Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Гж 64/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 64/11
19.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужилаца АА, ББ, ВВ и ГГ, сви из Београда, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Издавачког друштва „ДД“, чији је пуномоћник ДА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.9791/07 од 14.04.2009.године, исправљене решењем истог суда од 11.05.2009.године, у седници већа одржаној 19.01.2011. године донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.9791/07 од 14.04.2009.године исправљена решењем истог суда од 11.05.2009.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П.9791/07 од 14.04.2009. године, која је исправљена решењем истог суда од 11.05.2009. године, у погледу датума доношења пресуде, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да тужиоцима као солидарним повериоцима на име нематеријалне штете због повреде угледа исплати износ од 600.000,00 динара са законском затезном каматом од дана утужења до исплате. Ставом другим изреке обавезани су тужиоци да као солидарни дужници туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од 86.000,00 динара, у року од 8 дана.

Против наведене првостепене пресуде благовремену и дозвољену жалбу изјавили су тужиоци из разлога предвиђених одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужени је одговорио на жалбу тужилаца.

Апелациони суд је испитао првостепену пресуду у границама овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку и оценио да жалба тужилаца није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, прописане чланом 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности, а нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју тужиоци указују у жалби, јер је изрека пресуде јасна и разумљива, а пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, у дневном листу "ЂЂ" од _._.20__.године објављен је текст под насловом: „__“ који говори о незаштићености станодаваца од станара и у коме се наводи да су пензионери ЕЕ и ЕЕ1 издали стан на Дедињу „озбиљној“ породици, али да не успевају да наплате станарину, нити да их иселе већ годину дана. У време објављивања спорног текста издавач дневног листа „ЂЂ“ било издавачко предузеће „ЂЂ1“ доо, које је _.__.20_.године променило назив фирме у Издавачко друштво „ДД“ Београд. Намера објављивања спорног текста била је да се људи на овај начин упознају са тим шта може да им се деси приликом издавања стана управо из разлога што се више људи јавило са тим проблемима, те да намера није била да се омаловаже тужиоци. Аутор текста пренела је наводе ЕЕ о поступку исељења тужилаца из њеног стана, а поводом објављивања овог текста разговарала је и са потпаролом Другог општинског суда у Београду и са тужиоцима АА и ББ. Такође је утврђено да је пресудом Другог општинског суда у Београду П.2222/06 од 05.04.2007.године АА, тужиља у овој парници, обавезана да се са свим лицима и стварима исели из спорног стана аа и да тај стан испражњен од лица и ствари преда ЕЕ у посед и на даље коришћење, а која пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж. 8578/07 од 05.09.2007.године.

По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања побијаном пресудом одбио, као неоснован, тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужени обавеже да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа исплати износ од 600.000,00 динара са законском затезном каматом од утужења до исплате. Наиме, у конкретном случају нису се стекли услови из члана 3, члана 80. и члана 81. Закона о јавном информисању за накнаду нематеријалне штете у вези са чланом 200. Закона о облигационим односима. У медијском праву новинар је дужан да пре објављивања информације претходно провери да ли је она истинита у складу са примереним околностима конкретног случаја тј. у складу са новинарском пажњом. У конкретном случају, новинар туженог је пре објављивања чланка који садржи податке о одређеним појавама и личностима (тужиоцима) проверила порекло информација, тако да није повређен члан 3. Закона о јавном информисању. Приликом израде новинарског текста новинар је поштовала и принцип друге стране, те у потпуности поступила са дужном пажњом провером која је примерена датим околностима. Изведеним доказима утврђено је да се у спорном тексту не налазе неистинити наводи, а да део који је уоквирен и који говори о најчешћим типовима београдских подстанара представља уопштени део који се не односи на тужиоце, па како тужиоци нису доказали кривицу новинара и јавног гласила, то се нису стекли услови за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа тужилаца. Разлоге је и правни закључак првостепеног суда у свему као правилне прихвата и овај суд.

Неосновани су наводи жалбе тужилаца којима указују да је првостепени суд непотпуно утврдио чињенично стање, а што је довело до погрешне примене материјалног права истичући да новинар туженог није проверила информацију са дужном пажњом, јер је спорни текст засновала искључиво на изјави ЕЕ, која је издала стан тужиоцима, да није показала вољу да разговара са тужиоцима на исти начин као и са ЕЕ, јер је исте контактирала путем телефона, те да се издвојени део текста који говори о најчешћим типовима београдских подстанара не може одвојити од главног дела текста са којим чини једну целину и као такав ствара утисак о лицима који су предмет главног дела текста. Ово стога, што је изведеним доказима поуздано утврђено супротно, односно да је аутор текста поступала са дужном новинарском пажњом. Наиме, стандард новинарске пажње исказан је кроз одредбу члана 3. Закона о јавном информисању према којој одредби су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информација које садрже податке о одређеном догађају, појави или личности, а пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност. У конкретном случају, није прекршен стандард обавезне новинарске пажње, јер је објављен новински чланак познатог аутора са провереним информацијама. Слобода јавног информисања уз присуство обавезне новинске пажње, остварена је у складу са одредбама Закона о јавном информисању, с обзиром да су у спорном тексту само пренети наводи ЕЕ и њеног супруга, а да преостали део текста не садржи нетачне, ни недопуштене информације, при чему је из исказа тужилаца АА и ББ, такође, утврђено да су наводи који се односе на њих у тексту истинити, а само неистинита и непотпуна информација може да повреди право на идентитет и да представља клевету као повреду права на част и углед.

Из изнетих разлога правилан је закључак првостепеног суда да тужиоци немају право на накнаду штете због повреде угледа на основу одредби чланова 79. и 80. Закона о јавном информисању.

И остали жалбени наводи нису од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде.

Правилна је и одлука првостепеног суда о накнади трошкова парничног поступка јер је донета применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, које трошкове чине потребни издаци туженог за вођење ове парнице, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката важећој у време доношења првостепене пресуде и Таксеној тарифи.

На основу одредбе члана 375. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.
МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)