбом члана 251 ЗПП, да ли је било места поверавању вештачења установи. Од правилног утврђења напред наведених чињеница-да ли је повређен мали патент тужиоца од стране тужених, или неког од тужених, зависи и одлука о осталим тужбеним захтевима тужиоца, о којим је одлучено ставовима 2-5 изреке.

Са изнетих разлога, првостепена пресуда је морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду, на поновно суђење.

У поновном суђењу првостепени суд ће отклонити неправилности на које му је напред указано, па ће пошто правилно и потпуно утврди чињенично стање, донети нову, јасно образложену и на закону засновану одлуку.

Како одлука о трошковима зависи од коначног исхода парнице, морала је такође бити укинута.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 376 став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Напомиње се да су све одредбе ЗПП, које су наведене у образложењу, из Закона о парничном поступку објављеног у "Службеном гласнику РС” бр.125/04, 111/09, а који се примењује у конкретној парници на основу члана 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011, са каснијим изменама и допунама).

Председник већа-судија
Владислава Милићевић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)