Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2015.

Гж 1352/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1352/14
03.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судијa Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају адвокат АБ и адвокати АБ1 до АБ3, против туженог Града Београда, кога заступа Градски јавни правобранилац, ул. Тиршова 3, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 67323/10 од 21.11.2013. године, у седници већа одржаној 03.04.2015.године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 67323/10 од 21.11.2013. године у ставу другом и трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 67323/10 од 21.11.2013. године у ставу првом изреке и одбија се као неоснован тужбени захтев којим је тужилац АА тражио да се тужени Град Београд обавеже да му на име накнаде штете у виду измакле користи исплати 404.515,10 динара, са каматом прописаном Законом о затезној камати почев од 28.09.2013. године до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу петом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 67323/10 од 21.11.2013. године и обавезује се тужилац АА да туженом Граду Београду на име трошкова поступка исплати износ од 69.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 67323/10 од 21.11.2013. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиоцу на име накнаде штете у виду измакле користи исплати 404.515,10 динара, са каматом прописаном Законом о затезној камати, почев од 28.09.2013. године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио да му на износ од 404.515,10 динара, досуђен ставом првим изреке, тужени исплати и законску затезну камату на појединачне месечне износе ближе наведене у изреци, почев од доспелости сваког појединачног износа до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио да се тужени обавеже да му, преко износа досуђеног ставом првим изреке, исплати још 164.194,48 динара, са законском затезном каматом на појединачне месечне износе ближе наведене у изреци, почев од доспелости сваког појединачног износа до исплате. Ставом четвртим изреке констатовано је да је тужба повучена у делу којим је тражено да се тужени обавеже да у име и за рачун тужиоца уплати Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање доприносе за период од 09.02.2004. године до 12.06.2008. године. Ставом петим изреке тужени је обавезан да тужиоцу накнади парничне трошкове у износу од 206.400,00 динара.

Против наведене пресуде у ставу другом и трећем изреке жалбу је благовремено изјавио тужилац, због погрешне примене материјалног права, док је у ставу првом и петом изреке жалбу благовремено изјавио тужени, из свих законом предвиђених разлога.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а („Сл. гласник РС“ 125/04, 111/09 и 53/13) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Сл. гласник РС“ 72/11, 49/13 и 74/13) и оценио да жалба тужиоца није основана, а да је жалба туженог основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 09.03.2004. године надлежном органу Градске управе туженог Града Београда поднео захтев за издавање дозволе за обављање делатности ауто-такси превозника путника и доставио доказе у погледу испуњености тражених услова. У време подношења пријаве, услови за обављање ове делатности били су регулисани Одлуком туженог о ауто такси-превозу ("Сл. Лист града Београда" 12/02, 5/03 и 14/04), којом је између осталог било предвиђено да физичко лице може обављати такси превоз као предузетник ако, поред општих услова утврђених законом, испуњава и услове утврђене Одлуком, а то је да постоји слободно место за такси возило према Годишњем плану потреба, сходно чл. 6 ст. 1 тач. 7 наведене Одлуке. Применом наведеног прописа, Секретаријат за привреду Градске управе Града Београда је решењем бр. VIII-03 344.1-120/04 од 19.09.2005. године одбио тужиочеву пријаву, са образложењем да не постоји слободно место предвиђено Годишњим планом потреба. У међувремену, пред Уставним судом РС покренут је поступак за оцену уставности и законитости одредаба наведене Одлуке о о ауто такси-превозу којима се ограничава број предузетника који могу обављати делатност превоза такси возилом и у том поступку је одлуком Уставног суда РС У 53/04 од 29.09.2005. године, објављеном у "Сл. Гласнику РС" 21.10.2005. године, утврђено да спорне одредбе нису у сагласности са Уставом и законом. Тужилац је против решења VIII-03 344.1-120/04 од 19.09.2005. године изјавио жалбу, након доношења Одлуке Уставног суда, 06.03.2006. године је надлежном органу туженом поднео и захтев за измену појединачног акта. Због непоступања туженог по његовом захтеву, тужилац је 12.09.2006. године другостепеном органу туженог изјавио жалбу о којој није одлучено. Пресудом Окружног суда у Београду У. 329/06 од 30.05.2006. године уважена је тужба тужиоца и Градском већу туженог Града Београда је наложено да у року од 30 дана од пријема пресуде одлучи о тужиочевој жалби изјављеној против решења Секретаријата за привреду Градске управе Града Београда бр. VIII-03 344.1-120/04 од 19.09.2005. године. Решењем Градског већа Града Београда бр. 344-724/05 – ГВ од 19.07.2006. године одбијена је жалба тужиоца изјављена против првостепене одлуке, међутим, наведено решење је поништено пресудом Окружног суда у Београду У. 1704/06 од 20.10.2006. године. У поновном поступку, решењем другостепеног органа бр. 344-724/05 – ГВ од 20.12.2006. године поништено је решење Секретаријата за привреду Градске управе Града Београда од 19.09.2005. године и предмет је враћен првостепеном органу на поновни поступак.

