Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.11.2011.

Гж 13262/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13262/10
Дана 04. новембра 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Владиславе Милићевић, председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог Града Београда, кога заступа Градски јавни правобранилац из Београда, ул. Тиршова бр. 3, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 46734/10 од 08. априла 2010. године, у седници већа одржаној дана 04. новембра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 46734/10 од 08. априла 2010. године у делу става првог изреке којим је одлучено о накнади нематеријалне штете због умањења животне активности и ставу другом изреке, а жалба туженог у овом делу ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени Град Београд да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 160.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због наружености износ од 70.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 120.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 08.04.2010. године па до исплате, у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде, а тужбени захтев тужиље преко досуђених износа, па до износа досуђених ставом првим изреке побијане пресуде, са законском затезном каматом, ОДБИЈА као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 46734/10 од 08.04.2010. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати 400.000,00 динара за умањење опште животне активности, 280.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, 100.000,00 динара на име наружености и 180.000,00 динара на име претрпљеног страха, све са законском затезном каматом од 08.04.2010. године, као дана пресуђења па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 95.750,00 динара, а ставом трећим изреке тужиља је ослобођена од обавезе плаћања судских такси.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ЗПП.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба туженог делимично основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле, или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, дана 10.06.2008. године, док се враћала кући са пијаце, испред приватне клинике „Др. Ристић“ у Новом Београду, тужиљу су напала два пса луталице, тако што су је ухватили за ногавице панталона, па се тужиља у покушају да их се ослободи, наслонила на такси возило које се налазило у њеној непосредној близини, а затим пала на земљу и задобила тешку телесну повреду у виду отвореног прелома леве руке у пределу лакта. Приликом повређивања тужиља је трпела физичке болове и страх чији су интензитет и дужина трајања ближе утврђени на основу налаза и мишљења судских вештака ортопедско-трауматолошке и неуропсихијатријске струке. Претрпљени страх је код тужиље, према налазу и мишљењу судског вештака неуропсихијатријске струке оставио трајне последице на психичко здравље и довео до анксиозно-фобичне неурозе која се огледа у страху да сама изађе из куће, безвољности, избегавању социјалних контаката, због чега је животна активност тужиље умањена за 10%. Као последица претрпљене повреде, отвореног прелома лакта, лева рука тужиље је измењена и редукована је могућност њеног коришћења у свакодневним пословима у кући, пословима везаним за личну хигијену, припремање хране, облачења и свлачења, због чега је животна активност тужиље умањена за 20% са ортопедско-трауматолошког аспекта. Укупно умањење животне активности код тужиље је 25% трајно. Због задобијене повреде код тужиље постоји естетска наруженост лаког степена трајно, а огледа се у постојању постоперативног ожиљка који је јасно видљив, лева рука је измењена и редукована је могућност њеног коришћења, што је јасно видљиво и изазива осећај жаљења и непријатности код других људи.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, које Апелациони суд у свему прихвата као правилно и потпуно утврђено, правилно је првостепени суд нашао да је тужени у обавези да накнади штету тужиље на основу одредбе чл. 184 ЗОО, будући да тужени одговара у вези са вршењем послова од општег интереса и за пропусте у раду својих комуналних органа, те да је одговоран да преко својих органа обезбеди обављање и развој комуналних делатности над чијим радом врши надзор.

