Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.07.2011.

Гж 4444/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4444/11
Дана 12.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Милице Аксентијевић и Тамаре Узелац Ђуровић, чланова већа, у парници тужиоца "АА", кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ - главног и одговорног уредника дневних новина „Пресс“ д.о.о. са седиштем у Београду, _, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради објављивања одговора на информацију, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр.19/11 од 06.05.2011. године, у седници већа одржаној дана 12.08.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр.19/11 од 06.05.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр.19/11 од 06.05.2011. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је наложено туженом ББ - главном и одговорном уреднику дневних новина „Пресс“ д.о.о, са седиштем у Београду, ул. Хајдук Вељков венац бр.4-5, да објави одговор упућен од стране тужиоца на текст који је објављен у дневном листу „Пресс“, на страни 10, дана _. године, који одговор је цитиран у изреци првостепене пресуде. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 55.000,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, а под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући исту због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд, на основу одредбе члана 372. став 2. истог Закона, пази по службеној дужности, нити релативне које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Првостепени суд је у доказном поступку утврдио да је у дневним новинама „Пресс“, издање за суботу 23.12.2010. године, на страници бр.10, под насловом „Директори утајили 400.000.000,00 динара“ објавили текст следеће садржине: „Пореска полиција поднела је кривичну пријаву против Г.Х. и А.С. власника и директора београдских Привредних друштава „"АА1"“ и “АА”, због сумње да су оштетили буџет за више од 422.001.000,00 динара, саопштило је Министарство финансија. Кривичне пријаве поднете су и против књиговођа тих предузећа Д.Ј. и С.Д. уз чију помоћ су власници извршили кривична дела неосновано исказивање износа за повраћај пореза и порески кредит и пореска утаја“, којим је пренето саопштење Пореске управе, а које је прослеђено медијима, дописом “"АА"” од 23.12.2010. године, упућен је одговор по насловом „саопштење“ на е-mail адресе redakcijaetblic.rs, redakcija et novinepress.rs i npcredakcijaet gmail.com, у коме је наведено да су у потпуности неосновани наводи из саопштења Одељења за комуникацију Пореске управе Министарства финансија Републике Србије, објављене дана 22.12.2010. године, о поднетој кривичној пријави против директора Компаније “АА” д.о.о. АС, књиговођа ДЈ и СД, као и против Компаније „АА1“ и директора те компаније ГХ, као и да је решењем Министарства финансија Републике Србије-Пореска управа бр. 4700-449/2010-20 од 29.11.2010. године, поништено решење Пореске управе регионалног центра Београд-филијала Вождовац бр.47-00033/2010-0019-010 предмет 521210231 од 25.03.2010. године и бр.47-00105/2010-0019-010 предмет 521210969 од 09.06.2010. године и предмети враћени првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање, да је СС, а који је директор фирме "СС" д.о.о., заступник тужиоца АА и пословни партнер чији је он директор, контактирао у два наврата телефонским путем редакцију дневних новина „Пресс“ и то први пут дана _. године, на дан када је објављен текст, када је разговарао са извесном АА1, којој је објаснио насталу ситуацију и која му је рекла да писменим путем пошаље демант, те да ће она о свему обавестити главног и одговорног уредника, а након тога га је иста особа обавестила да је главни и одговорни уредни одобрио објављивање деманта у првом наредном броју „Пресса“, међутим како демант није објављен, поново је контактирао „Пресс“ телефоном, дана 27.12.2010. године и том приликом је разговарао са ББ, главним и одговорним уредником, који је обећао да ће демант бити објављен, али предметни одговор никада није објављен.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је полазећи од тога да је објављена информација у дневном листу „Пресс“ у издању од _. године, подесна да повреди углед и пословну репутацију тужиоца, као и да је у објављеној информацији препознатљив субјект информације, јер је наведено име фирме “АА”, те да су сумња да је власник и директор тог предузећа оштетили буџет, да су уз помоћ књиговође извршили кривично дело неосновано исказивање износа за повраћај пореза пореског кредита и пореска утаја, што је код запослених радника тужиоца створило страх и неизвесност у погледу навода објављених у спорној информацији, па је и шира јавност која чита дневне новине могла да препозна на кога се објављена информација тачно односи, а како је тужилац препознатљив као субјект информације, то је првостепени суд закључио да је тужилац у конкретном случају благовремено поднео одговор на објављену информацију, у року прописаном одредбом члана 50. став 3. Закона о јавном информисању, захтевајући објављивање информације, с обзиром да је информација објављена дана 23.12.2010. године, а да је захтев за објављивање информације упућен главном и одговорном уреднику истог дана, а како је у смислу одредбе члана 50. став 1. истог Закона, главни и одговорни уредник дужан да одговор објави без одлагања, а најкасније у другом објављеном броју дневне штампе, што у конкретном случају представља дан 25.12.2010. године, то је тужба поднета благовремено, јер је поднета непосредно поштом на број рецеписа 2474284 дана 24.01.2011. године и то против туженог ББ, који је пасивно легитимисан у конкретном случају, узимајући у обзир да је у импресуму дневних новина „Пресс“ означен као главни и одговорни уредник свих издања, због чега је његова одговорност шира од одговорности главног и одговорног уредника дневног листа „Пресс“ ББ1, у смислу одредбе члана 47. Закона о јавном информисању. Поред наведеног, у смислу наведене одредбе, за реализацију права на одговор, довољно је да оспорена информација има снагу, моћ или способност да повреди нечије право или интерес и да лице на које се информација односи потврди да је информација неистинита, непотпуна или нетачно пренета, а при чему није потребно доказати да је до повреде права или интереса заиста и дошло, због чега се одговором дозвољава објављивање обичне, а не доказане тврдње лица из информације, коме се на изнети начин пружа прилика да изнесе свој став о објављеним чињеницама, а читаоцима и јавности омогући да из објављивања обе стране и уз поштовање начела једнакости информације одговора, односно једнаких шанси, заузме лични став о истинитости изнетих тврдњи. Приликом доношења одлуке првостепени суд је ценио да је тужени верно пренео саопштење Министарства Републике Србије-Пореске управе, а која је прослеђена свим медијима, дана 22.12.2011. године, у којој је наведено да је дана 21.12.2010. године поднета кривична пријава против тужиоца у овом поступку, као одговорног лица, међутим ова информација је непотпуна, с обзиром да је пре објављивања информације у дневним новинама „Пресс“ поништено решење Пореске управе, а донето дана 29.11.2010. године, због чега је тужилац могао да захтева од туженог, као одговорног лица, да објави достављени одговор, јер су испуњени услови за објављивање одговора, тим пре што тужилац као ималац права на одговор не мора ни пред одговорним уредником, ни пред судом, да доказује неистинитост и непотпуност објављених информација, због чега по оцени првостепеног суда не стоји ни један од разлога наведених у члану 58. Закона о јавном информисању, да суд не наложи објављивање одговора, па како се у парници ради објављивања одговора расправља само о чињеницама од којих зависи обавеза одговорног уредника да објави одговор, у смислу одредбе члана 47. став 3. Закона о јавном информисању, то је првостепени суд у складу са одредбом члана 56. истог Закона, усвојио тужбени захтев тужиоца.

