Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.07.2011.

Гж 4048/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4048/11
Дана 20.07.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Говедарица председника већа, Снежане Настић и Миланке Вукчевић чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених "Ringier axel springer'' доо из Београда, ул. Жоржа Клеменсоа бр.19, ББ и ББ1, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и тужених, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године, у седници већа одржаној дана 20.07.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужених као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године у ставовима првом и другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године у делу става трећег изреке којим је одбијен захтев за исплату износа од 850.000,00 динара са каматом тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужени "Ringier axel springer'' доо, из Београда, ББ и ББ1 да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, солидарно исплате износ од још 50.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 30.03.2011. године до исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се у преосталом делу за износ од још 800.000,00 динара са припадајућом каматом, тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године у делу става трећег изреке којим је одбијен захтев за исплату камате на досуђени износ од 150.000,00 динара за период од 20.07.2009. године до 30.03.2011. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба тужиоца изјављена против ставова првог и другог изреке пресуде Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба тужених изјављена против става трећег изреке пресуде Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Вишег суда у Београду П.бр.3794/10 од 30.03.2011. године тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужени "Ringier axel springer'' доо, из Београда, ББ и ББ1 да тужиоцу АА на име трошкова целог поступка солидарно исплате износ од 95.775,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезани су тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части солидарно исплате износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом од 30.03.2011. године до исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени ББ да објави пресуду без икаквог коментара и одлагања, најкасније у наредном броју дневних новина “Блиц''. Ставом трећим одбијен је тужбени захтев тужиоца да му тужени солидарно преко досуђеног износа а до траженог износа од 1.000.000,00 динара, исплате износ од још 850.000,00 динара, са припадајућом каматом, као и камату на досуђени износ од 150.000,00 динара за период 20.07.2009. - 30.03.2011. године, као неоснован. Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиоцу на име трошкова поступка исплате износ од 20.660,55 динара.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Против првостепене пресуде жалбу су изјавили тужени из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Тужилац је одговорио на жалбу тужених.

Тужени су одговорили на жалбу тужиоца.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да су жалбе тужиоца и тужених делимично основане а у једном делу недозвољене.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу члана 372 став 2 истог Закона, а због којих би побијана одлука морала бити укинута. Супротно наводима жалби, изрека првостепене пресуде је разумљива и непротивуречна како сама себи, тако и разлозима датим у образложењу у коме су наведени јасни, потпуни и аргументовани разлози о свим одлучним чињеницама које нису у супротности са изведеним доказима тако да се законитост и правилност пресуде са сигурношћу могу испитати, па не стоје наводи жалби о наводно почињеној битној повреди одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, у дневном листу “Блиц'' у делу “Блиц Београд'' од _. године, у рубрици “Вести'', објављен је чланак у коме је наведено “да је на молитвеном доручку у Берлину организованом по узору на америчка обедовања, и где уместо лепиња миришу долари, примећен и некадашњи “Београдски шериф'' (волео је кажу, када га тако представљају у медијима) АА. Пажњу је привукао беџ на коме је крупним словима писало “директор полиције'', сада се по куоларима нагађа да ли то СС зна нешто што не зна ни садашњи директор полиције СС1?!''. Даље је утврђено да је на званичној листи учесника 14. интернационалног Берлинског сусрета био наведен и АА са звањем "директор Републичке полиције, Београд'', те да је као учесник Берлинског молитвеног доручка носио као и све остале званице, беџ са именом и презименом и називом државе из које долази, а да је у списку учесника грешком организатора наведена ранија функција тужиоца као генералног инспектора полиције. Издавач и оснивач дневног листа “Блиц'' је првотужени, друготужени је главни и одговорни уредник дневног листа, а трећетужени је уредник “Блиц Београд'' и аутор спорног текста. Спорни чланак објављен је у периоду када је тужилац конкурисао на место директора Агенције за заштиту конкуренције, али исти није утицао на одлуку о избору кандидата на ту функцију, при чему тужилац није изабран на место директора наведене агенције.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано и оно логично и недвосмислено произилази из доказа у списима које је првостепени суд правилно оценио у смислу члана 8 ЗПП. Наводима жалбе тужених чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда се само формално побија, док се у суштини жалбени наводи односе на погрешну примену материјалног права. У жалби нису истицане нове чињенице нити су предлагани нови докази у смислу члана 359 став 1 ЗПП.

