Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.04.2011.

Гж 15274/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15274/10
Дана 28.04. 2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужених "ББ" и ББ, које заступају пуномоћници БА, адвокат, БА1, адвокат и БА2, адвокат и тужене ББ1, коју заступа пуномоћник БА3, адвокат, ради накнаде штете, вредност предмета спора 500.000,00 динара, одлучујући о жалбама пуномоћника странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.бр. 2965/10 од 25.05.2010. године, а која је исправљена решењем Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 06.10.2010. године, као и о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.2965/10 од 06.10.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 28.04.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр. 2965/10 од 25.05.2010. године, исправљена решењем Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 06.10.2010. године у ставу првом, ставу другом и ставу трећем изреке и у том делу се жалбе парничних странака ОДБИЈАЈУ, као НЕОСНОВАНЕ.

Иста пресуда се у ставу четвртом изреке ПРЕИНАЧУЈЕ тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужени "ББ", ББ и ББ1, да тужиоцу АА, солидарно накнаде трошкове парничног поступка у укупном износу од 107.360,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема пресуде, док се за веће тражење захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка ОДБИЈА, као НЕОСНОВАН.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као НЕДОЗВОЉЕНА, жалба тужиоца у делу којим побија став први изреке наведене пресуде.

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 06.10.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П.бр. 2965/10 од 25.05.2010. године, ставом првим изреке, делимично се усваја тужбени захтев па се обавезују тужени "ББ" као издавач дневног листа „_“ са седиштем у _, ББ из Београда, као главни и одговорни уредник дневног листа „_“ и ББ1, новинар-дописник дневног листа „_“, да тужиоцу АА солидарно накнаде нематеријалну штету насталу услед претрпљених душевних болова због повреде части и угледа објављивањем неистинитих и недопуштених информација у тексту „Мајка покушала да обеси дете“, објављеном у дневном листу „_“ дана 10.12.2008. године и то износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 25.05.2010. године па до коначне исплате, а у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде. Ставом другим изреке одбија се тужбени захтев у делу у којем је тражено да се поред досуђеног износа на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа тужиоцу АА исплати износ од још 500.000,00 динара, са каматом, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезује се главни и одговорни уредник дневног листа „_“ да у смислу чл.90. Закона о јавном информисању објави пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете, без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју. Ставом четвртим изреке обавезују се тужени да тужиоцу солидарно надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 60.040,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Решењем Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 06.10.2010. године, исправља се пресуда Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 25.05.2010. године, тако што у изреци пресуде у ставу другом, уместо износа од „500.000,00 динара“, треба да стоји „200.000,00 динара“, док у осталом делу пресуда остаје неизмењена.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе, и то тужилац, побијајући исту у ставовима првом, другом и четвртом изреке и тужени, побијајући исту у ставовима првом, трећем и четвртом изреке, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Тужена ББ1 је доставила допуну своје жалбе, али је ова допуна неблаговремена, па је Апелациони суд није разматрао.

Тужилац је поднео одговоре на изјављене жалбе тужених.

Против решења од 06.10.2010. године тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући исто због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду и побијано решење у смислу члана 372. Закона о парничном поступку и члана 372. у вези члана 388. истог Закона, па је оценио да је жалба тужиоца изјављена против наведене пресуде делимично основана, а делимично недозвољена, док жалбе тужених нису основане.

