Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.12.2012.

Гж 7023/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7023/12
07.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Издавачког друштва „RINGIER AKSEL SPRINGER“ д.о.о. из Београда, Жоржа Клеменсоа 19 и ББ, чији су заједнички пуномоћници БА и БА1, адвокати, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду 2-П3.бр.47/2010 од 25.04.2012.године у седници већа одржаној 07.12.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду 2-П3.бр.47/2010 од 25.04.2012.године, у ставу првом изреке, тако што се делимично усваја тужбени захтев и ОБАВЕЗУЈУ тужени Издавачко друштво „RINGIER AKSEL SPRINGER“ д.о.о. и ББ да тужиоцу АА солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 25.04.2012.године, па до исплате, у року од 8 дана од дана пријема писменог преписа ове пресуде, док се у преосталом делу захтев за исплату по истом основу износа од још 100.000,00 динара са каматом, као и захтев за исплату камате на досуђени износ за период од 31.03.2010.године, као дана подношења тужбе, па до 25.04.2012. године, ОДБИЈА као неоснован.

  ОДБИЈА СЕ као неоснована, жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду 2-П3.бр.47/2010 од 25.04.2012.године, у ставовима трећем и четвртом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду 2-П3.бр.47/2010 од 25.04.2012. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА, па су обавезани тужени да тужиоцу солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате, у року од 8 дана. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавежу да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части исплате преко досуђеног износа од 200.000,00 динара, до тражених 1.000.000,00 динара, тј. за износ од 800.000,00 динара. Ставом трећим изреке, обавезани су тужени да о свом трошку објаве пресуду у целости без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе, у року од 8 дана. Ставом четвртим изреке, обавезани су тужени да тужиоцу накнаде трошкове поступка у износу од 102.600,00 динара, у року од 8 дана.

  Против наведене пресуде, ставова првог, трећег и четвртог изреке, тужени су благовремено изјавили жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Тужилац је одговорио на жалбу тужених.

  Испитујући првостепену пресуду у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372. Закона о парничном поступку-ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужених делимично основана.

  У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог закона, пази по службеној дужности.

   Према утврђеном чињеничном стању, дана _.године у дневним новинама „Ало“ објављен је текст под насловом „СС дечко напао АА“, који текст је потписан иницијалима А.В. У оквиру овог текста објављена је фотографија тужиоца у доњем десном углу на којој се може уочити лик тужиоца са видљивим подливом испод левог ока. У тексту је наведено „Дечко бивше учеснице „Велики брат“ СС прошле недеље је како „Ало“ сазнаје у Београдском клубу „Ванила“ насрнуо на АА који га већ дуже време иритира због директног набацивања СС. АА је у клуб дошао са својим друштвом и тај излазак би прошао као и сваки други да се ту није нашао и СС дечко, који је био видно огорчен кад га је угледао. Он је киван на АА још од њиховог боравка у кући јер се овај набацивао СС. Пришао му је и на врло агресиван начин пребацио све што му је на души, а након тога је уследило шамарање. То није била туча јер је једино АА извукао дебљи крај, испричао је нама близак извор“... „Чула сам да се десио инцидент, али мој дечко је њега само гурнуо и убрзо их је и обезбеђење раздвојило. Он не воли АА јер је медијима слао слике на којима смо нас двоје заједно-рекла је СС кад смо је позвали, док се АА бранио колико је могао. Ма ништа се није десило... не треба да пишете о томе. Он је мени само пришао и рекао нешто, али наравно да ја не бих дозволио да ме неко удара. Ништа се, бре, није десило, немој да пишеш то - рекао је АА кад смо га позвали“. Из исказа СС1, аутора спорног текста, првостепени суд је утврдио да је од особе која се затекла у вечерњим сатима 15.02.2010.године у клубу „Ванила“ сазнала да је дечко СС напао тужиоца јер је био љубоморан на њега због односа који је постојао између тужиоца и СС у току „Великог брата“ и након њега, да је информацију са дужном пажњом проверила контактирајући само тужиоца који ју је замолио да то не објави, да је након разговора са тужиоцем контактирала и СС која је потврдила да је било инцидента у клубу „Ванила“. Из исказа ББ, главног и одговорног уредника, првостепени суд је утврдио да није био упознат са садржином текста већ да је текст прочитао када је објављен, а из исказа тужиоца АА утврдио је да је спорни текст праћен фотографијом на којој је тужилац приказан са модрицом испод левог ока, а међу парничним странкама током првостепеног поступка није било спорно да та фотографија представља фотомонтажу. Првостепени суд је, такође, утврдио да је вече пре објављеног текста тужилац изашао са друштвом, да се касно вратио кући, да је следећег дана кад се пробудио видео да има више од 50 пропуштених позива и 20 порука, да је његова мајка била забринута, као и његови пријатељи, да је свима морао да објашњава да се ништа није догодило и да је фотографија фотомонтажа, као и да је након објављивања текста тужилац имао контакте и са редакцијом која му се извињавала. Такође, из исказа тужиоца првостепени суд је утврдио да након објављивања спорног текста тужиоца доживљавају као слабића, али да због тога тужилац није имао веће психичке проблеме и да се није јављао лекару.

