Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.03.2012.

Гж 1371/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1371/12
Дана 16.03.2012. године
Београд

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Смиљке Дингарац Нићифоровић, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Радиодифузног предузећа “Б 92” Акционарско друштво Београд, Булевар Др. Зорана Ђинђића 64. и ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиље и тужених, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П3-88/10 од 07.10.2011. године, у седници већа одржаној дана 16.03.2012. године, донео је следећу


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3-88/10 од 07.10.2011. године, у ставу првом изреке, тако што се одбија као неоснован тужбени захтев тужиље за исплату нематеријалне штете у износу од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом на овај износ почев од 07.10.2011. године, па до исплате.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3-88/10 од 07.10.2011. године, у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о парничним трошковима из става трећег изреке пресуде Вишег суда у Београду П3-88/10 од 07.10.2011. године, тако што свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3-88/10 од 07.10.2011. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље АА, којим је обавезан првотужени Радиодифузно предузеће “Б 92” а.д. Београд из Београда и друготужени ББ, да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом на досуђени износ од дана пресуђења 07.10.2011. године па до исплате, под претњом извршења. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље АА, којим је тражила да се обавеже првотужени Радиодифузно предузеће “Б 92” а.д. Београд и друготужени ББ, да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате износ преко досуђених 300.000,00 динара, а до тражених 1.500.000,00 динара. Ставом трећим изреке, обавезани су тужени да солидарно накнаде трошкове поступка у укупном износу од 28.500,00 динара, под претњом извршења.

Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавила тужиља из чије садржине произилази да исту побија у ставу другом и трећем изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима парничног поступка, док су тужени благовремено изјавили жалбу против става првог и трећег изреке из свих жалбених разлога предвиђених одредбом чл. 360. став 1. ЗПП.

Испитујући правилност пресуде у побијаном делу, у смислу одредбе чл. 372. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се у овој правној ствари примењује на основу чл. 506. ст. 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба тужиље неоснована, а жалба тужених основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд, пази по службеној дужности.

Изведеним доказима у току првостепеног поступка је утврђено, да је на телевизији “Б 92” дана _. и _. године, у издању емисије “Специјал потрага – хроника лажне смрти”, означен као специјал број 4, чији је аутор ББ, емитован и разговор са СС, у коме је иста изнела наводе о догађајима који су се десили после њеног порођаја, након 32 недеље трудноће, када је родила живо дете, чија је смрт наступила после 4 или 4 и по сата. У емитованом разговору СС помињала је тужиљу, као докторку која је у том периоду била запослена у болници ,у којој се она порађала, и која ју је након порођаја, у соби где је лежала, посетила и разговарала са њом о случају да дете, које је родила, умре. У поменутој емисији СС изјавила је следеће: “дете је смештено у инкубатор. У 9 и 30 часова сам се породила. Докторка је дошла код мене, докторка АА рекла ми је “мила моја....” села код мене, села на кревет, прво ми је послала шаку лекова које су ми угурали у уста да попијем, на силу, нисам хтела да попијем, ја сам попила, морам да слушам, онда је она дошла и рекла ми је “мила моја немој много да очекујеш, тешког богаља си родила, дете је у кризи, буди срећна да ти умре, упропастиће ти оно здраво дете кући”. Ја сам само гледала, стварно без речи, ја сам дете видела и дете је добило оцену 9. Шта то значи тежег богаља, да нема руке, ноге, пола главе не разумем. После је протекло још толико времена, а она је мене замолила, рекла је да ли можеш да дођеш код мене у собу. Ја сам када ми је то рекла, ја сам знала шта ће да ми каже. И рекла ми је седи, ја сам села, села на онај кревет и ништа осећала нисам, иако сам сечена рекла ми је: “ваше дете преминуло је и боље што је тако, имате здраво и живо дете кући, боље да вам не упропасти и оно дете, а ви сте млади, хвала Богу, колико ћете ви још пута доћи на киретажу, тако да уопште нема потребе да плачете за оним”. Ја још ништа нисам рекла, стварно нисам ништа рекла, узела сам налазе те обдукције и однела кући, тамо пише да је дете умрло од гнојне упале плућа, међутим, ја сам дошла до историје болести детета где су урађени брис грла, носа, уха, сви могући, није постојала никаква упала. Тамо пише да је умрла од гнојне упале плућа, а докторка АА и СС1 су навеле да је дошло до наизменично као на глави и на телу, као наизменично лева рука, десна нога и као да је умрло од срчаних мана. То су две потпуно различите ствари, које не може ни лаик погрешити”.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепeни суд је применом одредбе члана 3, 4, 28, 30. и 79. Закона о јавном информисању и чл. 200. став 1. Закона о облигационим односима, имајући у виду саму тематику поменутог серијала и конкретну емисију, закључио да су такви наводи приказани у емисији објективно погодни да повреде част и углед тужиље, јер су непотпуни, непроверени и увредљивог карактера. Такви наводи представљају основ за накнаду нематеријалне штете коју је тужиља претрпела објављивањем таквих исказа, имајући у виду да објављени садржај, по налажењу првостепeног суда, представља извор, претходно на одговарајући начин, непроверених информација. Са изложеног, суд је нашао да је износ досуђен ставом првим изреке пресуде правична сатисфакција због повреде части и угледа на име претрпљених душевних болова, због чега је одбио део тужбеног захтева преко досуђеног, а до траженог износа, сходно одредби чл. 200 став 2 Закона о облигационим односима.

