Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.06.2017.

Гж4 86/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж4 86/17
Дана 22.06.2017. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Драгице Попеску, чланова већа, у парници тужиоца Организације произвођача фонограма “Србије” О.Ф.П.С. из Београда, ул. Масарикова бр. 5/19, чији је пуномоћник адвокат АВ, против тужене АА, ради дуга, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П4.бр. 202/16 од 28.03.2017. године, у седници већа одржаној 22.06.2017. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 202/16 од 28.03.2017. године, и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П4.бр. 202/16 од 28.03.2017. године, одбијен је тужбени захтев којим је тужилац Организација произвођача фонограма “Србије” О.Ф.П.С. из Београда тражио да се тужена АА обавеже на исплату износа од 15.930,00 динара, са законском затезном каматом почев од 11.06.2010. године па до исплате, као неоснован, па је решење о извршењу Основног суда у Лазаревцу Ив.бр. 11/2016 од 22.02.2016. године укинуто у обавезујућем делу у целини.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено  изјавио тужилац због битне повреде поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11 ... 55/14), Апелациoни суд налази да је жалба тужиоца основана.

Према стању у списима, тужена је била власник предузетничке радње “АА”,  која је брисана из регистра привредних субјеката дана 21.10.2010. године. Према приложеном записнику тужиоца бр. 073330, дана 16.04.2010. године извршена је контрола тужиоца у предузетничкој радњи тужене СУЗР “АА” на адреси аа, када је констатовано јавно саопштавање фонограма у присуству власника преко телевизора емитовања “Пинк” канала и народне музике, уз напомену да је власница радија изјавила да нема могућности да плаћа и да неће потписати записник. На основу поменутог записника тужилац је на име СУЗР “АА” издао рачун Р.бр. 3179/10 по основу накнаде за јавно саопштавање фонограма дана 03.06.2010. године, којим је фактурисана накнада за 2010. годину у износу од укупно 15.930,00 динара (13.500,00 динара без ПДВ-а). По основу решења о извршењу Трговинског суда у Београду Ив.бр. 29476/09  од 02.10.2009. године са рачуна тужене на рачун тужиоца пренета су средства у укупном износу од 18.000,00 динара ради измирења рачуна тужиоца из 2008. и 2009. године, што значи да се спроведено принудно извршење не односи на потраживање које је предмет спора које датира из 2010. године. Тужена није приложила друге доказе да је измирила рачун тужиоца бр. 3179/10 од 03.06.2010. године.

На овако утврђено чињенично стање, првостeпени суд је применио одредбе члана 124, 123, 127, 117, 152 став 1, 153, 180 Закона о ауторском и сродним правима, као и члан 16 Тарифе накнада коју од корисника наплаћује О.Ф.П.С. (Службени гласник РС” бр. 94/09), те је нашао да је тужилац овлашћен да врши наплату накнаде у висини предвиђене тарифом у јединственом износу на годишњем нивоу, да је тужилац правилно на основу Тарифе обрачунао дуг у висини од 13.500,00 динара, имајући у виду број бодова од 1.500 и вредност бода од 9,00 динара за радњу тужене чија површина износи 12 м2.

Међутим, првостeпени суд је нашао да је потраживање тужиоца по предметном рачуну Р.бр. 3179/10 од 03.06.2010. године застарело. Наиме, првостeпени суд је нашао да је предметно потраживање доспело за наплату 7 дана од дана издавања, односно 11.06.2010. године, те да како се ради о повременом потраживању за које важи рок застарелости од три године, у смислу члана 372 став 1 ЗОО, предметно потраживање застарело 2013. године, а предлог за извршење је поднет 22.02.2016. године, дакле, након протека рока застарелости. Из наведених разлога, првостeпени суд је одбио тужбени захтев и укинуо решење о извршењу у обавезујућем делу, у смислу члана 460 став 4 ЗПП.

Оваква одлука се за сада не може прихватити.

Основано се жалбом тужиоца указује на то да је првостeпени суд погрешно применио материјално право и то одредбу члана 372 став 1 ЗОО када је на потраживање тужиоца по основу накнаде за коришћење фонограма применио трогодишњи рок и закључио да је рок застарелости истекао 2013. године.

Наиме, годишња накнада коју тужилац наплаћује не може се сматрати повременим потраживањем, имајући у виду да се накнада за коришћење фонограма плаћа за календарску годину у којој је утврђено да је одређено лице неовлашћено користило фонограме, те се накнада за овакво коришћење наплаћује у јединственом износу за сваку годину коришћења засебно, и такво потраживање се не може сматрати повременим, у смислу члана 372 ЗОО.

Из наведених разлога, у конкретнoм случају има се применити општи рок застарелости из члана 371 ЗОО у трајању од 10 година. Имајући у виду да се потраживање тужиоца односи на накнаду за коришћење фонограма за 2010. годину, Апелaциони суд налази да исто није застарело.

Међутим, услед погрешне примене материјалног права, чињенично стање је остало непотпуно утврђено, односно није на несумњив начин утврђен основ за потраживање накнаде од стране тужиоца, односно да ли је коришћења фонограма од стране тужене заиста било, а ако јесте – који фонограми су коришћени, затим, да ли је евентуално коришћење фонограма било у комерцијалне или приватне сврхе, односно да ли је евентуално коришћење фонограма могло на било који начин допринети остваривању прихода тужене.

Из наведених разлога, првостeпена пресуда је морала бити укинута.

У поновном поступку, првостeпени суд ће исправити уочене недостатке и утврдити чињенице на које је указано овом одлуком, те ће донети јасну и на закону засновану одлуку.

Са наведеног, Апелaциони суд је, у смислу члана 392 став 2 ЗПП, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)