Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2010.

Гж 13743/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13743/10
Дана 15.09. 2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић-Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиље мал. АА, чији је законски заступник мајка АА1, а коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Радио-телевизије Србије, са седиштем у Београду, ул. Таковска бр.10 и ББ, ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.000.000,00 динара, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 2714/08 од 03.12.2009. године, у нејавној седници већа одржаној дана 15.09. 2010. године, донео је


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 2714/08 од 03.12.2009. године, у ставовима првом, другом, трећем и петом изреке, као и у делу става четвртог изреке за износ од 500.000,00 динара, са припадајућом каматом, па се жалбе мал. тужиље и тужених у том делу ОДБИЈАЈУ, као НЕОСНОВАНЕ.

Иста пресуда се у преосталом делу става четвртог изреке ПРЕИНАЧУЈЕ тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужени Радио-телевизија Србије са седиштем у Београду и ББ, да мал. тужиљи АА, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, солидарно исплате износ од још 200.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 03.12.2009. године до коначне исплате, све у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр. 2714/08 од 03.12.2009. године, ставом првим изреке, одбија се приговор стварне ненадлежности Првог општинског суда у Београду за поступање у овој правној ствари, истакнут од стране туженог Радио-телевизије Србије из Београда, као неоснован. Ставом другим изреке делимично се усваја тужбени захтев тужиље, па се обавезују тужени Радио-телевизија Србије из Београда и ББ, да тужиљи мал. АА, коју заступа законски заступник мајка АА1, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреда части и угледа, солидарно исплате износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 03.12.2009. године до исплате, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом трећим изреке, обавезују се тужени Радио-телевизија Србије из Београда и ББ, да о свом трошку објаве пресуду у целости у термину емитоване емисије, у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде. Ставом четвртим изреке, одбија се тужбени захтев тужиље преко досуђеног износа у ставу I изреке пресуде у делу којим је тражила да се обавежу тужени Радио-телевизија Србије из Београда и ББ, да тужиљи мал. АА, коју заступа законски заступник мајка АА1, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, солидарно исплате износ од још 700.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 03.12.2009. године до исплате, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, као неоснован. Ставом петим изреке обавезују се тужени да мал. тужиљи солидарно исплате износ од 164.500,00 динара, на име накнаде трошкова парничног поступка, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде странке су благовремено изјавиле жалбе, и то тужиља, побијајући исту у ставу четвртом изреке, и тужени, побијајући исту у ставу првом, другом, трећем и петом изреке, сви из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Мал. тужиља је поднела одговор на жалбу тужених.

