Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.03.2018.

Гж3 30/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж3 30/18
01.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Ивана Негића председника већа, Весне Филиповић и Александре Ђорђевић чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених “АА” d.o.o., као правни следбеник туженог “АА1”, чији је пуномоћник адвокат АБ1 и АА2, главног и одговорног уредника јавног гласила “АА2” дневне новине, чији је пуномоћник адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П3.бр. 315/13 од 08.03.2017. године, у седници већа одржаној 01.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца АА, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр. 315/13 од 08.03.2017. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр. 315/13 од 08.03.2017. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавежу тужени “АА” d.o.o. Београд и АА2, главни и одговорни уредник јавног гласила “АА2” дневне новине, обоје из Београда, да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа објављивањем нетачних, непотпуних и недозвољених информација у тексту “АА хоће да цензурише “АА2”, објављеног 06.08.2013. године, са најавом за текст објављен на насловној страни под насловом: “АА тужио “АА2” за 15 милиона, тражи да се угасе”, солидарно исплате износ од 900.000,00 динара, са законском затезном каматом од 08.03.2017. године до исплате, као неоснован. Ставом другим одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени “АА” d.o.o. Београд и АА2, главни и одговорни уредник јавног гласила “АА2” дневне новине, да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа објављивањем нетачних, непотпуних и недозвољених информација, у текстовима објављеним дана 07.08.2013. године, у броју 3543 јавног гласила “АА2” дневне новине, “Његов бол “нема цену”, а он да тражи паре” на страни 6. и 7. и “Средњешколци не знају да реше тест за основце” на 10. страни са најавом за текст објављен на насловној страни под насловом “Од шесто средњешколаца ниједан није успео да уради текст из српски за шести разред основне!”, са наднасловом “Брука АА, ево још једног разлога због којег ниси за министра”, солидарно исплате износ од 900.000,00 динара, са законском затезном каматом од 08.03.2017. године до исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке одбија се тужбени захтев којим је тужилац тражио да се забрани туженима “АА” d.o.o. Београд и АА2, главном и одговорном уреднику јавног гласила “АА2” дневне новине, објављивање свих текстова којима се повређује част, углед достојанство, интегритет тужиоца АА, под претњом исплате тужиоцу износа од 2.000.000,00 динара приликом сваког наредног објављивања текста којим се вређа част и углед, достојанство и интегритет тужиоца, као неоснован. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се наложи туженима “АА” d.o.o. Београд и АА2, главном и одговорном уреднику јавног гласила “АА2” дневне новине да у дневним новинама “АА2” о свом трошку на насловној страни објаве најаву за текст, а на страи 4. у рубрици “Вести” објаве ову пресуду у целини без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе од дана правноснажности пресуде, као неоснован. Ставом петим обавезан је тужилац да првотуженом на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 71.825,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом шестим изреке обавезан је тужилац да друготуженом на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 64.700,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих разлога прописаних чланом 373 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11 … 55/14), Апелациони суд налази да је жалба тужиоца неоснована.

