Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.12.2014.

Гж 7912/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7912/13
Дана 12.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Субић, председника већа, Милице Поповић Ђуричковић и Миленка Тодоровића, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, против туженог "АА", кога заступа Правобранилаштво града Београда са седиштем у Београду, улица Тиршова бр. 3, ради накнаде штете, вредност предмета спора 881.512,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.79409/10 од 11.03.2013. године, у нејавној седници већа одржаној дана 12.12.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.79409/10 од 11.03.2013. године у ставу првом изреке, делу става другог изреке у односу на накнаду нематеријалне штете на име умањења животне активности, на име претрпљених душевних болова због наружености и на име претрпљеног страха и у том делу жалба туженог СЕ ОДБИЈА, као неоснована.

Иста пресуда СЕ ПРЕИНАЧАВА у преосталом делу става другог изреке и у ставу шестом изреке, тако што се:

а) ОБАВЕЗУЈЕ тужени "АА", да тужиоцу АА, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова исплати износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 11.03.2013. године, као дана пресуђења па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде;

б) за веће тражење од досуђеног, а до износа од 200.000,00 динара, за претрпљене физичке болове, са припадајућом каматом, тужбени захтев тужиоца АА СЕ ОДБИЈА, као неоснован.

в) ОБАВЕЗУЈЕ тужени "АА", да тужиоцу АА, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 178.700,00 динара, са законском затезном каматом почев од 11.03.2013. године, као дана пресуђења, па до исплате,у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде, док се за веће тражење захтев тужиоца за трошкове поступка ОДБИЈА, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.79409/10 од 11.03.2013. године ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев, па је обавезан тужени "АА", да тужиоцу АА, на име накнаде материјалне штете у виду мање исплаћених зарада због спречености за рад у периоду од 15. фебруара до јуна 2010. године исплати укупан износ од 93.803,75 динара, са законском затезном каматом и то на износ од 11.532,50 динара, почев од 10. марта 2010. године, на износ од 38.460,15 динара почев од 10. априла 2010. године, на износ од 37.779,60 динара, почев од 10. маја 2010. године, на износ од 3.701,00 динара, почев од 10. јуна 2010. године, на износ од 2.330,50 динара, почев од 10. јула 2010. године, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, а под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев у делу, па је обавезан тужени "АА", да тужиоцу АА, на име накнаде нематеријалне штете исплати укупан износ од 563.558,00 динара и то на име умањења животне активности износ од 242.372,00 динара, на име претрпљених душевних болова због наружености износ од 60.593,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 60.593,00 динара и на име претрпљених физичких болова износ од 200.000,00 динара, све са законском затезном каматом на тај износ обрачунат почев од 11.03.2013. године, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, а под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА у делу којим је тражио да се тужени "АА" обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене физичке болове преко досуђених 200.000,00 динара па до тражених 363.558,00 динара, а за износ од 163.558,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености преко досуђених 60.593,00 динара до тражених 121.186,00 динара, а за износ од 60.593,00 динара са законском затезном каматом обрачунатом почев од 13.02.2013. године, па до коначне исплате, као неоснован. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА у делу који се односи на тражену законску камату на досуђени износ накнаде нематеријалне штете и то за период од тражене камате 13.02.2013. године до досуђене камате 12.03.2013. године, као неоснован. Ставом петим изреке констатовано је да је тужба повучена у делу у којем је тужилац АА тражио да се тужени "АА", обавеже да му накнади материјалну штету за износ од 54.004,45 динара. Ставом шестим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 205.425,00 динара, све са законском затезном каматом на тај износ почев од дана пресуђења, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући пресуду у ставу првом, ставу другом и ставу шестом изреке, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Испитујући побијану пресуду у границама законских овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба туженог делимично основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана из става на коју се у жалби посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је дана 19.01.2010. године примљен код туженог, ради оперативног лечења калкулозне жучне кесе. Наведена операција је урађена дана 20.01.2010. године. Током ове операције, на десној натколеници тужиоцу је нанета опекотина неутралом за дијатермију. Повреда је настала у току операционог рада са ниско напонским струјама, која се користи ради електрокаутеризације, односно заустављања крварења, током пресецања ткива, а која процедура електрокаутеризације је обавезна приликом сваког оперативног захтева. Тужилац је са лечења отпуштен 29.01.2010. године. У дому здравља „Стари град“ констатована му је опекотина II-Б степена настале услед фулгурације у пределу десне натколене јаме, да би након урађеног рендгенског снимка било констатовано да се на десном колену виде почетне дегенеративне промене. Лечење настале повреде – опекотине трајало је око 6 месеци. Повреда је квалификована као тешка телесна повреда, а тужилац је због исте трпео болове, као и страх чији су интензитет и дужина трајања ближе описани налазима вештака. На месту опекотине тужиоцу је остао ожиљак величине 6 x 6 цм, који има тенденцију повећања са временом, па је наруженост по тужиоца констатована у лаком степену. Тужиоцу је умањена животна активност 10% трајно. Тужилац је у спорном периоду 01.01.2010. године до 30.06.2010. године био запослен у Привредној комори Србије. Утврђено је да је тужиоцу исплаћена накнада за боловање у износу од 190.520,00 динара, али да је у том периоду радио, исплаћена зарада би износила 448.967,48 динара, па с тога разлика износи 118.926,75 динара. Тужиоцу је боловање почело од јануара месеца 2010. године, а продужено му је до јуна исте године због опекотине коју је задобио. Имајући у виду да је операција калкулозне жучне кесе код тужиоца прошла без икаквих компликација, постоперативни ток код тужиоца трајао би од месец до 2 месеца, колико би био на боловању, односно то боловање би трајало до друге половине 2010. године. Међутим, како је тужилац задобио и опекотину, боловање од фебруара 2010. године до јуна месеца исте године је узроковано лечењем наведене повреде, односно опекотине настале током операције.