  Надлежни орган туженог је након овога, поступајући по захтеву тужиоца, 01.02.2007. године донео решење бр. VIII-03 344.1-120/04, којим је утврђено да тужилац не испуњава услове прописане тада важећом Одлуком о ауто-такси превозу путника на територији Града Београда („Сл. лист Града Београда“ 29/05), која је ступила на правну снагу након доношења одлуке У 53/04 од 29.09.2005. године и која није била предмет оцене Уставног суда. У образложењу решења је као разлог одбијања тужиочевог захтева наведено да нема слободног места за такси возило предвиђеног Програмом потреба за такси превозом за 2007. годину. Тужилац је 16.02.2007. године против наведеног решења изјавио жалбу, која је решењем другостепеног органа од 31.03.2008. године усвојена и предмет је враћен првостепеном органу на поновно решавање, а након што је Окружни суд у Београду пресудом У. 2141/07 од 06.12.2007. године наложио другостепеном органу да о жалби одлучи у року од 30 дана. У поновном поступку, Секретаријат за привреду Градске управе туженог Града Београда је 27.03.2008. године донео решење IV-03 бр.344.1-870/04 којим је спојио поступке по захтеву тужиоца за обављање делатности ауто-такси превоза од 09.02.2004. године и по захтеву за измену појединачног акта од 06.03.2006. године, те тужиоцу дао сагласност да обавља ауто-такси делатност као самостални предузетник.

Из исказа тужиоца и приложених доказа утврђено је да је тужилац до 08.03.2002. године био запослен у преузећу „АА“, а у периоду од 14.03.2003. године до 24.07.2003. године, од 02.02.2004. године до 01.11.2005. године и од 02.11.2005. године до 23.07.2008. године налазио се у евиденцији лица која траже запослење Националне службе за запошљавање. Вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђена је висина изгубљене добити у периоду од 09.02.2004. године до издавања сагласности за бављење ауто-такси делатношћу 12.06.2008. године. По добијању сагласности за обављање делатности ауто-такси превоза, тужилац је 12.06.2008. године уписан у регистар предузетника који води Агенција за привредне регистре.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом чл. 172 ст. 1 ЗОО нашао да је због неправилног рада органа туженог Града Београда који се огледа у непримерено дугом трајању поступка за издавања сагласности за обављање ауто-такси делатности тужилац претрпео штету у виду изгубљене добити и одлучио делимичним усвајањем тужбеног захтева.