Током првостепеног поступка нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд, као другостепени суд, пази по службеној дужности. Неосновано се жалбом тужиоца указује на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, с обзиром да је првостепена пресуда јасна, разумљива, као и да садржи све разлоге о битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању на насловној страни дневних новина “АА2” број 3542 од 06.08.2013. године, објављена је фотографија тужиоца са наднасловом “АА би да ућутка најтиражније новине”, насловом “АА тужио “АА2” за 15 милиона, тражи да нас угасе!”. Даље се на насловоној страни у уоквиреном делу, на којој је и фотографија тужиоца и наведени наслов и наднаслов, налази текст следеће садржине: “Одлазећи министар просвете, који је заплакао као девојчица када је сазнао за своју смену, захтева од нашег листа 13,5 милиона динара за 15 текстова у којима смо излагали ружну истину о њему, као и још по 2 милиона за сваки будући текст који му се не свиди”. Испод слике тужиоца, жутом бојом је уоквирен текст који гласи: “Трпи душевну бол, “АА2” поново расплакао АА!”. У истом броју “АА2” од 06.08.2013. године, на 6 страни у рубрици “Вести”, објављен је чланак под насловом “АА хоће да цензурише “АА2”, са наднасловом “Реконструисан – ми му криви што је остао без фотеље”, са уоквиреним текстом поред слике тужиоца “Сада би да буде уредник АА”. У десном делу налази се антрфиле са наднасловом “Неколтуран”, насловом “Чачкао нос у јавности”, изнад којег се налази фотографија тужиоца у крупнијем плану, на којој седи на столици и руку држи на носу, као и крупни кадар исте фотографије на којој се налази само глава тужиоца на којој се види да је прст леве руке ставио на леву ноздрву. У прилогу је и текст у коме се наводи “... да је смењени министар АА имао испаде и у понашању, показује и фотографија “АА2” репортера, на којој министар чачка нос у јавности! Он је на отварању нове зграде Интернационалне школе у Београду, на Сењаку, у присуству тадашње амбасадорке САД, Мери Ворлик, без блама почео да рудари по свом носу. Ето предлога АА3 за новог министра рударства. Можда се АА ту пронађе”. Надаље, у самом чланку објављеном на 6. и 7. страни у рубрици “Вести”, наводи се следеће: “Ноћас му срце пати (црвеним словима) због душевног бола који је “АА2” наводно нанео АА пишући о њему ружне истине, бивши министар тражи 13,5 милиона и још 2 милиона за сваки следећи текст”. Даље, у тексту се поред осталог наводи: “Уместо да обавља свој посао како треба, министар просвете се тужака по судовима. Недавно смењени министар просвете АА, чији катастрофални резултати показују да је један од најлошијих министара у просвети, одлучује да тужи “АА2” и тражи одштету од невероватних 13,5 милиона динара и то за, како наводи, претрпљену душевну бол и повреду части због нашег писања. За сваки текст који је изашао у нашем листу за време скандала с малом матуром, АА је тражио одштету од по 900.000,00 динара, па је тај износ помножио са 15, колико има текстова који му се нису свидели, и добио је износ од 13,5 милиона, који је захтевао од нас као одштету. На све то министар је тражио још пара и то унапред, запретивши цензуром и сумом од 2.000.000,00 динара, ако у “АА2” поново напишемо неку од ружних истина о њему! У тужби која је јуче стигла у “АА2”, пише да бивши министар и даље трпи душевну бол због наших истинитих текстова, због којих је АА подигао тужбу – спорним текстовима у којима се тужилац АА неосновано и сензационалистички означава као централна личност бројних скандала и афера, кривац за све и свашта, неморалан и неодговоран човек, тешко су повредили углед и част тужиоца, који у свом приватном и радном окружењу, као и у јавности, ужива углед часног и поштеног човека. Овим текстовима нанета му је непроцењива штета у виду душевног бола који од објављивања још трпи – стоји у тужби. Надаље, у тексту испод наслова “Докази” стоји следеће: “Док министар АА верује да је против његовог лика и дела организована медијска хајка, чињенице говоре другачије, а да је недолично обављао свој посао најбоље доказује то што је смењен са места министра просвете. Наиме, председник Владе, АА3, је на седници председништва СПС 31. јула преломио и одлучио да се одрекне АА. У посебном делу текста са наднасловом “Чињенице” и насловом “Највеће грешке АА” стоји следеће: -јул 2008. године – поједине средње школе незаконито наплаћивале упис. Министар најавио инспекцију, али на крају нико није кажњен; -април 2009. године – резултати ПИСА тестирања показали да је трећина ученика функционално неписмено; -јун 2011. године – афера “Мала матура I”; -лажирање завршног испита забележено у 8 школа у Србији. Нико није одговарао; -јун 2012. године – афера “Мала матура II” - родитељи тврдили да су тестови из математике продавани за 1.000,00 динара; -јун 2013. године – афера “Мала матура III” - тест из математике одложен након што је у медијима објављено да су се решења појавила на улицама и друштвеним мрежама; -оснивање Агенције за образовање и васпитање, која не би имала никакву битну функцију коју већ не може да обави Министарство просвете. У прилогу текста објављен је и део поднете тужбе поднете суду 30.07.2013. године. На насловној страни дневних новина “ АА2” број _ од 07.08.2013. године, у доњем делу који заузима шестину насловне стране, стоји наднасловом “Брука АА, ево још једног разлога због којег ниси за министра”, испод које се налази тужиочева слика и наслов “Од шесто средњешколаца, ниједан није успео да уради тест из српског за шести разред основне!”