Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2013.

Гж 8976/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8976/12
Дана 10. јануара 2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ и АБ1, адвокати, против тужених Издавачког друштва „Ringier Аxel Springer“ ДОО из Београда, ул. Жоржа Клемансоа бр. 19, чији је законски заступник ББ, ББ1, одговорног уредника и ББ2, уредника интернет издања листа „Блиц“ из, које заступају БА и БА1, адвокати, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр. 104/12 од 26. октобра 2012. године, у седници већа одржаној дана 10. јануара 2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр. 104/12 од 26. октобра 2012. године у ставу првом изреке, тако што СЕ ОБАВЕЗУЈУ тужени да солидарно исплате тужиоцу на име накнаде штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом, почев од 26. октобра 2012. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док се у преосталом делу тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке исте пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр. 104/12 од 26. октобра 2012. године, ставом првим изреке обавезани су тужени да на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части солидарно исплате тужиоцу износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом, почев од 26.10.2012. године, па до коначне исплате. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени накнаде нематеријалну штету због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части за износ од 1.800.000,00 динара, као разлику између досуђеног износа од 200.000,00 динара и траженог износа од 2.000.000,00 динара са законском затезном каматом. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 114.600,00 динара.

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 373 ЗПП-а.

Тужилац је поднео одговор на жалбу тужених.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 386 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужених делимично основана.

У спроведеном поступку нису учињене апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП-а, на које овај суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужено Издавачко друштво „Ringier Аxel Springer“ ДОО је оснивач и издавач дневног листа „Блиц“, тужени ББ1 је одговорни уредник, а тужени ББ2 је уредник интернет издања тог листа. На насловној страни дневних новина „Блиц“ од _. године објављена је фотографија тужиоца са председником републике Томиславом Николићем. Уз ту фотографију објављен је наслов „Николић славио са „доктором смрти“ и поднаслов „Поред Томислава Николића у вечери славља био је и лекар СС, кога је сведок сарадник описао као „доктора смрти““. На четвртој страни тог издања објављена је иста фотографија испод поднаслова „У штабу СНС и доктор који је радио са „земунцима““ и наслова „Николић славио са „доктором смрти““. Испод овог наслова објављен је спорни текст у којем је тужилац означен као сарадник вођа „земунаца СС1 и СС2“. Наведено је да је према сазнањима „Блиц“-а, „доктора смрти“ хапсио УБПОК, али да оптужбе о убиству нису могле бити доказане јер није било могуће извршити токсиколошку анализу убијеног. Даље је наведено да се СС за говорницом уз Николића појавио са још око десет пријатеља и функционера СНС чије су биографије препуне спорних ставки. Затим, да је о тужиоцу на суђењу за убиство премијера Зорана Ђинђића говорио заштићени сведок СС3 и исцрпно објаснио његов ангажман за земунски клан, тврдећи да је тужилац убризгавањем инјекције убио ПП, који је био на лечењу у Ургентном центру 2002. године, а који потом тамо и умире. Осим СС као СС2 доктор наводи се и СС4 коме се од 2003. године губи сваки траг, док СС и даље ради у Ургентном центру. „Они су „доктори смрти“ који су збрињавали пријатеље „земунаца“ али и помагали да противници оду на други свет“ , навео је сведок. О СС су медији раније писали. „Блиц“ је имао увид у изјаву сведока СС3 у којој он каже: „После покушаја убиства ПП, дошао је у Шилерову доктор СС4. СС1 се распитивао да ли ће да преживи пошто је имао докторе који су докрајчивали жртве да не преживе, а како му је СС4 рекао да ће овај остати жив, СС1 му је рекао да докрајчи ПП. Доктор СС4 се двоумио неки дан. Тај разговор је вођен у кући са СС1. Он је слободно причао са тим доктором, а онда је причао и са доктором СС, који му је рекао да он више није хтео да СС4 чека, јер се он уплашио, извољева, те да је он докрајчио ПП“, наведено је на суђењу за убиство премијера Ђинђића. СС је 2006. године, после навода са суђења, рекао: „Прича је тотално неозбиљна. ПП нити сам видео, нити сам оперисао, инјекције не дајем ја“. Заштићени сведок СС3 је изјавио да зна да је доктору СС за те услуге покојни СС1 купио стан, односно дао му свој стан у блоку 62 на Новом Београду, а што је све утврђено из транскрипта аудио записа са главног претреса у предмету К.П.бр. 3/04 од 29. јануара 2007. године. Идентичан текст са истом фотографијом објављен је 23. маја 2012. године на интернет издању „Блиц“ - а (www.blic.rs).У неким другим медијима су раније објављени чланци у којима се тужилац помиње у овом контексту. На интернет страници „Вечерњих новости“ од _. године изашао је наслов „Где је „доктор смрти““, на интернет страници „Press on line“ од 29. јануара 2007. године наведен је наслов „Злочини земунаца“ и интернет страници „Б92“ од 06. априла 2007. године наслов „МУП проверава тврдње СС3“.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је применом одредбе чл. 3, 37, 80 и 82 Закона о јавном информисању нашао да је спорни текст објављен и у штампаном и у интернет издању могао да проузрокује нематеријалну штету тужиоцу, те да доведе до повреде части и угледа истог. Тужиоцу је проузрокована нематеријална штета повредом части и угледа, јер пре објављивања спорног текста тужени нису са пажњом примереном околностима утврдили истинитост и потпуност информације. Наиме, првостепени суд, читајући транскрипт аудио записа са главног претреса од 29. јануара 2007. године у предмету К.П.бр. 3/04, на коме је саслушан сведок сарадник СС3, није нашао наводе сведока сарадника, које је као такве објавио „Блиц“, односно да је тужилац „доктор смрти“ који је збрињавао пријатеље земунаца и помагао да противници оду на онај свет, те је суд правилно закључио да информације које су садржане у изјави сведока сарадника нису веродостојне и потпуно пренете, те да означавање тужиоца „доктором смрти“ представља оцену исказа сведока СС3 од стране новинара, чиме су повређени углед и част тужиоца. Такође, првостепени суд је нашао да је информација да је тужиоца хапсио УБПОК непотпуна и неистинита, с обзиром да суду није пружен ни један доказ да је против тужиоца икада покренут или вођен кривични поступак. Првостепени суд је мишљења да одговорност тужених не може бити искључена, имајући у виду да тужени нису верно пренели и у неизмењеном облику изјаву сведока СС3, те су називајући тужиоца „доктором смрти“ изашли из оквира документа државног органа са сведочења пред судом наведеног сведока, јер поменути документ такве информације не садржи.

