Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2010.

Гж 6/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6/10
Дана 25.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца Комитет правника за људска права из Београда, ул.Светогорска бр.15, против тужених АА и АА1 одговорног уредника дневног листа "АА" обојица, које заступа АБ, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.5423/07 од 1.11.2007.године, у седници већа одржаној дана 25.11.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАНА жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.5423/07 од 1.11.2007.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П.5423/07 од 1.11.2007.године, ставом првим изреке одбачена је тужба у делу којим је тужилац тражио да се утврди да је у дневном листу "АА" од 3.11.2005.године чији је главни и одговорни уредник АА1, у тексту новинара АА под насловом “Дечак и његова куца” повређена забрана говора мржње. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац захтевао да се забрани туженима поновно објављивање текста “Дечак и његова куца” као и да се обавеже тужени да ову пресуду објави у дневном листу "АА". Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 12.500,00 дианра.

Против наведене пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл.372 ЗПП и налази да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непритувречна. Садржи разлоге о одричним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у дневном листу "АА" чији је одговорни уредник АА1, дана 13.11.2005.године објављен текст “Дечак и његова куца” чији је аутор АА. У тексту се наводи: "Дугујем наставак прошлонедељне приче о трагичној судбини дечака ББ. Како оним које је искрено потресла тако и оним које је оставила равнодушним... Укратко, да подсетим: једне јунске зоре 1992.године, тада једанаестогодишњи ББ и његови родитељи успели су неопажено да се искраду из своје куће из села _ у зворничко-братуначком крају. Побегли су испред ножа и метка локалних Алахових ратника. Али, тек што кренуше на сигурно, ББ зајаука: сетио се да са собом нису повели његовог миљеника. Остао је везан у дворишту. Молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Нису му дозволили, наравно, јер зло којем су умакли није имало милости ни за децу. А ББ је био неутешан, није себи могао опростити што је издао онога ко не би њега никада издао. И сутрадан, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Нису успели да га сустигну и зауставе. Улетео је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско. ББ свирепи џелат би тада тридесетдвогодишња, тамошња Албанка, ВВ. Зверски, морбидно се пред свима ножем иживљавала над немоћним дечаком. И тек на крају пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...Они које је потресла трагична судбина дечака ББ питали су ме протеклих дана да ли је правда стигла ту жену “монструма”. “Није!” Последње што се зна јесте да живи негде у Италији. Досије о њеном страшном злочину, употпуњен чак изјавом неколицине сведока очевидаца, већ годинама је у поседу надлежних за правду и ратне злочине. Али, до сада се нису оглашавали... Они које је потресла трагична судбина дечака ББ питали су ме протеклих дана и шта би се десило да је којим случајем, несрећни дечак био Муслиман или Aлбанац, а његов џелат Српкиња? Знам да не би владао мук. Невладине жене и медији у Београду, задужени и добро плаћени да преваспитавају и са прошлошћу суочавају српски народ - дигли би сигурно свој глас. Огласили би се, гарантовано, и неки прононсирани љубитељи паса и из земље и из света... Каква неправда над неправдама: дечак је стравично мучен и убијен само зато што му је име ББ, а из истог разлога су према његовом страдању равнодушни управо они којима је припало да по судницама, семинарима, трибинама и медијима деле правду за злочине почињене у ратној оставинској расправи бивших Југословена. Добри људи, уверен сам, да не могу бити равнодушни према трагичној смрти дечака ББ, ма које нације или вере били. Јер, његова чиста душа и добро срце били су јачи од страха за властити живот. И баш зато не треба заборавити његово име је ББ, а његов гроб тамо где му сада родитељи живе у селу Дрињача код Зворника.“

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе чл.38 и 39 Закона о јавном информисању делимичним одбачајем и одбијањем тужбеног захтева.