. Надаље, на 6. и 7. страни у рубрици “Вести” објављен је текст са наднасловом “Бисер - ову глупост може да смисли само АА ”, испод кога се налази велика фотографија тужиоца преко које је исписан наслов “Његов бол “нема цену”, а онда тражи паре?!”, са поднасловом “Хит, тужбом против “ АА2” у којој тражи 13,5 милиона динара, одлазећи министар просвете прави озбиљан притисак на медије”. Надаље, у поднаслову, у тексту “Деца пате а министра боли – наводи се да је министар просвете тужио “ АА2” зато што је наводно писао неистине о њему и због претрпљене душевне боли и части затражио 13,5 милона динара одштете, мада су ђаци и њихови родитељи они који су заправо претрпели душевни бол због пропуста које је АА направио током свог министровања. О томе сведоче резултати ПИСА тестирања, који су показали да је чак трећина ученика у Србији функционално неписмена!” Затим, испод наслова “Министар је људско биће” наводи се у тексту да је АА у својој тужби констатовао да је “... глас о њему отишао у јавност и никаква исправка и новчана сатисфакција то неће моћи надокнадити, а сумња читалаца остаје заувек ...”. Интересантно, и поред претходног закључка, даље у тужби АА ипак тражи новац. Надаље се у чланку парафразира садржај тужбе којима се образлаже накнада нематеријалне штете и њена правна природа, а након тога износи следеће: “ АА2” је, наиме, баш као и други медији у време када се дешавала афера поводом текстова за малу матуру писао о томе. Мада су текстови други пут заредом процурили у јавности, министар није хтео ни за живу главу да преузме одговорност, а камоли да поднесе оставку. Надаље, испод наслова “Притисак” стоји текст у коме се наводи: “ Међутим, министар АА не само што је против нас поднео абнормално високо одштетни захтев, него је и запретио да ће за сваки текст о њему који му се не буде свидео, тражити још по 2 милиона динара приде. У питању је отворени притисак на уређивачку политику, што није, или барем не би смело да буде дозвољено”. Испод текста пренета су реаговања, наводи се изјава АА1, председника НУНС-а, са издвојеним делом, класичан пример притиска на медије у коме именовани истиче следеће: “Познато је да је НУНС против свих високих тужбених захтева који прете да доведу у опасност медије. То је класичан пример притиска на медије и никад неће имати ефекат подизања квалитета медија. Очигледно је да АА жели да постигне сценски ефекат количином новца који тражи”. Такође је пренета изјава АА4, заменика председника НУНС-а, који је навео кршење права на слободу изражавања и даље у тексту: “Одштетни захтев министра АА је непримерен и према ставу Уставног суда Србије и према пракси Европског суда за људска права у Стразбуру. Према европској пракси, свака претња која може угрозити опстанак медија, не само казна и одштета, сматраће се кршењем права на изражавање и слободу медија”. У истом броју на 10. и 11. страни у рубрици “Вести” објављен је чланак са наднасловом “Брука просвете – ученици у Србији потпуно неписмени”, испод ког стоји наслов “Средњошколци не знају да реше тест за основце” и поднаслов “Срамота – ниједан од шесто ђака средњих школа није успео да уради тест за шести разред, показало тестирање Института за педагошко истраживање!”. Испод наслова је фотографија ученика који раде тест, а испод наднаслова стоји фотографија тужиоца са црвеним шлемом на глави, испод које стоји текст “Најодговорнији ... АА ”. У самом тексту се даље наводи да су ђаци у Србији показали елементарно незнање из матерњег језика и да ниједан од шесто ђака средњих школа није успео да уради тест за шести разред основне школе. Даље стоји: “За ове катастрофалне резултате образовања заслуге се могу приписати човеку на врху хијерархије у овој области – свеже смењеном министру просвете АА. Тестирање у ком су средњешколаци показали елементарно незнање водио је Институт за педагошко истраживање. Надаље се испод наслова “Воле енглески” наводе речи запослене у Институту, АА5, која је навела “Кроз ово истраживање ученици су тестирани и из српског језика и у једној области ниједан од шесто средњешколаца није показао задовољавајуће знање”, као и “Ако они нису довољно писмени, поставља се питање да ли постоји одрживи развој земље без писменог становништва”. Надаље у тексту се истиче да “АА5 каже и да је ова ситуација очекивана с озбиром на то да се у средњим школама драстично смањио број часова матерњег језика. Наиме, све друге државе у својим школама форсирају матерњи језик, док код нас то није тако. Потом су пренете цитиране речи АА5 која је говорила о броју часова матерњег језика у гимназијама и средњим стручним школама. Испод антрфилеа под насловом “Чињеница је дати преглед броја часова матерњег језика и у европским земљама и у Србији, из ког произлази да су у Србији ученици (без прецизног навођења о којим ученицима се ради – основцима или средњешколацима) имају најмање часова матерњег језика. АА2 је у импресуму дневних новина “ АА2” број _ од 06.08.2013. године и импресуму дневних новина “ АА2” број _ од 07.08.2013. године, означен као главни и одговорни уредник, а “АА1” д.о.о. као оснивач. Дана 10.03.2016. године новинско-издавачко друштво “ АА1” д.о.о. променило је име у “АА” d.o.o.

На овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је применио одредбе материјалног права и то члана 2, 3, 4, 9, 26, 27, 79, 80, 83, 84, 90 Закона о јавном информисању, па је нашао да је у смислу одредаба члана 30, 40, 46 и 90 Закона о јавном информисању друготужени, као одговорни уредник, пасивно легитимисан у погледу захтева за накнаду нематеријалне штете, као и у погледу захтева за забрану објављивања текстова и у погледу захтева за објављивање пресуде. Са друге стране, првостепени суд је нашао да је првотужени, као оснивач медија, у смислу чланова 80 и 83 Закона о јавном информисању пасивно легитимисан само у погледу захтева за накнаду штете, а не и у погледу захтева за објављивање информације и објављивање пресуде, због чега је тужбени захтев тужиоца према првотуженом у делу којим је тражена забрана објављивања текстова и објављивања пресуде, одбијен због недостатка пасивне легитимације, као у ставовима трећем и четвртом изреке побијане пресуде, а у погледу првотуженог. Ценећи истинитост и потпуност спорних информација о тужиоцу објављених у текстовима од 06. и 07.08.2013. године, а као основни предуслов за одговорност тужених за евентуалну штету, првостепени суд је нашао да тужилац јесте поднео више тужби против оснивача и одговорног уредника дневних новина “АА2”, а због информација објављених о тужиоцу у претходним бројевима овог дневног листа, а тужилац јесте тражио новчану накнаду нематеријалне штете која је у збиру приближна исносу који се наводи на насловној страни “АА2” од 06.08.2013. године, те да су остале информације које су пренете везане за опис стања у просвети за време док је тужилац био на месту минстра у периоду од јула 2008. до јуна 2013. године, због чега је првостепени суд закључио да су јавности пренете истините информације, те да су у спорним чланцима новинари изнели вредносне судове који су слободни, с обзиром на то да као полазну основу имају истините чињенице које дају довољно основа за формирање изнетих вредносних судова, па чак и оних које подношење тужбе са високим вредностима тужбених захтева за накнаду, квалификују као цензуру, а имајући у виду да је тужилац државни функционер и политички активиста, те да слобода изношења критичког мишљења о његовом раду мора бити загарантована. У чланцима објављеним 07.08.2013. године суштински су поновљени вредносни судови у погледу највећих грешака тужиоца док је био министар, који су такође базирани на наведеним истинитим чињеницама. У истом броју од 07.08.2013. године објављен је дакле текст у коме се посредно говори о тужиоцу, али кроз један критички осврт на стање у целокупној просвети. Сходно наведеном, такав текст садржи информације у погледу којих јавност има оправдан интерес зна, те је било слободно означавање министра као најодговорнијег за такво стање. Када су у питању наводи у спорним чланцима да је тужилац чачкао нос у јавности, односно наднаслов који гласи “Бисер – ову глупост може да смисли само АА”, требао је имати у виду одредбе члана 9 Закона о јавном информисању, у складу са којим су права политичара ограничена сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају. Стога је првостепени суд нашао да у конкретном случају нема противправности понашања тужених, па је тужбени захтев у целости одбијен.

