Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2013.

Гж 9046/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 9046/12
Дана 10. јануара 2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против тужених новинског предузећа „Време“ ДОО Београд, Трг Републике бр. 5 и ББ, које заступа БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр. 285/10 од 05. октобра 2012. године, у седници већа одржаној дана 10. јануара 2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр. 285/10 од 05. октобра 2012. године у ставу првом изреке, тако што СЕ ОБАВЕЗУЈУ тужени новинско предузеће „Време“ ДОО из Београда и ББ да тужиљи АА, на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части, солидарно исплате износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 05. октобра 2012. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде, док се у преосталом делу тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр. 285/10 од 05. октобра 2012. године у ставу другом изреке.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке исте пресуде.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр. 285/10 од 05.10.2012. године, ставом првим изреке, обавезани су тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреда угледа и части, солидарно исплате износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 05.10.2012. године па до коначне исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље да се обавежу тужени да јој исплате разлику преко досуђеног, а до траженог износа од 4.000.000,00 динара, за износ од још 3.800.000,00 динара са законском затезном каматом као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезани су тужени да тужиљи накнаде трошкове парничног поступка у износу од 68.100,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.

Против наведене пресуде, парничне странке су благовремено изјавиле жалбе из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ЗПП-а.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП-а („Службени гласник Републике Србије“ бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиље неоснована, а да је жалба тужених делимично основана.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП-а, на које овај суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужено новинско предузеће је оснивач и издавач недељника „Време“, а тужени Дамир Калембер одговорни уредник тог листа. За време док се тужиља налазила у притвору, дана _. године, у недељнику „Време“ број _, објављен текст под насловом „Хуманитарни банкрот“. Испод овог наслова, објављен је текст о тужиљиној кћерци ВВ и тужиљи у коме је између осталог наведено „Новчане трансакције ишле су између модне агенције _ (оснивач и директор ВВ), _ (власница ВВ мајка ВВ1) и Агенција _ (оснивач ВВ2, одговорно лице и ВВ беби ситерка, ВВ3) и _ (власница ВВ4). Све фирме су основане искључиво како би се на њихове рачуне пребацивао донаторски новац. Ни једна од ове четири агенције нема запослене раднике, а једини задатак који су имале било је да извлаче новац из фонда и то на име фиктивних консалтинг услуга а за наводно испитивање тржишта. Полиција је дошла до података да су осумњичене подизале новац са рачуна својих фирми, а потом их делиле међусобно, то су биле и једине новчане трансакције које су ове четири агенције имале за све време свог постојања“. Даље је наведено „Њена мајка ВВ1, која је ухапшена неколико сати после Катарине, сумњичи се за проневеру око 1,6 милиона динара, колико је легло на рачун њене агенције _“. Она као паушалац није морала да правда нашта је потрошила новац, тако да није познато да ли је новац потрошила на себе или га је дала ВВ. Инспектори су током саслушања веровали да је управо ВВ1 „мозак операције“, а у понедељак је дошло до новог изненађења, пошто је мајка кривицу свалила на ћерку, у нади да ће избећи притвор. Иако је на саслушању пред истражним судијом прво бранила ВВ, ВВ1 је променила причу и рекла да је саветовала ћерку, али да она ништа није радила по њеним упутствима“.... Даље је наведено „Овим последњим у низу детаља, В1, _, _, _, _ (омиљени надимак) доказала је да њој заиста ништа није свето и да јој шокирање јавности и те како иде од руке. Како ствари стоје ни преваре јој нису стране. Иако тврди да је завршила клиничку психологију на Универзитету Колумбија у САД и да је радила као новинар у „АBC“ они који је знају тврде да ништа од тога није тачно и да је радила као стјуардеса, али је због неких сумњивих ствари добила отказ. Ти исти који је знају не могу да се сете правог имена ВВ мајке пошто је „и као мала волела да мења имена“, али заправо се највероватније зове ВВ1_. Поменути отказ и доживотну забрану уласка у САД је највероватније добила након што је организовала продају уметничких слика у авиону изнад Атлантика. Параван је и тада била добротворна акција. Слике су наводно биле део њене дуго сакупљане колекције, а зарада је требало да иде у хуманитарне сврхе. Међутим, по слетању, слике су напрсно нестале ..... када се после депортације из САД вратила у Србију, представљала се као ВВВ. Иако никада није била венчана са извесним колекционаром _В, који је када су се упознали био ожењен, преузела је његово презиме. Он је издржавао њу и ВВ, али је напрасно преминуо под чудним околностима о којима се годинама само нагађало“..... „Осим у ту земљу, улазак јој је због вештих руку и дугих прстију, наводно забрањен и у Аустрију, Немачку и Шведску“.

