Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.03.2011.

Гж 614/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 614/11
09.03.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Весне Матковић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АА1 и АА2, обе адвокати, против тужених "ББ", чији је законски заступник директор ВВ, и главног и одговорног уредника дневних новина "ББ" ГГ, чији је заједнички пуномоћник ББ1, адвокат, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П.3.бр.112/2010 од 26.10.2010.године, у седници већа одржаној дана 09.марта 2011.године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.3.бр.112/2010 од 26.10.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П.3.бр.112/2010 од 26.10.2010.године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца Ћосић Југослава из Београда којим је тражио да се обавежу првотужени "ББ" и друготужени ГГ главни уредник дневних новина "ББ", да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части солидарно исплате износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења. Ставом другим изреке, одбија се тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да друготужени ГГ главни уредник дневних новина "ББ" пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави, вез икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневних новина "ББ" од дана правноснажности пресуде. Ставом трећим изреке, обавезује се тужилац АА да првотуженом "ББ" и друготуженом ГГ накнади трошкове поступка у укупном износу од 39.550,00 динара, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку првостепени није начинио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, ни ону из тачке 12 истог става на коју се жалбом неосновано указује, јер су у пресуди наведени јасни и непротивуречни разлози о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању дана 15.03.2010.године на телевизији Б 92 у емисији тужиоца која је ишла уживо у термину од 21 час био је интервју са ОО, председником црногорске политичке партије Покрет за промјене, да се у емисију телефонским путем уживо укључио ОО1, да је гост ОО питан да ли жели непосредно, телефонским путем да комуницира са ОО1, нашта је он пристао. Дневни лист "ББ" од 20.03.2010.године је на страни пет објавио текст “Медијска сачекуша” аутора ГГ, овде друготуженог и у истом је између осталог објављено “Може он (АА) сад да се вади колико год хоће, може да распреда своје звечеће празне приче о истраживачком новинарству, ништа му то не вреди, сасвим је овде довољно доказа да је АА ушао у “злочиначко удружење” са човеком са црвене потернице, а то више није новинарство... каже АА да је ОО1 изјава сама по себи новинарска сензација и да је као такву ниједна овдашња телевизија не би пропустила, тачно, али изјава у вестима или засебан интервју су једно, а парамафијашка медијска сачекуша је нешто сасвим другом, да је најпре потпуно јасно да је АА са ОО1 све унапред пажљиво договорио и испланирао, да је национална телевизијска фреквенција уступљена човеку са потернице кога српска али и друге европске полиције сумњиче за најстрашније злочине. Како се то онда зове, људи моји? Истраживачко новинарство? Или одбрана мафије? Првостепени суд је закључио да спорни текст објављен у дневним новинама "ББ" од 20.03.2010.године представља колумну туженог новинара ГГ и изражава одређено мишљење друготуженог о претходно емитованој емисији тужиоца на телевизији Б 92, да иста представља текст новинара који садржи изричито гледиште или мишљење, писан са иронијом, а може имати и сатиричне карактеристике. Исти представља јасно изражен лични став и мишљење новинара и у њему према схватању суда није објављен ниједна податак који би се у смислу Закона о јавном информисању могао сматрати информацијом, а наводи да је тужилац “члан злочиначног удружења”, као и употребљени наводи “парамафијашка медијска сачекуша” се не могу сматрати објављеном информацијом о тужиоцу да је он члан злочиначког удружења у кривичноправном смислу, већ посматрано као део целине представљају јасно изражено сатирично мишљење аутора о раније емитованој емисији тужиоца на телевизији Б92 и чине изражени став аутора колумне о поступцима тужиоца као новинара. Како у спорном тексту није ни објављена информација већ изражено мишљење друготуженог, не може постојати одговорност тужених имајући у виду одредбе члана 1 став 2 и члана 79 Закона о јавном информисању, па је тужбени захтев тужиоца одбијен.

