Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.05.2011.

Гж 2597/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2597/11
19.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужених НП „Време“ ДОО из Београда, које заступа БА, адвокат и ББ, кога заступа БА1, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог НП „Време“ ДОО изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П 5520/2010 од 05.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 19.05.2011. године донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и делимично жалба туженог НП „Време“ ДОО из Београда и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 5520/2010 од 05.11.2010. године у ставу другом, трећем, петом и делу става првог изреке, којим је одређена накнада нематеријалне штете због повреде угледа и части у износу од 100.000,00 динара са каматом.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П 5520/2010 од 05.11.2010. године у ставу четвртом и делу става првог изреке и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је захтевао да се обавеже тужени НП „Време“ ДОО из Београда да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части исплати износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од пресуђења па до коначне исплате.

  ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени НП „Време“ ДОО из Београда да тужиоцу АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 86.125,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду П 5520/2010 од 05.11.2010. године обавезан је тужени НП „Време“ да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части исплати 200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате. Истом пресудом у ставу другом одбијен је тужбени захтев у односу на истог туженог на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части у висини преко досуђеног износа од 200.000,00 динара са каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате. Ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у односу на туженог ББ за исплату нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно са првотуженом у износу од 1.000.000,00 динара са каматом, ставом четвртим изреке обавезан првотужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у укупном износу од 50.000,00 динара и ставом петим изреке обавезан тужилац да друготуженоме исплати трошкове поступка у износу од 231.000,00 динара.

  Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбе тужилац и тужени НП „Време“ у односу на усвајајући део из свих законских разлога.

  Тужени ББ је поднео одговор на жалбу тужиоца.

  Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а и налази да је жалба тужиоца неоснована и жалба туженог НП „Време“ ДОО делимично основана.

  У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбама неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

  Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у недељнику „Време“ чији је оснивач тужени НП „Време“ ДОО дана _. године објављен чланак под насловом „Борба за опстанак“. У делу текста под насловом „Заоставштина“ објављен је текст: „АА" данас плаћа цену вишегодишње изолације Србије, бесрамно рабљење института у милошевићевско-јуловско време, од злоупотребе његовог имена, производње, али и новца који се из „АА“ одливао у приватне џепове или партијске касе тадашњег режима. Никада до детаља није истражено или бар није обелодањено да ли су у Индију, Пакистан, Мексико у време санкција уз вакцине „шлеповани“ оружје и књиге председнице ЈУЛ-а Мирјане Марковић. Није расветљен ни случај укредене "АА" хладњаче средином 2000. године и њена евентуална веза са транспортом тела убијених косовских Албанаца“, а под насловом „Ревитализација“ објављен је текст: „У време директоровања АА уз велику помпу и ТВ-камере јавности је саопштено да је реконструисан и осавремењен погон за полиовакцину. С обзиром на потребу поновне реконструкције, посао или није урађен како треба или је само био покриће за новац који је отишао на другу страну.“. Под насловом „Чекање“ објављен је између осталог исказ друготуженог следеће садржине: „Вишегодишња спољна изолација Србије и небрига државе за развој „АА“ учиниле су своје.“. Аутор наведеног чланка је новинар ББ1 а текст је рађен поводом 75 година постојања Института „АА“ и насталих сумњи у јавности у вези квалитета вакцине против грипа. Текст је сачињен на основу личних извора аутора, информација од лица, која су имала сазнања о функционисању „АА“ и здравственог система у Србији и разговора са тадашњим директором „АА“ туженим ББ. У разговору новинара с директором, тужилац је помињан искључиво у контексту поновне реконструкције погона за производњу полиовакцине и изјаве директора су цитиране у чланку под знацима навода. Из исказа тужиоца утврђено је да чланак садржи неистините тврдње да је средствима „АА“ финансирао СПС и ЈУЛ, да нису извожене вакцине већ оружје и књиге Мирјане Марковић и да је организовао крађу и превоз лешева хладњачом „АА“. Тужилац је за спорни текст сазнао јануара 2000. године од пријатеља, након чега је редакцији туженог НП „Време“ ДОО однео документацију о раду „АА“, тражећи да објаве истину о пословању института. Помоћник уредника му је тада понудио да напише деманти, што је тужилац одбио, јер је сматрао да нови чланак треба да напише редакција са истинитим подацима. Због садржине текста тужилац је имао телефонске претње да ће му побити породицу, био је без посла и био је принуђен да се правда и објашњава да чланак не садржи истините податке. Тужени ББ у своме исказу је потврдио да су његове изјаве верно цитиране у недељнику „Време“, потврдио је нестанак хладњаче „АА“ и да се у разговору са новинаром недељника није бавио ликом и делом тужиоца.

  На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе чл. 3, 4 и 79 Закона о јавном информисању утврђивањем одговорности туженог НП „Време“ за накнаду штете и одбијањем тужбеног захтева према друготуженом ББ. Код одмеравања висине штете у односу на туженог НП „Време“ ДОО материјално право није правилно утврђено, досуђењем накнаде у износу, који превазилази критеријуме правичне накнаде.

