Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.09.2012.

Гж 3566/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3566/12
Дана 14.09.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Милице Аксентијевић и Гордане Тодоровић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог „Press дневне новине“ д.о.о. Са седиштем у Београду, ул. Краљице Марије број 1/14, чији је пуномоћник адвокат БА, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама тужиље и туженог изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду 6.П.3 бр. 375/10 од 14.03.2012. године, у седници већа одржаној дана 14.09.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе тужиље и туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду 6.П.3 бр. 375/10 од 14.03.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду 6.П. 3 бр. 375/10 од 14.03.2012. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени дневни лист „Press дневне новине“ д.о.о., као оснивач дневног листа „Press“, да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части објављивањем неистините информације у дневном листу „Press“ од _. године, исплати износ од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 14.03.2012. године, до коначне исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев према туженом „Press дневне новине“ д.о.о. за разлику преко досуђеног, а до траженог износа од 2.500.000,00 динара, односно за износ од још 2.300.000,00 динара, са законском затезном каматом, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени „Press дневне новине“ д.о.о. да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у износу од 28.950,00 динара.

Против наведене пресуде тужиља и тужени су благовремено изјавили жалбе, из свих разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку и то тужиља против ставова другог и трећег изреке, а тужени против ставова првог и трећег изреке.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09), који се примењује сходно одредби члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 72/2011 од 28.09.2011. године, који је ступио на снагу 01.02.2012. године, Апелациони суд у Београду је оценио да жалбе тужиље и туженог нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. ЗПП, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности. Такође, првостепени суд није учинио ни битну повреду одредаба парничног поступка прописану одредбом члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју тужиља посебно указује у жалби, јер првостепена пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, с обзиром да је изрека пресуда јасна и разумљива, а у њој су дати разлози о свим битним чињеницама, који су такође јасни и непротиврече изведеним доказима и резултату доказног поступка.

Правилном оценом изведених доказа, првостепени суд је поуздано и у потпуности утврдио чињенично стање релевантно за доношење одлуке у овој парници и то да је дана _. године, на насловној страни дневног листа „Press“, чији је оснивач тужени, уз фотографију тужиље, објављен наслов „Заводио жене, лечио познате“, са текстом у поднаслову „Под лажним именом Драган Дабић, најтраженији хашки бегунац „Лечио певаче, глумице, али и једног познатог политичара“, као и „Караџић водио потпуно нов живот, био у љубавној вези са АА, која све време није имала појма ко је он заиста“, док се уз тужиљину фотографију налази натпис „Љубав.... АА јуче испред свог стана“. У истом броју дневних новина, на странама другој и трећој, објављен је текст „Заводио жене, лечио познате“, у ком текст је наведено да је “Радован Караџић био у љубавној вези са Београђанком АА, која све време није имала појма ко је њен љубавник“, „Да је Радован Караџић толико развио свој други тајни живот, да је имао „девојку“ АА из _, са којом је буквално проводио сваки слободан тренутак. Press је јуче отишао на кућну адресу госпође АА, али смо успели само да сликамо иако је она тврдила да није АА и да је ту само у пролазу“, а наведене су и изјаве комшија који су похвално говорили о тужиљи. Уз спорни чланак објављене су две фотографије уз које је наведено „Љубав на први поглед... Караџић као доктор Дабић и АА“ и „Крије се од новинара... АА (десно) у шетњи са пријатељицом испред своје зграде у Земуну. У оквиру истог чланка, под насловом „Помогао јој духовно и новчано“, објављен је текст у коме је наведено је да је „АА, према подацима Службе безбедности упознала Радована, односно Драгана Дабића, пре годину и по дана, у време када је била у финансијској кризи јер није имала стални посао, те да је својим пријатељима представила Драгана Дабића као „духовника“, односно особу која се брине о њеном душевном здрављу, те да је „Дабић својој пријатељици плаћао рачуне и давао веће суме новца“. На насловној страни дневних новина „Правда“ број _ од дана _. године, у оквиру фотографије на којој се налази тужиља, са наднасловом „Радован поручио пријатељици“ и насловом „АА извини за све!“, објављен је текст „Жао ми је што је моја доскорашња сарадница АА увучена у целу причу и што је означена као моја љубавница. То уопште није тачно.“ У тексту на четвртој страни истих дневних новина, под наведеним насловом, објављено да је Радовану Караџићу „страховито жао због целе ове ситуације са АА. Она је била једна од његових 20 сарадница, а не љубавница, као што пишу медији. Замолио ме је да је позовем, да јој се извиним у његово име и да јој објасним да он са тим информацијама нема ништа.“ У тексту објављеном у листу „Вечерње Новости“ од _. године, на другој страни, под насловом „Био сам једини јатак“ наведено је да је _ изјавио да је тужиљу АА сретао на предавањима Радована Караџића, као и да је она Караџићу била само сарадница и да никада није ни ушла у његов стан. Тужиља је пријављена Националној служби за запошљавање, филијали за Град Београд, као незапослено лице у времену од 02.07.1999. године до 01.08.2005. године, као и од 30.01.2007. године. Тужиља је Радована Караџића упознала као Драгана Дабића у фебруару 2008. године, заједно су радили и виђали се, али нису били у емотивној вези, а информацију о правом идентитету доктора Дабића сазнала је тек након његовог хапшења, након чега су новинари непрестано боравили испред њене зграде тражећи од ње интервју. Као последица ових догађаја код тужиље су се појавили психички проблеми, због којих се ради лечења обратила Институту за ментално здравље, који су се, према извештају лекара те установе од 09.11.2008. године, одражавали у смислу напетости, узнемирености, сталном осећању угрожености, праћени социјалним повлачењем, падом ефикасности и опште функционалности. Тужиљин син је на одређено време напустио њихов заједнички стан, а тужиља је доживела непријатности од комшија и шире околине у виду добацивања, због негативне популарности који су натписи изазвали. Аутор спорног текста, сведок СС, као и одговорни уредник, сведок СС1, су информацију да су Радован Караџић и тужиља били више од пријатеља и пословних сарадника, добили од извора из безбедносно-информативне агенције, и новинарка је покушала да ступи у контакт са тужиљом и провери информацију, али се тужиља није одазивала на позиве.

