Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.05.2010.

Гж 1/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гž 1/10
13.05.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених "ББ" дневне новине и ББ1 са исте адресе, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду П.бр.68/08 од 26.02.2009. године, у седници већа одржаној 13.05.2010.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Окружног суда у Београду П.бр.68/08 од 26.02.2009. године, у ставу првом, ставу другом и ставу четвртом изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Окружног суда у Београду П 68/08 од 26.02.2009.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА и обавезани су тужени да му на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате износ од 500.000,00 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 26.02.2009.године, па до исплате, у року од 15 дана. Ставом другим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље малолетне АА1 и обавезани су тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 26.02.2009.године па до исплате у року од 15 дана. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА преко досуђеног износа од 500.000,00 динара до траженог износа од 600.000,00 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 26.02.2009.године до коначне исплате, као и тужбени захтев тужиље малолетне АА1, за износ преко досуђеног од 300.000,00 динара до траженог износа од 600.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 26.02.2009.године до исплате, као неоснован. Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиоцима на име трошкова парничног поступка плате износ од 160.749,00 динара у року од 15 дана. Ставом петим изреке одбијен је захтев тужилаца преко досуђеног износа на име трошкова поступка од 160.749,00 динара до траженог износа од 206.117,00 динара као неоснован.

Против наведене пресуде, тужени су благовремено изјавили жалбу, и то против става првог, другог и четвртог изреке, побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао правилност побијане пресуде у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/2004 и 111/2009) и оценио је да жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби указује на друге повреде које су биле и могле бити од утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, на насловној страни дневних новина „ББ“ од _._.20__.године, број __, стоји фотографија нагог тела покојног ПП док лежи у кавезу. Тело је оскрнављено, јер му недостаје половина десне ноге и део трбуха, лице му је окрвављено, а притом се интимни детаљи на телу на слици јасно виде. Наслов уз ову фотографију је „Медведи појели младића“, са поднасловом „Страхота у ЗОО врту“, док у антрфилеу на насловници стоји „ПП (23) јуче ујутру са Калемегданске зидине упао у кавез са медведима који су га растргли. ПП са друштвом био на „__“, сумња се да је убијен, па бачен“. На деветој страни пишу новине налази се текст са насловом „Појели га медведи“, у коме је описан трагични догађај. Главни и одговорни уредник дневних новина „ББ“ је тужени ББ1, он лично је дао дозволу да се наведена фотографија објави на насловној страни „ББ“, а да притом није пре тога прибавио пристанак за објављивање спорне фотографије покојног ПП од његових најближих сродника у смислу одредбе члана 44. став 1. Закона о јавном информисању. Тужилац АА је отац покојног ПП, а АА1 је његова сестра. Фотографија нагог раскомаданог тела њиховог најближег сродника сина и брата, изазвала је огроман шок код тужилаца и велике душевне патње. Тело покојног ПП је било веома унакажено, тако да тужиоцу АА у мртвачници уопште није било дозвољено да види његово тело, већ је идентификацију извршио тужиочев брат од стрица.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев дајући за своју одлуку довољне, јасне и уверљиве разлоге које у свему прихвата и овај суд. Наиме, одредбом члана 46. став 1. прописано је да у случају повреде права на приватни живот, односно права на лични запис, лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника Јавног гласила, између осталог, захтевати накнаду материјалне и нематеријалне штете. Првостепени суд је правилно закључио да је у конкретном случају, објављивањем непримерене фотографије, повређено право тужилаца на поштовање приватног и породичног живота, загарантовано одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ-Међународни уговори“ број 9/2003, 5/2005). Ово право има своје примене не само док су чланови породице живи које се огледа у поштовању породичних веза, већ има и поље примене након смрти неког члана породице који се огледа у праву надживелих чланова породице да преминулог сродника сахране према месним обичајима, али постоји и право да се поштује успомена на личност умрлог (право на пијетет). На овај начин штите се добра умрлог и вредности што их је створио за живота. То подразумева и право сродника преминулог да се поштују њихова осећања и сећање на преминулог члана породице. Објављивањем фотографије на којој се види наго и оскрнављено тело покојног ПП повређује психички интегритет тужилаца. Наиме, опште је позната чињеница да смрт младог човека проузрокује дубоке душевне патње његових блиских сродника и пријатеља. Траума због губитка блиског лица је тим већа што је смрт изненаднија и што су околности под којим је блиско лице премине су изненадније и насилније. Објављивањем шокантне и саблажњујуће фотографије покојног ПП свакако је појачала душевне патње његових најближих сродника и то додатно их је трауматизовала.