Апелациони суд је посебно ценио благовременост изјављене жалбе мал. тужиље, с обзиром да се на овој жалби налазе два печата Вишег суда у Београду, са два различита датума и то 14.01.2010. године и 26.03.2010. године. Из дописа Првог основног суда у Београду од 24.03.2010. године, који је примљен у Виши суд у Београду 26.03.2010. године, произлази да се овим дописом шаље жалба од 14.01.2010. године, на којој се налази пријемни печат Вишег суда у Београду, а која је враћена Првом основном суду у Београду дана 18.03.2010. године, с обзиром да је предмет на који се жалба односи, П.бр. 2714/2008, прослеђен Вишем суду у Београду, као надлежном, дана 25.01.2010. године. Такође, у доставној наредби првостепеног судије од 18.06.2010. године, констатовано је да је жалба од 14.01.2010. године благовремена и да исту треба доставити на одговор туженима. Из ургенције пуномоћника мал. тужиље произлази да је против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 2714/2008 од 03.12.2009. године, изјавио жалбу 14.01.2010. године. Из свега наведеног произлази закључак да је жалба мал. тужиље изјављена благовремено, 14.01.2010.године (пуномоћник мал. тужиље је побијану пресуду примио 11.01.2010. године), а да је на првој страни жалбе стављен печат Вишег суда у Београду са датумом 26.03.2010. године, као доказ да је тог дана наведена жалба стигла у Виши суд у Београду уз допис Првог основног суда у Београду од 24.03.2010. године.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да жалба тужених није основана, а да је жалба мал. тужиље делимично основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена ни битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалбама посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, дана _. године, емитована је емисија Радио-телевизије Србије „_“, и то на првом програму у 22,00 сата. Аутор ове емисије је тужена ББ, а емисија је обрађивала тему малолетничке проституције. У 33. минуту у 30. секунди, тема је локализована на град _, када се на снимку појавио натпис „Ноћ између понедељка и уторка негде око 23,00 часова“, а у позадини се чује глас „кренули смо у потрагу“. Даље се емитује аудио запис разговора између мал. тужиље и друготужене, пошто овај разговор није сниман видео камером. У том разговору друготужена је постављала питања мал. тужиљи у вези школе у коју иде и у вези посете мал. тужиље кафићу у коме је разговор обављен, као и у вези места где мал. тужиља још излази, при чему је мал. тужиља навела кафић „_“, где остаје до отприлике 02,00 сата. Уз овај аудио запис на екрану се појављује пропратни текст „прича са петнаестогодишњом девојчицом у једној _ кафани негде пре поноћи“. У току разговора мал. тужиља је одговорила на телефонски позив, у ком тренутку се у позадини чује глас „стиже прва понуда“, а затим се на екрану, у тренутку када мал. тужиља говори „Да..мммм.. не, не, а, не, не“ појављује пропратни текст „прву понуду за то вече одбија“ и чује се мал. тужиља која говори „имам дечка, па зато, да“. Даље се на снимку појављује девојка у ходу, у јакни са капуљачом и крзном и са цигаретом у руци, при чему се лик девојке не види у потпуности, а у време гледања снимка мал. тужиља изјављује и чини неспорним да је то она, да је свој лик препознала у тренутку када повлачи дим цигарете. Тада на снимку друготужена изјављује „ову петнаестогодишњу девојчицу касније срећемо у другој кафани-пола сата касније“. Након тога се на снимку појављује женска особа снимљена отпозади, која има дугу косу и држи мушку особу испод леве руке, с тим што се у позадини чује коментар друготужене „сада већ има пратњу“. Ову особу је сведок СС, полицајац Полицијске управе _, од кога је друготужена тражила информације о постојању малолетничке проституције у _, препознао као мал. тужиљу, а и мал. тужиља се препознала у тренутку када се попела на степенице и ушла у кафић „_“. Испред лика је заштитна маска која захвата део лика девојке и предњи горњи део девојке до струка, са циљем да се отклоне могућности препознавања снимљених лица. Даље се на снимку чује глас друготужене која изјављује да су таксисти лица која најбоље знају шта се дешава у граду, да су неретко и посредници, а тада из кафића излази женска особа којој је лик заштићен светлосним белим кругом. У позадини на степеништу стоји још једна особа, коју је сведок СС препознао као тужиљу, а тужиља се препознала на основу гардеробе-сукње и чизмица које има и које је уочила на снимку у тренутку када је улазила у локал. На снимку се даље види женска особа која се враћа у кафић, застаје на степеништу и прича са особом која је наслоњена на гелендер, при чему се не виде лица ни једне, ни друге особе, а на снимку је означено „око 24,00 часа“, с тим што се на екрану појављује натпис „први наш покушај уговарања састанка преко посредника или макроа ове девојчице, за шта се дотични издаје“, док се у позадини види женска особа за коју друготужена изјављује да је то она и да је разговарала са једном мушком особом која их је пустила у кафић „_“ и која је рекла да познаје девојчицу и да контактира са њом и контролише њено понашање. У позадини се чује мушки глас „мама, тата немају кинте, кеша, деца би да живе нормално“ и глас друготужене „ а иде у кревет за 1.000,00 динара“, те се емитује слика на којој се само у магли појављује женска особа у мини сукњи и чизмама, при чему тој особи лик није препознатљив, али се ради о истој особи коју је сведок СС препознао као тужиљу и за коју је мал. тужиља изјавила да је то управо она.

Приликом разговора са мал. тужиљом, коме је била присутна и њена другарица, друготужена и још двојица њених колега се нису представили као новинари, већ као лица која раде на _ у _, те да их занима место на коме у _ могу да се проведу. Све време разговора са мал. тужиљом друготужена је била озвучена, а да при томе мал. тужиља то није знала, нити је имала разлога за било какву сумњу да се тај разговор снима. Такође, мал. тужиља није знала ни да је снимана видео камером у тренутку уласка у кафић „_“ и боравка у том кафићу. У време приказивања емисије мал. тужиља је имала 15 година, а рођена је _. године.