Полазећи од овако поуздано и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио одредбу члана 79. Закона о јавном информисању када је закључио да тужиљи припада право на накнаду нематеријалне штете и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде. Ово из разлога што је несумњиво утврђено да су дневном листу „Press” број _ од _. године на насловној страни, као и на другој и трећој страни, објављене фотографије тужиље, као и наслови и текст који садрже информације да је тужиља била у емотивној вези са Радованом Караџићем, незнајући ко је он заиста, да је он са тужиљом проводио сваки слободан тренутак, тужиљи плаћао рачуне и давао веће суме новца, те како новинар који је аутор спорног текста и одговорни уредник јавног гласила у коме је текст објављен, пре објављивања ових информација нису проверили њихово порекло, истинитост и потпуност, то је правилно закључио да су информације објављене супротно одредби члана 3. Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, број 43/2003, 61/2005). Наведеном одредбом Закона о јавном информисању, ставом 1. изреке, прописано је да новинар и одговорни уредник јавног гласила су дужни да пре објављивања информација која садржи податке о одређеном догађају, појави и личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, а ставом 2. је прописано да новинар и одговорни уредник јавног гласила су дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из ког је информација пренета. Имајући у виду да новинар и одговорни уредник јавног гласила нису поступили у складу са цитираном одредбом Закона о јавном информисању, као и карактер објављених информација којима је представљено да је тужиља била у емотивној вези са Радованом Караџићем, лицем окривљеним пред Међународним судом за ратне злочине на простору бивше Југославије у Хагу, услед чега је тужиља трпела душевне болове и имала здравствене проблеме, због којих се ради лечења обратила Институту за ментално здравље у Београду, то је првостепени суд правилно закључио да је тужени у смислу одредбе члана 80. Закона о јавном информисању одговоран за штету коју је тужиља претрпела услед душевних болова због повреде части и угледа, проузрокованих објављивањем наведених информација. Првостeпени суд је правилном применом одредбе члана 200. Закона о облигационим односима-ЗОО оценио све релевантне критеријуме, и сходно одредби члана 224. ЗПП правилно одмерио висину накнаде штете досуђене тужиљи ставом првим изреке побијане пресуде, у износу од 200.000,00 динара, који износи, по мишљењу овог суда, у време пресуђења представља правичну новчану надокнаду за штету коју је тужиља претрпела. На досуђени износ, првостепени суд је правилно, у смислу одредбе члана 277. ЗОО, тужиљи досудио камату по Закону о висини стопе затезне камате, почев од дана доношења првостепене пресуде, када је утврђена висина штете, до исплате. За своју одлуку првостепени суд је дао јасне и аргументоване разлоге, које прихвата и овај суд као правилне.