Жалба тужиоца против решења од 06.10.2010. године није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у изјављеним жалбама посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, у листу „_“ од 10.12.2008. године, објављен је текст под насловом „Мајка покушала да обеси дете“, чији је аутор тужена ББ1. У овом тексту изнете су информације о редовној контроли радника Центра за социјални рад у кући _, који су том приликом њену двогодишњу кћерку ММ затекли са конопцем око врата, те да је због сумње да је мајка покушала да убије девојчицу коју је, према наводима једне социјалне раднице и раније злостављала, из Центра Окружном тужилаштву у Јагодини и Републичком тужилаштву достављена кривична пријава против Општинског тужиоца у Свилајнцу АА, овде тужиоца, због злоупотребе службеног положаја, јер није предузео ништа да спречи да мајка и даље злоставља своје дете. Такође, у тексту је наведено да је Центар интервенисао и затражио да се мајци одузме старатељство, да је свилајначка полиција октобра прошле године против _. поднела кривичну пријаву због насиља у породици, те да је тужилац одбацио кривичну пријаву свилајначке полиције, јер је оценио да нема дела за које се мајка терети, па је радник Центра за социјални рад поднео прву кривичну пријаву против тужиоца. У тексту је наведено још да је тужилац, поред свих доказа поднетих уз кривичну пријаву од 26.11.2007. године, донео решење да нема места покретању кривичног поступка, јер нема доказа да је _. починила кривично дело, иако је уз кривичну пријаву достављено више лекарских извештаја и отпусних листи болнице из којих се види стварно стање бебе. Тужилац је дана 11.12.2008. године упутио главном и одговорном уреднику дневног листа „_“ захтев за објављивање одговора на информацију, који није објављен у смислу члана 47. став 1. Закона о јавном информисању. На основу навода из спорног текста у емисији ТВ Б 92 од 11.12.2008. године под називом „Тужна прича о злостављању деце“ у којој је гостовао СС, помоћник министра за рад и социјална питања у Сектору за бригу о породици и социјалну заштиту, објављена је информација да је поводом случаја о злостављању детета у Свилајнцу поднета кривична пријава против Општинског тужиоца АА, који је злоупотребио свој положај и није предузео ништа да спречи да мајка и даље злоставља дете.

Тужилац је дана 04.12.2008. године истражном судији Општинског суда у Свилајнцу поднео захтев за спровођење истраге против СС1 због кривичног дела насиље у породици након што се Центар за социјални рад са седиштем у Свилајнцу непосредно обратио Општинском јавном тужилаштву дописом бр.560-1205/08 од 04.12.2008. године. Социјални радник наведеног Центра, СС2, је у Полицијској станици Свилајнац дана 12.12.2008. године, дала обавештење у вези спорног текста и потврдила да је у чланку изнет низ нетачних података. Наиме, она је потврдила да је члан тима Центра за социјални рад у Свилајнцу који ради на заштити мал. ММ, да је мал. ММ од 30.10.2008. године, у хранитељској породици, у којој континуирано борави и да није имала никакав контакт са мајком СС1, тако да наводи у овом тексту да је социјални радник дана 01.12.2008. године затекао мал. ММ са конопцем око врата нису тачни. Редовни обилазак хранитељске породице у којој се налази мал. ММ је извршен од стране Центра за социјални рад 05.12.2008. године, а мал. ММ је затечена уредна, чиста, без повреда, расположена, срећна и безбрижна. Према извештају Полицијске станице у Свилајнцу није евидентирана пријава догађаја од 01.12.2008. године, на који се указује у спорном тексту, а да је са СС1 обављен разговор и да је иста изјавила да своју кћерку, мал. ММ, није видела од августа 2008. године, када је отишла у хранитељску породицу. У дневном листу „_“ од 18.12.2008. године, објављено је саопштење за јавност Одсека за информисање општине Свилајнац, у рубици „Међу нама“, у коме је наведено да је текст објављен у листу „_“ дана 10.12.2008. године, споран у целости јер се заснива на измишљеним чињеницама, а у смислу да се неименовани социјални радници Центра за социјални рад приликом редовне контроле у кући _ затекли њену кћерку ММ са конопцем око врата, као и у смислу да је из Центра за социјални рад Окружном јавном тужилаштву у Јагодини и Републичком тужилаштву достављена кривична пријава против Општинског тужиоца АА због злоупотребе службеног положаја. Такође, је наведено да аутор спорног текста није контактирао ни Центар за социјални рад, ни Општинског јавног тужиоца како би проверио истинитост навода, а директор Центра за социјални рад Свилајнац је доставила информацију локалној самоуправи и Министарству за рад и социјалну политику Републике Србије, у којој је наведено да радници Центра нису 01.12.2008. године извршили контролу у кући _, нити су могли да затекну њену двогодишњу кћерку ММ у кући, јер се она годину дана налази у хранитељској породици, а против мајке се води поступак за лишавање родитељског права и она нема никакве контакте са мал. ММ. Такође је у овом саопштењу указано да је текст трећетужене изазвао велико узнемирење јавности и у Свилајнцу и у целој Србији и нанео велику штету државним институцијама и носиоцима јавних функција у Свилајнцу. Иначе, против тужиоца јесте поднета кривична пријава, али не од стране Центра за социјални рад, како је у спорном тексту наведено, већ се ради о анонимној пријави, по којој је поступало Окружно јавно тужилаштво у Лесковцу, а због кривичног дела кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика из члана 360. КЗ, те да је дана 18.02.2009. године донето решење Кт.бр.145/08 којим се кривична пријава одбацује услед непостојања кривичног дела за које се гоњење преузима по службеној дужности.

