Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.10.2010.

Гж 13710/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13710/10
22.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац – Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Издавачког предузећа „ББ“ д.о.о. _, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.бр. 1652/10 од 27.04.2010.године, у седници већа одржаној 22.10.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиоца и туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр. 1652/10 од 27.04.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом делимично је усвојен захтев па је обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 27.04.2010.године до исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења ( став први изреке ). Део захтева за накнаду штете због повреде части и угледа у износу од 300.000,00 динара као и део захтева за исплату законске затезне камате за период од подношења тужбе до пресуђења одбијен је као неоснован ( став други изреке ). Обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 27.125,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења ( став трећи изреке ).

Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбе и то тужилац против одлуке садржане у ставу другом и трећем изреке, а тужени против одлуке садржане у ставу првом и трећем изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалбе нису основане.

Према разлозима првостепене пресуде, пре 12 година направљена је репортажа за дневни лист „ББ4“ и објављена фотографија тужиоца како музе краву, јер је тада радио на механичкој мужи крава у ПКБ корпорацији. У то време тужилац је завршавао студије агроекономије, био је инжењер сточарства и дао је сагласност да се објави наведена фотографија, као и текст о положају образованих људи у дневном листу „ББ4“. У дневном листу „ББ“ од 31.01.2008.године на страни 7 објављен је текст под насловом „Млеко на суду“, са поднасловом – Антимонополска комисија утврдила монополски положај на тржишту млечних производа: „ББ1“ тврди да није узета у обзир половина тржишта. Као илустрација текста налази се напред наведена фотографија тужиоца како музе краву. У тексту је наведено да је СС, председница комисије за заштиту конкуренције изјавила да је утврђено да је „ББ2“ власник највећих српских млекара злоупотребио монополски положај на тржишту млека, као и да је „ББ1“, чији је власник инвестициони фонд „ББ2“ заузима 47,4% тржишта у Србији и да склапа неповољне типске уговоре са произвођачима млека. Даље се у тексту пише о антимонополској комисији и њиховом налазу о монополском положају на тржишту млечних производа. Након објављивања спорне фотографије и текста тужиоца су звали познаници и пријатељи, саопштивши му да су прочитали текст у дневном листу „ББ“ и видели његову фотографију и да су га препознали. Тужилац се осећао непријатно, обзиром да је запослен на одговорном месту у ПКБ корпорацији „ББ3“, те с тим у вези у пословном је контакту са многим људима и није му било пријатно када су га питали о чему се ради. Тужиоца нико није контактирао, нити га је питао да ли пристаје да се објави спорна фотографија, а након објављивања спорне фотографије покушао је преко адвоката да контактира уредника дневног листа „ББ“ јер је био спреман да се задовољи објављивањем неког извињења, али је видео да то њима није било од интереса, због чега је поднео тужбу. У периоду када је објављена фотографија тужилац је био у вези и због теме текста морао је да објашњава да нема никакве везе са монополом на тржишту нити са било којим ставом изнетим у тексту, нон стоп је морао да одговара на питања пословних сарадника о чему се ту ради, због чега му је објављивање спорне фотографије донело велике непријатности.

Полазећи од тако потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања правилно је закључио првостепени суд да како је тужени без пристанка тужиоца објавио спорну фотографију да је тиме повредио тужиочево право на приватност, односно његово право на лични запис, те да тужилац има право на накнаду штете коју је због тога претрпео; а пошто овај суд као другостепени у свему прихвата као довољне и јасне све разлоге које је за своју одлуку дао првостепени суд, то налази да је правилна одлука првостепеног суда којом је обавезао туженог да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 100.000,00 динара са каматом почев од 27.04.2010.године до исплате, односно када је одбио захтев тужиоца за исплату износа од још 300.000,00 динара са каматом, правилно применивши одредбе из члана 43. и 80. Закона о јавном информисању.

Наиме, чланом 43. став 1. Закона о јавном информисању прописано је да информација из приватног живота, односно лични писани запис, запис лика (фотографски, цртани, филмски, видео, дигитални и слично) не може се објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче односно лица чије речи, лик, односно глас садржи ако се при објављивању може закључити које је то лице. Ставом 3. напред наведеног члана прописано је да је пристанак дат за једно објављивање, за одређени начин објављивања, односно за објављивање у одређеном циљу, и да се не сматра пристанком за поновно објављивање, објављивање на други начин, односно за објављивање за друге циљеве. Из наведене одредбе произилази да је право на лични запис, као део права на приватност искључиво право физичког лица да може самостално да одлучи о упознавању трећих лица, односно јавности са својим ликом, било уживо, било забележеним на подобан начин, те да може да одлучи да ли ће дозволити да други користе његов лик, било тако што ће он бележити његов лик или тако што ће им он дати свој запис лика на коришћење заувек, односно за одређени период, или за одређену сврху, а које овлашћење може опозвати. Стога, а сходно напред утврђеном да је тужилац пристао да се спорна фотографија објави у дневном листу „ББ4“ као и текст о положају образованих људи, из чега произилази да је тужилац дао пристанак за једно објављивање, те како је тужени без пристанка тужиоца објавио спорну фотографију, то је тужени повредио право тужиоца на лични запис као део права на приватност те с тим у вези тужени је у обавези да тужиоцу накнади штету коју је због тога претрпео, а што је правилно закључио првостепени суд.

Стога су оцењени као неосновани жалбени наводи туженог којима се указује да фотографија тужиоца која је објављена уз поменути текст да је искоришћена као проста илустрација текста, и то не директно самог текста, обзиром да се текст односи на антимонополску комисију и налаз са антимонополске комисије о монополском положају на тржишту млечних производа, а на тужиоца. Наводи су неосновани, јер у конкретном случају повређено је тужиочево право на лични запис као део права на приватност, обзиром да тужени није имао сагласност тужиоца да спорну фотографију објави већ ју је објавио без пристанка тужиоца, те како је с тим у вези тужилац претрпео одређене непријатности, то је тужени у обавези да тужиоцу накнади штету коју је тужилац претрпео.

Неосновани су и жалбени наводи, како тужиоца да је досуђени износ прениско одмерен, односно туженог да је превисоко одмерен, јер је првостепени суд приликом одлучивања о захтеву за накнаду штете водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, при томе имајући у виду непријатности које је тужилац имао због објављивања спорне фотографије.

Нашавши да у спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и 2. ЗПП, да је чињенично стање потпуно и правилно утврђено и на исто правилно примењено материјално право, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове другостепене одлуке, а при томе је имао у виду и остале жалбене наводе и нашао да исти не доводе у сумњу законитост и правилност првостепене одлуке.

Правилна је и одлука о трошковима поступка јер је иста донета правилном применом члана 149. и 150. ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац - Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)