Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.11.2010.

Гж 15125/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15125/10
24.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Јашаревић, председника већа, Весне Матковић и Смиљке Дингарац Нићифоровић, чланова већа, у парници тужиоца Института "AA", кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ – главни и одговорни уредник листа „ББ“ из Београда, ул. _, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.20101/10 од 22.09.2010.године, у седници већа одржаној дана 24.11.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.20101/10 од 22.09.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П.бр.20101/10 од 22.09.2010.године, ставом првим изреке одбија се тужбени захтев тужиоца Института "АА", којим је тражио да се обавеже тужени ББ – главни и одговорни уредник листа „ББ“ из Београда, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 5.000.000,00 динара, са каматом од подношења тужбе па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, као неоснован. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу, а из свих разлога одређених чланом 360 Закона о парничном поступку.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2, тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на неку другу повреду поступка која је била или могла бити од утицаја на правилно и законити пресуђење.

Према утврђеном чињеничном стању, у листу „ББ“ број _ од 01.05.2008.године, интернет издању, чији је главни и одговорни уредник тужени, објављен је текст „Поново шушкају еврићи“, у ком тексту се, између осталог, наводи да је сива еминенција Института "АА" поново доктор СС, сада као шеф покрајинске фармакомафије, да он штити још једног СС1 човека, доктор СС2 познатијег као „_“, који долази у институт искључиво ноћу под дејством опојних средстава, да се врши изнуђивање новца од пацијената за обећање кардиолошке интервенције, да је постављањем доктор СС2 за директора Клинике "АА" и то од стране истих оних људи који су подржавали бившег директора, доктор СС1, на видело су избиле криминалне активности ове двојице, да запослени причају да се поново појавио дух СС1, да по налогу доктор СС новог вође мафије у овој установи поново шушкају еври по ходницима Института, да доктор СС3 и доктор СС чине све да саботирају нормалан рад Клинике "АА" како би остварили своје искључиво личне материјалне интересе, да доктор СС4 долази на Институт искључиво ноћу и под дејством опојних средстава, да проводи ноћи закључан у соби колеге који има бифе са позамашном количином алкохола, да је изнуђивање новца од пацијената у договору са директором заштитником доктор СС3 једини СС2допринос процесу рада на институту, да је доктор СС3 за свог заменика узео професора СС5 који се толико проституисао као вечити заменик и слуга ранијих руководилаца, да је увек био најподобнији да се њиме брише ђубре по ходницима института итд.. Тужилац сматра да му је због објављивања неистинитих информација у наведеном тексту причињена нематеријална штете и повређен углед јер су неистините информације пољуљале поверење пацијената у лекарски тим и на тај начин је извршена дисквалификација установе што води губитку дохотка и немерљивим последицама. Првостепени суд је закључио да повреда угледа правног лица се не манифестује ни у једном од правно признатих видова нематеријалне штете, јер је нематеријалну штету могуће признати само као законом признати вид штете, а не за било коју нематеријалну штету, а имајући у виду одредбе члана 155 и 200 став 1 Закона о облигационим односима, и да нематеријална штете представља сатисфакцију која се даје оштећеном физичком лицу за штету коју је претрпео на неком свом нематеријалном добру, па се таква накнада не може везивати и за случај повреде угледа правног лица без обзира што и правно лице има углед, повреду пословног угледа правног лица као умањење угледа правног лица не прате психичке патње, јер правно лице није способно да такве патње трпи, те стога тужилац као правно лице нема право на накнаду штете због повреде угледа услед објављивања нетачних и непотпуних информација, а у смислу члана 79 Закона о јавном информисању, јер повреда доброг пословног угледа тужиоца сама по себи не може довести до новчане накнаде нематеријалне штете, јер се последице те повреде не манифестују у једна од правно признатих видова нематеријалне штете.

Апелациони суд је прихватио као потпуне и јасне разлоге које је дао првостепени суд, као своје закључке, и на које је правилно применио и материјално право.

Апелациони суд је ценио наводе жалбе тужиоца да се право тужиоца на накнаду штете заснива на одредби члана 79 Закона о јавном информисању, јер свако лице, а не само физичко лице, које трпи штету због нетачне информације има право на накнаду нематеријалне штете, да је тај закон лекс специјалис у односу на Закон о облигационим односима, да тужилац није ни тражио накнаду штете због психичког бола, па се зато не може извести закључак да правно лице не може трпети психички бол, већ да је тужилац увек истицао да му је повређен углед као реномираној установи у земљи и иностранству, и да по том основу, а по Закону о јавном информисању, има право на накнаду штете, да европски суд за заштиту људских слобода такође признаје правним лицима новчану накнаду због повреде њиховог угледа и да досуђивање накнаде у конкретном случају било би базирано не само на нашем законодавству, већ и на схватањима европског суда за заштиту људских права и основних слобода, чије се одлуке морају третирати као извор права и у домаћем правосуђу, али је нашао да су ови наводи неосновани.

Ово због тога што је одредбом члана 79 Закона о јавном информисању одређено да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација, чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Из цитиране законске одредбе несумњиво произилази да иста одредба упућује на право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона – Закона о јавном информисању, из чега несумњиво произилази да се накнада материјалне и нематеријалне штете на коју свако лице има право у складу са Законом о јавном информисању се приликом накнаде те материјалне или нематеријалне штете примењују општи прописи, а општи прописи су из Закона о облигационим односима. Закон о облигационим односима у својим члановима који регулишу накнаду нематеријалне штете од чланова 198 закључно са чланом 205, предвиђају право на накнаду нематеријалне штете која се састоји у трпљењу физичких болова, душевних болова и страха, а тужилац као правно лице не може трпети нити физичке болове, нити душевне болове, нити страх, како то правилно и првостепени суд закључује. Чињеница је да накнада нематеријалне штете причињена повредом угледа правног лица има правно утемељење у међународно признатим правним стандардима који су исказани одлукама Европског суда за људска права, међутим док се не промени Закон о облигационим односима и правно схватање Врховног суда Србије, сада Врховног касационог суда, правна лица не уживају право на судску заштиту када је у питању њихов захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде пословног угледа. Осим тога све и да тужилац има право на накнаду овог вида штете, током поступка тужилац нити је доказао нити је предложио извођење доказа на околност да је његов углед повређен, јер тужилац ничим није доказао да је због натписа туженог дошло до нарушавања његовог пословног угледа, да се број пацијената смањио, да је смањено поверење пацијената у лекарски тим, да су стручњаци са других клиника одбили да дођу код тужиоца и томе слично.

Са напред изнетих разлога, жалба тужиоца одбијена је као неоснована а првостепена пресуда потврђена на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку, па је одлучено као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка, јер је иста донета уз правилну примену члана 159 ЗПП, с обзиром да тужиоцу који је парницу изгубио трошкови не припадају, а тужени трошкове није тражио.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)