Апелациони суд у Београду, оцењује да је првостепени суд чињенично стање релевантно за правилно пресуђење, у свему правилно и тачно утврдио, а у правилној примени одредби члана 8. Закона о парничном поступку, на које је у правилној примени наведеног материјалног и процесног права, донео у свему правилну и закониту одлуку, за коју је дао јасне и довољне разлоге, које прихвата и овај суд.

У изложеног контексту, неосновани су наводи жалбе у којима је тужени истакао да је тужба у овој парници требала бити одбачена у смислу одредбе члана 103. Закона о парничном поступку, с обзиром да је тужбу поднету суду дана 25.01.2011. године, поднео лично тужилац, што произилази из чињенице да је тужбу потписао директор тужиоца АА, те се утврђује да тужилац у тренутку подношења тужбе није имао пуномоћника адвоката, због чега је првостепени суд доношењем решења од 26.01.2011. године, којим је тужиоцу наложио уређење тужбе, у свему поступио у складу са одредбом члана 103. став 1. Закона о парничном поступку, а све имајући у виду да је адвокат АБ суду доставио пуномоћ за заступање тужиоца тек на рочишту за главну расправу одржану дана 07.03.2011. године, дакле после поднете тужбе.

Неосновани су наводи жалбе у којим је истакнуто да је тужилац дана 23.12.2010. године проследио туженом „саопштење“, а не одговор на објављену информацију, с обзиром да се из садржаја овог дописа јасно утврђује да је тужилац доставио туженом одговор наводећи тачно информацију на коју се одговор односи, јер је наведено гласило које је објавило информацију, број стране на којој је информација објављена, поводом које информације се наведени договор доставља, те се на брз и једноставан начин може утврдити да у конкретном случају допис означен као „саопштење“ представља одговор који се односи на саопштење Одељења за комуникацију Пореске полиције Министарства финансија Републике Србије, при чему је јасно наведено да је Министарство финансија-регионални центар Београда, поништило решење Пореске управе-филијале Вождовац број 47-00033/2010-0019-010 и број 47-00105/2010-0019-010, који су били основ за подношење кривичне пријаве, јер је усвојена жалба Предузећа “АА” и „АА1“ и решење број 4700-449/2010-20, о чему су обавештене и Пореска полиција и надлежно Јавно тужилаштво, из чега се јасно закључује да се овај одговор не односи на изнето мишљење, већ садржи тврдњу о чињеницама које одговоре на информацију треба да садржи, те је на овај начин оспорена истинитост, потпуност и тачност пренете информације, с тим што информација објављена у дневним новинама „Пресс“ од _. године, представља подобан начин да се повреди право и интерес тужиоца, а поред наведеног информација коју тужилац захтева да буде објављена, није непримерено дужа од објављене информације. Такође, и по оцени Апелационог суда, у конкретном случају тужени приликом упућивања одговора није био у обавези да доказује неистинитост објављене информације у смислу одредбе члана 47. став 1. Закона о јавном информисању.

Цењени су наводи жалбе у којима је тужени истакао да је предметна информација објављена на основу саопштења Пореске полиције од 22.12.2010. године, али су ови наводи без утицаја на доношење другачије одлуке у овој парници, с обзиром да у парници ради објављивања одговора на информацију не расправља се о пореклу објављене информације, односно о томе да ли је она пренета из званичног саопштења државног органа, већ се расправља само о основаности права на објављивање одговора лица које је субјекат информације, за које је објављена, као и начин на који достављени одговор треба да буде објављен.

Цењени су и остали наводи жалбе, али како се њима не доводи у сумњу правилност првостепене одлуке, то се они посебно не образлажу.

Правилна је одлука првостепеног суда која се односи на трошкове парничног поступка, пошто је донета у правилној примени одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, а које трошкове чине потребни издаци тужиоца за вођење ове парнице, који су одмерени на основу Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе, важећих у време доношења првостепене пресуде.

На основу наведеног, Апелациони суд у Београду је, применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и члана 375. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа – Судија
Маргита Стефановић

ЉБ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)