Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.07.2011.

Гж 13597/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13597/10
Дана 05. јула 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене „Политика“ А.Д. из Београда, Цетињска бр.1, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.7549/08 од 25.марта 2009.године, после одржане расправе, дана 5.јула 2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.7549/08 од 25. марта 2009. године у ставу трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.7549/08 од 25.марта 2009.године у ставу првом изреке, тако што се обавезује тужена „Политика“ АД из Београда да тужиоцу АА исплати на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа изношењем неистина у чланцима објављеним у дневном листу „Политика“ и то дана _ 1991. године под насловом „Откуд тенкови из Вараждина у Задру“, дана _. године под насловом „Исповест мајора ОО1“, дана _ 1993. године под насловом „Синђелић наших дана“ и дана _ 1995. године под насловом „Моћ авијације“, износ од 500.000,00 динара, са законском затезном каматом од 25. марта 2009. године па до исплате, у року од 15 дана, док се у преосталом делу тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу другом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена да о свом трошку објави изреку ове пресуде у дневном листу „Политика“ првог дана од дана правноснажности пресуде, а ОДБИЈА захтев за објављивање целе пресуде.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу петом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена да исплати тужиоцу на име трошкова парничног поступка износ од 61.248,00 динара у року од 15 дана.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.7549/08 од _ 2009.године, ставом првим изреке обавезана је тужена „Политика“ АД из Београда да тужиоцу АА исплати на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа изношењем неистина у чланцима објављеним у дневном листу „Политика“ и то дана _ 1991. године под насловом „Откуд тенкови из Вараждина у Задру“, дана _ 1991. године под насловом „Исповест мајора ОО1“, дана _ 1993. године под насловом „Синђелић наших дана“ и дана _ 1995. године под насловом „Моћ авијације“, као и у дневном листу „Политика експрес“ и то дана _ 1991. године под насловом „Дао тенкове усташама“, дана _ 1991. године под насловом „Више од рана боли издаја“, дана _ 1991. године под насловом „Генерал на суду“ и дана _ 1991. године под насловом „Повеља издајнику“ плати износ од 2.000.000,00 динара, са законском затезном каматом од 25. марта 2009. године па до исплате, у року од 15 дана, ставом другим обавезана је тужена да о свом трошку објави ову пресуду у дневном листу „Политика“ првог дана од дана правноснажности пресуде, ставом трећим одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа изношењем неистине у чланцима објављеним у дневном листу „Политика“ и „Политика експрес“ исплати преко досуђеног износа од 2.000.000,00 динара до траженог износа од 6.000.000,00 динара, као неоснован, ставом четвртим је одбијен тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да му тужена накнади нематеријалну штету због повреде права личности учињене текстовима у чланцима објављеним у дневном листу „Политика експрес“ и то новинара ББ под насловом „Издајницима ће судити ратници“ објављен _ 1991. године, под насловом „Оптужен генерал ОО“, објављен _ 1992. године и под насловом „Јавно суђење ОО“ објављен _ 1992. године, као и чланка објављеног у листу „Политика“ дана _ 1991. године новинара ББ1 под насловом „Још једном о армији“, а ставом петим је одлучено да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због погрешне примене материјалног права и то против одлуке садржане у ставу трећем и петом изреке, а тужени је изјавио жалбу против одлуке садржане у ставу првом и другом наведене пресуде из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 ЗПП-а.

Испитујући правилност првостепене пресуде на основу овлашћења из члана 372, у вези члана 369 став 3 и 370 став 1 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је ради правилног утврђења чињеничног стања поновио изведене доказе, које доказе је ценио у смислу члана 8 ЗПП-а, па је утврдио да су жалбе странака делимично основане.

Првостепени суд је одлучујући о тужбеном захтеву утврдио да су у дневном листу „Политика“ објављени чланци под насловом „Откуд тенкови из Вараждина у Задру“ дана _ 1991. године, „Исповест мајора ОО1“ дана 09. новембра 1991. године, „Синђелић наших дана“, у наднаслову „Годишњица смрти мајора ОО2“ дана _ 1993. године, и „Моћ авијације“, објављеног у листу „Политика“ дана _ 1995. године, један од поднаслова овог текста „Нови захтеви за помиловање генерала ОО“.