Одредбом чл.38 Закона о јавном информисању (“Службени гласник РС” 43/03 и 61/05) прописано је да је забрањено објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Оценом спорног текста, тумачењем како сваког употребљеног израза засебно, тако и поруке коју цео текст у целини изражава, правилно је првостепени суд утврдио да текстом од 13.11.2005.године није повређена забрана говора мржње у смислу чл.38 Закона о јавном информисању, јер исти не подстиче на дискриминацију, мржњу или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања некој од група које су дефинисане законом и прецизно означене нити се може говорити о неком другом облику нетолеранције друтвених група у смислу препоруке (Р) 97 Комитета министара савета Европе. Правилно је првостепени суд закључио да је тужилац био легитимисан да поднесе тужбу.

Припадник групе на кога се лично односи информација која подстиче на дискриминацијау, мржњу или насиље (дакле субјект информација који је препознатљив, индивидуално одређен или одредив) овлашћен је да тужбом захтева од парничног суда да аутору и главном уреднику забрани поновно објављивање информација, као и да одговорном уреднику нареди објављивање пресуде на трошак тужених. Тужбу са истоветним тужбеним захтевом може поднети и било које правно лице чији је циљ заштита људских права и било која организација чији је циљ заштита група наведених лица, с тим што им је за подношење тужбе потребан пристанак лица на кога се информација лично односи (чл.39 Закона о јавном информисању). Тужилац јесте организација која се бави заштитом припадника мањине. Међутим, правилно је првостепени суд оценио да не постоји одговорност тужених због повреде говора мржње, јер из информације, односно дела новинарског текста који се односи на “невладине жене и медије” не произилази намера подстицања дискриминације, мржње или насиља против ових лица.

Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев за забрану поновног објављивања текста и објављивање пресуде на трошaк тужених, што представља садржину заштите због повреде забране говора мржње. Правилно је првостепени суд одбацио тужбу у делу којим је тужилац тражио да се утврди да је у тексту објављеног 3.11.2005.године повређена забрана говора мржње, обзиром да ниједном одредбом Закона о јавном информисању није предвиђено да се пресудом утврђује повреда забране говора мржње, а санкција за медији који повреди забрану говора мржње, у случају повреде забране говора мржње је забрана поновног објављивања текста и захтев да се објави пресуда са таквом забраном.

Нису основани наводи жалбе да за говор мржње није од значаја да ли је текст дат у форми новинарске крититке или да је циљ текста био да подсети активисте невладиних организација на осуде злочина, већ да је битно да се ради о унапред смишљеној дискриминацији “невладиних жена”. Нису основани жалбени наводи да је текст срачунат против невладиних организација и неосновано се указује и у жалби и током поступка да је аутор искористио трагичан догађај који се десио 1992.године да би се негативно изразио о невладиним организацијама које се баве заштитом мањина и тиме повредио забрану говора мржње. Правилно је првостепени суд оценио да, супротно наводима жалбе спорни текст представља новинарску критику изражену у форми коментара као облика новинарског изражавања. У тексту се не помиње ниједна етничка група чијом заштитом права се бави тужилац.

Правилно је првостепени суд закључио да су чланом 38 Закона о јавном информисању одређене групе лица које могу бити повређене”говором мржње” односно лица која могу бити погођена “говором мржње” због припадности тим групама, те “говор мржње” мора бити управљен на одређено лице које припада некој од ових група или наведеним групама из цитираног члана, а све остало би представљало неоправдано широко тумачење цитираног члана.

У тексту који је предмет тужбе ниједном речју се не говори о етничкој групи већ конкретним именом и презименом означава лица за које се верује да је извршило кривично дело, те се не може означити као “говор мржње” према етничкој групи којој извршилац припада, нити према тужиоцу који се као организација бави заштитом припадника мањина.

Неосновани су жалбени наводи којима се указује на садржину других новинских текстова који су, према наводима тужиоца, такође срачунати против невладиних организација јер ово није био предмет тужбеног захтева.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл.149 и 150 ЗПП.

Из наведених разлога применом чл.375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)