Полазећи од овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, имајући у виду да је повреда коју је тужилац задобио последица неисправног уређаја туженог, који је коришћен приликом операције тужиоца, првостепени суд је правилно закључио да тужени као ималац опасне ствари, у смислу одредби члана 173. и члана 174, у вези одредбе члана 154. Закона о облигационим односима одговара за штету коју је тужилац током оперативног лечења претрпео, због чега је дужан да му ову штету надокнади. Стога, како је тужилац био спречен да ради будући да је био на боловању и због опоравка од поменуте опекотине, због чега му је исплаћена умањена зарада, првостепени суд је правилно оценио да је тужилац претрпео материјалну штету у виду измакле користи коју је могао оправдано очекивати, па је правилно закључио да тужилац има право на измаклу корист за време спречености за рад за другу половину месеца фебруара, месец март, април, мај и јун 2010. године, те је тужена дужна да му ову штету надокнади на начин ближе наведен ставом првим изреке побијане пресуде. Поред наведеног, полазећи од одредбе из члана 200. Закона о облигационим односима, ценећи све релевантне критеријуме за одређивање висине накнаде штете по основу умањења животне активности, претрпљених душевних болова због наружености, као и претрпљеног страха, првостепени суд је правилно одмерио висину ове новчане накнаде, досудивши тужиоцу износе ближе наведене ставом другим изреке побијане пресуде, са каматом почев од дана пресуђења па до исплате.

Цењени су наводи жалбе тужене да је побијана пресуда контрадикторна у погледу основа одговорности туженог, јер се суд позвао на одредбу члана 173. Закона о облигационим односима која регулише објективну одговорност имаоца опасне ствари, а потом је закључио да је тужена одговорна по основу кривице, али су ови наводи неосновани. Ово с тога што је првостепени суд јасно и недвосмислено у побијаној пресуди указао на чињеницу да је тужени објективно одговоран у смислу члана 174. Закона о облигационим односима, независно од кривице у смислу члана 154. став 2.истог Закона као ималац опасне ствари – неутрала за дијатермију, односно постоји одговорност туженог као установе. Такође, неосновани су наводи жалбе да није доказана неисправност конкретног машинског уређаја, с обзиром да из писмених доказа произилази да су радници туженог били упознати са неисправношћу ове машине, те да су се и раније дешавали слични инциденти.

