Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.09.2011.

Гж 5009/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5009/11
30.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Љиљане Митић-Поповић, чланова већа, у парници тужилаца Предузећа за производњу, промет и услуге "АА", које заступа директор АБ и АА1, које заступа АБ1, адвокат, против тужених Издавачког друштва „Ringier Axel Springer“ ДОО из Београда, ББ и ББ1, које заступа БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3 бр. 3/2010 од 30.05.2011. године, у седници већа одржаној дана 30.09.2011. године донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Предузећа за производњу, промет и услуге „АА“ из Новог Београда и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр. 3/2010 од 30.05.2011. године у ставу првом изреке и делу става трећег изреке у односу на овог тужиоца.

  УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр. 3/2010 од 30.05.2011. године у ставу другом и четвртом изреке, као и делу става трећег у односу на тужиоца АА1 и у наведеном делу предмет ВРАЋА Вишем суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е


  Пресудом Вишег суда у Београду П3 бр. 3/2010 од 30.05.2011. године у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац Предузеће за производњу, промет и услуге „АА“ из Новог Београда тражио да се обавежу тужени да му солидарно на име накнаде нематеријалне штете због објављивања неистините информације у дневном листу „Блиц“ бр. _ од _.2010. године, у „Београдској рубрици“ на страни бр. _, у тексту „Чувају станове од инвеститора – муке купаца са Карабурме“, са поднасловом „Још једна превара са продајом станова. Станари 7 дана не излазе, инвеститор им искључио воду и струју“, исплате износ од 5.000.000,00 динара са законском затезном каматом од дана доношења пресуде па до исплате. Истом пресудом у ставу другом изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА1 којим је тражио да се обавежу тужени да на име накнаде нематеријалне штете због објављивања истог чланка исплате овом тужиоцу 1.500.000,00 динара са законском каматом почев од доношења пресуде па до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца да се тужени обавежу да пресуду објаве у дневном листу „Блиц“ у првом наредном броју, након достављања писменог отправка и ставом четвртим изреке обавезан су тужиоци да туженима солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 433.4050,00 динара.

  Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбу тужиоци из свих законских разлога.

  Тужени су поднели одговор на жалбу.

  Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а и налази да је жалба тужиоца Предузећа за производњу, промет и услуге „АА“ неоснована и да је жалба тужиоца АА1 основана.

  Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у броју _ од _.2011. године дневних новина „Блиц“ чији је издавач тужени ИП „Ringier Axel Springer“ ДОО, а главни и одговорни уредник тужени ББ објављен текст аутора, новинара, тужене ББ1 у „Београдској рубрици“ под насловом „Чувају станове од инвеститора“, наднасловом „Муке купаца са Карабурме“, са поднасловом „Још једна превара са продајом станова. Станари 7 дана не излазе, инвеститор им искључио воду и струју“ са текстом да више од десетак станара зграде у ул. _ на Карабурми већ 7 дана не смеју да изађу из својих станова, иако су их легално купили од "СС" и предузећа "СС1", јер се изненада као нови власник њихових станова појавила фирма „АА“. Утврђено је да је ДОО „АА“ отворено друштво чији је власник и директор тужилац АА1. Уговором о изградњи фудбалског стадиона „СС“ од 23.07.2001. године утврђено је да је између ФК „СС“ као инвеститора и предузећа „СС1“ из Београда као суинвеститора уговорена заједничка изградња стамбено-пословног објекта са спортско-рекреативним објектима и површинама за спорт „_“ прва етапа ДУП-а. Уговором о међусобним правима и обавезама 02.02.2009. године је утврђено да је између „ФК Београд“ као инвеститора и предузећа „АА“ ДОО, као извођача уговорено извођење радова на изградњи пословно-стамбеног простора на Општини Палилула између улица _, _, _ и новопланиране. У недостатку средстава инвеститор је цену наведених радова извођачу исплатио стамбеним простором у изградњи. Тужилац предузеће „АА“ је примио у посед од „СС“ стан бр. _ у ул. _ дана 27.08.2009. године. Октобра исте године група људи уласком на градилиште je заузела наведени стан док радови на изградњи још увек нису били окончани. Уговором од 18.01.2010. године „СС“ је као корисник услуга ангажовао даваоца услуга „_” ДОО из Београда ради пружања услуга обезбеђења објекта у ул. _, стамбене зграде (III ламеле) који су у завршној фази. Уговорено је обезбеђења објеката 24 часа дневно. Након објављивања спорног чланка тужиоци су тражили исправку информације у истом листу. Није спорно да исправка није објављена.

  По оцени другостепеног суда у односу на тужиоца "АА" ДОО чињенично стање је у потпуности и правилно утврђено и у спроведеном поступку у односу на овај део потраживања нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које суд пази по службеној дужности, као ни других указаних повреда поступка.

  На утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе чл. 79 Закона о јавном информисању и чл. 200, 201 и 203 Закона о облигационим односима одбијањем тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете према ДОО „АА“. Законом о јавном информисању је прописано право правног лица на правну заштиту објављивањем одговора и исправке информације, али не и право на накнаду нематеријалне штете због објављивања недозвољене информације у медијима. Право правног лица на накнаду нематеријалне штете није регулисано ни одредбама Закона о облигационим односима као општим прописом. Повреда доброг пословног угледа предузећа, као повреда заштићеног нематеријалног добра, сама по себи не може довести до новчане накнаде нематеријалне штете, јер се последице те повреде не манифестују у једном од законом признатих видова нематеријалне штете (физички бол, психички бол и страх) која се везује само за физичко лице.