На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд закључује да информације у тексту у којима се између осталог наводи и да тужилац воли да га зову “Београдски шериф'' и да је на Конгресу у Берлину носио беџ са натписом “директор полиције'' представљају неистините информације, а цео текст поседује лезиону способност услед чега је тужилац претрпео душевне болове због повреде части и угледа.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе члана 3, 79 и 80 Закона о јавном информисању, када је обавезао тужене и то првотуженог, као издавача и оснивача дневног листа “Блиц'', друготуженог, као главног и одговорног уредника дневног листа и трећетуженог, као уредника “Блиц Београд'' и аутора спорног текста, да тужиоцу накнаде штету због повреде части и угледа. Нису основани наводи жалби тужених да је погрешан закључак првостепеног суда да наведени чланак по својој садржини и изнетим тврдњама код просечног читаоца може да изазове негативан став о тужиоцу, те да се у конкретном случају не ради о пласираној информацији као вести о некоме или нечему, већ да се ради о изражавању мишљења трећетуженог као аутора текста који представља колумну у којој он износи личне сатиричне коментаре и изражава критичке вредносне судове. Ово са разлога што садржина спорног текста указује да трећетужени наводећи да је тужилац на Конгресу у Берлину носио беџ са натписом “директора полиције'', као и да је волео да га представљају у медијима као “Београдског шерифа'', износи чињенице, а не вредносни суд. И по оцени Апелационог суда, ове информације су неистините и поседују лезиону способност због које је тужилац трпео душевне болове због повреде части и угледа. Тачни су наводи жалбе тужених да су вредносни судови слободни, а да су чињеничне тврдње подложне провери истинитости, међутим, и по оцени Апелационог суда, предметни текст без обзира што је у виду коментара трећетуженог садржи чињеничне а не вредносне судове, како то неосновано тврди жалба тужених.

Другостепени суд је ценио и наводе жалбе тужених да се на тужиоца примењује члан 9 Закона о јавном информисању, па је заузео становиште да је исти неоснован. Ово стога што тужилац у време објављивања спорног чланка није био носилац ни једне политичке нити државне функције већ је био адвокат, како то правилно закључује и првостепени суд.

Без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари су и наводи жалбе тужених да је јавно информисање слободно и да нико сходно члану 2 Закона о јавном информисању не сме да га ограничава. Ово са разлога што слобода јавног информисања може да се ограничи ради остваривања, поштовања и заштите права и угледа других лица (члан 29 став 3 Повеље о људским и мањинским правима, члан 19 став 3 тачка А Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члана 10 став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода). Право на приватност и право на част и углед су признати чланом 24 и чланом 1 став 1 Повеље као и чланом 18 Устава Републике Србије, чланом 17 Међународног пакта и чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Права личности као врста људских права која представљају скуп правних норми који регулишу односе између људи поводом личних добара, обухватају између осталог и право на част и углед, и то част као субјективну категорију, односно мишљење које човек има о себи и углед, као објективно мишљење околине о појединцу. Како неистините информације објављене у спорном тексту не представљају вредносни суд аутора текста, те како поседују лезиону способност, препознатљивост субјекта инфомације, и личну погођеност субјекта информације, правилно је закључио првостепени суд да је дошло до повреде части и угледа тужиоца. С тим у вези, обзиром да је тужилац због објављивања спорног текста претрпео нематеријалну штету, правилна је и одлука првостепеног суда у ставу другом изреке која је донета применом члана 90 Закона о јавном информисању.

