Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.03.2011.

Гж 757/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 757/11
Дана: 03.03.2011 године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Миланке Вукчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, власник _, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде нематеријалне штете, вредност предмета спора 300.000,00 динара, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Пожаревцу П.38/2010 од 01.12.2010 године, у нејавној седници већа одржаној дана 03.03.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Пожаревцу П 38/2010 од 01.12.2010 године у ставу првом и у ставу другом изреке и у том делу се жалбе парничних странка ОДБИЈАЈУ, као неосноване.

Иста пресуда се ПРЕИНАЧУЈЕ у ставу трећем изреке тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени ББ да тужиоцу АА, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 11.200,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, док се за веће тражење захтев тужиоца за трошкове поступка ОДБИЈА, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Пожаревцу П 38/2010 од 01.12.2010 године, ставом првим изреке, делимично се усваја, као основан, тужбени захтев тужиоца АА, те се обавезује тужени ББ, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне патње због повреде части и угледа, исплати новчани износ од 100.000,00 динара, у року од 8 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке за веће тражење од досуђеног у ставу 1. изреке, а за износ од још 200.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете, тужбени захтев тужиоца се одбија, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезује се тужени да тужиоцу, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 103.850,00 динара, у року од 8 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе, и то тужилац, побијајући исту у ставу другом изреке, због погрешне примене материјалног права а тужени, побијајући исту у ставу првом и трећем изреке, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да је жалба тужиоца неоснована, а жалба туженог делимично основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1,2,5,7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због који се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби туженог посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању у Дневном листу "ГГ" од 29.10.2007 године, објављен је текст новинара ВВ под називом „Партијски другови ојадили дивљач“, у коме се налази изјава туженог ББ у којој наводи да одговорно тврди да се из ЛУ „"ДД"“ искључују сви поштени људи који се не слажу са радом руководства, да је ово политички прогон, јер ко није члан СПС-а или ЈУЛ-а тај није био по вољи председника удружења ЂЂ. Такође се у тексту налази изјава туженог да председник удружења и АА, председник дисциплинске комисије (овде тужилац), отворено прете туженом да ће га уништити јер је њихов политички неистомишљеник, као и да је казне изречене другим лицима и туженом разрезао АА, председник дисциплинске комисије, самовољно, без осталих чланова комисије. Оваква изјава објављена је и у Дневном листу "ЕЕ" од 29.10.2007 године. У спорном периоду 2007. године тужилац је био председник дисциплинске комисије Ловачког удружења „ДД“ са седиштем у _ и члан Надзорног одбора овог удружења, а тужени је био члан истог удружења. Удружење је формирано деведесетих година удруживањем Ловачког друштва „ЖЖ“ са седиштем у _ и Ловачког друштва „ЗЗ“ са седиштем у _, а када је протекао десетогодишњи рок на који је закључен споразум о удруживању, ловачка подружница из _ је иницирала акцију прикупљања потписа ловаца за раздруживање, јер нису били задовољни радом самог ловачког удружења које је фаворизовало пожаревачку подружницу. Дисциплинска комисија ловачког удружења је туженом изрекла дисциплинску меру моменталне суспензије до даљег, одлучујући да се од туженог, као окривљеног, одузме ловна карта и забрани даље вршење обуке паса, као и забрана лова до окончања покренутог поступка и обављање свих функција у ловачком удружењу до краја мандата на који је изабран. Ово решење је донето 15.08.2006 године, да би решењем од 01.12.2006 године дисциплинска комисија ловачког удружења утврдила његову одговорност и једногласно му изрекла дисциплинску меру трајног искључења из ловачког удружења. Тужени је изјавио жалбу Управном одбору Ловачког удружења „ДД“ која је одбијена. Такође, у парници пред Општинским судом у Пожаревцу П.бр.65/07 тужилац је повео поступак ради поништаја ове одлуке, али је парница окончана доношењем решења о апсолутној ненадлежности суда за поступање по тужби тужиоца. Против тужиоца и чланова Управног одбора удружења није вођен никакав поступак по пријавама које је председник _ подружнице подносио различитим органима и институцијама.