  Спорни чланак се првенствено односи на рад Института „АА“ а део информација се односи директено или посредно и на тужиоца, који је био директор института у периоду од јануара 1993. до фебруара 2001. године. Спорним текстом су изнете истините чињенице да је у време, када је директор института био тужилац, украдена хладњача Института „АА“, да је извршена реконструкција и осавремењен погон за полиовакцину и да је 2005. године тужилац осуђен неправноснажном кривичном пресудом за кривична дела злоупотребе службеног положаја на штету Института „АА“. Из чланка изричито не произилази да је тужилац учестовао у крађи хладњаче, нити транспорту лешева овим возилом, нити је овакав начин коришћења хладњаче изнет као поуздан, већ да евентуална веза са транспортом лешева није довољно расветљена. Међутим, иако наводи о крађи хладњаче могу ограничити одговорност тужиоца само као одговорног лица, директора „АА“ за нестанак возила, чињеница да је у тексту наведено да је хладњачу возач института по наређењу претпостављених паркирао испред свога стана а не у кругу „АА“, могу створити уверење код просечног читаоца о могућем учешћу тужиоца у крађи возила и његовом каснијем евентуално, криминогеном коришћењу, ово тим пре што су одмах иза текста да је возач „АА“ по налогу претпостављених оставио хладњачу испред свога стана презентирани подаци о тужиоцу као бившем директору и функционеру ЈУЛ-а уз податак о постојању кривичне, неправноснажне пресуде, којом је осуђен због више кривичних дела. Тежина наговештених оптужби, које нису доказане током првостепеног поступка, иако спорним чланком остављене на нивоу сумње представљају информацију у којој је тужилац као субјект био препознат, и која има способност да повреди углед и част тужиоца, због чега је тужилац трпео душевне болове (прећено му је телефоном, била му је угрожена породица, морао је да се правда околини итд.). Исти разлози о одговорности туженог НП „Време“ за накнаду штете постоје и за објављивање дела спорног чланка, којим се указује да није истражено да ли су у време санкција уз вакцине „шлеповани“ оружје и књиге председнице ЈУЛ-а Мирјане Марковић и да су се средства „АА“ преливала у приватне и партијске џепове, обзиром да је у наведеном периоду одговорно лице и препознатљив субјект информације био тужилац као директор „АА“ и функционер ЈУЛ-а, осуђен неправноснажном кривичном пресудом. Наведена пресуда је накнадно укинута по жалби и новом неправноснажном одлуком тужилац ослобођен одговорности. Стога нису основани наводи жалбе туженог НП „Време“ да се спорни чланак искључиво односи на рад Института „АА“, а не на тужиоца и да нема одговорности туженог НП „Време“ за накнаду штете.

  Код одмеравања висине штете првостепени суд није имао у виду да спорне информације нису дате изричито као извесне, већ као евентуалне. Истовремено није оцењен правни значај чињенице да је тужилац одбио предлог туженог НП „Време“ ДОО да се објави његов деманти, те да је тужилац тиме имао могућности, које није искористио да излагањем истинитих чињеница смањи проузроковану штету. Законом о јавном информисању прописана су правила о исправци и одговору на информацију. У овом случају није постојала обавеза туженог НП „Време“ да на захтев тужиоца објави други чланак о раду „АА“ али је постојала обавеза да на захтев тужиоца, под условима прописаним Законом о јавном информисању изврши објављивање исправке или одговора на информацију, да их је тужилац презентирао за објављивање. Тужилац има право на избор правног средства за заштиту права на углед и част и његово је легитимно право да се определи искључиво за тужбу за накнаду штете у овој парници, али ова околност јесте од значаја код одмеравања висине штете, јер је обраћањем јавности, објављивањем одговора или исправке информација тужилац могао обавестити исти круг читалаца о раду Института „АА“ и свом учешћу и умањити значај објављених информација.

  Водећи рачуна о свим околностима конкретног случаја и сврси накнаде нематеријалне штете која не представља репарацију већ сатисфакцију, Апелациони суд је применом чл. 200 Закона о облигационим односима у вези чл. 79 Закона о јавном информисању оценио да правична накнада за душевне патње тужиоца због повреде угледа и части објављивањем неистинитих и увредљивих информација представља износ од 100.000,00 динара услед чега је у наведеном делу усвајајућег тужбеног захтева са каматом потврдио првостепену пресуду и одбијајућем делу, док је за износ од 100.000,00 динара са каматом преиначио побијану одлуку и тужбени захтев одбио као неоснован.

  Одлучујући о жалби тужиоца на део побијане пресуде, којим је одбијен тужбени захтев према туженом ББ другостепени суд налази да је побијаном пресудом на правилно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право и то одредбе чл. 154 и 158 Закона о облигационим односима одбијањем тужбеног захтева. Разлоге које је за наведену одлуку навео Виши суд као правилне и на закону засноване прихвата и Апелациони суд у целини. Информације, цитиране спорним текстом, које је дао тужени ББ не представљају недозвољене информације, нити се истима вређају част и углед тужиоца. Информација о реконструкцији погона за полиовакцину током директорског мандата тужиоца представља истиниту и тачно пренету информацију, а оцена квалитета наведених радова, обзиром на неопходност нове реконструкције је у домену критичког мишљења аутора текста, које медији имају право да објављују, ово тим пре што се радило о пословању институције од националног значаја. У поступку није доказано да је тужени ББ био извор информација и утицао на објављивање преосталог дела спорног чланка. Стога је правилно оцењено, супротно наводима жалбе да нема одговорности туженог ББ за накнаду штете. Одлука о трошковима поступка туженог ББ је донета правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП-а.

  Одлука о трошковима парничног поступка тужиоца је донета на основу одредби чл. 149, 150 и 161 став 2 ЗПП-а. Суд је обавезао туженог НП „Време“ ДОО да накнади тужиоцу нужне трошкове вођења ове парнице, сразмерно успеху странака у овом поступку у висини трошкова ангажовања адвоката и то: за састав тужбе, заступање на 6 одржаних и 5 неодржаних рочишта, састав жалбе, 2 образложена поднеска и у висини судских такса применом важеће Адвокатске и Таксене тарифе, у укупном износу од 86.125,00 динара.

  Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде у ставу првом на основу чл. 375 ЗПП-а и ставу другом применом чл. 380 тачка 4 истог закона.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)