Тужилац је за спорни текст сазнао од колега, због објављивања овог текста био је у шоку, трпео је притиске различитих врста и интересовања од стране медија, колега и пријатеља, а све то је трајало 2 месеца. Пошто се ради о малој средини, због навода из спорног текста, као и због информација изнетих у поменутој телевизијској емисији, тужилац је доживео велике непријатности, како је то навео у свом исказу када је саслушан као парнична странка. Тужена ББ1, као аутор спорног текста, није покушала да ступи у контакт са тужиоцем ради провере навода из кривичних пријава које је добила против тужиоца, сматрајући да су наводи тачни да се сви докази које имала поклапају са наводима које је написала у спорном тексту.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да су информације објављене у тексту под насловом „Мајка покушала да обеси дете“ неистините и да је њихово објављивање изазвало негативан став у јавности о личности тужиоца и његовом раду. Тужилац је доказао да су ове информације неистините, а тужена ББ1, као аутор спорног текста, у прилог својој тврдњи није пружила ни један релевантан доказ. Трећетужена није са пажљом примереном околностима проверила и утврдила истинитост и потпуност информације коју је објавила у спорном тексту, а што је била дужна у смислу обавезе новинарске пажње из члана 3. став 1. Закона о јавном информисању. Зато тужилац има право на накнаду нематеријалне штете у смислу члана 79. Закона о јавном информисању, јер се на њега односи неистина и непотпуна информација, а тужени су солидарно одговорни за штету коју је тужилац претрпео у смислу чланова 80. став 1. и 83. истог Закона, јер нису поступили са пажњом примереном околностима приликом објављивања спорног текста. При томе, тужени нису доставили ни један доказ о томе да су информације објављене у спорном тексту истините, с обзиром да нико од радника Центра за социјални рад, нити сам Центар за социјални рад није поднео кривичну пријаву против тужиоца због злоупотребе службеног положаја, мал. ММ се од августа месеца 2008. године налазила у хранитељској породици, па је неистинита информација да је приликом обиласка куће њене мајке мал. ММ затечена са конопцем око врата. Такође, правилно је првостепени суд закључио да је објављивање спорног текста изазвало код тужиоца душевне болове због повреде угледа и части таквог трајања и интензитета који оправдавају досуђивање правичне новчане накнаде и то у досуђеном износу, имајући у виду значај повређеног добра и циљ коме служи накнада нематеријалне штете, као и остале релевантне околности од којих зависи висина новчане накнаде (начин и средство којим је извршен напад на повређено добро, средина у којој оштећени живи, посао којим се бави, његова укупна личност и понашање, породичне прилике и последице које су настале услед објављивања неистините информације).

