Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.02.2013.

Гж 8075/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8075/12
Дана 06.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Владиславе Милићевић и Бранке Дражић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и АА2, које све заступа АБ, адвокат из Београда, ул.Савска 15, против туженог “Бalkan Nеws Group” DOO Beograd, ул.Влајковићева 8, кога заступа БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр.239/2010 од 15.09.2011.године, исправљене решењем истог суда П3.бр.239/2010 од 29.03.2012.године, у седници већа одржаној дана 06.02.2013.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр.239/2010 од 15.09.2011.године, исправљена решењем истог суда П3.бр.239/2010 од 29.03.2012.године у ставу првом и петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр.239/2010 од 15.09.2011.године, исправљеном решењем истог суда П3.бр.239/2010 од 29.03.2012.године, ставом првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца па је обавезана тужена да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа објављивањем информације у тексту “Легији паковали бекство да би га ликвидирали” објављеном у недељном листу “Гром” од _.2009.године, исплати износе од по 150.000,00 динара сваком, са законском затезном каматом од 15.09.2011.године, као дана пресуђења, до коначне исплате. Ставом другим изреке, одбијен је већи део тужбеног захтева тужилаца од досуђеног ставом првим изреке а до тражених износа од по 330.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате. Ставом трећим изреке, одбачена је као недозвољена тужба тужилаца у делу којим су тражили да се забрани туженом објављивање свих текстова којима се повређује част, углед, достојанство, интегритет тужилаца. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца коим су тражили да се наложи туженој да на насловној страни објави најаву за текст, а на страни шестој и седмој објави наведену пресуду у целини о свом трошку. Ставом петим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати износ од 135.068,20 динара.

Благовременом жалбом тужени је побијао наведену пресуду у ставу првом и петом изреке из свих законских разлога, а тужиоци су благовремено дали одговор на жалбу, али како су га повукли, то га другостепени суд није узео у разматрање.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу чл.372 ЗПП, ("Сл. гласник РС” бр.125/04 и 111/09), који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП (“Сл. гласник РС” бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао да жалба туженог није основана, док жалбу тужилаца није узео у разматрање, јер је иста садржала предлог за исправку побијане одлуке, по ком предлогу је поступљено, тако што је донето решење о исправци П3.239/2010 од 29.03.2012.године.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалбом се не указује на друге битне повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, дана _.2009.године у бр._ у недељнику “Гром”, чији је оснивач и издавач „Гром Инфо“ ДОО Београд, односно “Громко” ДОО Београд, правни претходник сада означеног туженог, на страни шестој и седмој објављен је чланак под називом „Легији паковали бекство да би га ликвидирали“, а као поднаслов „Замка за легију: ликвидација“ у коме је, између осталог, наведено „да постоје бројне афере у Централном затвору у Бачванској улици у Београду“, „да тренутно у Централом затвору главну реч воде разни подмитљивци и до гуше корумпирани никоговићи, да су многи изгубили вољу да више пријављују било какве неправилности, јер су у страху од санкција како од начелника, тако и од надзорника, те се то пре свих односи на АА и АА1“, „да друга лица која су до јуче била блиска са притвореницима, а сада су одједном поштени, толико да кад неко од радника затражи помоћ у блоку они не смеју да дођу“, као и „да је незаконита продаја службених униформи још један пример у низу како се затворски службеници сналазе за неку екстра кинту, те да су, међу таквима, АА и АА2, за које је утврђено да су преко својих извора набављали униформе и продавали их за по 4.500,00 динара, те да, иако је управа, наводно упозната са тим случајем, поменути радници нису кажњени“. У време објављивања овог чланка тужилац Предраг Остојић је вршио функцију заменика начелника Посебне притворске јединице, као и послове вођења спровода затвореника, тужилац АА1 као вођа спроводне службе, а тужилац АА2 послове командира. Из исказа тужилаца, саслушаних у својству парничне странке, чијим исказима је првостепени суд поклонио веру, утврђено је да се набавка униформе у Централном затвору врши преко Министарства правде, односно преко јавних набавки, да су у чланку објављене и друге неистините информације, да су сви тужиоци имали одређене непријатности како на радном месту, тако и у свом породичном и социјалном окружењу након објављивања чланка. Саслушањем у својству сведока СС, главног и одговорног уредника недељника “Гром” у то време, текст објављен у спорном чланку је био део серијала текстова о Легији, које је писао извесни Ђорђевић, некадашњи радник Државне безбедности, који је о томе написао и књигу, да су се, када је реч о овом чланку, неки радници Централног затвора писмом обратили редакцији и том писму указали на низ неправилности у овој установи мислећи на повластице које се пружају затвореним лицима као што је уношење пакета и мобилних телефона, а два радника су и дошла у редакцију и у разговору са новинарима усмено им саопштила неке од ствари изнетих у тексту, и према новинарском кодексу уколико два извора потврде исто онда се сматра да је информација проверена. Саслушањем у својству сведока СС1, новинара недељника “Гром” у време објављивања овог текста, недељник “Гром” је у то време био „накарадна творевина сумњиве мотивације по питању објављених текстова" за које су сви новинари “Курира”и “Гласа јавности” мање-више били у обавези да ултимативно пишу под претњом отказа, те да није могла на други начин да провери истинитост писма јер је са њене стране била искључена та могућност, с обзиром на то да је уредник СС децидирано тврдио да се ради о провереним подацима, да је у вези са тим остварила контакт са тадашњим управником Окружног затвора СС2 ради провере података и са СС3 који се помиње на почетку самог текста, и управник затвора је тада доста неодређено са њом разговарао или је неке од затворских чувара бранио или је остао недоречен, а других доказа осим анонимног писма није било, при чему јој је аутор текста СС том приликом дао једну коверту у којој се налазило писмо у коме су изнети подаци везани за тужиоце, објаснивши јој да је то лице које је дало тачне податке, да је реч о поверљивом извору, те јој је даоусмени нацрт самог текста с тим да она прочита писмо и да га разради, односно уобличи на професионалан начин, што је она и учинила, уз велико противљење, јер јој струка налаже да барата са подацима које је лично прибавила и проверила.