Решењем Војног суда у Београду Ки.бр.1051/91 од 08. новембра 1991.године је одређено да се спроведе истрага против, између осталих и АА, овде тужиоца, због основане сумње да је као командант 32.корпуса Вараждин, он и ВВ као начелник штаба 32.корпуса у Вараждину, починио кривично дело подривања војне и одбрамбене моћи из члана 121 став 1 КЗ СФРЈ, а пресудом Окружног суда у Вараждину, Републике Хрватске од 15. марта 1993. године је овде тужилац АА оглашен кривим зато што је у временском раздобљу између 15. и 22. рујна – септембра 1991. године у Вараждину, током оружаног сукоба између ЈНА и оружаних снага Републике Хрватске, починио кривично дело против човечности и међународног права, ратни злочин против цивилног становништва и кажњиво по члану 142 став 1 Основног кривичног закона Републике Хрватске, због чега је осуђен на 15 година затвора. Читањем пресуде Војног суда у Београду Ик.бр.27/92 од 26. децембра 1994. године је утврђено да је овде тужилац АА, као и ВВ, оглашен кривим за кривично дело подривања војне и одбрамбене моћи из члана 121 став 1 КЗЈ, због чега је тужилац АА осуђен на казну затвора у трајању од 11 година.

Читањем извештаја Војног суда у Београду о могућностима читања штампе за време трајања притвора је утврђено да је тужилац у периоду, док је био у притвору од 08. новембра 1991. до 15. априла 1992. године имао могућност набавке дневне штампе на два начина и то свакодневном куповином исте, преко Управе затвора по жељи и доношењем од стране посета, те да је именовани права и могућност набављања штампе преко Управе затвора искористио на тај начин што је од 18. новембра па до краја децембра 1991. године свакодневно куповао „Политику експрес“, а од јануара па до 15. априла 1992. године када је отпуштен из затвора свакодневно куповао „Политику експрес“ и „Борбу“.

Савесном и брижљивом оценом свих изведених доказа у смислу члана 8 ЗПП-а, ценећи како писмене доказе у списима, тако и исказ тужиоца у својству парничне странке, те исказе саслушаних сведока СС, СС1 и СС2, првостепени суд је правилно утврдио да је објављивањем чланака у дневном листу “Политика” и то дана _.1991.године под насловом “Откуд тенкови из Вараждина у Задру”, дана _.1991.године под насловом “Исповест мајора ОО1”, дана _ 1993. године под насловом “Синђелић наших дана” и дана _.1995.године под насловом “Моћ авијације”, тужена у обавези да накнади штету тужиоцу, јер је објављивањем ових чланака у високотиражном дневном листу “Политика” нанела нематеријалну штету повредом части и угледа тужиоца.

Наиме, тужилац је у тужби поднетој суду ради накнаде штете због текстова објављених у дневним листовима “Политика” и “Политика експрес” као тужене означио Компанију “Политика” као оснивача листа, НИП “Политика експрес” као издавача и НИП “Политика” као издавача листа “Политика”. У поднеску од 07.04.1997. године је навео да је решењем Привредног суда у Београду Фи.3948/97 од 01. априла 1997. године, "Политика“ АД правни следбеник првобитно означених тужених. Имајући у виду да је тужба поднета против оснивача и издавача листа “Политика” и “Политика експрес”, да је тужилац поднеском од 07. априла 1997. године због промене назива издавача листа “Политика” (НИП “Политика”) навео као туженог “Политика” АД, те да је тужени доставио извештај Агенције за привредне регистре од 13.09.2007. године, као доказ о правном следбеништву НИП „Политика“, издавача листа “Политика”, из кога се утврђује да је означени издавач листа “Политика”, НИП “Политика” решењем Фи.18771/96 од 27.11.1996. године променило назив у “Политика” Предузеће за новинско издавачку и графичку делатност ДОО Београд, Македонска 29, које се решењем Фи.3948/97 од 01. априла 1997. године ускладило са Законом о предузећима и Законом о класификацији делатности и у регистру јединица разврставања као “Политика” АД, Македонска 29, те да је регистрована и промена седишта “Политике” АД Београд, Цетињска 1, то је из напред наведеног очигледно да је правни следбеник, односно због промене назива издавача листа “Политика” као тужени у овој парници правилно означен “Политика” АД.

Имајући у виду наведено, овај суд је утврдио да је у овој парници за накнаду штете одговоран правни следбеник издавача НИП “Политика” сада “Политика” АД, и то за чланке објављене у дневном листу “Политика" дана _.1991. године, _.1991. године, _.1993. године и _.1995. године.