Право на част и углед је право на поштовање људске части и заслуженог стеченог угледа лица. Право на углед штити од стварања погрешне представе о лицу које нарушава његово добро име. Да би постојала повреда права на част и углед, информација треба да поседује лезиону способност, треба да постоји препознатљивост субјекта информације, лична погођеност субјекта информације и непропорционалност информације. Неистинитост је кључно својство информације када је реч о повреди права на част и углед, јер само неистинита информација може да представља клевету, као повреду права на част и углед. Са неистинитом информацијом се изједначава и непотпуна информација. Само чињенични исказ, али и чињенични исказ као део мешовитог суда, комбинован са вредносним судом, могу да буду неистинити. Чињенични исказ је онај за чију проверу истинитости постоји објективно мерило. Правне последице објављивања информација, па и накнаде штете, могу се изрећи само ако је информација која представља чињенични исказ неистинита, односно ако није доказано истинита. Ако је информација таква да доводи у питање нечију част и углед, тада нема обавезе субјекта информације да доказује неистинитост те информације о себи, него је на ономе ко информацију објави терет доказивања да је она истинита. Садржина дужности новинарске пажње из члана 3. став 1. Закона о јавном информисању је да новинар мора сваку информацију намењену објављивању, да пре објављивања испита у погледу њене истинитости и то са пажњом примерном околностима. Прописивање ове дужности служи, са једне стране, заштити јавности од неистинитих информација, а са друге стране, заштити личности на које се информација односи и чија би права и интереси могли бити повређени објављивањем неистините информације. Новинар ће испунити дужност новинарске пажње када има довољно основа да информацију сматра истинитом, што се не пресуђује субјективно, већ је реч о објективној подесности да се изазове убеђење о истинитости. Ово је стандард чије се задовољење у сваком конкретном случају процењује с обзиром на околности случаја. Последице прописивања дужности новинарске пажње се састоје у забрани новинару да објављује информације чије је неистинитости свестан, као и да информације не објављује лакомислено, без претходне провере са дужном пажњом. Пажња коју новинар дугује у провери информација јесте пажња која у новинарској струци одговора приликама датог случаја. Њено поштовање не подразумева увек предузимање истих радњи, нити исти обим провере, јер не важи исти стандард у случају дневне штампе и за објављивање у неком месечнику, у случају актуелног догађаја и за писање о некој ствари која није у жижи јавности, тема дана, у случају преузимања информација од неке новинске агенције од угледа и за преношење из масмедија познатих по објављивању измишљених и неистинитих информација и слично. Новинарска пажња се утврђује с обзиром на врсту информација и врсту медија у којима се објављује, домет медија и посебности ситуације у којој делују новинари, услове раде, нарочито временску стиску. Што је лакше било претходно проверити информацију, то је грубље огрешење ако се то није учинило и обрнуто, што су биле веће тешкоће на путу претходне провере, то је мање огрешење ако је она изостала. Повреде личних добара извршене путем масмедија, спадају у начелу међу теже од истоветних повреда извршених на други начин. Што је тежа повреда права или интереса коју би објављивање информација могло изазвати ако је она неистинита, то се тражи већа пажња при њеној претходној провери. Одговорни уредник не сме објавити информацију без имало доказа у погледу њене истинитости или потпуности, те ако нема ослонац за закључак о истинитости информације, не постоји ни оправдани интерес да се она објави. С обзиром да је за стицање уверења о истинитости информације често драгоцено чути и онога на кога се информација односи, начело audiatur et altera pars потврђује своју вредност и у контексту дужности новинарске пажње.