Стога су неосновани жалбени наводи туженог да током проведеног поступка није утврђена пасивна легитимација туженог, обзиром да је Град Београд поверио обављање комуналних послова јавно комуналним предузећима, због чега тужени Град Београд не може бити одговоран за штету коју су пси луталице причинили тужиљи. Ово из разлога што одговорност туженог града Београда, произилази из одредбе чл. 2 и 4 Закона о комуналним делатностима, којима је прописано да општина, град, односно Град Београд у складу са тим законом, уређују и обезбеђују услове за обављање комуналних делатности и њихов развој. Одредбом чл. 46 Закона о ветеринарству, прописано је да је локална самоуправа, дужна да обезбеди организовано сакупљање и нешкодљиво уклањање животињских лешева и предузима мере за хватање и уништавање паса и мачака луталица, преко хигијеничарске службе, савременим методама и на хуман начин. Сама чињеница да је Град Београд закључио са ветеринарском станицом „Београд“ уговор дана 23.03.2005. године, којим су уговорне стране сагласно утврдиле предмет уговора, констатовале да су утврдиле и потписале правила о начину и методама хватања и збрињавања паса и мачака луталица, која чине саставни део уговора, као и да је ветеринарска станица „Београд“ дужна да редовно обавља послове хватања и збрињавања паса и мачака луталица, не значи самим тим да се Град Београд може ослободити законске обавезе која је утврђена наведеним законским одредбама. Град Београд одговора увек и за избор лица коме је вршење таквих послова поверено, а посебно за случај ако ти послови нису обављени адекватно, као што је у конкретној ситуацији случај, јер постојање напуштених паса на улици који се крећу и повређују особе, несумњиво доказује да се ови послови не врше адекватно. Одговорност туженог Града Београда у конкретном случају није везана за кривицу, већ за насталу штету за коју одговара по принципима објективне одговорности за штету према одредби чл. 184 у вези са чл. 173 Закона о облигационим односима, јер се ради о делатности од општег интереса, и стога одговара за пропусте у раду својих комуналних органа.

Такође су неосновани жалбени наводи да током поступка није утврђена узрочно-последична веза између напада паса луталица на тужиљу и њеног пада на земљу, а из разлога што је током проведеног поступка, саслушањем сведока и тужиље као странке, несумњиво утврђено да су пси луталице напали тужиљу и да је она у покушају да се одбрани од напада паса, који су је ухватили за обе ногавице панталона, узмичући од њих, наслонила на такси возило, одакле је пала и сломила руку. Да овог напада паса није било, тужиља не би имала потребу да се брани, избегава уједе, нити би дошло до њеног пада и повређивања, због чега је првостепени суд правилно утврдио да постоји непосредна узрочно-последична веза између напада паса луталица и повређивања тужиље падом на земљу.

Такође су неосновани и жалбени наводи туженог да је новчана накнада за умањење животне активности тужиље превисоко одмерена, а због погрешне примене материјалног права, из разлога што и по налажењу Апелационог суда, досуђен износ накнаде представља правичну новчану накнаду за претрпљену нематеријалну штету, због умањења животне активности тужиље, сходно чл. 200 ЗОО, имајући при томе у виду све околности овог случаја, а пре свега проценат умањења животне активности тужиље, као и јачину и трајање болова и тежину повреде коју је претрпела као и значај повређеног добра, те циљ коме накнада служи, али и то да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

Стога је Апелациони суд жалбу туженог у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде, а на основу чл. 375 ЗПП.

Међутим, основани су жалбени наводи туженог да је првостепени суд приликом одлучивања о висини правичне новчане накнаде за претрпљене физичке болове, наруженост и претрпљени страх, погрешно применио материјално право. Наиме, по налажењу Апелационог суда, имајући у виду утврђено чињенично стање и све околности овог случаја, а пре свега имајући у виду интензитет и дужину трајања претрпљених физичких болова, тужиљи на име правичне новчане накнаде за овај вид штете припада износ од 160.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због наружености припада износ од 70.000,00 динара и за претрпљени страх припада износ од 120.000,00 динара, а имајући у виду све околности случаја, посебно старосну доб тужиље, степен наружености, интензитет и дужину трајања претрпљеног страха, сходно чл. 200 ЗОО и чл. 224 ЗПП, због чега је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у делу у коме је одлучено о овим накнадама и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде, сходно чл. 380 ст. 1 тач. 4 ЗПП.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је иста донета правилном применом одредби чл. 149 и 150 ЗПП, а обзиром да је тужиља успела у спору и да је заступана од стране адвоката, па су ови трошкови правилно обрачунати применом важеће АТ и ТТ, сходно успеху тужиље у спору, а умањење досуђених накнада није утицало на смањење обрачуна припадајућих трошкова.

Председник већа – судија
Владислава Милићевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)