Тужилац није током трајања ове парнице доказао, а што је морао да учини, да је тужена “Политика” АД правни следбеник, оснивача и издавача дневног листа “Политика експрес”, а у коме су објављивани чланци дана _.1991. године под насловом “Дао тенкове усташама”, дана _.1991. године под насловом “Више од рана боли издаја”, дана _.1991. године под насловом “Генерал на суду” и дана _.1991. године под насловом “Повеље издајнику”. Због тога је овај суд применом правила о терету доказивања из чл. 223 ст. 1 ЗПП-а закључио да тужени у овој парници није пасивно легитимисан, па је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду штете због објављивања наведених чланака у дневном листу “Политика експрес”.

Одлучујући о истакнутом приговору застарелости потраживања, првостепени суд је правилно утврдио да су спорни текстови објављивани од стране тужене континуирано у периоду од 04.11.1991. године па закључно са чланком који је објављен _ 1995. године у дневном листу “Политика”, због чега је све чланке у грађанско правном смислу посматрао као делове једне јединствене штетне радње учињене од стране истог штетника у одређеном периоду времена, против истог оштећеног, овде тужиоца, због чега је за почетак тока застарелости узет датум објављивања у дневном листу “Политика” објављен дана _.1995. године и то чланка “Моћ авијације”, а ког дана је завршена штетна радња. Како је тужба у овој парници поднета 31. јула 1996. године, то није протекао објективни рок за подношење тужбе за накнаду штете од пет година од дана када је штета учињена, а како је то прописано чланом 376 Закона о облигационим односима. Такође, првостепени суд је правилно утврдио и да је тужба поднета у субјективном року застарелости потраживања од три године, јер је прихватио исказ тужиоца и сведока СС, а из чијих исказа је утврђено да је тужилац за све текстове који су написани сазнао тек пошто је изашао из затвора у јануару 1996. године, пошто је помилован, јер је коначно, у контакту са друштвеним окружењем од ког је у затвору био изолован, могао да сагледа обим штетних последица које су за њега наступиле објављивањем наведених чланака, и то пре свега однос средине према њему и његовој породици, имајући у виду садржину информација које су објављене у најтиражнијем дневном листу, а све ово имајући у виду да само сазнање за штету и штетника није довољно за постојање одштетног захтева. Поред тога, из исказа тужиоца и сведока СС је утврђено да је тужилац за текст “Синђелић наших дана” објављен у “Политици”, сазнао у октобру 1993. године, а да је за остале чланке сазнао тек пошто је изашао из затвора 1996. године, после помиловања, да је тек по изласку из затвора добио новине у којима су објављени чланци, а који су предмет тужбе. Како је тужилац за текст “Синђелић наших дана” сазнао у октобру или новембру 1993. године, то је и у том случају тужба поднета у субјективном року од три године, имајући у виду да до подношења тужбе тај рок није протекао. Због тога су неосновани наводи жалбе туженог да је потраживање тужиоца застарело.

Међутим, на правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право и то одредбе члана 200 Закона о облигационим односима, а у вези члана 13 Закона о јавном информисању, те да је досуђени износ накнаде штете превисоко одређен, што се основано истиче у жалби туженог.

Одредбом члана 13 Закона о јавном информисању (“Службени гласник РС” број 19/91), који је важио у време објављивања текстова, је прописано да су средства јавног информисања дужна да истинито обавештавају јавност, да ако средство јавног информисања објави неистиниту информацију којом се нарушава углед или интерес правног или физичког лица на кога се информација односи или којом се вређа част или интегритет појединца, износе или преносе неистинити наводи о његовом животу, знању, способностима, или на други начин вређа његово достојанство, заинтересовано правно или физичко лице има право на тужбу надлежном суду за накнаду штете против оснивача, издавача, главног и одговорног уредника и аутора информације. Првостепени суд је правилно утврдио да је тужена “Политика” АД нанела нематеријалну штету повредом части и угледа тужиоца објављивањем новинског чланка у високотиражном дневном листу “Политика” дана _.1991. године “Откуд тенкови из Вараждина у Задру” у којем је између осталог наведено "да су се у бившој касарни ЈНА на Шепуринама у Задру, сада према неким изворима појавила 32 тенка М-84 које је Збор народне гарде заробио из састава Вараждинског корпуса (срамно предатог). Како су ти тенкови стигли до Задра, остаје мистерија”. У овом тексту је такође наведено “оклопњаци М-84, 18 тенкова су се појавили и у Спачванским шумама, недалеко од Шида, као и код Новске (шест тенкова), све из састава Вараждинског корпуса”. Имајући у виду да су ове информације које се односе на појављивање тенкова М-84, који су заробљени из састава Вараждинског корпуса (срамно предатог) на различитим деловима ратишта, неистините, оне као такве тешко вређају част и углед генерала ОО.

