Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2014.

Гж 2105/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2105/13
03.04.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјина, председника већа, Радмиле Ђурић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужене Туристичке организације "АА", чији су пуномоћник БА, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду 2 П.4.бр. 159/11 од 12.10.2012. године, у седници већа одржаној 03.04.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду 2 П.4.бр. 159/11 од 12.10.2012. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се утврди да је тужена Туристичка организација "АА", повредила имовинска права тужиоца АА, на тај начин што је неовлашћено пренела право на искоришћавање 7 дијапозитива – 14 искоришћавања издавачу „ВВ“ за брошуре „Србија друмовима, пругама, рекама“ (изворни наслов на српском језику) издат је 2007. године на немачком и италијанском језику, а које су остале и без назнаке имена аутора (став I изреке). Одбијен је тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се обавеже тужена Туристичка организација "АА", да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ уговорене накнаде због неовлашћеног преношења права на искоришћавање тужиочевих колор дијапозитива без његовог писменог овлашћења и то: 7 колор дијапозитива, односно 14 искоришћавања по 110 евра, што укупно износи 1540 евра у динарској противвредности на дан исплате по курсу Народне банке Србије са затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате (став II изреке). Одбијен је тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се утврди да је тужена Туристичка организација "АА", повредила морална ауторска права тужиоца АА на тај начин што је неовлашћено пренела право на искоришћавање 7 дијапозитива – 14 искоришћавања ради објављивања, а без назнаке имена аутора у брошури „Србија друмовима, пругама, рекама“ издата 2007. године на немачком и италијанском језику, издавач „ВВ“, укупно у два издања (став III изреке). Одбијен је тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се утврди да је тужена Туристичка организација "АА", повредила морална ауторска права тужиоца АА, на тај начин што је у своја два издања – брошуре под називом „Путеви културе Србије“ (изворни назив на српском језику) на италијанском језику, издато 2009. године и II издање на енглеском језику издато 2010. године, пропустила да назначи аутора, па је тужиочева фотографија под називом „Брод кафић на Сави“ у импресуму брошуре остала без назнаке имена аутора (став IV изреке). Одбијен је тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се обавеже тужена Туристичка организација "АА", да тужиоцу исплати на име накнаде нематеријалне штете за повреду моралног ауторског права неозначавањем тужиоца као аутора 7 колор дијапозитива (14 искоришћавања) објављених у брошури издавача „ВВ“ „Србија друмовима, пругама, рекама“ на италијанском језику 2007. године и немачком језику 2007. године, као и свом издању брошуре „Путеви културе Србије“ једног дијапозитива, 2 коришћења, под називом „Брод кафић на Сави“ издат и на италијанском језику 2009. године и II издање на енглеском језику 2010. године, износ од 50.000,00 динара по сваком издању, четри издања што је укупно 200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до исплате (став V изреке). Обавезан је тужилац да туженој на име трошкова поступка исплати износ од 13.500,00 динара (став VI изреке).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама), а на основу одредбе из члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11), Апелациони суд је нашао

-да је жалба основана.