Након емитовања ове емисије мал. тужиља је од стране лица из свог окружења обавештена о тој емисији, да би након тога погледала снимак емисије преко интернета. Мал. тужиља је због емитовања ове емисије била изложена непријатним питањима, подозрењу околине, почела је да прима телефонске позиве са непристојним понудама, осудама и подругивањем од стране непознатих људи који су јој нудили новац у замену за сексуалне услуге. Она после тога није излазила из куће, избегавала је контакте са људима, није ишла у школу одређено време, а због доживљеног стреса се обратила неуропсихијатру. У вези са емитовањем ове емисије, мал. тужиља је поднела представку против н.н. лица МУП-у Републике Србије-Полицијској управи _, дана 13.08.2008. године, а у вези са овим догађајем, тужиља је и саслушана у Полицијској управи у _, о чему је сачињена службена белешка о обавештењу примљеном од грађана под бројем Ку. 26-С-23/07 дана 02.11.2007. године. Иначе, од стране Полицијске управе _ од 1992. године је евидентирано неколико случајева бављења проституцијом, али не и случајеви малолетничке проституције, на шта је посебно указао друготуженој сведок СС у разговору који је претходио снимању дела емисије у _. Никада од стране службених лица ове управе није постојала сумња да је мал. тужиља укључена у ланац малолетне проституције, а након разговора са мал. тужиљом, извршена је провера њеног понашања и утврђено да нема никакве сумње да се мал. тужиља икада бавила малолетном проституцијом.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду у погледу основа одговорности тужених за штету коју је мал. тужиља претрпела.

Правилно је првостепени суд закључио да су тужени у емисији „_“ у јавности креирали слику о моралним квалитетима личности мал. тужиље и на тај начин извргли руглу њену личност, пошто су приватни живот мал. тужиље у виду записа њеног лика и гласа, објавили у негативном контексту, без пристанка мал. тужиље или лица које је у њено име овлашћено да такав пристанак да, а мал. тужиља и сви они који су је познавали, при емитовању записа њеног гласа и лика препознали су мал. тужиљу и закључили да су то њен глас и лик. Приликом аудио и видео снимања мал. тужиље, као и приликом монтирања поменуте емисије, друготужена није са пажњом примереном околностима проверила и утврдила истинитост и потпуност информације коју је као проблем друштвене заједнице пласирала у јавност, користећи при томе, у негативном контексту, снимљени глас и лик мал. тужиље, што значи да није испоштовала обавезу новинарске пажње из члана 3. став 1. Закона о јавном информисању („Сл. гласник РС“ бр. 43/2002, 61/2005 и 71/2009). Зато мал. тужиља има право на накнаду нематеријалне штете у смислу члана 79. Закона о јавном информисању, јер се на њу односи неистинита и непотпуна информација, а тужени су солидарно одговорни за штету коју је мал. тужиља претрпела у смислу чланова 80. став 1. и 83. истог Закона, јер да се пре монтирања и емитовања емисије „_“ поступало са пажњом примереном околностима, мал. тужиља не би била приказана у негативном контексту, као лице које се бави малолетничком проституцијом и не би претрпела непријатности после приказивања ове емисије. Друготужена такође није проверила, пажњом примереном околностима, наводну изјаву власника кафића „_“ која се односи на мал. тужиљу, а у вези њеног понашања и сталног посећивања кафана. При томе, тужени нису доставили ниједан доказ о томе да се мал. тужиља заиста бави малолетничком проституцијом, а чињеница да друготужена није имала намеру да јавном мњењу сугерише погрешан закључак неповољан по тужиљу, већ да је за њу мал. тужиља само била „девојчица у ризику“, не ослобађају тужене одговорности за штету коју је мал. тужиља претрпела.