Наиме, тужилац, АА је 10. јуна 1991. године ступио на дужност комаданта гарнизона у Вараждину, да је у том моменту био у чину генералмајора, да је по ступању на нову дужност извршио увид у распоред и записник о постојећој борбеној техници и људству гарнизона, да је према извештају и према тужиочевом личном увиду у сва складишта и објекте гарнизона утврдио стање борбене технике, међу којом се нису налазили тенкови М-84, већ су то били само тенкови Т-55 старе производње, а што је утврђено из исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке, како пред првостепеним, тако и пред другостепеним судом, а чијем исказу овај суд поклања веру, као јасном, категоричном и недвосмисленом, те у складу са осталим изведеним доказима. Чињеницу да у гарнизону Вараждин у време догађаја, који су претходили предаји гарнизона у руке хрватских оружаних снага, није било тенкова М-84, доказује и то што је пресудом Војног суда у Београду ИК.бр.27/92 од 26.12.1994. године тужилац оглашен кривим за кривично дело подривања војне и одбрамбене моћи земље из члана 121 КЗЈ, а да у изреци ове пресуде, у делу у којем се говори о борбеним средствима која су пала у руке хрватских оружаних снага нигде се не помињу тенкови М-84, већ поред осталог многобројног наоружања, искључиво тенкови Т-55. Ово све је поткрепљено и исказом новинара СС1, који је и написао текст објављен _.1991. године у листу “Политика” и који је навео да је наведени текст саставио и објавио податке о броју тенкова који су се појавили на ратишту код Шида и Новске, а према подацима објављеним у хрватској штампи, као и у нашој штампи и то у листу “Фронт”, који је пратио догађаје на ратишту. Дакле, овај сведок је податке о врсти тенкова, преузео из хрватске и наше штампе, да се радило о тенковима М-84, иако је по његовом сазнању, као војнополитичком коментатору, његов став био да се радило о тенковима М-55, мада такав податак није могао са сигурношћу проверити, јер су такви подаци, пре рата били недоступни. Из исказа овог сведока је такође утврђено да је термин "срамна предаја" употребио као свој субјективни доживљај, према чину предаје који се неспорно догодио, али да за њега постоји другачији вид предаје осим срамне предаје, с тим што он лично мисли да тужилац плаћа цехове неке више политике, и да га сведок лично жали због овога што му се догодило, те да он објективно није могао сачувати позицију корпуса, имајући у виду број људства са којим је располагао. Дакле, не само да је била у питању информација чију истинитост новинар тужене није пре објављивања проверио, већ се радило о информацији у чију истинитост није веровао ни сам аутор текста, али је и поред тога дозволио да таква информација буде објављена и то објављена као истинита и проверена информација, без евентуалног указивања на могућност да ти подаци нису били тачни. Такође, тужена је објавила информацију да је вараждинска касарна срамно предата, иако аутор текста у свом сведочењу наводи да лично мисли да тужилац објективно није могао сачувати позицију корпуса, имајући у виду број људства са којим је располагао. Поред тога, у време кад је објављен спорни текст против тужиоца се, као против комаданта гарнизона у Вараждину, водио кривични поступак због кривичног дела подривања војне и одбрамбене моћи, а у вези догађаја у касарни у Вараждину, о чему је јавност у више наврата била обавештавана од стране средстава јавног информисања, па како је наведена информација неистинита, у јавности се могао стећи утисак да су управо ови тенкови који су се налазили под командом тужиоца заробљени од стране хрватске војске у Вараждину, затим пребачени на другу локацију, где су коришћени у оружаним акцијама, а што даље води закључку да се у јавности могао стећи утисак да је тужилац одговоран и за прелазак ових тенкова у посед хрватских војних снага, иако они никад нису били у гарнизону чији је комадант био тужилац.