  Полазећи од несумњиво утврђене чињенице да фотографија на којој је тужилац приказан са видним подливом испод левог ока представља фотомонтажу, правилно је првостепени суд закључио да је спорна фотографија подобна да повреди част и углед тужиоца, па је правилно оценио да су испуњени законски услови за постојање одговорности тужених за накнаду штете, који су солидарно одговорни у смислу одредбе члана 80. Закона о јавном информисању.

  Неосновани су наводи из жалбе тужених у којима указују да је првостепени суд доношењем побијане пресуде погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање и да је погрешно применио материјално право приликом одлучивања о основаности тужбеног захтева. Ово стога, што су према одредби члана 7. ЗПП-а странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се те чињенице утврђују, а према одредби члана 220. истог закона, свака странка дужна је да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника. Суд у сваком конкретном случају, без формалних ограничења цени изведене доказе, а према одредби члана 221. став 2. ЗПП-а суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница. Првостепени суд је поступао у складу са наведеним овлашћењима, па је на основу садржине исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке, те исказа саслушаних сведока, као и на основу изведених писмених доказа утврдио све битне чињенице од којих зависи доношење правилне одлуке у овој парници и правилно закључио да објављивање фотографије на којој је приказан тужилац са видним подливом испод левог ока, а која фотографија представља фотомонтажу, што тужени нису ни спорили током првостепеног поступка, јасно указује да су на овај начин повређени част и углед тужиоца, што доводи до постојања одговорности тужених за причињену штету. Наиме, фотографија тужиоца са видном модрицом на оку, која представља фотомонтажу, објављена под насловом „СС дечко напао АА“ је увредљивог карактера и као таква подобна да повреди част и углед тужиоца. Чињеница да су новине које су објавиле спорну фотографију шаљивог карактера не оправдава објављивање увредљивих информација, јер је оваква врста информисања супротна новинарској етици. У конкретном случају, информација је објављена на штету приватности тужиоца, без легитимног циља и без пристанка тужиоца, због чега су се стекли услови из чланова 3, 80. и 81. Закона о јавном информисању за накнаду нематеријалне штете у вези са чланом 200. Закона о облигационим односима, како је то правилно закључио првостепени суд.

  Правилно је првостепени суд, ставом трећим изреке побијане пресуде, обавезао тужене да о свом трошку објаве пресуду у целости, без икаквог коментара и без одлагања најкасније у другом наредном броју дневне штампе. Наиме, објављивањем тужиочеве фотографије у дневном листу, без његовог претходног пристанка или накнадног одобрења, учињена је повреда његовог права на приватност, јер је поступљено противно одредби члана 43. Закона о јавном информисању. У случају повреде права на приватни живот, односно права на лични запис, лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника јавног гласила захтевати, између осталог, објављивање пресуде, у смислу члана 46. става 1. тачка 4. истог закона.
 
  Међутим, основано тужени у жалби указују да је првостепени суд погрешно применио материјално право, када је одлучивао о висини тужбеног захтева, односно да је погрешно применио одредбу члана 200. Закона о облигационим односима, приликом доношења одлуке о правичној новчаној накнади за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части тужиоца.

  Приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете, сагласно одредби члана 200. Закона о облигационим односима у вези са чланом 224. Закона о парничном поступку морају се имати у виду све околности конкретног случаја, интензитет напада на повређено добро, начин и средство којим је то учињено, средину у којој оштећени живи, његову укупну личност и понашање, последице које су услед тога настале, као и протек времена од када је повреда учињена. У конкретном случају, имајући увиду животну доб тужиоца, чињеницу да је тужилац замолио аутора спорног текста да не објављује информације, затим да се ради о лицу у односу на које није објављена исправка, али и чињеницу да тужилац поводом објављене фотографије није имао веће психичке проблеме и да се није јављао лекару, Апелациони суд је оценио да износ од 100.000,00 динара представља адекватан износ којим се остварује природа и сврха накнаде овог вида штете, те да би се досуђивањем већег износа погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

  У погледу одлуке о камати дошло је до погрешне примене материјалног права. Наиме, првостепени суд о новчаној накнади нематеријалне штете одлучује према критеријумима и мерилима на дан првостепеног пресуђења па је првостепена пресуда преиначена и у погледу датума од када тече камата на досуђени износ накнаде нематеријалне штете.

  Из наведених разлога, применом одредбе члана 380. тачка 4. Закона о парничном поступку је одлучено као у ставу другом изреке ове пресуде.

  Одлука о трошковима парничног поступка у првостепеној пресуди је донета правилном применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, које трошкове чине потребни издаци тужиоца за вођење ове парнице, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, при чему по оцени Апелационог суда, извршено преиначење пресуде не утиче на утврђену висину ових трошкова.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)