Право на част и углед је право на поштовање људске части и заслуженог стеченог угледа лица. Право на углед штити од стварања погрешне представе о лицу које нарушава његово добро име. Да би постојала повреда права на част и углед, информација треба да поседује лезиону способност, треба да постоји препознатљивост субјекта информације, лична погођеност субјекта информације и непропорционалност информације. Неистинитост је кључно својство информације када је реч о повреди права на част и углед, јер само неистинита информација може да представља клевету као повреду права на част и углед. Са неистинитом информацијом се изједначава и непотпуна информација. Само чињенични исказ, али и чињенични исказ као део мешовитог суда-комбинован са вредносним судом, могу да буду неистинити. Чињенични исказ је онај за чију проверу истинитости постоји објективно мерило. Правне последице објављивања информација, па и накнада штете, могу се изрећи само ако је информација која представља чињенични исказ неистинита, односно ако није доказано истинита. Ако је информација таква да доводи у питање нечију част и углед, тада нема обавезе субјекта информације да доказује неистинитост те информације о себи, него је на ономе ко информацију објави терет доказивања да је она истинита. Садржина дужности новинарске пажње је да новинар мора сваку информацију намењену објављивању, да пре објављивања испита у погледу њене истинитости и то са пажњом примереном околностима. Прописивање ове дужности служи, с једне стране, заштити јавности од неистинитих информација, а с друге стране, заштити личности на коју се информација односи и чија би права и интереси могли бити повређени објављивањем неистините информације. Новинар ће испунити дужност новинарске пажње када има довољно основа да информацију сматра истинитом, што се не пресуђује субјективно, већ је реч о објективној подесности да се изазове убеђење о истинитости. Ово је стандард чије се задовољење у сваком конкретном случају процењује с обзиром на околности случаја. Последице прописивања дужности новинарске пажње се састоје у забрани новинару да објављује информације чије је неистинитости свестан, као и да информације не објављује лакомислено без претходне провере са дужном пажњом. Пажња коју новинар дугује у провери информација јесте пажња која у новинарској струци одговара приликама датог случаја. Њено поштовање не подразумева увек предузимање истих радњи, нити исти обим провере, јер не важи исти стандард у случају дневне штампе и за објављивање у неком месечнику, у случају актуелног догађаја и за писање о некој ствари која није у жижи јавности, тема дана, у случају преузимања информација од неке новинске агенције од угледа и за преношење из масмедија познатог по објављивању измишљених и неистинитих информација и сл. Новинарска пажња се утврђује с обзиром на врсту информације и врсту медија у коме се објављује, домет медија и посебности ситуације у којима делују новинари, услове рада, нарочито временску стиску. Што је лакше било претходно проверити информацију, то је грубље огрешење ако се то није учинило и обрнуто, што су биле веће тешкоће на путу претходне провере, то је мање огрешење ако је она изостала. Повреде личних добара, извршене путем масмедија, спадају у начелу међу теже од истоветних повреда извршених на други начин. Што је тежа повреда права или интереса коју би објављивање информација могло изазвати ако је она неистинита, то се тражи већа пажња при њеној претходној провери. Одговорни уредник не сме објавити информацију без имало доказа у погледу њене истинитости или потпуности, те ако нема ослонац за закључак о истинитости информације, не постоји ни оправдани интерес да се она објави. С обзиром да је за стицање уверења о истинитости информације често драгоцено чути и онога на кога се информација односи, начело audiatur et altera pars потврђује своју вредност и у контексту дужности новинарске пажње.

У конкретном случају тужени нису доказали истинитост објављених информација у смислу приказивања мал. тужиље у негативном контексту као лица које се бави малолетничком проституцијом. Такође, нису доказали истинитост тврдњи да је мал. тужиља проблематичног понашања, позната у _ као таква, да је стално по кафанама и да је због тога модел девојчице у ризику. На ово посебно указује исказ саслушаног сведок СС, који је пре снимања емисије разговарао са друготуженом и рекао јој да по сазнањима полиције у том тренутку није било малолетничке проституције у _. Овај сведок у том разговору није посебно означио ни мал. тужиљу, нити било које друго лице које се бави малолетничком проституцијом, а друготужена није поступила по захтеву овог сведока који је тражио ауторизацију емисије. Према томе, друготужена није на примерен начин испоштовала дужност новинарске пажње, од мал. тужиље, односно лица које је њен законски заступник, пре емитовања спорне емисије, није тражено изјашњење о спорним чињеницама, а мал. тужиља није знала да је разговор са друготуженом снимљен, као и да је била снимана видео камером испред и у кафићу „_“. Ово посебно имајући у виду да је тужиља у време снимања и емитовања емисије имала 15 година, те да је у том смислу требало испоштовати и члан 41. Закона о јавном информисању којим је прописано да се ради заштите права малолетника у јавним гласилима мора посебно водити рачуна да садржај јавног гласила и начин дистрибуције не нашкоде моралном, интелектуалном, емотивном и социјалном развоју малолетника, као и да се малолетник не сме учинити препознатљивим у информацији која је подесна да повреди његово право или интерес. Поступање тужених је у директној супротности са наведеном законском одредбом, па је мал. тужиља због свега наведеног трпела душевне болове због повреде угледа, части и достојанства који су таквог интензитета и трајања да оправдају досуђивање накнаде нематеријалне штете.