У конкретном случају тужени нису доказали истинитост објављене информације, нису на примерен начин испоштовали дужност новинарске пажње, од тужиоца нису, пре објављивања спорне информације, тражили изјашњење о спорним чињеницама, а тужилац је због објављивања ових информација трпео душевне болове због повреде угледа, части и достојанства које су таквог интензитета и трајања да оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете првостепени суд је водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, па је правилно оценио да износом од 300.000,00 динара тужиоцу може да се пружи одговарајућа сатисфакција због претрпљених душевних болова. Такође, правилно је првостепени суд одлучио да се, у смислу члана 90. Закона о јавном информисању, обавеже главни и одговорни уредник дневног листа „_“ да објави спорну пресуду. Због свега наведеног жалба тужиоца је морала бити делимично одбијена, а жалба тужених одбијена у целини, па је побијана пресуда потврђена у ставовима првом, другом и трећем изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе тужиоца којима се указује на грешке у куцању у вези опредељене вредности предмета спора и вредности новчаних потраживања, с обзиром да је побијана пресуда у том смислу исправљена решењем Вишег суда у Београду П.бр.2965/10 од 06.10.2010. године. На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе тужиоца којима се указује на пренизак износ досуђене накнаде нематеријалне штете, с обзиром на медијску хајку против тужиоца, реакцију виших тужилаштава, објављивање информације у емисији „_“ на телевизији Б 92 у ударном термину, на необјављивање деманта и на намеру тужених да се на сензационалистички начин неистинито информише јавност и повреди част и углед тужиоца. Сврха накнаде нематеријалне штете је да оштећени отклони поремећај психичке равнотеже који је проузрокован штетним догађајем, који мора да буде у тој мери интензиван и значајан да је пореметио мир и неспокојство, изазвао психичке патње и болове, и то у тој мери да је нужно да се ублажи кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом. Новчана накнада се досуђује без обзира што висина не може да се несумњиво утврди и што накнада неће бити еквивалентна повређеном добру. Ово због тога што су лична добра-добра од највеће вредности и њихова повреда мора да представља основ за новчану накнаду, и то поред накнаде материјалне штете, али и у њеном одсуству. Улога новца приликом досуђивања накнаде нематеријалне штете је само техничка, он је само средство којим оштећени, задовољавањем потреба које не би могао подмирити, олакшава себи живот, чинећи га подношљивијим и ублажава душевни бол који подноси. Принцип правичности досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете налаже да накнада која се остварује у парници, с једне стране представља сатисфакцију за трпљење оштећеног, али с друге стране не сме да служи његовом богаћењу, а што произлази из члана 200. став 2. Закона о облигационим односима. У том смислу досуђена висина новчане накнаде нематеријалне штете је примерена конкретним околностима, које је првостепени суд приликом одмеравања накнаде оценио и индивидуализовао накнаду према степену трпљења тужиоца.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе трећетужене којима се указује на поступање тужиоца у вези покретања кривичног поступка против СС1, а које је уследило тек после објављивања спорног текста, као и на чињеницу да је истинита информација да је против тужиоца поднета кривична пријава. У првостепеном поступку је на поуздан начин утврђено да је против тужиоца поднета анонимна кривична пријава, а да није поднета кривична пријава од стране Центра за социјални рад у Свилајнцу, или од стране било ког радника овог Центра, те да је кривична пријава против тужиоца одбачена. Такође, у првостепеном поступку је поуздано утврђено због чега против СС1 није поднета кривична пријава све до 04.12.2008. године, када је из Центра за социјални рад у Свилајнцу стигао допис којим се овај Центар непосредно обраћа Општинском јавном тужилаштву у Свилајнцу, а у вези понашања СС1 према својој малолетној кћерки. Ограничење слободе масмедија, на које се указује у жалби трећетужене, може да се учини ради остваривања, поштовања и заштите права и угледа других лица (члан 46. став 2. Устава Републике Србије, члан 19. став 3. тачка а. Међународног пакта о Грађанским и политичким правима, члан 10. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода). У конкретном случају су испуњени сви услови који чине допуштеним ограничење слободе масмедија. У спорном тексту објављена је неистинита информација која има способност да повреди част и углед тужиоца и чије објављивање не представља ваљан начин за остваривање легитимног циља-заштите права мал. ММ, јер није пропорционално интересу за информисањем, који је могао да се оствари и објављивањем које не повређује част и углед тужиоца. На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе првотужене и друготужене којима се указује да у првостепеном поступку нису изведени докази које су доставили тужени, да је одбијен предлог да се саслуша сведок СС3, те да из доказа који су тужени доставили произлази истинитост објављених информација. Из списа предмета произлази да је првостепени суд више пута позивао наведеног сведока, да се исти није одазивао позивима суда, да је првостепени суд због тога одустао од извођења овог доказа, а на рочишту када је закључена главна расправа, пуномоћници странака нису имали нових доказних предлога. Службене белешке на које се тужени позивају су изведене као доказ у првостепеном поступку, а чињеница да се исте не помињу у образложењу побијане пресуде не утиче на правилност утврђеног чињеничног стања у смислу неистинитости објављених информација. Околност да побијана пресуда није објављена одмах по закључењу главне расправе такође не утиче на правилност побијане пресуде, па се и ови наводи жалбе тужених показују као неосновани.