Такође, правилно је утврђено да је до повреде части и угледа тужиоца дошло објављивањем информација у новинском чланку “Исповест мајора ОО1”, а који носи наднаслов “Шта је у Вараждину претходило предаји 150 тенкова”, објављен у “Политици” _.1991. године, а имајући у виду да је према утврђеном чињеничном стању до предаје Вараждинског корпуса дошло после вишедневних тешких борби и преговора које је тужилац водио са представницима хрватских власти, који су резултирали повлачењем јединица ЈНА уз задржавање талаца са хрватске стране, да ова објављена информација представља неистините информације којима се омаловажава личност тужиоца АА, да је овим информацијама створена погрешна представа у јавности да је тужилац предао Вараждински корпус без борбе и испаљеног метка и да је на тај начин предата непријатељу велика количина тенкова артиљеријског наоружања и ракетних система, односно оружја у односу на које није проверен тачан број и врста. Наиме, у поступку је утврђено да је тужилац у време вараждинске кризе од стране својих претпостављених остављен са малим бројем војника, подофицира и официра у окружењу више од десет хиљада добро наоружаних хрватских војника, да је преживео велики стрес покушавајући да спасе животе својих људи и цивила, чланова породица старешина од сигурне смрти и да је гледао смрт и рањавање својих војника током вишедневних борби, а тужена у поступку није доставила ни један доказ у складу са одредбама члана 223 ЗПП-а, којима би доказала да је тужилац предао Вараждински корпус без борбе и испаљеног метка, нити доказ који би указивао на врсту и количину наоружања која је пала у руке непријатеља. При овоме, из исказа сведока СС3, који је један од аутора овог чланка и који је изјавио да је почетком 1991. године, а и касније био ангажован од стране редакције „Политика“ да извештава о догађајима који су се дешавали у границама одговорности тадашњег Тузланског корпуса бивше ЈНА и да је све информације, које је из тог периода слао редакцији тужене „Политике“, слао као веродостојне информације, а да је до њих долазио са редовних конференција за штампу и у разговору са старешинама тог корпуса, те да није проверавао истинитост наведених чињеница, јер су долазиле од стране овлашћених лица Тузланског корпуса бивше ЈНА, међу којима су били неки тадашњи генерали ЈНА, који су били ангажовани на најодговорнијим местима Тузланског корпуса. Међутим, ови наводи сведока не ослобађају тужену одговорности за нематеријалну штету из разлога што је обавеза тужене била да пре објављивања спорних информација исте провери, а посебно имајући у виду да је новинар слао извештаје из зоне одговорности Тузланског корпуса и да објављене информације нису биле проверене у зони деловања Вараждинског корпуса, нити у Генералштабу, који је морао имати информацију о збивањима у свим зонама одговорности јединица ЈНА.

Објављивањем чланка у листу „Политика“ дана _ 1993. године под називом „Синђелић наших дана“ тужиоцу је такође повређена част и углед, јер је информација неистинита, с обзиром да се у изреченом контексту грубо повређује част и углед тужиоца који је у време вараждинске кризе остао у касарни са мањом групом официра, војника, регрута и цивила чланова породице, окружен хрватским војним снагама које су покушавале да заузму касарну борбеним дејствима, да тужилац никада није истакао белу заставу, и да је током преговора са представницима хрватског кризног штаба напустио касарну са војницима, старешинама и цивилима, а да је то учинио тек после вишедневних борби, а не како у чланку пише да је истакао белу заставу и предао се, нити се сликао са хрватским преговарачима и представницима њихових власти и након тога сео у „Опел омегу“ и отишао у Србију. Напротив, тужилац је током преговора са хрватским властима постигао договор да се у аутобусима из опкољене касарне у Вараждину извуку припадници ЈНА и цивили који су се налазили у касарни, превезу у Србију, што је учињено, а међу њима је био и тужилац, а као гаранцију да ће се војници и цивили из касарне безбедно превести до Србије, тужилац је као таоце узео преговараче хрватског кризног штаба ХХ и ХХ1, који су са њима били у колони возила све до границе са Србијом. У објављеној информацији је изостављено да се наведу све ове околности под којима је тужилац напустио касарну у Вараждину, а што ову информацију чине непотпуном и лезионо способном, јер је створила утисак у јавности да је тужилац истакао белу заставу, предао касарну, а затим отишао у Србију својим возилом, остављајући на милост и немилост остале припаднике ЈНА и цивиле који су са њим у том моменту били. Тужилац је у ствари својим поступком омогућио да се са њим из касарне извуку војници, старешине и цивили и безбедно дођу у Србију, а у супротном би њихови животи и безбедност били угрожени да су били заробљени од стране хрватских војних снага, а што је према ситуацији која је постојала у Вараждину било веома вероватно.