  Према стању списа тужилац је покренуо овај спора са кумулативно постављеним захтевима, -у оквиру којих је прво тражио да се утврди да је тужени повредио његова ауторска права на његовом ауторском делу, тј. колор дијапозитивима, а затим да му тужени на име накнаде материјалне и нематеријалне штете исплати новчано исказану вредност. У односу на тако постављене захтеве тужилац је истакао: -да је 30.12.2003. године са туженим закључио ауторски уговор бр. 01-449, -да су парничне странке поводом тог правног посла закључиле уговор о вансудском поравнању од 11.04.2006. године, -да је објекат тих уговора ауторско право тужиоца на колор дијапозитивима, -да је на основу тих уговора тужени стекао право да он искоришћава ауторско дело тужиоца, -да се по основу тих уговора тужени такође обавезао да без сагласности тужиоца неће његово ауторско дело уступити трећем лицу на коришћење, -да су 09.12.2004. године парничне странке закључиле ауторски уговор, који за свој објекат има ауторско право тужиоца на колор дијапозитивима, -да је на основу тог правног посла тужилац дозволио туженом да искоришћава његово ауторско дело, -да се на основу тих уговора тужени обавезао да неће трећим лицима, а без сагласности тужиоца, дозволити да искоришћавају његово ауторско дело, -да је тужени без сагласности тужиоца дозволио трећем лицу, тј. „ВВ“ да искоришћава ауторско дело туженог, -да је то лице у брошури „Србија друмовима, пругама и рекама“ штампаној на немачком и италијанском језику објавило фотографије тужиоца без његове сагласности и без навођења његовог имена -и да је тужени повредио морална права тужиоца када је у брошури штампаној на енглеском и италијанском језику „Путеви културе Србије“ објавио фотографију тужиоца „Бродић кафић на Сави“ без навођења његовог имена; с тим у вези тужилац је за своје наводе приложио доказе у виду брошура које је „ВВ“ штампао на немачком и италијанском језику, а у оквиру којих су по наводима тужиоца деликтном радњом туженог повређена његова ауторска права, јер је тужени неовлашћено, тј. противправно дозволио „ВВ“ да искоришћава његово ауторско дело. Такође, тужилац је доставио доказ у виду брошуре туженог под насловом „Путеви културе Србије“ штампаној на италијанском и енглеском језику, а у оквиру које је по даљим наводима тужиоца дошло до повреде његовог ауторског права на фотографији „Бродић кафић на Сави“, јер тужени није назначио његово име у тој брошури као аутора те фотографије. Са друге стране тужени је прво истакао приговор неуредности тужбе, јер достављене брошуре нису преведене на српски језик, а затим је оспорио основаност постављених захтева указујући суду и супротној страни да он није повредио ауторска права тужиоца.

Имајући у виду наведено, првостeпени суд је у оквиру доказног поступка поставио питање примене правила о терету доказивања. Наиме, како је тужилац у конкретном случају захтев за исплату новчано исказане вредности засновао на тврдњи да је тужени противправно омогућио трећем лицу односно „ВВ“ да искоришћава ауторско дело, тако што је без његове сагласности у брошури „Србија, друмовима, пругама, рекама“ штампаној на италијанском и немачком језику објавио фотографије тужиоца и да је тужени, такође, повредио ауторско право тужиоца, тако што није назначио име тужиоца као аутора његове фотографије „Бродић кафић на Сави“ објављеној у брошури туженог „Путеви културе Србије“ штампаној на италијанском и енглеском језику, и како је по слову закона тужилац дужан да докаже радњу, последицу и узрочно-последичну везу штетног догађаја, пошто се он у овом спору позива на деликтну одговорност туженог, те како је тужилац, у циљу доказивања наведених елемената грађанско-правне одговорности, доставио писане доказе, тј. брошуре штампане на страним језицима, а у вези којих он тврди да су њима повређена његова ауторска права, то је првостeпени суд закључио да приложени докази нису подобни да се њиховом оценом утврде наведени елементи деликтне одговорности туженог. Пре свега, а по схватању тог суда, без превођења импресума спорних брошура не може се поуздано утврдити ко је издавач тих брошура и у ком својству се у њима наводе тужилац и друга лица, па се самим тим на основу тих доказа не може извести поуздан закључак ко је одговоран за објављивање тих брошура, односно ко је крив за кршење ауторских права тужиоца.

