Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.08.2011.

Гж 4553/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4553/11
Дана 22.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Радмиле Ђурић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде нематеријалне штете, вредност предмета спора 1.000.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр. 37/11 од 11.04.2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 22.08.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр. 37/11 од 11.04.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр. 37/11 од 11.04.2011. године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се тужени "ББ", обавеже да тужиоцу АА, на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности-личног записа тужиоца у дневном листу „ПП” бр._, од дана аа. године, на насловној страни и страни бр.3, исплати износ од 1.000.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 03.07.2006. године, па до коначне исплате, а у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, као неоснован. Ставом другим изреке обавезује се тужилац да туженом накнади трошкове поступка у укупном износу од 132.185,50 динара, у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављена жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, у дневним новинама „ПП” од _. године, на насловној страни поред наслова „Неправда“ и поднаслова „Багзи и Чуме легализовали крваве паре“ и на страни 3. уз наслов „Неправда“ објављена је фотографија тужиоца, а текст чланка се односи на сведоке сараднике који су добијањем овог статуса легализовали своје богатство, уз који су пренета и мишљења и ставови појединих политичких челника и стручњака. Наведена фотографија је објављена без дозволе и накнадне сагласности тужиоца. Због тога је тужилац против оснивача јавног гласила поднео тужбу за накнаду нематеријалне штете због повреде права личности-личног записа.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да тужени, као издавач дневног листа „ПП” није пасивно легитимисан у овој правној ствари. Наиме, тужилац је поднеском од 22.10.2010. године појаснио да накнаду нематеријалне штете тражи због повреде права личности-личног записа, јер је спорна фотографија тужиоца објављена противно члановима 43. и 45. Закона о јавном информисању, сматрајући да тужиоцу припада накнада нематеријалне штете у смислу члана 79. истог Закона, којим је прописано да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Чланом 46. истог Закона, прописана је заштита права на приватни живот, односно права на лични запис, и то тако да у случају повреде права на приватни живот, односно права на лични запис, лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника јавног гласила захтевати, између осталог, и накнаду материјалне и нематеријалне штете, а ако је објављеном информацијом неовлашћено употребљен лични запис или податак из приватног живота, повређени може од оснивача јавног гласила тужбом захтевати део добити остварене објављивањем, сразмерно томе колико је употреба његовог личног записа или података из приватног живота допринела остварењу добити. Према оцени Апелационог суда тужилац је своје право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на лични запис могао да тражи против одговорног уредника јавног гласила-дневног листа „ПП”, а не и против оснивача тог јавног гласила. Право на накнаду материјалне и нематеријалне штете из члана 79. Закона о јавном информисању односи се на штету коју неко лице претрпи објављивањем нетачне, непотпуне или друге информације, чије објављивање је у складу са овим законом забрањено, односно необјављивањем исправке, одговора или друге информације чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, с тим што је чланом 80. истог Закона прописана солидарна одговорност новинара, одговорног уредника и правног лица које је оснивач јавног гласила за штету проузроковану објављивањем неистините или непотпуне информације. Пошто је тужилац тражио накнаду нематеријалне штете због повреде права на лични запис, а при чињеници да тужилац није оспоравао истинитост информација објављених у тексту уз који је објављена и спорна фотографија, тужбу је требало да усмери према одговорном уреднику јавног гласила, а не према оснивачу јавног гласила, који у смислу члана 46. Закона о јавном информисању није пасивне легитимисан да тужиоцу исплати штету коју је евентуално претрпео објављивањем спорне фотографије. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да је првостепени суд требало да примени члан 79. Закона о јавном информисању, јер је тужилац тражио накнаду штете због повреде права личности. Заштита повреде права на лични запис је прописана одредбом члана 46. Закона о јавном информисању, која према одредбама чланова 79. и 80. истог Закона има однос lex specialis према lex generalis, па се у случају заштите права на лични запис примењује одредба члана 46., а не одредбе члана 79. и члана 80. Закона о јавном информисању.

Апелациони суд је ценио и остале наводе изјављене жалбе, па сматра да ни ти наводи не доводе у сумњу правилност побијане пресуде, због чега исти нису посебно образложени.

Тужени је у спору успео, трошкове поступка је тражио и определио, па је правилна одлука о трошковима поступка, донета у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, због чега је побијана пресуда потврђена и у ставу другом изреке.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375. Закона о парничном поступку.

Председник већа – Судија
Весна Митровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)