Такође, објављивањем чланка „Моћ авијације“ у дневном листу „Политика“ дана _.1995. године је утврђено да је пре свега новинар листа „Политика“, а окривљени РР као аутор текста, пресудом Првог општинског суда у Београду К.бр. 121/96 од 28. фебруара 2001. године оглашен кривим што је у дневном високотиражном листу „Политика“ од 29. децембра 1995. године изнео неистините тврдње за приватног тужиоца, овде тужиоца АА који не само да шкоде части и угледу тужиоца, него да могу да доведу и до тешких последица за приватног тужиоца, тако што је износио и проносио „да ли треба помиловати официра који је предао голему јединицу, добио уметничку слику на поклон, као знак мале пажње за онолике тенкове и дошао овде очекујући оверу своје неславне бежаније“, иако је знао да то није истина, а у истом чланку за приватног тужиоца неистиниту тврдњу да је: „Више пута осуђиван“, иако је знао да то није истина, чиме је извршио кривично дело клевете из члана 92 став 3 Кривичног закона Републике Србије, због чега му је изречена условна осуда. Неистинитост ових информација је утврђена и из исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке у којем он наводи да је 10. јуна 1991. године ступио на дужност команданта гарнизона у Вараждину, да је у мирнодопским условима у гарнизону у то време требало да буде 2500 људи, а у току избијања рата преко 10000 војника, а у касарни је било 220 војника и 60 старешина, а истовремено према обавештајним изворима хрватских војника је било 15000, који су учествовали у нападу на касарну. Током 7 дана тужилац и војници су били изложени нападу хрватске војске и борба се одвијала на живот и смрт. Тужилац је тражио везом помоћ и обећано му је да ће помоћ стићи за дан – два, али она у наредних 7 дана није дошла. Главна команда у центру града није пала у непријатељске руке, нити неколико објеката око команде, укључујући и касарну „Калнички партизани“ и инжињеријски полигон, да је касарна „Јалковачке жртве“ пала у непријатељске руке, јер су војници са командантом, који су је бранили заробљени од стране хрватске војске. Тужилац није желео да се преда, борио се бранећи животе својих војника, знајући да би били ликвидирани, ако би се предали. Тужилац је водио преговоре и смислио план како да спасе војнике, старешине и њихове породице, с тим што план који је направио, он уопште није могао да оствари, али се држао тако као да може то да уради, а по доласку у Београд тужиочев извештај о ситуацији у Вараждину одобрио је генерал ГГ. Према томе, спорне информације које је објавила тужена су нетачне, јер тужилац није предао касарну у Вараждину без борбе. У условима потпуног окружења у Вараждину је могло доћи само до потпуног уништења јединице ЈНА у ситуацији када помоћ није стизала. Ово утолико пре што се радило о саставу јединице ЈНА различитог националног састава, који је био нејединствен у етничком сукобу и што је довело до масовног осипања људства услед бежања и издаје, а да је систем веза био готово у потпуности онеспособљен и да је противничка страна располагала шифрама веза које су јој предали официри који су прешли на хрватску страну. Такође, том приликом тужилац није добио слику као награду од градоначелника Вараждина, већ је напротив са војницима и цивилима прешао у Србију, тако што је све време држао хрватске преговараче у својству талаца. Из утврђеног чињеничног стања је јасно да тужилац није од стране хрватских власти сматран особом која је заслужна за повлачење јединице ЈНА, нити особом која за своја дела заслужује уметничку слику, већ је од стране хрватских власти осуђен на казну затвора у тајању од 15 година пред Окружним судом у Вараждину, а што потврђује и пресуда Жупанијског суда у Загребу Гж. бр. 9758/02-2 од 28. свибња 2002. године, а којом је усвојен отказ уговора о коришћењу стана и наложено овде тужиоцу и његовој супрузи да стан ближе описан у тој пресуди предају слободан од особа и ствари тужитељу – држави Хрватској. Дакле, из овога произилази да тужилац представља непријатеља за Хрватску и да као такав није могуће да буде поклонопримац слике, која би представљала знак пажње за предате тенкове.