Међутим, како је првостепени суд у току поступка здружио списе тог суда П4 бр. 245/10 и како из садржине тих списа произлази: -да је парница у том предмету текла између истих парничних странака, -да је тај поступак инициран поводом захтева тужиоца да му тужена надокнади штету због повреде његових ауторских права, -да су радњама тужене повређена ауторска права тужиоца, -и да је тужилац правноснажно успео у том спору, те како су нека од тих ауторских дела тужиоца предмет овог спора, а како првостепени суд није имао у виду тај спор и његов коначни исход када је одлучивао о захтеву тужиоца, то се основано жалбом указује да је побијана пресуда захваћена апсолутно битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер дати разлози о одлучним чињеницама противрече стању списа. Наиме, према стању списа може се закључити да је тужиоцу већ пружена правна заштита у односу на конкретне штетне радње туженог, којим су повређена његова ауторска дела ( од којих су поједина предмет овог спора ); дакле, предмет овог спора су нека од ауторских дела тужиоца у погледу којих је њему већ пружена правна заштита, а поводом других штетних радњи туженог, тако да је првостепени суд са становишта исхода наведеног поступка, а у односу на конкретна ауторска дела тужиоца и спорне радње туженог, требао да у оквиру доказног поступка оцени да ли су те радње туженог деликтног карактера, тј. да ли су њима повређена ауторска права тужиоца, па тек онда да изведе закључак о основаности захтева тужиоца. Пошто првостепени суд није поступио на овај начин, то је из тог разлога дошло до наведене повреде процесног закона, услед чега је ожалбена пресуда неправилна и незаконита.

Имајући у виду наведено, овај суд налази да је побијана пресуда захваћена наведеном повредом процесног закона, услед чега је Апелациони суд на основу одредбе из члана 373. став 1. тачка 3. у вези члана 376. ЗПП укинуо првостепену пресуду и одлучио као у ставу I изреке другостепене пресуде; а укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу IV изреке побијане пресуде, јер иста зависи од коначног решења ове правне ствари.

Уколико тужилац, тј. његов пуномоћник у поновном поступку не достави оверени превод импресума брошура са којим је наводно тужени повредио његова ауторска дела и ако тужилац не докаже да је он аутор спорних фотографија, првостепени суд ће на основу увида у списе тог суда П4 бр. 245/10 утврдити у односу на која ауторска дела је тужиоцу у том поступку пружена судска заштита и поводом којих штетних радњи туженог, па ако тај суд нађе да су предмет овог спора нека од тих ауторских дела тужиоца, а поводом спорних радњи тужиоца, првостепени суд ће пружити правну заштиту тужиоцу у односу на та његова ауторска дела, а под следећим условима.

Наиме, и да тужилац докаже да је тужени неовлашћено уступио трећем лицу да се користи ауторским делом тужиоца, ни у том случају његов захтев за накнаду материјалне штете не би био сам по себи основан. Ово стога што би тужени у тој претпостављеној ситуацији одговарао тужиоцу за повреду његових ауторских права и то по правилима субјективне грађанско правне одговорности, тако да би тужилац у том смислу имао право на накнаду штете, а не право на исплату раније уговорене новчане накнаде, другим речима, да би успео у овом спору тужилац ће морати да докаже стварну штету коју је претрпео деликтном радњом туженог, а која по налажењу овог суда одговара тржишним ценама искоришћавања истог или сличног ауторског дела.

Све и да тужилац докаже ту чињеницу, основаност његов захтев за накнаду материјалне штете треба преиспитати са становишта правила да је динар законско средство плаћања, обзиром да је он по том основу тражио исплату динарске противвредности новчаног износа исказаног у валути евро. Наиме, како је одредбом члана 53. став 1. Закона о Народној банци Србије („Службени гласник РС“, бр. 72/03, са каснијим изменама и допунама), прописано да је динар новчана јединица Републике Србије, затим како је одредбом члана 54. истог закона прописано да све новчане обавезе из послова закључених у Републици Србији између предузећа и других правних лица и грађана, изражавају се у динарима и извршавају средствима плаћања која гласе на динаре, ако законом другачије није прописано, те како наведене одредбе садрже правне норме које су императивне природе, јер њима законодавац наређује да је динар законско средство плаћања у Републици Србији, то ће тужилац свој захтев за накнаду материјалне штете уподобити том императивном правилу уколико жели да успе са његовим захтевом за накнаду материјалне штете.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)