Информације које су изнете у спорном тексту у новинама „ГГ“ новинар ВВ је добио на ловачкој слави наведеног ловачког удружења, али је исте информације које се односе на тужиоца тужени потврдио у телефонском разговору који је новинар са њим обавио. По објављивању текста тужилац је контактирао новинара и захтевао да присуствује седници Управног одбора, што је овај и учинио, па је након тога у истим новинама објављен текст под називом „Ловишта су нам пуна дивљачи“, и то дана 09.11.2007 године, у ком се демантују наводи из текста од 29.10.2007 године. У време објављивања спорних текстова тужилац је био адвокат, а и данас се бави адвокатуром, био је шокиран изношењем неистина које се односе на њега самог, као и на руководство ловачког удружења у ком је тужилац био, јер је знао да никада није противзаконито поступао на штету било ког ловца или самог удружења. По објављивању текстова уследили су бројни позиви пријатеља, колега ловаца, па је у вези овог текста тужилац имао непријатности и приватно и професионално. После објављивања демантија тужилац је осетио одређену моралну сатисфакцију, али је непријатности због првобитног текста трпео и даље од одређених чланова удружења, а што траје и данас. Такође, тужиоцу је посебно било тешко да свом оцу, који је био такође ловац и у руководству ловачког удружења, објашњава да су у спорним текстовима изнете неистините информације, а пошто га познаје огроман број људи, осећао је да је дисквалификован као човек, као ловац и као адвокат. Међутим, након објављивања спорних текстова, група ловаца му је пружила подршку, и то они ловци који га лично познају, што му је ублажило душевне болове.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд оценио да се у конкретном случају примењују одредбе Закона о облигационим односима којима су прописана правила накнаде нематеријалне штете по основу кривице. Такође, правилно је првостепени суд закључио да су објављене информације неистините и да су својом садржином подобне да проузрокују повреду права личности, и то повреду части, угледа и достојанства, као и да изазову душевне болове због повреде права личности. Тужени није доказао да су информације које је потврдио новинару и које су објављене у наведеним текстовима истините, па имајући у виду да је информација изнета преко средстава јавног информисања, у дневним новинама које чита велики број људи, пошто се ради о издању за целу Србију, правилно је првостепени суд оценио да је поступање туженог на наведени начин довољно озбиљно да код тужиоца изазове осећање психичког бола који оправдава исплату новчане накнаде, као сатисфакције за повређена права личности. Такође, имајући у виду да је у истом дневном гласилу, након десет дана, уследио деманти тужиоца и осталих чланова Управног одбора Ловачког удружења „ДД“, да је тужилац имао подршку од групе ловаца, на који начин је тужилац доживео одређену моралну сатисфакцију, правилно је првостепени суд оценио да правична новчана накнада нематеријалне штете у конкретном случају износи 100.000,00 динара, те да овим износом тужиоцу може да буде пружена одговарајућа сатисфакција за штету коју је претрпео, а с обзиром на циљ и сврху накнаде нематеријалне штете. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а жалба туженог делимично одбијена и побијана пресуда потврђена у ставовима првом и другом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе туженог којима се указује на околности у којима је новинар ВВ дошао до информација које су објављене у спорним текстовима, јер је првостепени суд на поуздан начин утврдио да је тужени изнео и потврдио наводе у односу на тужиоца, а који су објављени у спорном тексту. На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе у којима се указује да је тужени већ доживео сатисфакцију објављивањем демантија и пружањем подршке одређеног броја ловаца. Без обзира на сатисфакцију коју је тужилац доживео на наведени начин, правилно је првостепени суд оценио да тужиоцу треба досудити и правичну новчану накнаду, која ће му омогућити да ублажи душевне болове због повреде права личности кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом, а водећи рачуна о свим околностима случаја, тужиоцу је досуђена новчана накнада у мањем износу од оног који је тражен тужбеним захтевом.

На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе тужиоца којима се указује да је досуђени износ пренизак и да не може да представља пуну сатисфакцију штете коју је тужилац претрпео изношењем низа неистина у спорним текстовима. Сврха накнаде нематеријалне штете је да оштећени отклони поремећај психичке равнотеже који је проузрокован штетним догађајем, који мора да буде у тој мери интензиван и значајан да је пореметио мир или спокојство, изазвао психичке патње и болове и то у тој мери да је нужно да се ублажи кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом. Новчана накнада се досуђује без обзира што висина не може да се несумњиво утврди и што накнада неће бити еквивалентна повређеном добру. Ово због тога што су лична добра – добра од највеће вредности и њихова повреда мора да представља основ за новчану накнаду, и то поред накнаде материјалне штете, али и у њеном одсуству. Улога новца приликом досуђивања накнаде нематеријалне штете је само техничка, он је само средство којим оштећени, задовољавањем потреба које не би могао подмирити, олакшава себи живот, чинећи га подношљивијим и ублажава душевни бол који подноси. Принцип правичности досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете налаже да накнада која се остварује у парници с једне стране, представља сатисфакцију за трпљење оштећеног али с друге стране, не сме да служи његовом богаћењу, а што произлази из члана 200. став 2. Закона о облигационим односима. У том смислу, досуђена висина новчане накнаде нематеријалне штете је примерена конкретним околностима које је првостепени суд приликом одмеравања накнаде оценио и индивидуализовао накнаду према степену трпљења тужиоца.