Полазећи од ових чињеница, те одредаба чл.3, 79 и 83 Закона о јавном информисању и одредбе чл.200 ЗОО, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев тужилаца делимично основан, јер спорни текст садржи коментаре као и неистините информације којима се вређају част и углед тужилаца где су тужиоци АА и АА1 представљени као лица која воде главну реч у ЦЗ, односно представљени као разни подмитљивци, корумпирани никоговићи, а тужилац АА и АА2 као лица која су незаконито продавала службене униформе за по 4.500,00 динара и да су се наводно тако сналазили за неку “екстра кинту”, да овакви наводи представљају прекорачење слободе јавног информисања јер немају карактер озбиљне критике на појаве које су од интереса за јавност, већ имају тенденцију вређања и омаловажавања поименице наведених запослених службених лица у Централном затвору, при чему је првостепени суд поклонио веру исказима тужилаца да немају везе са продајом униформе, с обзиром да се набавка униформе врши преко Министарства правде, односно преко јавних набавки што представља и опште познату чињеницу када су у питању било какве набавке које се односе на државне институције, налазећи да на име правичне накнаде штете, коју су на овај начин претрпели, припадају износи од по 150.000,00 динара, имајући у виду да су углед и част моралне категорије и спадају у права личности која су заштићена уставом, законом и међународним правним актима које је Србија ратификовала и који су ради тога саставни део унутрашњег правног поретка, те да је сврха накнаде због повреде части и угледа репарација у циљу враћања угледа које је одређено лице уживало пре штетног догађаја, док је преко досуђених износа тужбени захтев тужилаца одбио као неоснован.

Код овако утврђеног чињеничног стања, које је супротно наводима жалбе туженог правилно и потпуно утврђено и које другостепени суд у свему прихвата као такво, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде, дајући за своју одлуку разлоге које у свему као правилне прихвата и другостепени суд.