Одлучујући о трошковима поступка првостепени суд није правилно применио материјално право, досуђујући тужиоцу 37,5% од укупних трошкова поступка, сразмерно успеху у спору. Трошкови парничног поступка код одлучивања о нематеријалној штети тужиоцу се признају у целини када је у судском поступку утврђен основ његовог потраживања ( тужени су оспоравали и основ и висину ), с обзиром на висину захтева са којом је успео. То значи да тужиоцу не могу бити признати трошкови према вредности постављеног захтева у тужби и према проценту успеха у спору, већ према вредности спора са којом је успео у парници, а што се односи на трошкове Адвокатске тарифе и на плаћање судске таксе за тужбу и одлуку. У конкретном случају, тужилац је успео у спору са износом од 300.000,00 динара, па му, према Адвокатској тарифи која је важила у време пресуђења, припадају трошкови на име састава тужбе у износу од 5.000,00 динара, трошкови приступа на 2 неодржана рочишта у износу од по 3.125,00 динара, трошкови приступа на 7 одржаних рочишта у износу од по 6.250,00 динара, као и такса за тужбу у износу од 12.500,00 динара и такса за пресуду у износу од 15.800,00 динара. Такође, према Адвокатској тарифи, тужилац има право и на путне трошкове које је његов пуномоћник имао за долазак из Свилајнца, где му се налази адвокатска канцеларија, до Београда где се налази првостепени суд пред којим је вођен овај поступак, а пуномоћник тужиоца је доставио доказе о висини аутобуске карте на релацији Свилајнац-Београд-Свилајнац, па су тужени дужни да тужиоцу накнаде и ове трошкове, за 9 долазака у суд по 1.240,00 динара, у укупном износу од 11.160,00 динара, а према доказима који се налазе у списима. Ови трошкови су били потребни тужиоцу за вођење поступка, у смислу члана 150. Закона о парничном поступку, због чега је захтев тужиоца за веће тражење трошкова одбијен, као неоснован. Такође, тужени су дужни да тужиоцу накнаде и трошкове жалбеног поступка које је тражио и определио, и то на име састава жалбе износ од 10.000,00 динара и таксе за жалбу износ од 15.800,00 динара, и то 50% од ових трошкова, с обзиром да је тужилац у другостепеном поступку успео само у односу на трошкове поступка. Зато је жалба тужиоца морала бити делимично усвојена, а побијана пресуда преиначена у ставу четвртом изреке.

Доносећи побијано решење од 06.10.2010. године, првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, у вези члана 388. истог Закона, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а нема ни битне повреде из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби тужиоца посебно указује, јер побијано решење нема недостатака због којих се не може испитати. Правилно је првостепени суд применио одредбу члана 349. Закона о парничном поступку, јер је очигледном грешком у куцању уместо износа од 200.000,00 динара, за који је тужбени захтев одбијен, откуцан износ од 500.000,00 динара, колико је тужилац тражио у свом тужбеном захтеву. У том смислу су неосновани наводи жалбе тужиоца којима се указује на погрешно утврђену вредност предмета спора у износу од 800.000,00 динара, јер је приликом куцања вредности предмета спора погрешно откуцан износ од 800.000,00 динара, а не 500.000,00 динара, што судија може у свако доба да исправи, у смислу члана 349. Закона о парничном поступку. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијано решење потврђено.

Тужилац је побијао првостепену пресуду у ставу првом изреке, у делу у коме је у спору успео, па је његова жалба недозвољена, у смислу члана 365. став 3. Закона о парничном поступку, јер тужилац нема правни интерес за подношење жалбе против става првог побијане пресуде. Због тога је у том делу жалба тужиоца морала бити одбачена.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375, члана 387. став 1. тачка 3, члана 374. и члана 161. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Маргита Стефановић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)