  Жалбом се неосновано оспорава побијана пресуда у наведеном делу указивањем на одлуку Европског суда за људска права у спору Comingersoll Sa. против Португала. Није спорно да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије ( чл. 194 Устава РС ) и да је СЦГ ратификовала Европску конвенцију о заштити људских права и слобода („Сл. лист СЦГ“, међународни уговори 9/03). Међутим, у систему Конвенције не постоји формална доктрина преседана. Осим тога, из жалбом наведене одлуке Европског суда не произилази да је право правног лица на накнаду нематеријалне штете достигло статус императивне норме међународног права, као што је то случај са забраном тортуре и слично.

  Побијаном пресудом првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца АА1 за накнаду нематеријалне штете налазећи да спорни текст не садржи вредносне исказе увредљивог карактера о друготужиоцу, већ чињенични исказ, да се друготужилац у тексту не помиње директно и да информација да је стан продат АА1 из фирме „АА“ нема способност да повреди част и углед друготужиоца имајући у виду садржину претходно одговарајуће проверених информација.

  По оцени Апелационог суда побијана пресуда је у односу на тужиоца АА1 због нејасних, недовољних и противуречних разлога захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а и заснована је на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању.

  Спорним чланком су изнете чињенице о превареним станарима зграде у ул. _ у Београду и „дуплој продаји станова“. Према садржини текста нови власник стана је фирма „АА“, а нови власник је станарима, који су легално купили станове искључио воду и струју, ангажовао обезбеђење које данима даноноћно дежура и ником не дозвољава улаз у зграду. ПП преко спуштене кофе дотура храну и лекове родитељима у зграду, а обезбеђење кукама отима кофе и покушава да у стан његових родитеља уђе кроз прозор. ПП су сазнали да је њихов стан продат инвеститору АА1 из фирме „АА“, а из фирме „АА“ станари кажу да им је поручено да ће их „живе или мртве истерати из станова“. Из писмених доказа првостепени суд је утврдио да предузеће „АА“ није инвеститор већ извођач радова на локацији _, да обезбеђење није ангажовала ова фирма већ инвеститор "СС" и да је тужилац АА1 власник и директор тужиоца „АА“. Међутим, првостепена пресуда нема оцену правног значаја изношења наведених неистинитих чињеница. Код оваквог стања, имајући у виду тежину инкриминација стављених на терет инвеститору и новом власнику и неистинитост информација да је инвеститор и власник предузећа „АА“, нејасан је закључак првостепеног суда да се спорне информације не односе на АА1 и да немају способност да повреде углед и част друготужиоца. Спорним текстом је наведено име АА1 и лезиону способност изнетих информација је требало оценити према статусу овог тужиоца, означеног чланком и то да се ради о инвеститору АА1 из фирме „АА“ у контексту целог чланка, шта је то све негативно инвеститор урадио, а не како је то погрешно учињено побијаном пресудом, сведено на изоловану информацију о предаји стана АА1. Иако је субјективитет овог тужиоца одвојен од правног субјективитета предузећа чији је власник, није у довољној мери оцењена чињеница да је спорним чланком друготужилац означен као лице фирме „АА“ и да се ради о власнику наведеног предузећа.
  Истовремено, нејасни су и противуречни разлози побијане одлуке, који се односе на претходну проверу информација. Према чл.3 став 1 Закона о јавном информисању новинар и одговорни уредник јавног гласила су дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности са пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност. У овом случају, првостепени суд је побијаном одлуком из исказа тужене ББ1, аутора текста утврдио да је по позиву станара изашла на лице места са фоторепортером, да је разговарала са станарима у ул. _, да је утврдила чињенице које су тачно пренете у спорном тексту, да је по повратку у редакцију око 16 часова безуспешно позвала обезбеђење за које су станари тврдили да их спречава да поново уђу у своје станове, фирму „АА“ и господина СС2, да АА1 није контактирала нити је информације проверавала на други начин, такође да по пријему захтева за исправку информације постоји обавеза да се контактира странка, али да адвоката тужилаца није могла да добије. Из наведеног произилази да је спорни текст заснован искључиво на изјавама станара, да подаци о одговорним лицима нису проверени ни једним писменим доказом, ни код органа унутрашњих послова, нити било ког правног или физичког лица споменутог у тексту. Код оваквог стања споран је закључак првостепеног суда да су тужени испоштовали законску обавезу новинарске пажње код објављивања спорног текста. Са изнетих разлога побијана одлука је у односу на тужиоца АА1 морала бити укинута.

  У поновном поступку првостепени суд ће отклонити указане неправилности и у односу на тужиоца АА1 поново оценити лезиону способност информације, препознатљивост и личну погођеност субјекта информације и пропорционалност спорног средства, а затим ће правилном оценом свих изведених доказа донети правилну и на закону засновану одлуку о преосталом тужбеном захтеву.

  Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од исхода главне ствари.

  Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде у ставу првом на основу одредби чл. 375 ЗПП-а и ставу другом применом чл. 376 став 1 и 377 ЗПП-а.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)