Како из утврђеног чињеничног стања произлази да је у јавном гласилу “Гром” бр._, чији је оснивач тужени, на страни шестој и седмој објављен чланак где се за тужиоце износе неистините информације и то за тужиоце АА и АА1 да су до јуче били блиски са притвореницима, а да се сада одједном поштени и то толико кад неко од радника затражи помоћ у блоку они не смеју да дођу, те да су многи изгубили вољу да више пријављују било какве неправилности, јер су у страху од санкција како од начелника, тако и од надзорника, с тим што се за ове тужиоце износе и вредносни судови јер се за њих наводи "да тренутно у ЦЗ главну реч воде разни подмитљивци и до гуше корумпирани никоговићи", док се за тужиоце АА и АА2 наводи да су вршили незакониту продају службених униформи, те се на тај начин сналазили за неку екстра кинту, да су преко својих извора набављали униформе и продавали их за по 4.500,00 динара, а да истинитост ових информација као чињеничних судова није проверена с пажњом примереном околностима сходно чл.3 у вези чл.83 Закона о јавном информисању(“Сл. гласник РС“ бр.43/03 и 61/05), с обзиром на то да је извор информације било анонимно писмо, односно изјава два радника Централног затвора редакцији, при чему начелник ове установе није потврдио истинитост тих информација, што је утврђено из исказа новинарке, која је по налогу главног и одговорног уредника написала овај чланак, то је тужиоцима на овај начин нанета штету у виду душевних болова које су трпели јер су у свом радном, породичном и социјалном окружењу били извргнути коментарима, руглу, неповерењу, осуди и порузи, те им је на тај начин нарушен част и углед, па има обавезу да тужиоцима накнади на тај начин причињену нематеријалну штету (чл. 79 истог закона). Имајући у виду све околности конкретног случаја, супротно наводима жалбе туженог, правилно је првостепени суд одмерио правичну висину накнаде штете тужиоцима на износ од по 150.000,00 динара месечно, сходно одредби чл.200 Закона о облигационим односима.

Притом, по налажењу другостепеног суда, иако постоји интерес јавности да се указује на случајеве корупције када је реч, не само o функционерима, него и о службеницима и намештеницима који раде у државним органима, посебно у Централном затвору, те право јавног гласила да о томе обавештава јавност, то се не сме претворити у злоупотребу тог права тако што ће се ради ради скретања пажње јавности у циљу постизања већег тиража објављивати неистините информације, нити постоји интерес јавности да се за такве функционере, односно службенике износе вредносни судови који имају за циљ дискредитацију личности таквог службеника, па ни кроз тзв. преношење туђих недопуштених тврдњи, без дистанцирања од истих. Наиме, управо због природе посла који обављају, често се може показати неопходном заштита државних службеника од увредљивих и непријатних вербалних напада када су на дужности, као што је то овде био случај.

Жалбени наводи којима се указује да је било неопходно извршити суочење између саслушаних сведока СС1 и СС и бившег управника затвора у Бачванској СС2, и аутора фељтона СС3, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане одлуке. Ово стога што је тужени имао могућност да током поступка предложи извођење ових доказа, означавањем пуних имена и презимена ових сведока, што није учинио, а чињенично стање од значаја за правилну примену права је утврђено осталим изведеним доказима, имајући у виду правило о терету доказивања, које је овде било на страни тужилаца, односно да докажу неистинитост информације које су изнете у чланку, што су они и учинили, при чему је првостепени суд поклонио веру исказу тужилаца саслушаних у својству парничне странке, коју оцену доказа у свему као правилну прихвата и овај суд. На страни туженог је било да докаже да је покушао да провери тачност информација које су објављене у чланку, што тужени није доказао, напротив саслушана сведокиња СС1 је била децидна у свом исказу да је чланак објављен на тврдњу уредника да се ради о провереним информацијама, при чему она као аутор чланка није ступила претходно у контакт са тужиоцима како би проверила истинитост изнетих информација.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци ове одлуке применом чл.375 ЗПП, а као правилна је потврђена и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета на основу чл.149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)