Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.03.2012.

Гж 1135/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1135/12
14.03.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, против тужених „Политика новине и магазини“ д.о.о. и ББ сви из Београда, улица Македонска број 29, које заступа пуномoћник БА адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужених „Политика новине и магазини“ д.о.о. и ББ и тужиље изајвљеним против пресуде Вишег суда у Београду П3 42/11 од 16.11.2011.године у седници одржаној 14.03.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених „Политика новине и магазини“ д.о.о. и ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 42/11 од 16.11.2011. године у ставу првом и трећем изреке.

  ОДБАЦУЈЕ СЕ као необлаговремена жалба тужиље изјављена против решења о трошковима поступка из четвртог става изреке пресуде Вишег суда у Београду П3 42/11 од 16.11.2011.године.


O б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду П3 42/11 од 16.11.2011.године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезани су тужени „Политика новине и магазини“ д.о.о. и ББ да тужиљи солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених психичких болова износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до коначне исплате. Другим ставом изреке одбијен је тужбени захтев у делу којим је тражено да се преко досуђеног износа на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених психичких болова, тужиљи исплати износ од још 200.000,00 динара са каматом, као неоснован. Трећим ставом изреке наложено је главном и одговорном уреднику листа „Политика“ да пресуду о накнади штете објави без коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју листа по правноснажности пресуде под претњом принудног извршења новчаним кажњавањем. Четвртим ставом изреке одбијен је као неоснован захтев тужиље за накнаду парничних трошкова.

  Благовременом жалбом тужени „Политика новине и магазини“ д.о.о. и ББ су побијали први и трећи став изреке ове пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Одговором на жалбу тужиља је предложила да се одбије као неоснована, а изјавила је жалбу у односу на одлуку о трошковима поступка из четвртог става изреке наведене пресуде.

  Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу у смислу члана 372. ЗПП-а ("Службени гласник РС" број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС" број 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба тужених неоснована, а жалба тужиље неблаговремена.

  Првостепени суд у спроведеном поступку није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности.

  Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у дневном листу „Политика“ од _. и _.године у новинском тексту под насловом „По надимку се имењак препознаје“ објављена фотографија тужиље, а у тексту стоји: „На листи двадесет најчешћих женских, препознали смо само једну познату личност, АА. Узорак је случајан, али можда наговештава и колико је женама теже да се прославе. АА каже да не размишља о тим категоријама, али о свом имену има мишљење: Презиме није лоше, али је име глупо-каже она.“ Тужиља је дописима од 06, 07, 10. и 12.04.2010.године захтевала извињење и деманти јер није дала наведену изјаву новинару ББ, те је објављивање фотографије уз наведени чланак врло повредило и због тога је била огорчена, бесна и понижена. Фотографија тужиље, објављена уз новински текст је објављена без њене сагласности.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да тужиљи припада право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене психичке болове због објављивања њене фотографије за коју није прибављена сагласност за објављивање, чиме је учињена повреда права приватности тужиље, а како је фотографија објављена уз наведени текст што је тужиљу врло повредило и због чега је захтевала објављивање демантија и извињења, закључио је да је трпела душевне болове, чији интензитет и трајање оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Применом правила из члана 200. Закона о облигационим односима првостепени суд је закључио да тужиљи припада правична новчана сатисфакција у износу од 100.000,00 динара, као и обавеза туженог да у листу „Политика“ објави садржину ове пресуде.

  По налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, које се жалбеним наводима не доводи у сумњу, а затим правилном применом материјалног права закључио да тужиљи припада право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова за повреду права приватности. Одредбом члана 43. Закона о јавном информисању, прописано је да се информација из приватног живота односно лични писани запис, запис лика и запис гласа не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, односно лица чије речи, лик, односно глас садржи, ако се при објављивању може закључити које је то лице. Према одредби члана 46. наведеног Закона у случају повреде права на приватни живот, односно права на лични запис, лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника јавног гласила захтевати пропуштање објављивање информације, односно записа, предају записа, уклањање или уништење објављеног записа, накнаду материјалне и нематеријалне штете и објављивање пресуде. Из наведених законских одредби произилази да су услови за повреду права на приватност: лезиона способност (способност за повреду), препознатљивост субјекта информације, лична погођеност субјекта информације и непропорционалност информације. Неосновано се у жалби наводи да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је тужиљи досудио накнаду нематеријалне штете због повреде права приватности јер код утврђене чињенице, која није била спорна, да за објављивање тужиљине фотографије није добијена нити тражена њена сагласност, те да је тужиља реаговала упућивањем више дописа у којима је захтевала извињење и деманти наводећи да је објављивање спорног текста и њене фотографије запрепастило, врло повредило и да је због тога имала проблема, указује да је повреда права на приватни живот у конкретном случају таква, да оправдава досуђивање новчане накнаде нематеријалне штете. Жалбени наводи тужених да је тужиља јавна личност и да се објављена фотографија налази на сајту новинске агенције, те да је тужиља на тај начин наменила широј јавности, су без утицаја на другачији закључак јер је одредбом члана 43. став 4. наведеног Закона прописано да пристанак дат за једно објављивање, за одређени начин објављивања, односно за објављивање у одређеном циљу не сматра се пристанком за поновљено објављивање, за објављивање на други начин, односно за објављивање за друге циљеве, док је терет доказивања чињеница да није био потребан пристанак за објављивање фотографије у смислу члана 45. став 1. тачка 1. истог Закона (да је запис намењен јавности), био на туженима, а што они у конкретном случају нису доказали. Код правилно утврђене повреде права приватности, правилно је првостепени суд оценио да претрпљени душевни болови оправдавају признавање правичне новчане сатисфакције у смислу члана 200. Закона о облигационим односима и применом правила из наведене одредбе утврдио да тужиљи припада правична новчана сатисфакција у износу од 100.000,00 динара, што одговара циљу коме служи та накнада и није противно њеној природи и друштвеној сврси.

  Због свега наведеног овај суд је применом члана 375. ЗПП-а одлучио као у првом ставу изреке имајући у виду да се ни осталим жалбеним наводима тужених не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, у том делу.

  Тужиља је у одговору на жалбу тужених, изјавила жалбу против одлуке о трошковима поступка из четвртог става изреке побијане пресуде, али је по налажењу овог суда жалба неблаговремена јер је изјављена после истека законског рока за њено подношење. Према стању у предмету пуномоћник тужиље је примио побијану пресуду 09.01.2012.године. Жалба на одлуку о трошковима поступка, садржана у одговору на жалбу тужених, је поднета 27.01.2012.године. Рок за изјављивање жалбе у овом случају је 8 дана од дана пријема пресуде, што значи да је жалба неблаговремена, јер је изјављена после истека законског рока за њено подношење. Тужиља је поднеском од 18.01.2012.године обавестила суд да опозива пуномоћје адвокату ВВ, али то не може бити од утицаја на благовременост поднете жалбе јер сходно одредби члана 93. ЗПП-а странка може у свако време опозвати пуномоћје, а опозивање, односно отказ пуномоћја мора се саопштити суду пред којим се води поступак, писмено или усмено на записник. То значи да је побијана пресуда уредно уручена пуномоћнику тужиље, пре него што је странка опозвала пуномоћје и од тада се рачуна рок за изјављивање жалбе.

Због тога је овај суд применом члана 374. у вези члана 365. ЗПП-а одлучио као у другом ставу изреке.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)