Оваква одлука првостепеног суда се може прихватити као правилна, а Апелациoни суд прихвата и разлоге дате за исту.

Најпре, правилно је првостeпени суд одбио тужбени захтев према првотуженом, којим је тражена забрана објављивања текстова и објављивања пресуде, као у ставовима трећем и четвртом изреке побијане пресуде, а услед недостатка пасивне легитимације. Пасивно легитимисан када су у питању наведени захтеви, у смислу одредаба чланова 46 и 90 Закона о јавном информисању, може бити искључиво одговорни уредник, а не и издавач. Ово имајући у виду да је чланом 46 став 1 Закона о јавном информисању прописано да лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника јавног гласила захтевати пропуштање објављивања информације, односно записа, а да је чланом 90 Закона о јавном информисању прописано да је одговорни уредник дужан да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе, односно у другој наредној дневној емисији од правноснажности пресуде.

Када су у питању захтеви тужиоца за накнаду нематеријалне штете о којима је одлучено ставом првим и ставом другим изреке побијане пресуде, Апелaциони суд налази да је првостeпени суд правилно закључио да су првотужени, као оснивач гласила, и друготужени, као одговорни уредник, пасивно легитимисани у конкретном случају, али да су такви захтеви тужиоца неосновани.

Устав Републике Србије, одредбом члана 18 став 3, јемчи непосредну примену људских и мањинских права која су зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима.

Одредбом члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода прописано је у ставу првом да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација, идеја, без мешања јавне власти, без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. Ставом 2 овог члана прописано је да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву, у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштиту угледа и права других, спречавање у откривању обавештења добијених у поверењу или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

Како проистиче из генералних принципа члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, заштита права на слободу изражавања налази се у основи демократије. Слобода изражавања доприноси расправама о питању јавног значаја и подстиче свеукупан развој друштва и сваког појединца, као члана тог друштва. Насупрот томе, арбитрарне забране права на слободу изражавања карактеришу тоталитарне режиме где се индивидуално изражавање сматра опасним по друштвено јединство. Права заштићена чланом 10 обухватају не само право да се неко изрази о неком питању, већ и да прима информације и да има мишљење. Претпоставка за тако нешто је друштво које дозвољава слободну размену информација кроз бројне медије, укључујући штампу, телевизију, радио, књиге, часописе и сл.

Ставом 1 члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода предвиђена су три елемента права на слободу и изражавање: слобода поседовања сопственог мишљења; слобода саопштавања информација и идеја и слобода примања информација и идеја. Ове слободе морају се остваривати слободно, без мешања јавних власти и без обзира на границе. Слобода поседовања сопственог мишљења је предуслов за друге слободе које су гарантоване чланом 10 и ужива скоро апсолутну заштиту у смислу да се на њу не могу применити могућа ограничења наведена у ставу другом. Шта више, досадашња пракса Европског суда за људска права јасно наводи да у вези слободе поседовања сопственог мишљења, било каква ограничења у односу на ово право нису у складу са природом демократског друштва. Што се тиче слободе саопштавања информација и идеја, она је комплементарна са слободом примања тих истих информација и идеја и то важи како за штампана средства информисања, тако и за електронске медије. Иако се слобода штампе у члану 10 изричито не помиње, Европски суд за људска права је развио богату праксу која садржи низ принципа и правила којима се штампи додељује повлашћени статус у уживању слобода садржаних у овом члану. Допунски аргумент у прилог овом ставу је и чињеница да су жртве повреде права на слободу изражавања од стране јавних власти углавном новинари, а не други појединци.

Несумњиво је да Европски суд за људска права даје слободи штампе већу заштиту када се о стварима од јавног интереса, осим политичких, води и јавна расправа. Када је у питању слобода штампе, битно је и објављивање гласина и оптужби које новинари нису у могућности да докажу. С тим у вези, у предмету Thorgeirson, Европски суд за људска права изричито је нагласио, на тврдњу државе да у чланицама подносиоца представке нема објективне чињеничне основе будући да он није могао доказати истинитост тужби, да је захтев државе у погледу доказивања истинитости неразуман, па чак и немогућ задатак, наводећи да штампа не би могла скоро ништа објавити ако би се од ње захтевало да објављује само у потпуности проверене чињенице. Одатле произлази закључак да је ствари од јавног интереса неопходно вратити у сам контекст јавних расправа.