Чињеница да је генерал ОО осуђен пресудом Војног суда у Београду Ик.бр. 27/92 од 26. децембра 1994. године делимично умањује не истинитост информације која је објављена у листу „Политика“ у чланку „Моћ авијације“, јер је у том кривичном поступку тужилац АА осуђен за кривично дело подривање војне и одбрамбене моћи из члана 121 став 1 КЗЈ, али се у кривичном предмету нигде не помиње да је предао вараждински корпус без борбе, нити да је примио уметничку слику као знак пажње за поклањање тенкова, како то пише у наведеном чланку, већ да није предузео све потребне мере како би сачувао касарну и борбена дејства, а што је првостепени суд утврдио увиђајем на лицу места извршеним дана 19.02.2004. године у Војном суду у Београду увидом у списе предмета Ик. бр. 27/92. Правилно је првостепени суд утврдио да је пресуда Војног суда Ик.бр. 27/92 од 26. децембра 1994. године од значаја само за чланак „Моћ авијације“ објављен 29. децембра 1995. године, а што је после доношења кривичне пресуде и да у том случају постојање те пресуде може бити од значаја за умањење одговорности тужене, док у случају осталих објављених чланака иста чињеница није могла бити од значаја, с обзиром да су сви објављени пре њеног доношења дана 26. децембра 1994. године, због чега су сви наводи о предаји Вараждинског корпуса од стране тужиоца били неистинити, имајући у виду основни принцип кривичног права да нико не може бити сматран кривим пре него што његова кривица не буде правноснажно утврђена, а у време када су ти чланци објављени тужилац није био правноснажно осуђен.

Имајући у виду све наведено по налажењу Апелационог суда правична новчана накнада за претрпљену нематеријалну штету услед објављивања неистинитих информација у чланцима објављеним у дневном листу „Политика“ дана 04. новембра 1991. године, 09. новембра 1991. године, 01. октобра 1993. године и 29. децембра 1995. године, а имајући у виду последице које су по тужиоца настале услед објављивања неистинитих информација о њему, као и јачину и трајање душевних болова које трпи услед повреде части и угледа, представља износ од 500.000,00 динара. Наиме, из наведених чланака би се могло закључити да је тужилац као командант касарне у Вараждину у оружаним сукобима исту предао хрватској војсци, без борбе, омогућивши јој да дође у посед тенкова М-84, којих у том моменту уопште у касарни није било, као и да је за тај чин од стране хрватске власти награђен. Напротив, из изведених доказа је утврђено да је тужилац, као командант касарне у Вараждину ступио у преговоре са хрватским властима, како би из касарне извукао војнике, старешине и чланове њихових породица живе и здраве, а што значи да никада није предао касарну без борбе и испаљеног метка. Такође је нетачно да је тужилац предао и хрватској војсци савремене тенкове М-84 који су касније коришћени у борбама хрватске војске против ЈНА, с обзиром да истих уопште није било у касарни. Такође је нетачно и да је добио било какав поклон од хрватских власти, већ је осуђен од стране хрватских власти на 15 година затвора због гађања циљева у граду Вараждину приликом одбране касарне у Вараждину, а такође му је и од стране хрватске власти одузето станарско право на стану у Загребу.