На основу садржине спорног текста и оценом изведених доказа, првостепени суд је закључио да је тужиљи проузрокована нематеријална штета повредом части и угледа, јер пре објављивања спорног текста тужени нису са пажњом примереном околностима утврдили истинитост и потпуност информација, а објављивањем информација које се тичу кривичног поступка који је у време објављивања спорног текста био у току, у коме је тужиља била окривљена и налазила се у притвору, представља кршење претпоставке невиности предвиђене одредбом члана 37 Закона о јавном информисању чије је објављивање недозвољено сходно одредби члана 80 тог закона. Објављивањем навода да су „инспектори“ веровали да је управо ВВ1 “ мозак операције“, да су „фирме основане искључиво како би се на њихове рачуне пребацивао донаторски новац, при чему фирме немају запослене раднике, а једини задатак који су имали био је да извлаче новац из Фонда на име фиктивних консалтинг услуга и за наводно испитивање тржишта“ те да је „полиција дошла до података да су осумњичене подизале новац са рачуна својих фирми, а потом га делиле међусобно“ представља прејудицирање кривице окривљене, а овде тужиље, а суду није пружен ни један доказ да су тужени ове информације добили или верно пренели од званичних државних органа. Тужени нису, пре објављивања спорног текста који садржи податке о одређеном догађају, појави или личности са пажњом примереном околностима проверили њено порекло, истинитост и потпуност. Објављивањем информација „да тужиљи заиста ништа није свето и да јој шокирање јавности и те како иде од руке“, „да јој како ствари стоје, ни преваре нису стране“ те да је тужиљи „осим у САД, улазак због вештих руку и дугих прстију забрањен и у Аустрију, Немачку и Шведску“, представљају информације подобне да повреде част и углед тужиље, с обзиром да су увредљивог карактера и исте излазе из оквира слободе новинарског изражавања и слободе објављивања информација од интереса за јавност.

Имајући у виду све напред наведено, првостепени суд је правилно и по налажењу овог суда, одлучио када је применом одредби члана 3,4,37,80 и 82 Закона о јавном информисању нашао да је спорни текст објављен у време док се тужиља налазила у притвору, могао да проузрокује нематеријалну штету тужиљи и доведе до повреде части и угледа тужиље, дајући за своју одлуку у овом делу јасне, довољно уверљиве разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.

Неосновани су наводи у жалби тужиље и тужених да је првостепени суд приликом доношења побијане пресуде учинио битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер изрека првостепене пресуде није неразумљива, не противуречи нити сама себи ни разлозима пресуде, а у образложењу пресуде првостепени суд је навео јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама и дао њихову анализу и оцену и навео прописе на којима заснива своју одлуку. Првостепени суд је правилно закључио да је у време објављивања спорног текста тужени ББ био одговорни уредник, сходно одредби чл. 80 ст. 1 Закона о јавном информисању.

Наводима жалбе тужених којима се указује на то да је првостепени суд пропустио да цени решење Апелационог суда у Београду Кж2.бр. 4016/10 од 26.10.2010. године, исказе парничних странака, чињеницу да се пред првостепеним судом води још 11 парничних поступака за накнаду нематеријалне штете за исти животни догађај, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане пресуде. Наиме, све битне чињенице од значаја за правилну примену материјалног права, када је реч о одговорности издавача и одговорног уредника, првостепени суд је утврдио извођењем осталих доказа током проведеног поступка. Наводима жалбе се фактички напада оцена изведених доказа од стране првостепеног суда, који је изведене доказе ценио савесно и правилно у смислу одредбе чл. 8 ЗПП-а, и коју оцену доказа у свему прихвата овај суд.

Неосновани су и жалбени наводи тужених да је у интересу јавности било да буде обавештена о злоупотребама хуманитарног фонда, посебно имајући у виду да је у инкриминисаном периоду била појачана заинтересованост медија за кривични поступак који је у току, те да се текст бави само чињеницама, као и детаљима који су „цурили“ из полиције, али да оне у тексту нису изнете као тврдње аутора текста, односно туженог недељника „Време“ а из разлога што јавност није имала интерес за неистинитим и непотпуним информацијама.

Међутим, одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, а што се основано указује у жалби тужених, првостепени суд је погрешно применио одредбу чл. 200 Закона о облигационим односима. Према овој одредби висину новчане накнаде нематеријалне штете суд утврђује оценом значаја повређеног добра и циља накнаде, пазећи при томе да се накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Ова новчана накнада је вид грађанско правне санкције за штету учињену повредом права личности, која је предвиђена поред санкције предвиђена одредбом чл. 199 ЗОО. Она се досуђује када се оштећеном само на тај начин може пружити пуна сатисфакција у складу са циљем којем накнада нематеријалне штете служи. Она није по својој природи репарација, већ сатисфакција која се постиже и самим сазнањем за пресудом утврђену одговорност штетника изречену грађанскоправном санкцијом због повреде уставом и законом заштићеног личног права или добра. У том смислу, новчана накнада за овај вид штете има превасходно значај моралне сатисфакције, а та сврха је постигнута, сходно чл. 200 ЗОО у вези чл. 224 ЗПП-а, износом од 50.000,00 динара, због чега је Апелациони суд усвојио жалбу тужених, преиначио побијану пресуду и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде, применом одредбе чл. 380 тач. 4 ЗПП-а, истовремено одбио жалбу тужиље изјављену против става другог изреке побијане пресуде и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде применом одредбе чл. 375 ЗПП-а.

Неосновани су наводи жалбе тужиље да је првостепени суд погрешно одлучио о трошковима парничног поступка, имајући у виду да су трошкови правилно досуђени применом одредбе чл. 149 и 150 ЗПП-а, с тим што делимично преиначење није утицало на висину досуђених трошкова, због чега је Апелациони суд применом одредбе чл. 387 ст. 1 тач. 2 ЗПП-а одлучио као у ставу трећем изреке ове пресуде, при чему је применом одредби чл. 161 ЗПП-а одбијен као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка, јер исти нису били нужни за вођење парнице, с обзиром да је одбијен правни лек.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)