Међутим, одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, првостепени суд није у довољној мери водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада. Према оцени Апелационог суда, досуђени износ од 300.000,00 динара не може тужиљи да пружи одговарајућу сатисфакцију због претрпљених душевних болова. Ово посебно имајући у виду тежину последица емитовања наведене емисије и приказивања мал. тужиље у негативном контексту, а што је, имајући у виду тужиљину старосну доб, очигледно имало негативног утицаја на њен морални, интелектуални, емотивни и социјални развој. Апелациони суд сматра да мал. тужиљи може да се пружи одговарајућа сатисфакција због претрпљених душевних болова, досуђивањем укупног износа од 500.000,00 динара, а висина ове накнаде не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом накнаде нематеријалне штете. У том смислу, побијана пресуда је потврђена у ставу другом изреке и жалба тужених одбијена, а преиначена у ставу четвртом изреке и жалба тужиље делимично усвојена, тако што је досуђен износ од још 200.000,00 динара.

Правилно је првостепени суд одбио приговор стварне ненадлежности Првог општинског суда у Београду, имајући у виду да је одредбама Закона о јавном информисању прописана надлежност Окружног суда на чијем се подручју налази седиште оснивача јавног гласила, у време подношења тужбе, само у случају из члана 46. став 3. Закона о јавном информисању, а у конкретном случају се ради о тужби за накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа из члана 79. Закона о јавном информисању. Такође, правилно је првостепени суд обавезао тужене да о свом трошку објаве пресуду у целости у термину емитоване емисије, у смислу члана 90. Закона о јавном информисању и члана 199. Закона о облигационим односима. Зато је побијана пресуда потврђена и у ставовима првом и трећем изреке, а жалба тужених и у том делу одбијена, као неоснована.

На правилност побијане пресуде у односу на одговорност тужених не утичу наводи њихове жалбе којима се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, а у смислу да је друготужена верно пренела оно што је видела и снимила на терену, а из већ наведених разлога. Мал. тужиља је доказала своје тврдње да је после емисије узнемиравана порукама непристојне садржине, а што произлази из исказа сведока СС, као и из службених белешки и записника Полицијске управе _, па су наводи жалбе у том смислу неосновани. Такође, на правилност пресуде не утичу ни наводи жалбе којима се указује на оцену исказа сведока и странака, с обзиром да је првостепени суд ове исказе оценио у смислу члана 8. Закона о парничном поступку, за своју оцену да је довољне и јасне разлоге, а слободно судијско уверење се жалбом не може побијати.

На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе тужених којима се указује на последице које би објављивање ове пресуде, у смислу помињања имена мал. тужиље имале на тужиљу. Имајући у виду негативне последице приказивања мал. тужиље у емисији „_“, из које је сваки просечан гледалац могао да закључи да је мал. тужиља лице које се бави малолетничком проституцијом, поновни осврт на наведену емисију и у том контексту помињање имена мал. тужиље објављивањем ове пресуде, имаће позитивне последице по мал. тужиљу, јер ће се у јавном мњењу отклонити свака сумња у моралне квалитете тужиљине личности, што ће, поред досуђене новчане накнаде, ублажити бол који мал. тужиља трпи. Наводи жалбе који се односе на онемогућавање истраживачког новинарства у смислу откривања и жигосања друштвених проблема и патологије не утичу на другачију одлуку у овој правној ствари. Приликом откривања и жигосања негативних појава у друштву новинар треба да води рачуна о забрани објављивања информација у јавном интересу која обухвата, између осталог, и заштиту малолетника. У том смислу садржај масмедија и начин дистрибуције не смеју бити такви да могу да нашкоде моралном, интелектуалном, емотивном или социјалном развоју малолетника. Ако је информација подесна да повреди право или интерес малолетника, мора се тако објавити да малолетник не може да буде идентификован. У конкретном случају тужени нису испоштовали правило заштите малолетника у смислу забране у јавном интересу, јер је у приказаној емисији мал. тужиља идентификована од стране лица која је познају, због чега је имала већ наведене непријатности, а тужени нису водили рачуна да на подесан начин мал. тужиљу учине непрепознатљивом.

Мал. тужиља је у спору успела за износ од 500.000,00 динара, па је правилна и одлука о трошковима поступка, донета у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, при чему је правилно примењена Адвокатска и Таксена тарифа. Зато је побијана пресуда потврђена и у ставу петом изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу чланова 375. и 380. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)