Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2015.

Гж 1364/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж бр.1364/13
Дана 03.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиље АА коју заступа адв. АБ, против тужене Републике Србије-Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове у Београду, ул. Светозара Марковића 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиље и тужене изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 12753/12 од 20.11.2012. године, у седници већа одржаној 03.04.2015. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 12753/12 од 20.11.2012. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде тужена је обавезана да тужиљи на име накнаде штете за изгубљену зараду од 22.06.2004. године до 17.11.2009. године плати 669.544,92 динара са затезном каматом од 30.04.2012. године до исплате. Ставом другим је одбијен као неоснован тужбени захтев за износ од 687.491,40 динара са затезном каматом од 30.04.2012. године до исплате, а ставом трећим је одлучено да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Против ове пресуде тужиља и тужена су благовремено изјавиле жалбе. Тужиља побија пресуду у ставовима другом и трећем због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права а тужена у ставовима првом и трећем из свих разлога предвиђених у чл.360 став 1 ЗПП.

Тужиља је поднела одговор на жалбу тужене.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП (“Службени гласник РС” 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл.506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11 са изменама и допунама) и одлучио као у изреци из ових разлога.

Правни претходник тужиље сада пок. ПП је 22.06.2004. године поднео тужбу за повећање ренте досуђене пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 735/96 од 07.11.1996. године. ПП је оболео у вршењу војне службе у ратној јединици ЈНА на територији Хрватске. Због обољења бубрега и отказивања других органа изгубио радну способност и од 01.02.1995. године је у инвалидској пензији. До пензионисања је био запослен у ЗЗ “АА”, негативна разлика између плате коју би примао да је могао да ради и инвалидске пензије је износила 433,00 динара месечно и он је трпео материјалну штету у виду изгубљене зараде у наведеном износу. Послодавац је пао под стечај, а његова претежна делатност до стечаја је била конзервирање и прерада воћа и поврћа. Уз тужбу је приложена пресуда Општинског суда у Ваљеву П. 735/96 од 07.11.1996. године са клаузулом извршности од 05.07.1997. године у фотокопији. ПП је преминуо у току парнице а решењем Општинског суда у Осечини О. 143/09 од 11.12.2009. године за наследника на његовој заоставштини је оглашена супруга АА1. Она је преузела парницу и тражила је да јој се као законском наследнику првобитног тужиоца исплате доспели износи од подношења тужбе до 17.11.2009. године као дана смрти пок. ПП. Суд је вештачењем утврдио да се негативна разлика између инвалидске пензије и зараде коју би пок. ПП као неквалификовани радник у сектору прерађивачке индустрије могао остваривати да је здрав повећала, да су се околности од доношења претходне одлуке промениле, да досуђени износ од 443,00 месечно не покрива материјалну штету и делимично је усвојио тужбени захтев. Износ из става првог побијане пресуде представља номиналну разлику између просечне зараде неквалификованог радника у сектору прерађивачке индустрије и инвалидске пензије и ренте досуђене ранијом пресудом. Износ из става другог побијане пресуде представља обрачунату затезну камату од доспелости сваког појединачног износа и изгубљене зараде до 30.05.2012. године као дана обрачуна.

