Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.05.2012.

Гж 12819/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12819/10
17.05.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

   АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца "АА" кога заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду II П.бр.385/07 од 23.10.2009. године, у у седници већа одржаној дана 17.05.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

I ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду II П.бр.385/07 од 23.10.2009. године тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени ББ, да тужиоцу "АА", на име накнаде штете исплати износ од 35.589,38 УСД и износ од 35.881,05 евра и то: - износ од 7.927,43 УСД, са домицилном каматом, почев од 02.11.2001. године па до исплате; - износ од 10.438,60 УСД, са домицилном каматом, почев од 11.07.2002. године па до исплате; - износ од 3.144,00 УСД, са домицилном каматом, почев од 30.09.2002. године па до исплате; - износ од 3.019,77 УСД, са домицилном каматом, почев од 20.09.2001. године па до исплате;-износ од 11.059,58 УСД, са домицилном каматом, почев од 10.08.2001.године па до исплате, - износ од 5.128,20 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 28.09.2001. године па до исплате; - износ од 16.737,14 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 12.10.2001. године па до исплате; - износ од 1.120,84 еура, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 25.05.2001. године па до исплате; - износ од 117,89 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 25.05.2001. године па до исплате; - износ од 3.612,82 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 22.06.2001. године па до исплате; - износ од 8.251,29 еура, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 29.06.2001. године па до исплате; - и износ од 1.030,76 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 20.09.2001. године па до исплате, а све у динарској противвредности по средњем курсу Народне Банке Србије на дан исплате.

II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Четвртог општинског суда у Београду II П.бр.385/07 од 23.10.2009. године тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиоца "АА", да му тужени ББ на име трошкова парничног поступка исплати износ од 395.000,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом усвојен је захтев тужиоца, па је обавезан тужени ББ, да тужиоцу "АА", на име накнаде штете исплати износ од 35.589,38 УСД и износ од 35.881,05 евра и то: - износ од 7.927,43 УСД, са домицилном каматом, почев од 02.11.2001. године па до исплате; - износ од 10.438,60 УСД, са домицилном каматом, почев од 11.07.2002. године па до исплате; - износ од 3.144,00 УСД, са домицилном каматом, почев од 30.09.2002. године па до исплате; - износ од 3.019,77 УСД, са домицилном каматом, почев од 20.09.2001. године па до исплате; - износ од 11.059,58 УСД, са домицилном каматом, почев од 10.08.2001. године па до исплате; - износ од 5.128,20 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 28.09.2001. године па до исплате; - износ од 16.737,14 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 12.10.2001. године па до исплате; - износ од 1.120,84 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 25.05.2001. године па до исплате; - износ од 117,89 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 25.05.2001. године па до исплате; - износ од 3.612,82 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 22.06.2001. године па до исплате; - износ од 8.251,29 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 29.06.2001. године па до исплате; - и износ од 1.030,76 евра, са каматом коју пословне банке плаћају на евро у месту испуњења обавезе, почев од 20.09.2001. године па до исплате, а све у динарској противвредности по средњем курсу Народне Банке Србије на дан исплате ( став први изреке ). Обавезан је тужени ББ да тужиоцу "АА", накнади трошкове парничног поступка у износу од 395.000,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама), а на основу одредбе из чл. 506 ст. 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11), Апелациони суд је нашао

 да жалба није основана.

Према стању списа тужилац је иницирао овај поступак са захтевом да се прво расправи деликтна одговорност туженог поводом његовог незаконитог рада на месту директора предузећа "ББ", а потом да се тужени обавеже да тужиоцу надокнади материјалну штету коју му је на тај начин проузроковао. У чињеничним наводима тужбе конкретизоване су радње које је тужени неовлашћено предузимао на месту директора предузећа "ББ", затим временски период у коме је тужени обављао функцију директора тог предузећа, као и начин на који је тужени постао директор тог предузећа. Поред тога приложени су многобројни писани докази у виду извештаја, одлука, изјава и других аката као основ тврдње да је тужени неовлашћено располагао новчаним средствима предузећа на _. Ти докази заједно са изјавама појединих сведока (саслушаних у току поступка) пружају поуздан основ за извођење закључка о радњи, последици и узрочно-последичној вези конкретног штетнога догађаја. Међутим, како се тужни од овог захтева бранио истицањем приговора недостатка активне легитимације и како о том материјалноправном питању суд води рачуна по службеној дужности, то је првостепени суд пропустио да на правилно и потпуно утврђено чињенично стање примени материјално право и одговори на питање чија имовина је оштећена незаконитим радом туженог.

Наиме, првостепени суд је током поступка правилно утврдио чињеницу да је тужилац већински власник предузећа "ББ" и сходно томе правилан је даљи закључак првостепеног суда да је тужилац као власник тог предузећа имао право да њиме управља (нпр. именовањем директора и других чланова управе тог предузећа). Али како предузеће на _ има својство правног лица (тј. правни субјективитет), то је првостепени суд морао да направи разлику између тзв. својинског режима у предузећу и својинског режима над предузећем. Дакле, својински режим над предузећем чине власник или власници тог предузећа који у односу на њега имају тачно одређен круг права и обавезе (одн. власници предузећа имају право да располажу уделима, акцијама и другим врстама исправа по основу којих легитимишу своја власничка права над предузећем итд.); док својински режим у предузећу прописује да је предузеће власник своје имовине. У случају парничних странака тужилац је власник предузећа коме је тужени незаконитим радом проузроковао стварну штету. Стога штету није претрпео тужилац већ његово предузеће чија имовина је оштећена незаконитим радом туженог. Према томе штета је наступила у имовини предузећа "ББ" и како тужилац није власник те имовине, то је предузеће са _ искључиво активно легитимисано да води парницу поводом конкретног штетног догађаја тј. да од туженог тражи накнаду претрпљене стварне штете. Уколико би се прихватило да је тужилац активно легитимисан да потражује накнаду штете коју је претрпело његово предузеће тада би наступила апсурдна ситуација, која би у крајњем исходу водила закључку да једна имовина има два или више власника тј. титулара; што би практично значило да власници предузећа (физичка и правна лица) имају иста права и обавезе поводом правних односа насталих између њихових предузећа и трећих лица. Тај концепт не само да је супротан појму имовине него и правилу о ограниченој одговорности власника предузећа за пословање њиховог предузећа.

Дакле, између тужиоца и предузећа "ББ" постоји тзв. однос друштва мајка и друштва кћерка, који је конституисан решењем Министарства за трговину Савезне Републике Југославије (бр. 5/2-01-12872/1 од 12.04.1996. године); по основу кога је тужилац постао власник тог предузећа. Међутим, тим актом тужилац није стекао право на имовину предузећа на _, јер би то било супротно суштини и логици појма имовине, као и одредбама чл. 50 и чл. 53 Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“ бр. 29/96, са каснијим изменама и допунама). Штавише, одредбом чл. 412 наведеног закона прописана је одговорност матичног предузећа према зависном предузећу, уколико матично предузеће својим материјалним или правним актима (нпр. одлуком о избору руководства зависног предузећа) проузрокује штету зависном предузећу; што је још један аргумент више који говори у прилог схватања да тужилац није активно легитимисан да води овај спор. Стога нема одговорности туженог у односу на тужиоца, па самим тим ни његове обавезе да тужиоцу надокнади штету.

Имајући у виду наведено, овај суд је у складу са овлашћењем из одредбе члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и одлучио као у ставу I изреке; а преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка у складу са одредбом члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП, јер тужиоцу не припада то право с обзиром на чињеницу да није успео у овом спору.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)