Основано се у жалби тужених истиче да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права и то одредби чл. 3, 4, 28, 30. и 79. Закона о јавном информисању, који је важио у време емитовања спорне емисије.

Чланом 4. став 1. Закона о јавном информисању прописано је да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима или личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим кад је другачије одређено законом. Ставом 2. изреке прописано је да се одредба чл. 1. примењује без обзира на начин на који је прибављена информација.

Према одредби чл. 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, прописано је да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примање и саопштавање информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе.

Мешање у вршењу слободе штампе није помирљиво са чланом 10. Конвенције, осим ако је оправдано неким претежним захтевом у јавном интересу.

У конкретном случају, основано се жалбеним наводима тужених указује да је првостепени суд погрешно нашао да су тужени одговорни за штету због објављивања нетачних информација, у вези са образложењем побијане пресуде,где је наведено како је разговор који је емитован на “Б 92” са СС, у коме је иста изнела наводе о догађајима који су се десили после њеног порођаја и у којима је помињала тужиљу,садржао информације подобне да повреде част и углед тужиље, будући да су непотпуне, непроверене и увредљивог карактера.

И према налажењу другостепеног суда, првостепени суд није указао који су то конкретни наводи СС нетачни и у ком смислу су непотпуни, као и непроверени, нарочито имајући у виду што су догађаји на које се и исказ СС у спорној емисији односи, били предмет судских поступака које је СС водила, као и предмет рада Анкетног одбора Народне скупштине Републике Србије, који је искључиво образован ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији.

У предметном случају се ради о информацијама, у којима се помиње име тужиље, али се ни на који начин истим тим информацијама не указује да је тужиља искључиви извршилац и да је “продавала и крала децу мајкама”, на начин на који је тужиља доживела овакву врсту објављивања информација. Ради се о информацијама које служе грађанима за формирање мишљења и опредељивања у важним друштвеним догађањима, у ком случају претеже интерес јавности и слобода масмедија, над интересом тужиље да не буду саопштене оне ствари које би иначе морале остати недоступне јавности. Такође, у спорној емисији, СС се искључиво позивала на медицинску документацију која по њеном мишљењу није конзистентна, ни на који начин није оптуживала конкретног лекара да је продавао, крао децу и лагао родитеље о њиховој смрти. Спорне изјаве не могу довести до повреде тужиљиног права на част и углед, односно права на поштовање људске части и заслуженост стеченог угледа. Ово стога, што је правом на част човек заштићен од нечовечног третирања, док право на углед човека штити од стварања погрешне представе која нарушава његово добро име.

Такође, жалбеним наводима тужиље се неосновано указује да тужени нису поступали у складу са одредбом чл. 3. Закона о јавном информисању, јер је према налажењу Апелационог суда, а имајући у виду све околности конкретног случаја и према стању у списима, несумњиво утврђено да су пре емитовања спорне емисије, уредници и новинари с пажњом примереним околностима, вршили увид у извештај Анкетног одбора и судске списе поступка које је СС водила, а који су указивали да су у њеном случају постојали пропусти у раду здравствених установа и матичне службе.

Слобода издржавања предвиђена чланом 10 Конвенције, представља један од суштинских темеља демократског друштва. Стога право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима, указује да се у конкретном случају изнете информације нису тицале приватног живота тужиље, као ни њеног понашања у службеном својству.

По налажењу овог суда у конкретном случају, у смислу цитираних одредби Закона о јавном информисању, и у складу са чланом 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, не постоји основ одговорности тужених, због чега ни њихова обавеза да тужиљи солидарно накнаде нематеријалну штету због повреде части и угледа.

Тужиља није претрпела штету због повреде части и угледа, јер су објављене информацијама о питањима од јавног интереса, при чему је другостепени суд имао у виду да емитована емисија по свом структурном и смисаоном значењу, искључиво помиње тужиљу као лице које је у датом тренутку било запослено у установи у којој се СС порађала. Објављене информације, у конкретном случају, су поуздане и прецизне и у складу са правилима новинарске етике. Тужени су, сходно члану 3. Закона о јавном информисању, изразили и објавили информацију за коју се са дужном провером (провером која је примерена датим околностима), није могло установити да је неистинита (нетачна), што ни тужиља није учинила својим наводима.

Са свих напред наведених разлога, пошто нема услова да се установи одговорност тужених, другостепени суд је ожалбену пресуду у ставу првом и трећем преиначио, тако што је тужбени захтев тужиље у целини одбио као неоснован.

С тим у вези, нису основани ни жалбени наводи тужиље којима се указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то одредбу чл. 200. став 2. Закона о облигационим односима, те је одлучено као у ставу другом изреке.

Преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка, у смислу одредбе чл. 161. став 2. ЗПП, имајући у виду да тужиља није успела у спору, а да су тужени трошкове тражили, али их нису определили.

С обзиром на изнето, Апелациони суд је одлучио као у ставу првом изреке пресуде, на основу овлашћења из одредбе чл. 380. тачка 4. ЗПП.

Председник већа-судија
Смиљка Дингарац Нићифоровић

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)