Став 2 члана 10 Европске конвенције дозвољава одређена ограничења у слободи изражавања све док су она у складу са посебним критеријумима, а нарочито ако су та ограничења прописана законом, „неопходна у демократском друштву“ и да теже једном од „легитимних циљева“ назначених у ставу 2. У одређивању да ли је забрана дозвољена суд је дозволио државама тзв. „дискреционо право“. Овај појам дозвољава државама одређену слободу у одређивању да ли се ограничење може сматрати неопходним или не, имајући у виду околности у тој држави или у одређеној ситуацији. Међутим, дискреционо право није спречавало никада Европски суд за људска права да испитује ограничења слободе изражавања, а на суду је да одлучи да ли су образложења која је држава дала довољна, с обзиром на њено дискреционо право.

Заштита “угледа и права других” представља “легитиман циљ” који домаће власти најчешће користе да ограниче слободу изражавања. Веома често се оне на њу позивају да би заштитиле од критике политичаре и државне службенике. Од значаја је став Европског суда за људска права изнетог у случају Thoma V. Luxembourg из 2001. године, који се односи на рад државних службеника у овој држави, где је Европски суд изричито нагласио да државни службеници који поступају по службеној дужности, као и политичари подлежу критици. Граница прихватљиве критике у погледу њих су шире него у погледу обичних појединаца.

Чланом 2 Закона о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010, 41/2011) прописано је да је јавно информисање слободно и у интересу јавности, као и да не подлеже цензури; да нико не сме, ни на посредан начин, да ограничава слободу јавног информисања, нарочито злоупотребом државних или приватних овлашћења, злоупотребом права, утицаја или контроле над средствима за штампање и дистрибуцију јавних гласила или над уређајима за емитовање и радиофреквенцијама, као ни било којим другим начином подесним да ограничи слободан проток идеја, информација и мишљења; да нико не сме да врши било какав физички или други притисак на јавно гласило и његово особље, као ни утицај подесан да их омете у обављању посла.

Чланом 4 Закона о јавном информисању је прописано да се путем медија објављују информације, идеје и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, без обзира на начин на који су прибављене информације, у складу са одредбама овог закона.

Чланом 9 Закона о јавном информисању прописано је да су носиоцима државних и политичких функција ограничена права на заштиту приватности која имају лица на која се односи информација, ако је информација важна за јавност с обзиром на чињеницу да лице на које се односи информација врши одређену функцију.Права лица из става 1. овог члана ограничена су сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају.

У конкретном случају, управо се ради о изношењу критичког мишљења који се односи на резултате рада овде тужиоца као министра просвете Републике Србије. Имајући у виду да се ради о једној од највиших функција у извршној власти, дозвољено је чак и да таква критика садржи одређени степен претеривања, односно провокације, а на ком становишту је и Европски суд за људска права, као нпр. у случају “Wirtschfts – Trend Zeitschriften – Verlags Gmbh V. Austria (No.3), Nos. 66298/01 And 15653/02” пресуда од 13. децембра 2005. године.

Суштина демократије и постојања државе владавине права, као цивилизацијске тежње, јесте обезбеђивање да лица која су носиоци извршне власти, након што су на демократски начин изабрана на јавну функцију, ту власт врше у интересу свих грађана, односно у општем интересу, а да њихов рад буде подвргнут константној оцени од стране оних у чијем интересу се та власт врши.

Носиоци јавних и политичких функција уживају друштвену привилегију да доносе и извршавају одлуке у име целог или већег дела друштвене заједнице и по самој природи своје функције у позицији су да задобију велики друштвени углед. Међутим, управо та чињеница, у складу са максимом noblesse oblige (част обавезује), као и чињеница да не одлучују само о сопственим интересима, већ о интересима заједнице, ствара обавезу толеранције повећане критике за свој рад, односно вршење власти, од стране свих оних у чије име се та власт врши, а са чиме је носилац јавне и политичке функције био дужан да рачуна пре него што је изразио вољу да такву функцију врши.

У конкретном случају, неосновани су наводи жалбе да првостeпени суд не даје никакве разлоге о постојању оправданог интереса јавности да у два броја високотиражног дневног листа буде информисана о подношењу једне тужбе.