Није спорно да је постојао оправдан интерес јавности да сазна за трагичну погибију покојног ПП и околности под којима је погинуо, а да би се указало на какве опасности носи чињеница недовољно обезбеђених кавеза са опасним животињама у Зоолошком врту на Калемегданској тераси. Међутим, ни слобода изражавања као саставни део слободе масмедија, ни право на приватност нису апсолутна права и слободе. Приликом утврђивања да ли објављивање неке информације из приватног живота појединца представља недозвољено задирање у приватан живот мора се водити рачуна о правичној равнотежи која се мора успоставити између општег интереса заједнице и интереса појединца, дакле иако постоји интерес јавности да сазна шта се догодило критичном приликом мора се водити рачуна да ли би се тај интерес морао остварити другачијим објављивањем, без повреда части, угледа приватности идентитета или уз мању повреду. У конкретном случају изражена је прекомерност и непримереност слободе изражавања, јер се јавност о предметном догађају могла информисати и на други начин (путем текста у новинама, објављивањем фотографије са лица места на коме се не види тело покојника и сл.). Осим тога и сама јавност има интерес да се овакве саблажњиве фотографије не објављују на овај начин. Наиме, објављивање фотографија са насилним садржајима (убијених лица, лица настрадалих у саобраћајним несрећама, жртава ратних злочина, тешко телесно повређених и унакажених тела и сл.) може код осетљивих особа изазвати висок степен узнемирености, страха, ужаса и згрожености, а такође и код деце. Због тога није примерено и умесно овакве фотографије објављивати на насловној страни дневних новина које су доступне широком кругу лица.

Свако друштво се темељи на духу солидарности, које подразумева помоћ и саосећање лицу које је задесила нека несрећа. Заједница у ситуацијама када у једној породици трагично настрада млада особа, пријатељи, родбина својим понашањем и подршком труде се да најближим сродницима колико год је могуће ублаже душевне патње. Када је реч о трагедијама за које постоји оправдан интерес јавности да зна дужност је новинара да информације преносе на начин да додатно не повређују и не повећавају душевне патње лица која су била блиска преминулом. Управо о томе говори и сам кодекс новинара Србије у трећем поглављу тачке 4. у коме стоји да је новинару забрањено да користи непримерене, узнемиравајуће, порнографске и све друге садржаје који могу имати штетан утицај на децу. У шестом поглављу у тачки 3. стоји да у извештавању о догађајима који укључују лични бол, новинар је дужан да своја питања прилагоди да тако изражавају дух саосећања и дискреције. (кодекс је објављен на интернет страницама Удружења новинара Србије- www.uns.art.rs и Независном удружењу новинара Србије – www.nuns.rs) . Дакле, елементарна људска емпатија и саосећање захтевало је од главног и одговорног уредника дакле, главни и одговорни уредник „ББ“ је, противно правном стандарду новинарске пажње и кодексу етике новинара Србије, дозволио објављивање спорне фотографије, притом непоштујући ни најелементарније захтеве људске саосећајности у овако трагичним ситуацијама, већ водећи се искључиво за сензационализмом и потребом за што већим тиражем новина. Овде се мора посебно подвући да оцу покојног ПП у мртвачници нису дозволили да види унакажено тело свог покојног сина, управо да би га поштедели додатне трауме и бола, што указује на чињеницу да човек просечне пажње у таквом случају води рачуна о туђим осећањима.

Стога је главни и одговорни уредник поступао са намером приликом дозволе да се објави спорна фотографија и крив је за штету коју је проузроковао тужиоцима. Из наведених разлога правилно је одлучио првостепени суд када је применом одредби члана 79. и 80. тужиоцима досудио накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права на приватности и поштовање породичног живота, будући да је недопуштено објављена истинита информација из приватног живота (будући да се сликовна представа такође сматра информацијом).

Висина накнаде нематеријалне штете је правилно одмерена применом одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, при чему је суд правилно ценио све околности конкретног случаја, значај повређеног добра, циљ коме новчана накнада нематеријалне штете служи, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Због тога и по мишљењу Апелационог суда досуђена накнада нематеријалне штете представља правичну новчану накнаду за душевне болове које су трпели и трпе тужиоци због повреде права на приватност и права на пијетет.

Наводима жалбе да је објављена фотографија заправо фрагмент в видеозаписа да је лошег квалитета тј. резолуције и да се јасно не види лик нити је препознатљиво тело покојног ПП, не доводи се у сумњу правилност побијане одлуке. Ово из разлога што у антрфилеу на насловници пише име и презиме покојног ПП.

Како се и осталим жалбеним наводима не доводи у питање правилност побијане одлуке, суд је одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду применом члана 375. Закона о парничном поступку.

Одлука о трошковима поступка је донета правилном применом одредби члана 149. и 150. Закона о парничном поступку.


Председник већа-судија
Споменка Зарић


МШ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)