Закључак првостепеног суда о неправилном раду органа туженог, по оцени Апелационог суда, није правилан. На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право, налазећи да тужилац има право на накнаду штете због тога што му је поступањем надлежног органа туженог Града Београда ускраћено да се у периоду од 09.02.2004. године до 12.06.2008. године бави ауто-такси делатношћу. Одговорност туженог за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција заснована је на одредби чл. 172 став 1 ЗОО и условљена је непримењивањем или погрешним примењивањем одговарајућих прописа, изузев ако је реч о погрешном тумачењу закона. Апелациони суд налази да је закључак првостепеног суда у погледу постојања неправилности у раду надлежног органа туженог погрешан, обзиром да је надлежни орган поступао у оквиру својих овлашћења и у складу са тада важећим прописима. Наиме, примена општег акта приликом доношења појединачног акта, за који је после доношења појединачног акта Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, не може се сматрати незаконитом или неправилном радом органа управе. Након објављивања одлуке Уставног суда РС 53/04 којом је оцењено да одредбе Одлуке туженог о ауто такси-превозу ("Сл. Лист Града Београда" 12/02, 5/03 и 14/04) којима се ограничава број предузетника који могу обављати делатност превоза такси возилом нису у сагласности са Уставом и законом, 03.11.2005 ступио је на снагу и почео да се примењује Закон о изменама Закона о превозу путника у друмском саобраћају („Сл. Гласник РС“ 91/05) којим су брисане одредбе о забрани ограничавања броја ауто-такси превозника. На основу овог прописа, тужени Град Београд је новом Одлуком о ауто-такси превозу ("Сл. Лист Града Београда" 29/05) поново предвидео ограничење броја ауто-такси превозника на територији туженог Града Београда, и истовремено прелазним одредбама (чл. 43 Одлуке) прописао да ће се поступци по пријави за упис у регистар за обављање такси превоза који је започет, а по коме није донето решење до почетка примене овог прописа, наставити по одредбама ове Одлуке. Следом наведеног, надлежни органи туженог су приликом доношења спорних одлука поступали у складу са одредбама тада важећих подзаконских аката којима су били предвиђени услови за обављање ауто-такси делатности на територији туженог. Такође, након што је Окружни суд у Београду пресудом У. 2141/07 од 06.12.2007. године наложио другостепеном органу да о жалби тужиоца, изјављеној 16.02.2007. године одлучи у року од 30 дана другостепени орган је укинуо решење бр. VIII-03 344.1-120/04 од 01.02.2007. године, те је у поновном поступку по тужиочевим захтевима за обављање делатности ауто-такси превоза и за укидање и мењање правноснажног решења 27.03.2008. године донета одлука којом је тужиоцу одобрено бављење ауто-такси делатношћу на територији туженог Града Београда и којом су штетне последице ускраћивања сагласности отклоњене. Одлука Уставног суда којом је утврђена неуставност Одлуке о ауто-такси превозу не садржи одредбу која предвиђа да ће се последице примене неуставне одлуке отклонити накнадом штете лицима чија су права повређена појединачним актом, у смислу чл. 58 тада важећег Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, нити је предвиђен рок у којем би се морала донети нова одлука. Неправилности које су могуће у раду државног органа, односно органа локалне самоуправе приликом иницирања и вођења правних поступака редовно се отклањају одговарајућим правним средствима, а није спорно да је тужилац у конкретном случају та средства користио и да је по његовом захтеву 27.03.2008. године донета нова одлука којим је тужиоцу дата сагласност за бављење ауто-такси делатношћу. Апелациони суд стога налази да у конкретном случају нема неправилног и незаконитог рада органа туженог, те да закључак првостепеног суда да је тужиоцу проузрокована штета због непоступања органа туженог по његовим захтевима у примереном року није правилан, обзиром да је тужилац на располагању имао и одговарајућа правна средства којима је, сходно одредбама Закона о управном поступку и Закона о управном спору, исходовао одлуку управног органа којом је удовољено његовом захтеву. Стога је првостепена пресуда преиначена одбијањем тужбеног захтева као неоснованог.

Преиначење одлуке о главном захтеву захтева и преиначење одлуке о трошковима поступка. Применом Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката („Сл. Гласник РС“ 121/2012) важеће у време пресуђења, те крећући се у границама захтева туженог за накнаду трошкова, Апелациони суд налази да туженом, сходно чл. 158 ЗПП, припадају трошкови на име састава поднеска- одговора на тужбу у износу од 9.000,00 динара и трошкови приступа на четири одржана рочишта у износу од укупно 42.000,00 динара, што укупно износи 51.000,00 динара на име трошкова првостепеног поступка. На овај износ додати су и трошкови састава жалбе у износу од 18.000,00 динара, те трошкови целокупног поступка износе укупно 69.000,00 динара. Стога је решење о трошковима садржано у ставу петом изреке пресуде преиначено обавезивањем тужиоца да туженом накнади парничне трошкове у наведеном износу.

Са наведених разлога, применом чл. 375, чл. 380 тачка 4 и чл. 161 став 2 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)