Неосновани су наводи жалбе тужиље којима указује да је првостепени суд прениско одмерио висину накнаде која јој је досуђена, чиме се указује на погрешну примену материјалног права. Ово из разлога што је приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете суд, према одредби члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, дужан да води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме та накнада служи, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Новачана накнада нематеријалне штете није циљ, већ по свом карактеру представља сатисфакцију за претрпљене душевне болове, а оштећени, поред новчане накнаде, може захтевати од одговорног уредника да се објави његов одговор у коме тврди да је информација неистинита у смислу одредбе члана 47. Закона о јавном информисању, који захтев се може поставити и тужбом (члан 53. истог Закона), што тужиља у конкретном случају није тражила. Полазећи од наведених законских одредаба и начела правичности, те имајући у виду природу информација којима је тужиљи проузрокована штета и протек времена од тада, првостепени суд је правилно оценио све критеријуме, који су, у конкретном случају, релевантни за утврђивање висине правичне новчане накнаде која припада тужиљи.

Чињеница да је првостепени суд, пре доношења побијане пресуде, пресудом због пропуштања обавезао туженог да тужиљи исплати износ од 2.500.000,00 динара, колико је тужиља захтевом и тражила, није од утицаја на доношење другачије одлуке другостепеног суда, имајући у виду да се пресуда због пропуштања доноси у случају ако тужени у прописаном року не одговори на тужбу, а испуњени су и остали прописани услови, и њоме се усваја тужбени захтев без претходног спровођења доказног поступка и оцене изведених доказа, док је побијана пресуда донета на основу резултата проведеног доказног поступка.

Неосновани су наводи жалбе туженог којима указује да је првостепени суд неправилно применио материјално право када је делимично усвојио тужбени захтев тужиље, јер је тужени у свему поступао у складу са новинарском етиком и одредбама Закона о јавном информисању, а у спорним текстовима су описани догађаји који су од историјског и цивилизацијског значаја за друштво, и то делови живота човека који је оптужен за ратне злочине, па се радило о особи о којој је јавност имала право и потребу да зна, а тужиља није приказана као особа која сноси кривицу или чији су кредибилитет или морал доведени у питање, већ је описана са пуним поштовањем на основу чињеница које су новинари добили од представника органа који су ухапсили њеног наводног љубавника, а тужиља није и поред учесталих молби новинара туженог хтела да да било какав демант односно изјашњење на информације, на који начин је пристала на наступање штете, односно није учинила ништа да је евентуално смањи, због чега је досуђени износ сувише високо одмерен. Ово стога што је првостепени суд, у конкретном случају, правилно закључио да новинар и одговорни уредник туженог гласила нису поштовали дужност новинарске пажње прописану одредбом члана 3. Закона о јавном информисању, те како је несумњиво утврђено пре објављивања спорних информација, нису са пажњом примереном околностима, управо јер су се информације односиле на везу тужиље са лицем оптуженим за ратне злочине пред међународним судом, проверили њихово порекло, истинитост и потпуност, то је првостепени суд правилно закључио да тужиљи припада право на накнаду нематеријалне штете, а висину досуђене накнаде је правилно одмерио имајући у виду карактер објављених информација, те душевне болове које је тужиља због повреде части и угледа њиховим објављивањем претрпела.

Цењени су и остали наводи жалби тужиље и туженог, али како се њима не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде, то је она као законита потврђена.

Правилна је и одлука првостепеног суда о накнади трошкова парничног поступка, садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде, јер је донета правилном применом одредаба чланова 149. и 150. ЗПП, које трошкове чине потребни издаци тужиље за вођење ове парнице, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, важећој у време доношења првостепене пресуде, и важећој Таксеној тарифи, сразмерно успеху тужиље у овом спору.

Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и 375. ЗПП првостепену пресуду потврдио и одлучио као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)