Одлучујући о трошковима поступка првостепени суд није правилно применио материјално право досуђујући тужиоцу трошкове према вредности постављеног тужбеног захтева, као и трошкове на име изгубљене зараде тужиоца за доласке на рочишта у време када није имао пуномоћника, и трошкове заступања пуномоћника на пет одржаних расправа. Трошкови парничног поступка код одлучивања о нематеријалној штети тужиоцу се признају у целини, када је у судском поступку утврђен основ његовог потраживања (тужени је оспоравао и основ и висину), с обзиром на висину захтева са којом је успео. То значи да тужиоцу не могу бити признати трошкови према вредности постављеног захтева у тужби, већ према вредности спора са којом је успео у парници, а што се односи на трошкове адвокатске тарифе и на плаћање судске таксе за тужбу и одлуку. Чланом 13. Правилника о накнади трошкова у судским поступцима („Службени гласник РС“ бр.57/2003 од 30.05.2003 године) прописано је да се земљораднику, предузетнику и лицу које на други начин остварује зараду у складу са законом, изгубљена зарада одређује сразмерно изгубљеном времену, при чему се води рачуна о врсти занимања и дневној заради. Трошкови који странци и умешачу припадају по Закону о парничном поступку, као и накнада за нужне издатке која припада пуномоћнику који није адвокат, надокнађују се и одређују у складу са чланом 4-15. наведеног Правилника, а како је прописано чланом 22. став 1. и чланом 23. став 1. истог Правилника. Тужилац је захтев за трошкове поступка определио на име губитка зараде када је саслушаван као странка због затварања канцеларије по 6.000,00 динара, за свако одржано рочиште када је долазио без пуномоћника по 6.000,00 динара, а када није одржано по 3.000,00 динара, као и за заступања од стране пуномоћника на име губитка зараде и затварања канцеларије за свако одржано рочиште по 6.250,00 динара, а за неодржано по 3.750,00 динара. При томе, ни тужилац, ни његов пуномоћник, нису приложили доказ о томе колику су зараду изгубили док су били присутни на рочиштима пред судом у овој правној ствари, нити су доставили доказ о дневној заради, како би првостепени суд могао правилно да примени члан 13. Правилника о накнади трошкова у судским поступцима, а из списа произилази да је тужилац, у време када није имао пуномоћника, тражио одлагања рочишта када би у исто време имао заказана суђења у предметима у којима је као адвокат заступао трећа лица, и да је првостепени суд прихватао његове захтеве за одлагање рочишта.

С обзиром на наведено, према оцени Апелационог суда, тужилац нема право на накнаду за рочишта на која је долазио без пуномоћника, као ни на накнаду за заступање од стране пуномоћника који није адвокат, због тога што суду нису пружени докази на основу којих би суд био у могућности да утврди изгубљену зараду. Тужилац има право на трошкове таксе за тужбу и пресуду, али према висини тужбеног захтева са којом је успео у парници. Тужба у овој правној ствари поднета је 12.11.2007 године, када је важила Таксена тарифа објављена у „Сл. гласнику РС“ бр. 61/2005 од 18. јула 2005 године, у којој је прописано да се такса за тужбу према вредности предмета спора преко 10.000,00 до 100.000,00 динара плаћа у износу од 1.300,00 динара, увећана за 4% од вредности предмета спора, што у конкретном случају износи 5.300,00 динара. У време доношења пресуде, 01.12.2010 године, према важећој Таксеној тарифи објављеној у „Сл. гласнику РС“ број 31/2009 од 30. априла 2009 године, такса за пресуду, према вредности предмета спора преко 10.000,00 до 100.000,00 динара плаћа се у износу од 1.900,00 динара увећана за 4% од вредности предмета спора, што у конкретном случају износи 5.900,00 динара. С обзиром да је тужилац успео у спору са износом од 100.000,00 динара, припадају му у целини трошкови таксе за тужбу и пресуду према тој вредности, што укупно износи 11.200,00 динара, па је тужени дужан да тужиоцу накнади ове трошкове поступка, у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку. За веће тражење захтев за трошкове поступка је одбијен, као неоснован, јер тужилац није доказао висину изгубљене зараде за приступ на рочиштима лично, као и од стране пуномоћника који није адвокат. Зато је жалба туженог морала бити делимично усвојена, а побијана пресуда преиначена у ставу трећем изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375. и члана 387. став 1. тачка 3. Закона о парничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА СУДИЈА
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)