Осим тога, првостепени суд је правилно утврдио висину износа измакле користи за време тужиочеве спречености за рад, на основу писмених доказа, који ничим нису доведени у сумњу, а из којих је утврђена како чињеница колико је тужилац због опоравка опекотине био на боловању, тако и висина износа који му је исплаћен по овом основу, те су неосновани наводи жалбе да ни један доказ није изведен на околност разлога привремене спречености за рад тужиоца, као и наводи да је суд висину измакле користи утврдио паушално, посебно имајући у виду изјаву судског вештака да би постоперативни ток због операције жучне кесе код тужиоца трајао од једног до два месеца, те је правилно првостепени суд закључио да би тај опоравак трајао до половине фебруара 2010. године (10 месеци), а да је затим тужилац био спечен за рад због наведене повреде, тим пре што тужени није предложио извођење доказа којим би утврђени износи били доведени у сумњу.

Нису основани наводи жалбе да је првостепени суд досудио тужиоцу накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због наружености иако иста није констатована, будући да се судски вештак јасно изјаснио о постојању естетског оштећења у виду ожиљка величине 6 x 6 цм, а ово оштећење описано је и у извештају лекара Дома здравља. Такође судски вештаци су се током поступка изјашњавали на примедбе које је истакао тужени, па наводи жалбе којима тужени оспорава дате налазе, истичући чињенице које је већ истицао током првостепеног поступка, а на које су се судски вештаци изјаснили су стога без утицаја. Такође су без утицаја наводи жалбе да је првостепени суд требало да саслуша поступајуће лекаре, тј. запослене туженог, чије је саслушање тужени у току поступка предложио, јер како је то правилно оценио и првостепени суд, саслушање ових сведока би било сувишно из разлога што опекотина коју је тужилац задобио није у вези са операцијом жучне кесе, односно компликације које би се евентуално могле очекивати код овакве операције. При томе ни један изведени доказ не указује да је до опекотине дошло услед евентуално нестручног руковања овим апаратом од стране запосленог код туженог, да би у тој ситуацији било потребно саслушати предложене сведоке.

Међутим, Апелациoни суд сматра да првостепени суд није у погледу одлучивања о висини правичне новчане накнаде не име нематеријалне штете због претрпљених физичких болова правилно применио одредбу члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, досудивши тужиоцу износ који је по мишљењу Апелациoног суда превисоко одмерен. Приликом одлучивања првостепени суд није у довољној мери ценио све релевантне критеријуме за одмеравање висине те накнаде, која би се могла сматрати правичном за обе парничне странке, према врсти и циљу коме та накнада служи. Стога, имајући у виду све релевантне критеријуме за одмеравање висине накнаде за овај вид штете, пре свега дужину трајања физичких болова који су код тужиоца констатовани, овај суд сматра да тужиоцу припада правична новчана накнада на име претрпљених физичких болова у износу од 150.000,00 динара, а који износ је одмерен у смислу одредбе члана 224. Закона о парничном поступку и члана 200. Закона о облигационим односима. На овај износ, у смислу одредбе члана 277. Закона о облигационим односима, тужиоцу припада камата почев од дана пресуђења па до коначне исплате, док је за наведени вид нематеријалне штете преко досуђеног износа са припадајућом каматом, Апелациoни суд тужбени захтев одбио као неоснован.

Зато је жалба туженог морала бити делимично одбијена, а делимично усвојена, а побијана пресуда делимично потврђена а делимично преиначена у ставу првом изреке и у делу става другог изреке.

У складу са учињеним преиначењем, преиначено је и решење о трошковима поступка, садржано у ставу шестом изреке побијане пресуде, а сходно успеху тужиоца у спору, па тужиоцу у смислу члана 149. и члана 150. Закона о парничном поступку припадају трошкови на име састава тужбе и три образложена поднеска у износу од по 9.000,00 динара , за приступ пуномоћника-адвоката на четири одржана рочишта у износу од по 10.500,00 динара, трошкове вештачења у износу од 30.000,00 динара и на име трошкова таксе на тужбу и одлуку суда у укупном износу од 70.700,00 динара, што све укупно износи 178.700,00 динара, у смислу Адвокатске и Таксене тарифе, важећих у време пресуђења. На наведени износ тужиоцу је правилно досуђена камата почев од дана пресуђења-11.03.2013. године па до исплате.

Побијана пресуда је у ставу трећем, ставу четвртом и ставу петом изреке остала неизмењена, јер тужилац није изјавио жалбу у овој правној ствари.

Из наведених разлога, у смислу одредби члана 375, 380. став 1. тачка 4. члана 387. став 1. тачка 3. и члана 161.став 2. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци пресуде.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), примењује се у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11).

Председник већа-судија
Весна Субић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)