Наиме, пуно остваривање слободе штампе као део слободе изражавања заштићшене чланом 10 ЕКЉП недвосмислено представља општи интерес. Јавност има оправдан интерес да зна за све чињенице које могу утицати на евентуално сужење слободе штампе, а на тај начин и на право јавности на доступност информација, нарочито када су у питању информације које се тичу носилаца јавне власти, односно лица која су то била или претендују да буду. Подношење тужби од стране носилаца јавне власти против медија, којима се захтевају високе одштете због повреде части и угледа, може представљати вид притиска на рад медија, а што би за даљу последицу могло имати неправовременост и непотпуност информисања јавности по питањима од општег значаја, услед страха новинара, односно одговорних уредника од таквих захтева.

На овом становишту је и пракса Европског суда за људска права (нпр. пресуда у случају Goodwin v. The United Kingdom, 27.03.1996. године, App. no. 17488/90), који је пружао заштиту медијима од активности носилаца јавне власти, односно лица која се баве пословима од јавног интереса, које би за последицу могле имати оклевање новинара и медија да правовремено и у потпуности износе информације за које јавност има оправдани интерес да зна, односно које би произвеле “ефекат застрашивања” (енглески – chilling effect, који се дефинише као спречавање, односно одвраћање од легитимног вршења права, услед претње одређеном правном санкцијом).

У конкретном случају, само по себи, потенцијално постојање “ефекта застрашивања”, због подношења тужбе од стране носиоца јавне власти против медија којом се тражи накнада штете, представља информацију за коју јавност има оправдан интерес да зна, нарочито имајући у виду да лицима која су вршила, која врше или која претендују на вршење јавне власти, на располагању стоје и друга средства којима се могу штити од неистинитих, односно непотпуних информација, које могу да угрозе њихову част и углед - као што су давање одговора на информацију, односно тражење исправке информације, а којима се не ствара претња по слободу штампе заштићену чланом 10 ЕКЉП.

Са друге стране, поновна оцена у спорним текстовима рада тужиоца као министра просвете, представља вредносни суд, и у том смислу има позитивну улогу вршења утицаја на носиоца јавне власти, односно лица које претендује да буде носилац јавне власти, да свој посао заиста обавља у општем интересу, као и да буде свестан тога да је његов рад под будним оком јавности, у чијем интересу је дужан да ради.

У том светлу вредносних судова, треба посматрати и исказе као што су “Чачкао нос у јавности” и “Без блама почео да рудари по свом носу”. На овај начин саркастично је исказан вредностни суд о томе како се тужилац снашао у улози министра просвете. На овакав вредносни суд о понашању и раду носиоца јавне власти, односно лица које се бави политиком, медији имају право. Чињеница да је за представљање тужиоца у медију искоришћена фотографија, односно тренутак када тужилац држи прст близу носа, представља на саркастичан начин вредносни суд о раду и понашању тужиоца, па и у погледу његовог односа према медијима. Од туженог се не може очекивати да доказује, што би у конкретном случају било и сувишно, односно ирелевантно, у коју сврху је тужилац прстом додиривао нос, односно позиционирао прст близу носа, исто као што се не може очекивати од туженог да доказује да ли је тужилац заиста плакао када је престао да буде министар, без обзира да ли је сам поднео оставку или његов останак на функцији није зависио од његове воље. Тужени су имали право на вредносни суд о томе да ли сматрају да је тужилац незадовољан тиме што више није министар просвете.

Из наведених разлога, Апелaциони суд налази да је правилно првостeпени суд нашао да захтев тужиоца за накнаду штете није основан, односно да су се тужени кретали у оквиру слободе информисања постављене Законом о јавном информисању, Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом о људским правима, те је потврдио одлуку првостeпенoг суда из ставова првог и другог изреке.

Како је нашао да је објављивање предметних информација било дозвољено, Апелaциони суд је потврдио одлуку суда у ставовима трећем и четвртом изреке и у односу на друготуженог, имајући у виду да је нашао да је објављивање предметних информација било дозвољено, те да нису испуњени услови из чланова 46 и 90 Закона о јавном информисању за забрану објављивања информације, односно за објављивање пресуде.

Суд је ценио и остале жалбене наводе, али је нашао да исти нису од утицаја на другачију одлуку, па их није посебно образлагао.

Потврђујући одлуку о главној ствари, Апелaциони суд је потврдио и одлуку о трошковима поступка, јер је нашао да је иста заснована на правилној примени одредаба чланова 153 и 154 ЗПП.

Из наведених разлога, Апелaциони суд је, у смислу одредбе члана 390 ЗПП, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)