Објављивањем ових неистинитих информација у чланцима у листу „Политика“ који је високотиражни лист, тужилац је доживео личне непријатности, да људи беже од њега, да му је због стреса здравље нарушено, да живи у собици 3x3 у хотелу „Бристол“ и да не може да реши ни један свој проблем, ни стамбени, иако је у Војсци радио 42 године, да је његова кћерка на породиљском одсуству добила отказ док је радила у Војсци у време његовог хапшења и излажења спорних текстова, а бројне непријатности доживели су и његова браћа и сестре, који су знали за спорне текстове из 1991. године и имали непријатности са комшијама. После његовог изласка из притвора, његови другови, који су са њим завршили Војну академију и били официри, као и он, од њега су окретали главу при међусобном сусрету. Од тужиоца су се сви дистанцирали и прекинули контакт са њиме док је био у затвору, а његова породица је спавала на железничкој станици, код тужиочеве сестре у Врбасу и код неких пријатеља који су их хтели примити на ноћ или две. Имајући у виду да последице које тужилац трпи услед објављивања ових текстова, због душевних болова нанетих повредом части и угледа, а водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи накнада, као и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, а нарочито имајући у виду да је учињена нематеријална штета причињена објављивањем информација у масмедију-високотиражном дневном листу, као и да је објављивање неистинитих информација понављано у више наврата у периоду од 1991. до 1995. године, те да је реч о тужиоцу, као лицу које је као генерал на најсрамнији начин издао и предао касарну без борбе уз награду непријатеља, чиме је грубо повређено достојанство тужиоца, а догађаји у Вараждину представљени јавности на потпуно другачији начин, уз изостављање свих активности које је тужилац вршио приликом одбране касарне, иако су новинари туженог, који су сачинили спорне текстове, имали прилике да провере истинитост написаних информација, између осталог и присуствовањем суђењу тужиоца у кривичном поступку, који је против њега вођен у то време, и у коме су многобројни сведоци изнели чињенице, које су у складу са исказом тужиоца. Због тога су неосновани наводи жалбе туженог да текстови туженог не садрже нетачне и непотпуне информације подобне да произведу последицу проузроковања душевног бола, а то што је тужилац ове текстове доживео као увредљиве је његов субјективни доживљај, који не може уживати већу заштиту у односу на општи интерес и потребу да све информације буду доступне и правовремено објављене, те да је тужени, као издавач спорних текстова, поступао са пажњом примереном околностима у време када су текстови објављивани, а све у циљу информисања јавности, која је у том периоду имала оправдани интерес да буде информисана због тешког тренутка у коме се земља налазила. Неспорно је да су масмедији незаменљиво средство демократије, будући да они и у стварима од општег интереса, служе информисању јавности, односно како формирању слободног и обавештеног појединца, тако и формирању слободног и обавештеног јавног мњења. Међутим, ако објављивање информације представља увреду или клевету, објављивање такве информације поседује лезиону способност, те објављивање наведених информација у контексту као и у времену у коме су оне објављене грубо повређују част и углед тужиоца, које су могле проузроковати промену мишљења или заузимање негативног става према тужиоцу, с обзиром да су ови текстови имали за циљ јавно омаловажавање тужиоца, пре свега због његове професије, која захтева част и непоколебљиву борбу у заштити интереса државе, а у ком контексту су и неистинити наводи да генерал није одолео породичном притиску, имајући у виду за утврђено да на тужиоца његова породица није вршила никакав притисак. Приликом одлучивања о висини штете, овај суд је водио рачуна и о томе да досуђена накнада не представља недопуштено ограничење слободе масмедија,у смислу чл.10 Европске конвенције о људским правима, јер би досуђивање већег износа представљало ограничење слободе медија, које није неопходно и пропорционално за остварење легитимног циља заштите повређеног права. Због тога су неосновани наводи жалбе тужиоца да је штета прениско одређена.

Одлучујући о захтеву тужиоца да се обавеже тужена „Политика“ АД да о свом трошку објави ову пресуду у дневном листу „Политика“ првог дана од дана правноснажности пресуде, првостепени суд је применом одредбе чл. 199 Закона о облигационим односима исти усвојио у целини. Међутим, овај суд налази да се објављивањем изреке пресуде у којој су наведени називи објављених чланака, на задовољавајући начин саопштава јавности исход спора у коме је утврђено право тужиоца на накнаду нематеријалне штете и овим објављивањем ће се остварити морална сатисфакција тужиоца, поред новчане сатисфакције, а посебно и због тога што се ради о веома опширном тексту образложења пресуде. Неосновани су наводи жалбе да је првостепени суд у ставу другом изреке обавезао туженог да објави пресуду у листу „Политика“, и поред тога што тужени сада није издавач поменутог листа и да се ради о другом правном лицу, као издавачу. Ово због тога што је чл. 199 ЗОО прописано да у случају повреде права личности суд може наредити, на трошак штетника, поред осталог и објављивање пресуде, па како је тужени штетник, као правни следбеник ранијег издавача листа „Политика“, то је тужени и пасивно легитимисан, иако сада није издавач листа „Политика“.

Одлука о трошковима парничног поступка заснована је на одредби чл. 149 и 150 ЗПП-а, па је обавезан тужени који је изгубио у спору да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 61.248,00 динара, а који се односе на састав тужбе од стране адвоката, заступање на рочиштима, трошкове писања тужбе, поднесака и жалбе, а све према вредности спора и важећој АТ, имајући у виду да је тужилац успео у спору са око 8%, а да његови трошкови износе укупно 765.600,00 динара.

На основу изложеног, а применом одредбе чл. 375 и 373 ст. 1, те одредбе чл. 380 тач. 1 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Славица Срећковић

СИМ

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)