Имајући у виду све напред наведено, првостепени суд је правилно одлучио када је реч о томе да је тужилац претрпео нематеријалну штету и да му јесу повређени част и углед објављивањем спорног текста. Наиме, на основу садржине спорног текста, као и изведених наслова које исти носи, тужилац је стављен у негативну конотацију, односно поменут је у контексту сарадника криминалне групе „земунски клан“, која је осуђена на најтеже казне, због извршења најтежих кривичних дела, што је општепознато јавности. Тужени нису верно и у неизмењеном облику пренели изјаву сведока СС3 и тиме су изашли из оквира документа државног органа. Према члану 82 Закона о јавном информисању нема одговорности уколико је неистинита и непотпуна информација верно пренета из судског поступка, односно документа надлежног државног органа, а како то није случај у конкретној ситуацији, то је правилно првостепени суд закључио да се из тог оквира изашло, вршећи увид у транскрипте. Аутори овог текста су радили трагом информација са суђења, које је било отворено за јавност. Чињеница је да се на наведеном суђењу говорило о тужиочевом несавесном пословању. Објављивањем таквих информација тужиоцу се повређује углед и част, нарочито имајући у виду о ком занимању је реч, да је тужилац доктор у Ургентном центру. Право на част и углед је право на поштовање људске части и заслуженог стеченог угледа лица. Право на углед штити од стварања погрешне представе о лицу које нарушава његово добро. Неистинитост је кључно својство информације када је реч о повреди права на част и углед јер само неистинита информација може да представља клевету као повреду права на част и углед. Са неистинитом информацијом се изједначава и непотпуна информација. Садржина дужности новинарске пажње из чл. 3 ст. 1 Закона о јавном информисању је да новинар мора сваку информацију намењену објављивању, да пре објављивања испита у погледу њене истинитости и то са пажњом примереном околностима. Прописивање ове дужности служи, с једне стране, заштити јавности од неистинитих информација, а с друге стране, заштити личности на коју се информација односи чија би права и интереси могли бити повређени објављивањем неистините информације. Стога су неосновани наводи жалбе да је реч о интересу јавности, посебно имајући у виду да је у инкриминисаном периоду била присутна појачана друштвена тензија, па јавност с обзиром да је била посебно заинтересована за догађаје везане из тог периода, тим пре није имала интерес за неистинитим и непотпуним информацијама. Новинар ће испунити дужност новинарске пажње када има довољно основа да информацију сматра истинитом, што се не просуђује субјективно, већ је реч о објективној подобности да се изазове убеђење о истинитости. Ово је стандард чије се задовољење у сваком конкретном случају процењује с обзиром на околност из случаја. Тужени нису пружили суду ни један доказ којим би се потврдила истинитост информације да је тужиоца хапсио УБПОК. На овај начин објављивањем непотпуне и неистине информације тужиоцу је проузрокована душевна патња због повреде части и угледа. Чињеница је да се из текста читалац може уверити да се против тужиоца водио поступак, односно да му је стављено на терет квалификовано кривично дело, чиме се увећава утисак који читалац стиче о евентуалном његовом несавесном пословању. У конкретном случају, спорни текст је, поред штампаног, објављен и на интернет издању туженог дневног листа, чиме се знатно повећао број лица која су се са наводима из текста могла упознати, што је додатно повећало повреду тужиочевих права. Ово посебно имајући у виду да тужилац никада није кривично гоњен. Супротно наводима жалбе, није циљ да се ограничи слобода медија и слобода изражавања, преношење и објављивање информација, већ да се заштити право личности и успостави равнотежа. Мора се знати да свако право значи и обавезу, па је тако и право на слободу медија нужно ограничено заштитом друштвених, националних и моралних интереса. Јавно гласило је дужно да се стара о томе да информација коју објављује буде истинита и потпуна, с обзиром на озбиљност и последице које објављивање информација носи са собом, нарочито када је реч о оваквој врсти извештавања, тј. о извршеним кривичним делима. Како су се тужени позивали на то да информација потиче од државног органа, односно преузета из транскрипта са сведочења сведока сарадника, правилно је првостепени суд закључио да се у том документу не налази информација која би у целини одговарала новинском чланку.