Првостепени суд је побијану пресуду засновао на чињеници да је тужиљином правном претходнику рента досуђена извршном пресудом П.735/96 од 17.11.1996. године, али и из здружених списа те парнице произлази да је наведена пресуда после стављања клаузуле извршности од 05.07.1997. године укинута решењем Врховног суда Србије Рев.456/98 од 21.01.1999. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. У даљем поступку је донета пресуда П.372/99 од 01.11.1999. године којом је пок. ПП досуђена рента у износу од 433,00 динара месечно од 11.09.1996. године па убудуће. Пресуда је укинута решењем Окружног суда у Ваљеву Кж.633/00 од 15.06.2000. године, а у наставку поступка делимичном пресудом Општинског суда у Ваљеву П.838/2000 од 25.07.2000. године је одлучено о захтеву за накнаду нематеријалне штете, та пресуда је укинута решењем Гж.1264/00 од 13.12.2000. године, а у даљем поступку је донета делимична пресуда П.90/01 од 17.05.2001. године којом је одлучено о захтеву за накнаду нематеријалне штете. Ова пресуда је делимично потврђена а делимично преиначена пресудом Гж.1233/01 од 18.12.2001. године, а тужилац је у наставку поступка на записнику Општинског суда у Ваљеву П.239/02 од 03.04.2002. године изјавио да остаје само при захтеву за накнаду штете за страх, а чланови његове породице супруга АА и син АА2 при захтеву за накнаду нематеријалне штете за душевни бол услед нарочито тешког инвалидитета пок. ПП, док је у погледу других захтева тужба повучена. О овим захтевима је одлучено пресудом Општинског суда у Ваљеву П.239/02 од 16.05.2002. године. Ревизија изјављена против пресуде Гж.1452/02 од 21.11.2002. године је одбачена решењем Врховног суда Србије Рев.574/05 од 20.04.2005. године, а пресуда Гж.1233/01 од 18.12.2001. године и делимична пресуда Општинског суда у Ваљеву П.90/01 од 17.05.2001. године су укинуте у делу у којем је усвојен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете. Из здружених списа произлази да тужена није присуствовала рочишту од 03.04.2002. године на којем је изјавом на записник повучена тужба за накнаду материјалне штете, за сада је неизвесно да ли је обавештена о повлачењу тужбе и да ли су се пропуштањем рока за изјашњење о повлачењу стекли услови да се сматра да је на повлачење тужбе пристала, те да ли је парница окончана или није.

Ако парница између пок. ПП и тужене о захтеву за накнаду изгубљене зараде није окончана, друга парница се не може водити, а ако је парница окончана повлачењем тужбе о основаности захтева за накнаду штете за изгубљену зараду се не може одлучивати као о захтеву за повећање ренте због промењених околности у смислу чл. 196 ЗОО, већ о захтеву треба судити, као да ранија тужба није подношена, применом чл.195 став 1 ЗОО, коју је првостепени суд цитирао, али је није применио. Ово значи да се о основу о износу тужбеног захтева морало одлучивати према околностима какве су постојале од момента подношења тужбе до смрти пок. ПП и да се морало расправити да ли је потпуни губитак радне способности због чега је пок. ПП у моменту подношења тужбе већ био у инвалидској пензији настао из узрока за који тужена одговара, требало је расправити шта је основ одговорности, а затим испитати колику би зараду пок. ПП по редовном току ствари остваривао да је био здрав и да ли би она и за колико била већа од инвалидске пензије. Обзиром да је обрачун заснован на претпоставци да је пок. ПП од подношења тужбе до смрти примао ренту од 433,00 динара месечно треба проверити да ли му је овај износ исплаћиван после доношења решења Врховног суда Србије Рев.456/98 од 21.01.1999. године којим је пресуда П.735/06 укинута. Висина штете је питање примене материјалног права, наведена чињеница због погрешне примене материјалног права за сада није правилно утврђена, па је треба утврдити у даљем поступку јер од утврђења износа доспеле штете зависи правилност одлуке о тужбеном захтеву.

Стога ће првостепени суд отклонити наведене недостатке и најпре утврдити да ли је парница о накнади за изгубљену зараду у Општинском суду у Ваљеву окончана повлачењем тужбе или није и у зависности од те околности ће одлучити о даљем току поступка. Ако се утврди да је раније покренута парница окончана повлачењем тужбе основаност захтева ће се расправити по одредби из чл.195 став 1 ЗОО. Изгубљена зарада од подношења тужбе до смрти пок. ПП нема карактер новчане ренте, (чији укупан обим није познат и која се исплаћује у унапред одређеним износима) већ доспеле материјалне штете чији је обим познат и која се, без обзира што је настајала сукцесивно, исплаћује у јединственом износу исто као и материјална штета која настаје тренутно, па се на доспелу накнаду не примењује правило из чл. 197 ЗОО о непреносивости права на наканду материјане штете у облику новчане ренте због повреде тела или оштећења здравља, већ опште правило о материјаној штети, па наследник може да перузме парницу за исплату доспеле изгубљене зараде.

Решење о парничним трошковима је укинуто јер зависи од исхода спора.

Из наведених разлога на основу чл. 377 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Зорана Делибашић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)