Апелациони суд је у потпуности прихватио као јасне и правилне разлоге које је првостепени суд навео као своје закључке о истинитости утврђених чињеница а који наводима жалбе тужиоца нису доведени у сумњу. По оцени Апелационог суда првостепени суд је на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је тужбени захтев одбио.

Суд је ценио навод жалбе да у изреци пресуде није наведено да се тужбени захтев одбија као неоснован, међутим овакав навод тужиоца је без утицаја на правилност одлуке. У изреци пресуде заиста није наведено да се тужбени захтев одбија као неоснован, већ је само наведено одбија се, међутим одредбом члана 342 став 3 Закона о парничном поступку одређено је, између осталог, да изрека пресуде садржи одлуку суда о усвајању или одбијању појединих захтева који се тичу главне ствари и споредних тражења, из које законске одредбе несумњиво произилази да није неопходно да се у изреци пресуде наведе да се рецимо тужбени захтев усваја као основан, или одбија као неоснован.

Нису основани ни наводи жалбе тужиоца да првостепени суд није оценио све карактеристике спорног текста, да исти текст представља комбинацију чињеничних и вредносних судова, а када је вредносни суд образован на неистинитој чињеници односно чињеничној конструкцији, да је јасно да није упућен само јавности, већ са циљем повреде и омаловажавања личности тужиоца. Управо је првостепени суд правилно оценио све карактеристике спорног текста. Првостепени суд је правилно, имајући у виду одредбе члана 1 став 2 и члана 79 Закона о јавном информисању закључио да није у питању информација, већ јасно изражен лични став и мишљење друготуженог као новинара. Осим тога, одредбом члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (која је саставни део домаћег законодавства) је, у релевантном делу, одређено да свако има право на слободу изражавања, да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења и пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима ограничења или казнама прописним законом и неопходним у демократском друштву, ради заштите угледа или права других. Очигледно је да је тужени ГГ изнео своје мишљење о емисији тужиоца, која је ишла уживо у термину од 21 час, у коју се уживо телефоном укључио ОО1, а за кога се, што је општепозната чињеница у Републици Србији, сматра најблаже речено да је контраверзна личност, који се укључио у емисију где је гост био ОО, који није био упознат пре почетке емисије да постоји могућност директног телефонског укључења ОО1, то је тужилац као новинар дужан да трпи границу прихватљиве критике која је шира него код појединца, који се не бави новинарством, па због тога употреба и оштрих речи, речи које представљају претеривања, изговорених у јавности које би могле деловати увредљиво представљају слободу изражавања предвиђену чланом 10 Европске конвенције о људским правима као један од суштинских основа демократског друштва, те новинарска слобода у одређеном степену покрива и претеривања и употребљене грубе и неумесне речи. С обзиром на емисију коју је тужилац водио и уживо телефонско укључење, тужилац није могао оправдано очекивати само позитивни критику, односно мишљење, јер није логично да се износе само позитивне и повољне критике и мишљења. Тужени ГГ није ни изнео информацију, већ је дао своје мишљење – вредносни суд, нити су наводи “члан злочиначког удружења” и “парамафијашка медијска сачекуша” објављена информација, која указује на то да је тужилац члан злочиначког удружења, већ представља део целине, и негативну критику тужиоца имајући у виду садржај емисије.

Стога је правилно првостепени суд поступио када је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, а сама чињеница да објављени текст не представља ни нетачну и непотпуну, нити уопште представља информацију, значи да тужени "ББ" није дужан да објави пресуду сходно одредби члана 90 Закона о јавном информисању.

Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе, али код напред изложеног налази да су без утицаја на пресуђење.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 149 и 150 ЗПП, имајући у виду број и врсту предузетих парничних радњи од стране пуномоћника-адвоката, исход спора, а све одмерено применом важеће АТ и ТТ у време пресуђења.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 375 ЗПП, жалба тужиоца је одбијена као неоснована, а првостепена пресуда потврђена, како је и одлучено у изреци.


Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић

МИД

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)