Међутим, основано се у жалби тужиоца истиче да је првостепени суд на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право и то одредбу члана 200 ЗОО приликом одмеравања висине накнаде претрпљене штете. Правична накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа представља износ од 200.000,00 динара, а висину накнаде другостепени суд је одредио у свему водећи рачуна о критеријумима који утичу на висину износа који представља правичну новчану накнаду сходно члану 200 став 2 ЗОО у вези члана 224 ЗПП. Досуђени износ је сатисфакција која ће тужиоцу као оштећеном лицу омогућити прибављање одређених духовних или материјалних добара ради ублажавања душевне патње. Овако досуђена накнада неопходна је ради заштите права личности тужиоца који је објављивањем наведеног текста доведен у негативан контекст као личност што је код њега произвело душевне патње и примерена је друштвено економским условима у којима се досуђује, па се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом ове накнаде. Досуђена накнада одговара значају повређеног добра и сврси којој накнада служи, а њена висина одговара интензитету и дужини трајања душевних болова насталих као последица објављивања спорног чланка који садржи информације које представљају неистинит садржај у односу на тужиоца, односно чија истинитост пре објављивања није проверена са пажњом примереном околностима, тим пре што је аутор текста – трећетужени, имао лична искуства са сличних међународних скупова где се, како сам наводи, на беџевима исписује само име и презиме и назив земље одакле долази учесник скупа, а не и његова функција.

Како је садржина текста објављеног у дневном листу великог тиража подобна да измени однос околине према тужиоцу и тиме изазове душевне патње због повреде права личности као субјективних грађанских права установљених ради заштите достојанства човека, његове части и угледа, другостепени суд је, налазећи да првостепени суд није довољно ценио приликом одмеравања правичне новчане накнаде све околности конкретног случаја, штету коју је тужилац претрпео и њен обим, односно јачину болова и њихово трајање, преиначио првостепену пресуду и поред досуђеног износа од 150.000,00 динара, тужиоцу досудио још 50.000,00 динара, што укупно чини износ од 200.000,00 динара који представља правичну новчану накнаду за претрпљене душевне болове.

Преко досуђеног износа тужбени захтев тужиоца је одбијен као неоснован имајући у виду да тужилац није трпео интензивније душевне болове, а наведени текст није утицао на то да тужилац не буде изабран за директора Агенције за заштиту конкуренције.

  На досуђени износ правичне накнаде тужиоцу припада и камата од 30.03.2011. године, као дана када је утврђен њен износ, па до исплате, сходно члану 277 ЗОО.

Апелациони суд је одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио првостепену пресуду у делу који се односи на камату на досуђени износ ставом првим изреке првостепене пресуде почев од дана подношења тужбе 20.07.2009. године до 30.03.2011. године, обзиром да се накнада нематеријалне штете досуђује од дана пресуђења, односно дана када је одређена њена висина, када тужени падају у доцњу са исплатом накнаде претрпљене штете.

На основу изложеног, имајући у виду одредбу члана 375 и 380 тачка 4 ЗПП, одлучено је као у ставовима првом, другом и трећем изреке ове пресуде.

Жалбе тужиоца и тужених су одбачене као недозвољене због недостатка правног интереса за подношење жалбе против дела првостепене пресуде у којима су тужилац и тужени успели у спору, сходно члану 374 у вези члана 365 став 3 ЗПП.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је на основу одредбе члана 161 став 2 у вези члана 149, 150 и 158 ЗПП. Досуђени износ односи се на трошкове тужиоца за састав тужбе и једног образложеног поднеска у износу од по 5.000,00 динара, заступање од стране адвоката на седам одржаних рочишта у износу од по 6.250,00 динара, приступ једном неодржаном рочишту у износу од 3.125,00 динара, трошкове за таксу на пресуду у износу од 39.300,00 динара, а што укупно чини износ од 95.775,00 динара. Трошкови су одмерени према важећој АТ и ТТ, а обрачунати су према висини досуђене накнаде нематеријалне штете.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица

СМЂ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)