У конкретном случају, основано се жалбом указује да је давање вредносних судова од стране новинара у принципу слободно, али вредносни судови морају бити адекватни изнетим чињеницама. Истина вредносних судова не подлеже доказивању, али када одређени навод представља вредносни суд мора се имати у виду да ли постоји довољно чињеничних основа за исти, пошто вредносни суд без чињеничног основа који га поткрепљује може бити претеран, што по оцени овог суда јесте ситуација конкретног случаја.

Међутим, одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, а што се основано указује у жалби, првостепени суд је погрешно применио одредбу чл. 200 Закона о облигационим односима. Према овој одредби висину новчане накнаде нематеријалне штете суд утврђује оценом значаја повређеног добра и циља накнаде, пазећи при томе да се накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Ова новчана накнада је вид грађанскоправне санкције за штету учињену повредом права личности, која је предвиђена поред санкције предвиђене одредбом чл. 199 ЗОО. Она се досуђује када се оштећеном само на тај начин може пружити пуна сатисфакција у складу са циљем којем накнада нематеријалне штете служи. Она није по својој природи репарација, већ сатисфакција која се постиже и самим сазнањем за пресудом утврђену одговорност штетника изречену грађанскоправном санкцијом због повреде уставом и законом заштићеног личног права или добра. У том смислу, новчана накнада за овај вид штете има превасходно значај моралне сатисфакције, а та сврха је постигнута и висином, која је у складу са чл. 200 ЗОО и чл. 223 ЗПП-а, одмерена као у изреци, односно постигнута је и новчаном накнадом у износу од 50.000,00 динара, при чему је Апелациони суд имао у виду све напред наведене околности, као и чињеницу да је тужилац, поред тога што су објављене непотпуне и неистините информације имао у виду и то да је тужилац добијао и подршку од пацијената, а како је и сам изјавио. Навод жалбе да првостепени суд није ценио чињеницу демантија, односно да је у сутрашњем штампаном издању „Блиц“-а исти објављен, није од утицаја на другачију одлуку, с обзиром да деманти није услов за накнаду штете, као што је и без значаја за решење ове парнице чињеница да су и други медији писали и извештавали о томе.

Како су остали жалбени наводи ирелевантни за ову одлуку, то их овај суд није посебно ценио и образлагао.

На основу изложеног, а применом одредбе чл. 387 ст. 1 тач. 5 ЗПП-а, одлучено је као у изреци, с тим што је потврђена и одлука о трошковима парничног поступка, јер је заснована на правилној примени одредаба чл. 153 и 154 ЗППа, при чему делимично преиначење није утицало на висину досуђених трошкова, сходно АТ и ТТ важећим у време пресуђења.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)