Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.10.2011.

Гж 6515/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6515/10
20.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог Здравственог центра Пожаревац – Опште болнице "ББ" из _, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Општинског суда у Пожаревцу П 1143/08 од 16.10.2008. године, у седници већа одржаној дана 20.10.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и потврђује пресуда Општинског суда у Пожаревцу П 1143/08 од 16.10.2008. године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Општинског суда у Пожаревцу П 1143/08 од 16.10.2008. године, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се тужени обавеже да тужиљи на име накнаде штете услед погрешно изведене интубације приликом хируршке интервенције исплати 500.000,00 динара због претрпљених физичких болова, 200.000,00 динара због душевих болова због унакажености, 200.000,00 динара због умањења животне активности и 100.000,00 динара због изгубљене зараде за време боловања, укупно 1.000.000,00 динара, са каматом од дана подношења тужбе, као и захтев за накнаду трошкова поступка. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове поступка у износу од 14.750,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да жалба није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст 1 тачка 12 истог закона, на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужиља у децембру 2004. године примљена код туженог ради гинеколошке операције која је требало да буде извршена 06.12.2004. године. Пре операције тужиља је прегледана, потом успавана и покушана је интубација, али тубус није био у трахеји душника, па је интубација поновљена. Приликом трећег покушаја интубације, лекар анестезиолог је наишао на отпор, и одустао од даљег интубирања. У складу са анестезиолошком праксом, после неуспешне интубације туженој је стављена ларингеална маска на коју је тужена дисала. При вентилацији на маску, лекар анестезиолог је уочила оток -поткожни емфизем на врату тужиље, због чега је посумњала на повреду једњака. Операција је одложена, тужиљи је дат антибиотик „урбазон“, и позван је лекар специјалиста ОРЛ ради консултација. На РТГ снимку плућа, код тужиље је уочено да у левој плућној марамици има ваздуха, што је потврдило сумњу анестезиолога да је дошло до повреде једњака. Тужена је одмах колима хитне помоћи упућена у Клинички центар у Београду, а лекар анестезиолог је о овоме обавестила родбину тужиље. Поводом овог случаја, код туженог је спроведен унутрашњи стручни надзор, а комисија за вршење унутрашњег стручног надзора је утврдила да повреда једњака код тужене није последица грешке ординирајућег лекара анестезиолога, већ се ради о могућој компликацији код процедуре интубације. Настало стање је одмах препознато и пацијенткиња је третирана по свим принципима и доктрини савремене медицине.

  Вештачењем је утврђено да је повреда једњака код тужиље највероватније настала као могућа компликација отежане и поновљене интубације, али да се не може сасвим искључити и опција да се ради о повреди коју је проузроковао мандрен коришћен при отежаној интубацији, а који је приликом манипулације могао изаћи ван оквира доњег граничника тубуса и оштетити једњак, што се из доступне медицинске документације није могло утврдити. Мандрен представља савитљиву жицу пресвучену пвц-ом или тефлоном, која се може савијати како би се постигла жељена кривина ендотрахеалног тубуса. Лубрицирани мандрен се уводи кроз ендотрахеални тубус до 5мм пре врха тубуса, и његов горњи део се закривљује да у току интервенције не би променио положај. После увођења тубуса у трахеју, асистент-анестетичар извлачи мандрен, док особа која изводи интубацију чврсто придржава тубус. Међутим, и поред овога учесталост неуспешних интубација је 1:2230 пацијената. Као могућа компликација отежаних и поновљених интубација у медицинској литератури се наводи повреда мекоткивних анатомских структура, а међу њима је јатрогена повреда дољег спрата ждрела и једњака заступљена у 5% случајева. Преоперативним клиничким прегледом лекар анестезиолог може једним делом стећи увид у могућности за настанак отежане интубације( нпр. специфична анатомска грађа пацијента, покретљивост вратне кичме, могућност отварања уста и сл.), међутим, постоји известан број пацијената код којих се тешкоће са обезбеђењем дисајног пута не могу предвидети пре него што се интубација покуша. Према допунском налазу и мишљењу вештака - лекара специјалисте анестезиолога и лекара специјалисте судске медицине, постављање тубуса у једњак је грешка лица која га поставља, али је то могућа грешка при отежаној интубацији. Суштина је у препознавању да је интубација извршена у једњак, на погрешном месту, и да се пацијент реинтубира на право место, тј. у трахеју. Пробијање једњака се у овом случају могло избећи употребом фибероптичког ларингоскопа, обзиром да се употребом овог апарата директно виде проблематичне анатомске структуре, па и улаз у једњак тако да се туба не поставља у отвор једњака и он се не може оштетити. Међутим, употреба фибероптичког ларингоскопа није рутинска нити обавезна процедура у анестезиолошкој пракси. Реч је о специјализованом уређају који поседују само добро опремљене и високо специјализоване здравствене установе, а тужени Здравствени центар Пожаревац не поседује овај уређај.

На основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно закључио да штета коју је тужиља претрпела није последица нестручно изведене лекарске интервенције-лекарске грешке, и правилно одлучио одбијањем тужбеног захтева.

Према одредбама чл. 170 ст 1 Закона о облигационим односима, за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у коме је запослени радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало. Одредбе претходног члана примењују се и на друге послодавце у погледу одговорности за штету коју запослени који код њих раде проузрокују у раду или у вези са радом (чл. 171 став 1 ЗОО). У овом случају примењују се општа правила о одговорности за другог из Закона о облигационим односима (чл. 171 ст 1 у вези чл. 170 ст 1 ЗОО), обзиром да Закон о здравственој заштити („Службени гласник РС" бр. 107/2005, 88/2010 , 99/2010 и 57/2011), чије је законске одредбе цитирао првостепени суд, није био на снази у време настанка штетног догађаја.

Правилно је првостепени суд закључио да је одговорност туженог Здравственог центра Пожаревац субјективна и њен извор је у кривици лекара. Лекар је дужан да у извршавању обавеза из своје професионалне делатности поступа са повећаном пажњом према правилима струке и обичајима (пажњом доброг стручњака), у смислу члана 18. ЗОО. Одговорност здравствене установе за штету коју њени лекари проузрокују пацијенту постоји само уколико лекари и друго медицинско особље нису поступали у складу са правилима медицинске струке и са одговарајућом пажњом. У овом случају, тужиља није доказала да је штета коју је претрпела последица лекарске грешке, односно није доказала да је за неуспех медицинске интервенције која је над њом извршена (покушај интубације) крив лекар. Од лекара се не тражи да одговара за неуспех интервенције, обзиром да су компликације увек могуће и да исход лечења није увек могуће предвидети, али у лечењу или приликом медицинске интервенције лекар мора да поступа са брижљивошћу коју налажу правила струке. Супротно наводима жалбе, приликом увођења тужиље у анестезију и покушаја интубације лекар је поступао у складу са правилима струке, а повреда једњака код тужиље настала је највероватније као могућа компликација отежане и поновљене интубације. У конкретном случају реч је о повреди која је позната и могућа у анестезији, која настаје приликом интубације, а проценат ових повреда износи око 5% у односу на број извршених интубација. Иако тужиља у жалби истиче да је дужност лекара специјалисте анестезиолога да предвиди овакве ситуације и учини све како до повреде не би дошло, она у току поступка није доказала да је лекар анестезиолог поступао супротно правилима струке и супротно стандарду доброг стручњака. Према одредби члана 223 став 2 ЗПП-а, странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није другачије одређено. У овом случају, терет доказивања да је штета коју је тужиља претрпела приликом интубације последица грешке лекара је на тужиљи. Вештачењем је утврђено да постављање тубуса у једњак представља могућу грешку при отежаној интубацији, те да се код одређеног броја пацијената тешкоће са обезбеђењем дисајног пута не могу предвидети пре него што се интубација покуша. Примедбе тужиље на основни налаз и мишљење судских вештака отклоњене су допуном налаза и мишљења од 11.02.2008. године, на коју тужиља није имала примедбе, нити је предложила евентуално ново вештачење у допуну доказног поступка.

Без утицаја су и наводи жалбе да се повреда код тужиље могла избећи употребом фибероптичког ларингоскопа, обзиром да је реч о компликованој процедури која је изазвана анатомским специфичностима дисајних путева тужиље. Тужиља у жалби тврди да је, обзиром да тужени не поседује овај уређај, било неопходно да се интервенција обави у медицинској установи вишег ранга, те да је тужени био дужан да је у такву установу упути. Неосновано се жалбом указује да није било рационално инсистирати да се операција обави у Здравственом центру Пожаревац, обзиром да је тужиља примљена ради гинеколошке операције која се иначе обавља у туженој здравственој установи. Фибероптички ларингоскоп је специјализовани уређај који поседују само добро опремљене и високо специјализоване здравствене установе. Употреба фибероптичког ларингоскопа није рутинска нити обавезна процедура у свакодневној анестезиолошкој пракси, већ се овај уређај селективно користи само када постоји проблематичан дисајни пут. У првостепеном поступку је утврђено да приликом преоперативног прегледа код тужиље констатовано да је налаз уредан по органима и да су лабараторијске анализе у границама нормале. Из наведеног следи да није било назнака да ће интубација бити отежана, те није било индикација за употребу овог уређаја, стога су наводи жалбе и у овом делу неосновани.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП-а.

Са изнетих разлога, на основу одредби чл.375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)